Održavanje predsedničkih i parlamentarnih izbora na Kosmetu, a pogotovo najava predsednika Opštine Kosovska Mitrovica Krstimira Pantića da će u opštinama na severu Kosova, Zvečanu i Zubinom Potoku, uprkos protivljenju zvaničnog Beograda biti održani i lokalni izbori, alarmirali su NATO. Tako će ova vojna alijansa u srpsku pokrajinu do kraja ove nedelje poslati još 700 vojnika koji će pojačati nemački i austrijski kontingent. Oni će biti stacionirani na punktovima u Kosovskoj Mitrovici i u albanskim selima u opštinama Zvečan i Zubin Potok. Procena komande NATO-a jeste da u slučaju bilo kakvih etnički motivisanih sukoba Euleks ne bi imao dovoljno snage i kapaciteta da zaustavi nasilje. Da je stanje na severu Kosova napeto potvrdio je i komandant Kfora general Erhard Drevs koji je apelovao na vladu Kosova da, imajući u vidu posledice, ostane uzdržana i ne preduzima akciju. U proteklih desetak dana, podsetimo, bilo je nekoliko međunacionalnih incidenata, od eksplozije bombe u naselju „Tri solitera” do pucanja na Kancelariju srpsko-ruskog prijateljstva u severnom delu Mitrovice, tuče Srba i Albanaca, blokade puteva. U komandi Kfora u Prištini je procenjeno da postojeće snage nisu dovoljne i zato je, kako je kazao portparol ove misije Uve Novicki, podnet zahtev NATO-u da pojača prisustvo vojnika što je i odobreno. Svoju odluku NATO je propratio kritikama na račun Euleksa. Generalni sekretar alijanse Anders Fog Rasmunsen obraćajući se Evropskom parlamentu pre dva dana ocenio je da Evropljani nisu dovoljno pripremljeni. „Mi moramo preuzeti posao i odgovornost kakvu nismo predvideli, posebno na severnom delu Kosova”, rekao je on. Kritiku, na posredan način, prihvatila je visoka predstavnica Evropske unije Ketrin Ešton. Ona je razgovarala i sa američkom državnom sekretarkom Hilari Klinton o angažovanju dodatnih trupa, ali i o tome kako da se poboljša situacija. Eštonova je rekla da je urađena analiza sa posebnim usredsređivanjem na osposobljavanje kosovskih vlasti da preuzmu više odgovornosti na jugu i bolje se opreme i pripreme na severu Kosova. General Drevs je rekao da Rasmunsenove reči nije razumeo kao kritiku upućenu Euleksu navodeći da Kfor s Euleksom ima dobru saradnju. „Koliko sam shvatio Rasmunsen se nije žalio na nedostatak saradnje i koordinacije. On se više žalio na kapacitet Euleksa i ja treba da priznam da sam zadovoljniji što je moj partner jači. Želim da kažem da imamo dobru saradnju sa Euleksom i nemamo nikakvu žalbu”, rekao je Drevs. NATO trupe u regionu, prema nezvaničnim podacima, neće biti pojačane samo sa 700 nemačkih i austrijskih vojnika već će u taj dodatni kontingent biti uključeno i 300 specijalaca koji će biti stacionirani u Albaniji blizu granice s Kosovom. U međuvremenu, američka ambasada u Prištini saopštila je da će jedan američki desantni brod boraviti do 27. aprila u albanskoj luci Drač. Kako se navodi u saopštenju, ta poseta nema nikakve veze s događajima u regionu, već je „deo redovnih napora američke šeste flote u razvijanju pomorskog partnerstva sa evropskim državama i unapređenju pomorske sigurnosti i bezbednosti”. Ojačavanje NATO-a na Kosovu, prema mišljenju Olivera Ivanovića, državnog sekretara u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju, sasvim je opravdano. „Euleks nije uspeo da se nametne kao misija ni Srbima ni Albancima. Albanci su očekivali da im Euleks odradi prljavi posao i integriše sever, a Srbi su očekivali rasvetljavanje etnički motivisanih zločina, pogotovo onih značajnih, kao preventivno sredstvo da se oni ne bi više ponavljali. Euleks nije uspeo da integriše sever jer postoji homogena grupacija ljudi koja neće dozvoliti da nakon 12 godina izgube ono što su osvojili. Zato što u tome nije uspeo izgubio je i kod Albanaca”, objasnio je Ivanović za „Politiku”. Profesor Fakulteta za bezbednost Milan Mijalkovski je ocenio da Euleks nema vojnu moć i sposobnost da se nosi sa naoružanima. „Njihova misija je prvenstveno civilna kako bi se učvrstila vlast prištinskih institucija. Evidentno je da od prošlog jula, kada je specijalna jedinica takozvane države Kosovo pokušala da zaposedne prelaze Brnjak i Jarinje, Priština preti da će uspostaviti vlast i na severu. Oni ne odustaju od toga da terorom proteraju Srbe sa severa”, rekao je Mijalkovski za naš list. Prema njegovim rečima to što dolaze pripadnici nemačkog i austrijskog kontingenta dokaz je da su obaveštajne službe u potpunosti u toku sa tim šta spremaju albanski ekstremisti. Na osnovu informacija da će ponovo pokušati da napadnu Srbe na severu Kosova, ocenjuje, oni su i poslali ovaj kontingent kao odvraćajući faktor koji će urazumiti albanske ekstremiste da ne krenu u nasilje. Mijalkovski veruje da to nije jedina njihova uloga. On smatra da bi oni trebalo da posluže i kao snaga koja bi pacifikovala Srbe ukoliko dođe do akcije Prištine. Ivanović je rekao da je Kfor jedina respektabilna međunarodna misija na Kosovu i da niko drugi ne može u osetljivijim situacijama potpuno da razdvoji sukobljene etničke zajednice. Ako Kfor ne bude prisutan Srbi će, uveren je Ivanović, imati osećaj nesigurnosti i nezaštićenosti. Euleks ne može da im pruži zaštitu, a KPS nema ni kapacitet ni poverenje građana. U takvoj situaciji, Srbi će se naoružavati da bi se zaštitili. Ivanović je rekao da je zato pozvao komandanta Kfora da rasporedi snage i da bude vidljivo prisutan na svim osetljivim tačkama. Priština – Kosovski vicepremijer Hajredin Kuči izjavio je juče da je za rešavanje problema na severu potrebna iskrena saradnja domaćih institucija sa Kforom, Euleksom i sa građanima. U izjavi za prištinski dnevni list „Epoka e re”, Kuči je zatražio od opozicionih partija da pokažu veću dozu umerenosti kada je u pitanju problem severa. On je ponovio da će za kosovsku vladu poslednje sredstvo za rešavanje problema na severu biti sila.
– Na upoznavanje su došli svi članovi grupe i Kirk mi je rekao kako je oduševljen što su opet ovde, a Lars mi je pričao kako se dobro seća koncerta 2004. i da mu je stadion Partizana izgledao kao leteći tanjir. – Na koncertu 2004. uhvatio sam trzalicu, i pošto sviram gitaru, bilo mi je čudno što je tako meka. Otkud to, pitao sam sada Džejmsa, a on mi je odgovorio da ju je koristio za akustičnu gitaru i onda mi je poklonio još jednu – priča Kičić kome su se članovi losanđeleskog benda potpisali i na majicu. – Beograd nema često priliku da ugosti A produkciju, a koncert „Metalike” to jeste. Videli smo četiri „momka”, koji su prašili kao mladi i za mene je ovo iskustvo ostvarenje dečačkih snova. – Oni su stvarno dobro svirali, a sebi zameram što sam gledala koncert iz VIP-a, gde je zvuk bio malo „tih”. Gledala sam ih i 2004. i meni je ta svirka bila bolja, ali samo zato što nisam ljubitelj „Crnog albuma” i više volim njihove druge ploče. – Na njihovim svirkama nema zabušavanja i iz njih „izlaze” litri znoja. Bio sam i 2004, i prvi put je najlepše! Bio je to prvi veliki koncert u našem gradu, i bio je to šok za sve nas. Ovoga puta smo, valjda, bili manje iznenađeni. „Metalika” je moj dobar drugar! – VIP lože i parter su predaleko za pravi doživljaj koncerta, jer ne može dobro da se oseti energija. Ali, koncert je bio u redu i dobro je što su izveli „Crni album”, pa su i oni koji ne poznaju toliko njihov opus mogli da uživaju – smatra Bratuša. Na preksinoćnom koncertu „Metalike” na Ušću u Beogradu, Hitna pomoć je obavila 28 intervencija. Lekarska pomoć je ukazana osobama koje su bile pod dejstvom alkohola, nekoliko posetilaca je zadobilo lakše povrede arkade, a jedan radnik koji je radio na demontiranju skele dobio je epileptični napad.
Istanbul, 6. septembra – Posle dana odmora od napornog meča u osmini finala svetskog prvenstva, naši košaraši su potpuno ušli „u priču“ koja ih očekuje u sredu u 17 časova. Vrata koja vode ka medaljama moraju da otvore protiv najjače selekcije, svetskih i evropskih šampiona Španaca, koji su kući poslali Grke. Selektor Ivković je ponovo uveo „gerilske“ pripreme. Do sudara s „furijom“ održaće pet treninga, nekoliko video projekcija, zajedničkih i individualnih sastanaka. Za iskusnog stručnjaka i njegov stručni štab najlakše će biti da postave taktiku za Navara, Fernandeza i ostale. On vrlo dobro zna da je ključ svega ono što igrači na teren „iznesu“ u glavama. Dramatičan meč s Hrvatima imao je osim pobede i izuzetan psihološki značaj. Još više je ujedinio tim, vratio igračima osmehe na lica i napunio samopouzdanjem. Ako su Španci u Poljskoj prošle godine dobili bez „tri na karte“, sada je situacija potpuno drukčija. Bez najboljeg igrača Paua Gasola više nemaju istu igru i kvalitet, a Srbija je i te kako napredovala. U Turskoj je već kinut “skalp“ jednom velikom timu, Argentini, a naši momci su uvereni da je konačno kucnuo čas da se izvrši primopredaja krune, bar kada je Evropa u pitanju. Nenad Krstić trebalo bi da bude najsnažnija karika u omči pripremljenoj za Špance. Rival nema u reketu asove njegovog kalibra i ova činjenica svima u našem timu uliva izuzetnu sigurnost. Kapiten i u pripremi meča igra važnu ulogu jer smirenošću i savetima kuraži saigrače, pokazuje put kojim tim trebada ide do pobede. – Razgovaramo stalno šta bi trebalo da uradimo, kako da im se suprotstavimo. Kad se podvuče crta, sve se svodi na jedno – moramo da ih napadnemo. Litvanci su pokazali šta im ne prija. Digli su se sa „minus 18“, ušli u „tuču“ i dobili utakmicu. Naš kvalitet je veći, a trebalo bi da primenimo i ono što je već dalo rezultata u Poljskoj, kada su bili jači za Pau Gasola, a nismo u finalu. Tačno je da su do sada taktizirali, a protiv Grka se videlo da podižu formu. Oni uvek kreću s pola gasa, a posle melju. Međutim, ni mi još nismo odigrali najbolju utakmicu u Turskoj. Sada je pravi trenutak da ih sasečemo – nagalsio je Krstić. Dve naše „četvorke“ Novica Veličković i Duško Savanović imali su prošle godine veliki broj okršaja sa Garbahosom, Rejesom i Klaverom. Poznaju španski tim u prste. – U ovom meču moramo da dokažemo da smo najbolji skakački tim u Turskoj. Protiv Hrvata smo se mučili jer nismo imali reakciju kao u prethodnim duelima, a i Španci su izuzetno visoki i skokom otvaraju kontru. U toj liniji će se lomiti utakmica, praviti bolja pozicija. Moramo da ih agresivnom odbranom uvedemo u pozicionu igru i onemogućimo Navara da se razmahne. Ako prihvatimo njihovu košarku sa puno trčanja i šutiranja, nemamo nikakve šanse. Ne trpe pritisak na igrača i loptu i zato moramo da budemo snažni i „dosadni“ – rekao je Veličković. Savanović ističe da ne bi trebalo previše razmišljati o taktičkim detaljima, već kako prednosti učiniti još većim. – Motivacija i voljni momenat u kombinaciji s mladošću i talentom, naši su aduti. Ne mogu Španci da žele pobedu više od nas, ali to se mora videti, ne u svakom minutu, već sekundu na parketu. Iskusna su i mnogo jaka ekipa. Potpuno je nevažno koja im je petorka u igri, jer svako ko ulazi donosi neki kvalitet. Uigrani su, posebno jaki na spoljnojm liniji i dobili su mnogo ovakvih utakmica. Ipak, imamo šansu da već u Turskoj izvršimo smenu generacija. Ni mlađa garda, ne zaostaje s optimizmom. „Specijalac“ Ivan Paunić spreman je daizvrši novi zadatak, ne plaši se ni Rubija i Fernandeza. – Možemo da igramo sa svim selekcijama, pa i sa Španijom. Uz dobru odbranu, koncentraciju i dogovor u svlačionici, nismo bez šansi. Bez Gasola to nije isti tim, mada je malo tog promenio u igri. Pobeda nam dovodi na dohvat medalji, a to je ono zbog čega smo ovde – konkretan je bio Paunić. Kad se postavi pitanje ko će da presudi Špancima, svi igrači prstom upiru u Aleksandra Rašića. To bi značilo da nas čeka još jedna „luda“ završnica. – Neverujem da će da se pitaju samo Navaro, Rubio, Fernandez i ostali Španci. Svesni smo njihove snage ali uvereni da će stručni štab pronaći najbolji način da im se suprotstavimo. Mnogo želimo pobedu, a ako na terenu budemo verovali jedni u druge, neće biti problema – naglasio je Rašić. – Nisam siguran da bih na Španiju stavio i pet evra ! Dobro su zapamtili naši reprezentativci „molbu“ španskog selektora Serđa Skariola da se zbog tuče u Atini drastično kazne naši igrači, posebno kapiten Krstić. Time je pokazao praktično koliko zazire od našeg mladog tima koji bi mogao da ga vrati na berzu rada. – Skariolo nije bio korektan, jedini je od svih selektora koji je tražio da se naši igrači kazne. Nadam se da će mu se to obiti o glavu. U svakom slučaju, nismo bez šanse. Pokazali smo da smo tim i da je najmanje važno ko i koliko igra. Završiti meč bar sa poenom više od protivnika, deviza je kojoj ćemo se voditi i protiv Španaca.
U Beogradu nedavno održana Strategijska vojna konferencija za partnere (samit NATO-a) izazvala je u osnovi tri vrste reakcija. Na suprotnim polovima su oni koji se eventualnom ulasku Srbije u NATO principijelno protive, tj. podržavaju ga, pa su se u skladu sa tim opredelili i prema ovoj konferenciji. Između njih se nalaze razne varijante pragmatičara koji vide vrednost u argumentima obe strane i koji su, u zavisnosti od okolnosti, spremni da razmotre obe opcije. Ono što je zajedničko ovim reakcijama je njihova percepcija NATO-a kao vojno superiorne organizacije koja će postojati u najmanju ruku još mnogo decenija. I oni koji NATO vide kao sušto zlo istovremeno ga doživljavaju kao odlučnu i dobro podmazanu vojnu mašineriju. Međutim, gledano iznutra, i naročito iz perspektive SAD, nije uopšte očigledno da je sudbina NATO-a tako ružičasta. NATO podseća na nekadašnju JNA pri kraju svog postojanja – sklerotičnu birokratiju prepunu generala koji decenijama nisu opalili metak i prevashodno posvećenu neprekidnom uvećavanju privilegija svojih pripadnika. Zauzvrat, ova hipertrofirana organizacija u svojoj kampanji okupljanja sve većeg broj zemalja koje imaju sve manje zajedničkih interesa ima sve veće probleme u donošenju zajedničkih odluka i definisanju, a kamoli realizovanju svoje osnovne funkcije. Kao što se često dešava sa organizacijama koje su u osnovi izgubile razlog za svoje postojanje, NATO ima hipertrofirano odeljenje za marketing koje pokušava da se prikači na svaku pomodnu ideju. Tako su na prošlogodišnjem samitu u Lisabonu u funkcije jedne vojne alijanse uvršćene borba protiv epidemija i klimatskih promena. Komanda NATO-a zapošljava skoro pet hiljada birokrata na koje treba dodati mnogobrojne ispostave na glamuroznim lokacijama posvećene gorućim bezbednosnim problemima kao što je uticaj podmornica na morske sisare. Zatim, neko mora da snima spotove, piše pamflete i ocenjuje takmičarske eseje na temu NATO-a. A neko mora i da organizuje pet hiljada sastanaka godišnje na kojima će gomila osoba bez ikakvog neposrednog iskustva sa vojskom i ratovanjem da prezentuje radove, razmatra strategije, posećuje večere i razmenjuje vizit-karte. Uprkos budžetskim problemima sa kojima se susreću mnoge njene članice, i činjenici da je većina njih u procesu kresanja ionako malih budžeta za odbranu, NATO neumorno upumpava novac u novu, glamuroznu zgradu Generalštaba, koja sa svojim staklenim zidovima, umetničkim delima, prodavnicama i restoranima već košta skoro milijardu i po dolara. Na prvi pogled, što NATO ima više članica, to je jači. I iz perspektive nekog ćate u briselskom generalštabu, uvek spremnog da uveća svoj feud, to verovatno i jeste tako. Ali računica iz perspektive Pentagona, Bele kuće ili američkog biračkog tela se poprilično razlikuje. A to je vrlo bitno jer, iako se broj članica NATO-a uvećava, vojno i finansijsko učešće SAD se ne smanjuje, naprotiv (trenutno iznosi oko 75 odsto). Rat u Libiji ilustruje ne samo besmislenost ,,humanitarnih intervencija” nego i činjenicu da je NATO bez američke pomoći nesposoban da realizuje skromne vojne ciljeve. SAD dobija vrlo malo dodavanjem marginalnih vojski iz zemalja čije je javno mnjenje odavno izgubilo ne samo svaku toleranciju za vojne žrtve već i volju da maltene i promil životnog standarda žrtvuje za vojsku. To se reflektuje i na bojnom polju, na koje veliki broj članica koje verbalno podržavaju vojne misije ili ne šalje vojnike ili ih šalje pod takvim ograničenjima da oni praktično postaju civili kojima je potrebna zaštita – dakle teret a ne pomoć u ostvarivanju vojnih ciljeva. S druge strane, mnoge ove marginalne države sa sobom donose dugu istoriju za SAD potpuno irelevantnih lokalnih interesa i netrpeljivosti i u suštini SAD čine taocem svojih odluka i okolnosti. Vojska SAD, kao i vojske svih ostalih zemalja članica, vrlo lako može da postoji bez NATO-a, ali obrnuto ne važi. Američki ministar odbrane pred penzijom Robert Gejts je nedavno upozorio da američki političari i javno mnjenje imaju sve manje volje da preuzimaju odbrambene funkcije cele Evrope i rekao da, ako se nešto ne promeni, NATO lako može da doživi svoj kraj. To potvrđuju opservacije koje mogu da se čuju od niza američkih političara. Naravno, to ne znači da će NATO da se sutra raspadne (npr. anketa relevantnih vašingtonskih insajdera pokazuje da većina i dalje veruje da je NATO koristan za SAD), još manje da je svrsishodno bahato izazivanje funkcionera NATO-a od strane srpskih novinara. Koliko god imao svojih problema, NATO za Srbiju može da bude velika opasnost. Ali znači da bi, za promenu, mogao da se napravi napor da se potencijalni partner ozbiljno sagleda iz svih uglova.
BEOGRAD – Istaknutoj srpskoj kompozitorki i gitaristkinji Maji LeRu Obradović je u ambasadi Francuske u Beogradu uručen Orden viteza umetnosti i književnosti. Maja LeRu Obradović izjavila je Tanjugu da za nju ovaj orden predstavlja ''veoma veliko priznanje'', koje nije očekivala. Ona je rekla da se pre dve godina dogovorila sa mužem da dođu u Srbiju da tu žive, jer je želela da ''otkrije svoju zemlju'', upozna što više ljudi, nastavi da sarađuje sa orkestrom Beogradska Simfonijeta, a da bi želela i da radi sa glumcima sa ovih prostora. Francuski ambasador Fransoa Gzavije Denio je na ceremoniji dodele ordena rekao da je LeRuova, koja je prešla granice rodne Srbije, od muzike stvorila svoju pravu domovinu, ''sledeći sopstveni originalni put na kome su Francuska, njen jezik, njeni umetnici i njeni uticaji uvek igrali značajnu ulogu''. Ambasador je primetio da je umetnica, da li zbog uticaja brojnih kultura ili zbog prirodne radoznalosti, tokom cele karijere težila promenama iskustva, uticaja, stilova ili polja delovanja u svojoj umetnosti. ''Na tu raznovrsnost i znatiželju kojom je obeleženo vaše delo, možda je dosta uticao i vaš supru Žerar LeRu, novinar, bankar i pisac'', naveo je Denio i dodao da iako LeRuova dosta nastupa širom sveta, posebno na američkom kontinentu, Srbija će ipak ostati ''mesto inspiracije, čestih poseta, porodičnih korena i bogatih iskustava''. ''Godine 2010. odlučujete da se vratite u Srbiju. Ne odustajući od međunarodne karijere, ubuduće ćete više biti u mogućnosti da ovoj zemlji ponudite svoj talenat i svoje iskustvo'', zaključio je francuski ambasador. Maja LeRu Obradović je u obraćanju rekla da joj je Francuska uvek donosila sreću - iz prvog puta je upisala Visoku školu za muziku, Opera Bastilja ju je pozvala na saradnju, a njene kompozicije su više puta korišćene u francuskim filmovima. Ona je podsetila da je Srbije otišla sa pet godina i da se nakon 40 ponovo u nju vraća, ukazujući da njeni kontakti nisu prekidani, da nije zaboravila srpski jezik i da je raspuste provodila u Beogradu kod baka. Kompozitorka je navela da je odrasla u Švajcarskoj, da je njen izdavač Kanađanin, a da ima američkog agenta. ''To pokazuje da se moja muzika svuda čuje i da je muzika univerzalni jezik'', ocenila je ona i dodala da joj je drago što na skroman način može da doprinese povezivanju kultura. Na svečanosti su kompozicije Maje LeRu Obradović izveli gitarista Zoran Krajišnik, mecosopran Dragana Popović i orkestar Beogradska Simfonijeta pod upravom Aleksandra S. Vujića. Maja LeRu Obradović je srpska i švajcarska gitaristkinja i kompozitorka. U januaru ove godine Ministarstvo kulture Francuske odlikovalo je Ordenom viteza umetnosti i književnosti, koji joj je večeras uručen. Njen rad kao kompozitorke delimično je inspirisan književnošću i poezijom, a njene kompozicije se veoma često emituju u SAD i mnogim drugim zemljama. Diplomirala je na konzervatorijumu u Ženevi i nastavila studije na Ecole Normale de Musique u Parizu, u klasi Alberta Ponce, gde je stekla višu diplomu za izvođenje. Studije muzičke interpretacije usavršila je u klasi poznatog brazilskog gitariste Dagoberta Linharesa, profesora Konzervatorijuma u Lozani. Obrazovanje je upotpunila diplomom za nauku i kursevima filozofije i muzikologije na Univerzitetu u Ženevi. Orden umetnosti i književnosti ustanovljen je 1957. godine i deo je Ordena za zasluge od 1963. godine, a dodeljuje se za zasluge u posebnim oblastima - umetnosti, književnosti, kulturnog nasleđa. Dodeljuje se u tri ranga - vitez, oficir i komandor.
BEOGRAD - Izložba „Pedeset godina grafičkih komunikacija u Srbiji 1960-2010”, na kojoj će biti predstavljeni radovi dizajnera sa ovih prostora, biće otvorena 1. septembra u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Izložba je jedinstvena po svom karakteru i predstavlja poslednju etapu velikog istraživačkog posla koji je realizovao arhitekta i dizajner Radomir Vuković, najavili su organizatori. Na postavci će biti predstavljeni radovi više od 300 autora, među kojima su alfabeti, brojevi, logotipi, piktogrami i vizuelni sistemi nastalih tokom poslednjih 50 godina. Ideja o prikupljanju i referentnom predstavljanju radova naših grafičkih dizajnera nastala je na autoritetu i obimnoj redakcijskoj dokumentaciji časopisa „Kvadrat”, koji je uređivao i izdavao Radomir Vuković u periodu od 1992. do 2006. godine. Prilikom otvaranja izložbe, u MPU-u će biti predstavljeno i kapitalno izdanje „Znakovito”, koje sadrži 2.500 znakova grafičke komunikacije, a koje je objavljeno u tri toma 2002. godine. Radomir Vuković je godinama prikupljao radove grafičkih umetnika, a njegova zbirka trenutno broji oko 6.000 predmeta. Sav materijal do koga se došlo u proteklom vremenu poklonjen je Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu, a s obzirom na značaj ove donacije Muzej je doneo odluku da organizuje izložbu „Pedeset godina grafičkih komunikacija u Srbiji 1960-2010”. Selekciju radova kao i pisanje kataloskog teksta radio je Radomir Vuković, a knjigu „Znakovito” objavila je izdavačka kuća „Službeni glasnik”.
Sremska Mitrovica – Učenik drugog razreda gimnazije Đ. M. (17) iz Sremske Mitrovice, koji je bio na ekskurziji u Mađarskoj, pao je juče sa petog sprata hotela „Park” u Budimpešti i poginuo. Kako je došlo do ove tragedije nisu znali da nam kažu u Gimnaziji u Sremskoj Mitrovici.Jedino je poznato da je dečak pao sa terase juče, oko 4,30 časova, i da je u tom trenutku bio sam. Odmah posle vesti da se u Budimpešti dogodila tragedija direktorka Gimnazije u Sremskoj Mitrovici Mira Đorđević i otac dečaka Zoran Maricki otputovali su za Budimpeštu. Ekskurzija, koja je počela u ponedeljak prekinuta je i đaci su odmah krenuli za Sremsku Mitrovicu. Više detalja o ovoj tragediji saznaće se tek kada stigne izveštaj sa uviđaja koji su obavili mađarski tužioci i policija. U selu Martincima kod Sremske Mitrovice, gde živi porodica Maricki, otac Zoran, majka Zlata i sestra Jovana, još niko ne veruje da je ovaj dečak, odličan učenik i uzorno dete, nastradao. Načelnik gradske uprave za obrazovanje, kulturu i sport Zorica Gašpar kaže da će se po hitnom postupku utvrditi da li je u toku organizacije i realizacije ove ekskurzije bilo propusta odgovornih osoba u školi. Prosvetna inspekcija preduzeće sve mere utvrđene zakonom.
Državi Srbiji, zaduženoj do guše kod kuće i svetu, biće ove godine potrebno bar pola milijarde evra za sanaciju gubitaka i dokapitalizaciju svojih banaka. Onih u kojima je većinski ili dominantan vlasnik. Tih para Srbija, bar za sada, nema, a pitanje je i kako će ih steći. Pošto se svako mora zabaviti svojim jadom, moraćemo i mi, ali pitanje je – kako je moglo doći do gubitka od oko 290 miliona evra u 12 od 33 banke koje rade na našem tržištu? Taj minus je gotovo jednak dobiti koje su napravile ostale „domaće” banke. Bilo bi odveć jednostrano reći da su rđavo poslovale samo državne banke, jer u tom neveselom društvu ima i „posestrima” sa većinskim stranim kapitalom. Ali, šta je srž našeg problema? Ko plaća taj račun? Odgovor je jasan i jednostavan – vlasnik. Gubitak „stranih” banaka platiće njihovi vlasnici, a domaćih država Srbija, odnosno njeni građani. Muka je što je većina tolikih minusa skoncentrisana u Agrobanci. I dok je ta sirota banka, kao i još neke manje, radila dobro, pravila profite, prikupljala stotine miliona evra kapitala, sve je bilo potaman. Dobit je lepo privatizovana, a gubici će biti socijalizovani. Tako dolazimo do pitanja – ko je odgovoran za njen slab poslovni rezultat. Menadžment? Svakako, ali ne i jedino, jer je država uz ostale vlasnike imala u upravljačkim i nadzornim telima svoje ljude koji su morali jednog časa reći – hej, ljudi, ovo ne ide u dobrom smeru. Za taj posao ti „državini” ljudi bili su veoma dobro plaćeni. Da li će i čime odgovarati za nebudnost, neprofesionalizam, opuštenost? Hoće li vratiti pare koje su dobili za loš rad? Neće, naravno. Sve banke, pa i Agrobanka, obavezne su na reviziju svojih završnih računa. O kontroli Narodne banke Srbije da se i ne govori. Zbog čega se toliko čekalo i ćutalo kada se u celoj beogradskoj čaršiji mesecima šuškalo da se nešto „čudno” događa u toj banci. O slučaju vojvođanske Razvojne banke, bivše Metals banke, koju ni podržavljenje i promena imena nisu spasli loših rezultata – tek će se pričati, ali ona, recimo, čeka na dokapitalizaciju od 40 miliona evra. Za čiji interes i na čiji račun? Da li ćemo saznati ne samo političku, već i ekonomsku pozadinu cele te priče. I sve to na račun svih nas koji uredno plaćamo poreze verujući da naša država domaćinski vodi računa o svakom dinaru. Šta je rešenje? Da ih pozatvaramo jer je država rđav gazda? Ima smisla, ali postoji i primer Komercijalne banke, koja je pod državnom kontrolom, ali ona dobro radi i pravi visok profit. A nju država mora da dokapitalizuje sa 110 miliona evra da bi ostala naša. Sve su to pitanja koji budući premijer i ministar finansija moraju zajedno sa guvernerom NBS da rešavaju, ali za početak ne bi bilo zgoreg da se vidi ko je i gde zakazao u ovom delu bankarskog sistema, koji pokazuje iste slabosti malaksale i u besparicu ogrezle privrede.
Zagreb – Već po dugoj tradiciji – središte Zagreba juče su zauzeli maturanti obučeni u raznobojne majice bučno označavajući kraj srednjeg školovanja. Nije im smetalo osetno zahlađenje i celodnevna kiša da se mnogi i ovaj put okupaju u fontani Manduševac na glavnom gradskom trgu, ali ove godine je – možda upravo zbog te hladne kiše – izostao dosadašnji ružan običaj posipanja prolaznika brašnom. „Norijada” – po zagrebačkom slengu kajkavskih korena „ludovanje” – nastavlja se do duboko u noć uz jezero Bundek u Novom Zagrebu, gde za svoje maturante, njih ukupno oko 5.700 (a oko 1.250 se provode na organizovanim izletima izvan Zagreba) sve troškove organizacije i muzike snosi grad Zagreb. Proteklih godina ova velika i po pravilu burna fešta održavala se u zagrebačkom sportsko-rekreacionom centru Jarun, a od sada će to biti uz Bundek, koji postaje novi veliki rekreacioni centar grada. Najveći deo maturanata okupio se na glavnom gradskom trgu, odakle su u zajedničkoj koloni predvođeni kamionom sa živom muzikom (i praćeni saobraćajnom policijom i medicinskim ekipama) krenuli na Bundek, gde se zabava nastavila uz brojne muzičke grupe i pevače bez obzira na vremenske prilike. Bilo je i hrane, ali uz strogu zabranu točenja alkoholnih pića od čega je ovaj put izuzeto pivo. Svaki put do sada, naime, medicinske službe imale su najviše posla s onima koji su neodmereno i prebrzo ispijali jača alkoholna pića.
Samo sedam od 34 zemlje u Evropi uspeo je da se izbori sa problemom koji jedna bakterija stvara na hirurškim odeljenjima i u šok-sobama, a otporna je na penicilinske antibiotike, zaključili si istraživači organizacije Helt konzjumer pauerhaus, koja je i ovaj indikator koristila za rangiranje zdravstvenih sistema u Evropi. Reč je o MRSA-metil rezistentnoj bakteriji stafilokok aureas (zlatni stafilokok). Srbija je i po ovom parametru negativno ocenjena, jer nije poslala podatke. Međutim, da su se istraživači obratili nadležnim institucijama, ovaj odgovor bi morao da bude u korist našeg zdravstvenog sistema, a to kategorično tvrdi naš eminentni poznavalac ove oblasti, specijalista kliničke farmakologije i infektologije prof. dr Miomir Pelemiš, koji je i načelnik odeljenja kliničke farmakologije na Infektivnoj klinici. – Lekarima u Srbiji rezistencija na stafilokok uopšte ne predstavlja veliki problem, niti povećava smrtnost kod naših bolesnika. Takvog opasnog stafilokoka imamo veoma malo zahvaljujući našem poznavanju antimikrobne terapije i pažljivom uzimanju uzoraka i praćenju kretanja otpornosti bakterije na antibiotik u svakoj bolnici. To je pokazatelj da smo u rešavanju ovog problema „rame uz rame” sa ostalim stručnjacima u svetu i bar u ovoj oblasti nismo zaslužili negativnu ocenu – kategoričan je dr Pelemiš. On dodaje da u Srbiji mnogo više problema imamo sa gram negativnim bakterijama, nego sa stafilokokom, koji je gram pozitivna bakterija. MRSA je skraćenica za bakteriju stafilokok, otpornu na penicilinske preparate, protiv koje u nekim zemljama ne deluju ni najmoćniji antibiotici. Karakteristično je da ovaj problem imaju najbogatije zemlje sveta, na primer Japan ili Amerika, baš zato što najnovije i najskuplje antibiotike imaju nadohvat ruke, a koristili su ih neracionalno. Ova bakterija prisutna je kod svih ljudi i zdravima ne pravi problem. On, međutim, nastaje kada se čovek razboli i oslabi mu imuni sistem. – Mi takve bolesti uzrokovane stafilokokom koji je otporan na sve lekove, imamo u veoma niskom procentu. To mogu da kažem za ceo Klinički centar Srbije, ali ipak ne mogu za celu Srbiju, jer nemamo jedinstvene podatke – kaže za „Politiku” dr Pelemiš. Pozitivne ocene naš je sistem dobio u novembru prošle godine, kada je Beograd bio domaćin Kongresa zemalja jugoistočne Evrope, a na ovom naučnom skupu je bilo predavača iz 60 stranih zemalja. Dr Pelemiš kaže i da je u Srbiji u poslednje vreme napravljen veliki pomak u racionalnoj potrošnji antibiotika, jer se ovi lekovi više ni u privatnoj apoteci ne mogu kupiti bez recepta. Iz Nacionalnog instituta za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut”, za „Politiku” je saopšteno da se najveći broj infekcija, kao i prethodnih godina, registruje na odeljenjima intenzivne nege, a odnos zastupljenosti pojedinih odeljenja u ukupnom broju ovih infekcija je sličan kao i u drugim zemljama Evrope. Najzastupljeniji uzročnici infekcija kod nas su gram negativni mikroorganizmi (Klebsiela pneumonija, Acinetobakter, Pseudomonas eruginos), koji predstavljaju poseban klinički problem zbog svojstva da veoma brzo postaju rezistentni. U zdravstvenim ustanovama u Srbiji tokom 2011. godine registrovano je 36 epidemija bolničkih infekcija, pretežno crevnih zaraznih bolesti, što predstavlja 14,4 odsto od ukupnog broja svih registrovanih epidemija. Negativnu ocenu smo dobili i za indikator, koji govori koliko građani (ne)znaju da su antibiotici nemoćni protiv prehlada i virusnih infekcija, iako ni u ovoj oblasti zapravo nismo dostavili podatke. – Moje stručno mišljenje je da Srbija ne zaslužuje negativnu ocenu za ovaj pokazatelj, jer su naši lekari i farmaceuti vrlo obrazovani, a u poslednje vreme i opšta populacija je takođe sve više informisana i ne poseže sama za antibiotikom. Ovakva ocena je nekorektna prema svim njima – kaže dr Milica Prostran, profesorka kliničke farmakologije na Medicinskom fakultetu u Beogradu i načelnica službe za kliničku farmakologiju Kliničkog centra Srbije. Profesorka Prostran dodaje da je misterija kako smo ovde negativno ocenjeni. Ona podseća da kod nas već dugo postoji zakonska odredba da se antibiotici isključivo izdaju na recept i poslednjih godina najzad se to poštuje.
Gospodin Branislav Ćelap, osamdesetdevetogodišnji Srbin iz Zagreba, kao jedini živi osnivač Međunarodnog beogradskog sajma knjiga i strastveni bibliofil, i ove godine je uživao u sajamskoj vrevi, zaneseno se poštapajući između knjiških štandova. Njegova „jeretička“ tvrdnja glasi: ovogodišnji Beogradski sajam knjige nije 56. već pedesetpeti po redu! I, tu počinje priča. Kao mladi pravnik, 1951. godine, Ćelap je primljen na mesto sekretara (tajnika) Izvršnog odbora izdavača i knjižara SR Hrvatske, a dve godine kasnije postao je direktor izdavačkih poslova Srpskog kulturnog društva „Prosvjeta“ iz Zagreba. Znatiželjan, sa odličnim znanjem nemačkog jezika, on samoinicijativno odlazi na šesti Frankfurtski sajam knjiga, 1955. godine. Impresioniran onim što je video u Nemačkoj, Ćelap predlaže predsedniku Izvršnog odbora Kalmanu Vajsu (direktoru izdavačke kuće „Naprijed“) i potpredsedniku Branku Žutiću (direktoru „Školske knjige“) da se slična, knjiška izložba međunarodnog karaktera organizuje i u Jugoslaviji. Vajs sumnjičavo vrti glavom, ali iznosi ovu ideju na sednici Izvršnog odbora jugoslovenskog udruženja izdavača i knjižara. Predlog je prihvaćen, a u organizacioni odbor ulaze, pored Ćelapa, Prvoslav Trajković, direktor beogradske „Tehničke knjige“,i Lazo Idig, prvi čovek zagrebačke „Mladosti“. Taj prvi međunarodni jugoslovenski sajam knjiga, kaže naš sagovornik, održan je u jesen 1956. godine, na starom zagrebačkom sajmištu. Pored svih važnijih izdavača iz Jugoslavije, učestvovala su i tri inostrana, među kojima i „Larus“. Međutim, sledeći, Drugi međunarodni jugoslovenski sajam knjiga organizuje se u Beogradu jer, tvrdi Ćelap, u novom, nedovršenom prostoru zagrebačkog Velesajma nije bilo mesta za manifestaciju knjige. Od tada, knjigoljubac Branislav Ćelap propustio je samo tri Beogradska sajma: 1975. godine kada se sa Slovencima pentrao po Himalajima, „teške“ 1993. godine (ostalih ratnih godina stizao je u Beograd preko Mađarske) i prošle godine, kada je ležao u bolnici. Kao članu organizacionog odbora prvog beogradskog sajma knjiga, kaže, ponuđeno mu je mesto direktora i stan u Beogradu, što nije prihvatio. – Rođen sam među brdima knjiga i čitavog života imam ambivalentan odnos prema njima, i strah i ljubav. Moj otac Đorđe Ćelap, Srbin iz Mirkovaca kod Vinkovaca,bio je vlasnik poznate „Ćelapove“ knjižare, jedne od tri najveće u međuratnom Zagrebu, pored „Vasićeve“ (vlasnik ove je takođe bio Srbin) i „Kuglijeve“. Knjižarstvo je učio u Pančevu, kod čuvenog knjižara i štampara, mađarskog Jevrejina Horovica,uz kojeg je naučio i tri jezika: mađarski, nemački i jidiš. U gimnaziji je pohađao nastavu u istom razredu s Miroslavom Krležom. Otac je, kasnije, objavio prvu Krležinu knjigu, „Hrvatska rapsodija“. Sluteći šta sledi, otac je vlasništvo preneo na moju majku Anu koja je bila iz šokačke, katoličke porodice. Međutim, ustaše su sekvestrovale našu porodičnu firmu, a 1943. majka je morala da pokloni ustaškoj državi dve manje knjižare (filijale) kako bi zadržala vlasništvo nad glavnom koja se nalazila na Kazališnom trgu –priča Ćelap. Posle zabrane raspolaganja imovinom, 1946. godine usledila je konfiskacija. Nova vlast osudila je Anu Ćelap na dve godine prisilnog rada zbog „privredne“ saradnje s nemačkim okupatorom. Ćelapima je oduzeta sva imovina, uključujući tu i porodičnu kuću u Zagrebu. A kako je naš sabesednik naučio nemački jezik? Ta storija, na ivici ratne humoreske, uklapa se u Ćelapov živahni pogled i obešenjački osmeh, vidljivu tajnu njegove dugovečnosti. Aprila 1941. godine, posle nemačke agresije na Jugoslaviju, devetnaestogodišnji Ćelap, s drugarima iz zagrebačkog Jugoslovenskog akademskog aero-kluba, povlači se u Bosnu. Kapitulacija ih zatiče u Kalinoviku, a oružje zakopavaju u Ilijašu. Junak naše priče odlazi u Beograd, gde mu se već bio sklonio otac, i tu dve godine radi u knjižari Ljube Kuzmanovića, na uglu Kosovske i Vlajkovićeve ulice. Bolesnog Ljubu, „tuberana“, menja na prisilnom radu koji je bio obavezan za beogradske trgovce. Godine 1943, preko majčinih veza i intervencijom poznatog nemačkog lingviste Alojza Šmausa, dobija „pasoš za strance“. Cilj mu je bio Lajpcig gde je nameravao da pohađa Visoku knjižarsku akademiju koju je, u Jugoslaviji, završio jedino Stjepan Kugli, vlasnik pomenute zagrebačke knjižare. Na putu, svraća u Zagreb, kod majke i sestre,koja je prisilno pokatoličena, a onda u Beč, kod prijatelja Fedora Kabalina, sina Stojadinovićevog ministra građevine, koji je tu studirao spoljnu trgovinu. U Beču saznaje da je američka ratna avijacija, bombardujući Lajpcig, srušila i zgradu knjižarske akademije. Onda i on u austrijskoj prestonici upisuje studijespoljne trgovine gde ostaje do kraja rata. U Jugoslaviju se vraća preko Mađarske, kao vođa transporta od tri stotine jugoslovenskih repatriraca. Gospodin Ćelap, knjiški zavisnik romaneskne biografije, kaže nam, šeretski, da će mu „baterije“, koje je punio ovih dana, na beogradskom vašaru knjige, trajati taman do sledeće sajamske promenade.
Koliko je mafija u svetu jaka i organizovana možda najbolje pokazuječinjenica da se svetski mafijaški bosovi vrlo lako prilagođavaju novonastalim situacijama, kao što je,recimo,svetska finansijska kriza. Dok ceo svet postaje siromašniji, oni su bogatiji. Tako i pored toga što je italijanska policija tokom višedecenijske borbe protiv mafijaških klanova ostvarila zavidan uspeh, zatvorila na stotine uhapšenih kriminalaca i njihovih bosova, mafija je zahvaljujući krizi osnažila svoje pozicije. Procenjeno je da je oko 180.000 poslovnih ljudi u Italiji, usled nemogućnosti dobijanja bankarskih kredita, bilo primorano da novac pozajmljuje upravo od mafije. Tako su mafijaški bosovi „investiranjem” u poznate italijanske kompanije postali još moćniji. Četiri dominantna kriminalna klana, sicilijanska „Koza nostra” (naša stvar), „Kamora” u pokrajini Kampanja, „Sakra korona unita” u Pulji i „Ndrangeta” uKalabriji, pustila su svojevremeno korenje na siromašnom jugu zemlje. Porodica, vlast, poštovanje i moć je ono čemu teži svaki „kapo di tuti kapi” ili „šef nad svim šefovima”. Švercdroge, oružja, eksploziva, trgovinabelimrobljem, ilegalnemigracije, građevinskemalverzacije, ucene, kidnapovanja, političkakorupcijaifalsifikovanjesu „poslovi” kojimaseitalijanski „bosovi” bave. Nekoliko „šefova” vodi trenutno najveću kokainsku mafijašku organizaciju u Kolumbiji –„Kali kartel”. Kolumbijska mafija funkcioniše po principu nekada vodećeg narkobosa Pabla Eskobara– „treba ih bombardovati tolikom količinom droge da se, bez obzira na policiju, carinu i slične službe, na severnoameričkom i evropskom tržištu u svakom trenutku nalazi ogromna količina robe”. Danas, osim kokainom, kolumbijski „karteli” trguju heroinom, opijumom, marihuanom, ekstazijem, oružjem i ljudima.Kolika je pohlepa i želja za profitom ovih kriminalnih organizacija, govori nedavno objavljen podatak da je kolumbijska narkomafija razvila genetski modifikovano stablo kokaina. Naime, narkobosovi angažovali su naučnike koji su napravili stablo koje daje osam puta više kokaina. Jedna od najjačih baza svetskog kriminala je Albanija, gde mafija broji oko pola miliona članova. Albanska mafija, čija su specijalnost ilegalna trgovina narkoticima, oružjem i ljudima, kontroliše tržišta SAD, Evrope, Bliskog istoka i severne Afrike. Početkom ove godine Komitet za organizovani kriminal UN je konstatovao da je albanska mafija ostala pri samom vrhu svetskog podzemlja, u kome funkcioniše aktivno već 40 godina. Pipci albanske mafije, koja svoje izvore ima i na Kosmetu, kreću se od Pakistana i Turske preko srednje Evrope do istočnih obala SAD i Kanade. Njihov trenutno najunosniji posao jeste trgovina ljudima: devojkama, mladim ženama, decom i dečijim organima – zaključili su eksperti UN. Najopasniji mafijaški klan u Albaniji čini porodica Kula, koja kontroliše promet narkotika iz Turske, švercuje oružje i imigrante u Italiju. Šverc droge i oružja glavni je biznis i porodice Abazi, dok klan Borici, osim droge drži primat u prostituciji u saradnji sa italijanskim kriminalnim bandama. U grupi Brokaj su bivši političari i nekadašnji pripadnici tajne službe „Sigurimi”. Delatnost ove grupe je droga, oružje i prostitucija. Ove porodice razgranale su kriminalne mreže mafijaških porodica kosovskih Albanaca, od kojih su najjači klanovi Keljmendi, Šabani, Luka... Procenjuje se da je albanska mafija samo tokom 2008. godine prebacila najmanje 70.000 ljudi u Evropu i zaradila 50 miliona dolara. Među najbogatije kriminalce na svetu svakako spadaju japanske „Jakuze”, nastale pre 300 godina kao kriminalna organizacija kockara i ubica. Veruje se da je više od 70 odsto „Jakuza” učlanjeno u jedan od tri najveća kriminalna sindikata – „Jamaguči gumi”, „Sumijoši kai” i „Inagavakai”, koji se bave pranjem novca, kockom, prostitucijom, prodajom oružja i droge. Donošenjem strožeg zakona protiv organizovanog kriminala, veliki obračun sa „Jakuzama” policija je započela 1992. godine. Akcija je rezultirala time da su ovi kriminalci samo „pomerili” svoje poslove. Danas najveći deo njihovog prihoda dolazi od legalnih poslova, kao što su trgovina na berzi, investicije ili trgovina nekretninama. Podelili su se poput mafije u Americi, na eksperte u biznisu i na eksperte u nasilju. Japanska mafija se infiltrirala u sve pore društva, zbog čega mladi u Japanu danas malo o njoj znaju. Oni misle da je članstvo u porodici kao zapošljavanje u nekoj kompaniji. Ipak, tetovirana tela i odsecanje prsta zbog i najmanje greške i dalje ostaju simbol podzemlja u Japanu. Na čelu svake porodice se nalazi šef, a jakuze se odriču svoje porodice i zaklinju na vernost i odanost šefu. Ruska mafija nema glavnog „bosa” i nije „porodični posao”, a ulaz novih članova je moguć samo uz sponzora i ako se prethodno „dokažu” ubistvom prijatelja ili rođaka. U prvom planu je odanost organizaciji, a izvor unosnih prihoda su iznuđivanja, pljačke, falsifikovanje novca, otmice, naručena ubistva, trgovina narkoticima, oružjem, ljudima, prostitucija, kockanje, pranje novca, krijumčarenje nuklearnog materijala. Ruska mafija je organizovana po klasičnoj kriminalnoj piramidi. Bazu čine sitniji kriminalci okupljeni u bande. Stepenik više nalaze se „mali bosovi” koji obezbeđuju izvršavanje naređenja odozgo. Na vrhu piramide nalaze se donovi. Članovi ruskih kriminalnih klanova prepoznatljivi su po određenoj tetovaži – paukova mreža označava trgovce droge, zvezda sa osam paukova – pljačkaša, a slomljeno srce – lokalne bosove. Kao dva najmoćnija ruska kartela izdvajaju se „Solsnetskaja” u Rusiji i „Crvena mafija” sa centrom u Budimpešti. Takođe, u poslednje vreme stecište ruskih mafijaških grupa pored Londona i Njujorka postaje i Berlin.
Kao i kada je reč o kupovini stana ili kuće, ne može se dati potpuna garancija da je vozilo legalno. Ali praksa je pokazala da, ukoliko kupujete automobil na auto-placu, birate onaj plac koji posluje već nekoliko godina. Ova činjenica uliva priličnu sigurnost potencijalnom kupcu da nije u pitanju, takozvana fantom firma, koja se osnuje da bi završila nekoliko poslova sumnjive legalnosti i brzo se potom ugasila.Kada je reč o fizičkom licu, to što nekoga dobro poznajete nije garancija da je vlasnik legalnog automobila. Možda ni sam ne zna da je vozilo kradeno ili je „skinuto” sa osiguranja u inostranstvu. Stoga, savetujemo da, ukoliko je moguće, kupite vozilo od osobe koja je prvi vlasnik. I u ovom slučaju su moguće prevare i falsifikovanje dokumentacije, ali pošto naša poslovna politika nije da izazivamo paranoju kod čitalaca, o tome nećemo pisati. Sa starošću automobila opada njegova cena na tržištu, a samim tim i zarada od krađe, odnosno malo je isplativo učiniti teško krivično delo zarad male sume novca. Za vozila koja koštaju nekoliko hiljada evra možete biti gotovo sigurni da imaju regularnu dokumentaciju.Detaljnu proveru obavite ukoliko nameravate da kupite luksuzan automobil čija je cena, desetak ili više hiljada evra. Postoji nekoliko načina i adresa na kojima možete da proverite legalnost vozila i do njih lako može da dođe svako ko koristi internet. Na ovom sajtu možete i prijaviti krađu vašeg automobila. Nažalost,još nemamo mogućnost „onlajn”da proverimo da li je vozilo kradeno na teritoriji Republike Srbije ili je vozilo, uvezeno iz inostranstva legalno.Oni koji su registrovali uvezeno vozilo znaju da se prilikom izdavanja saobraćajne dozvole stavlja zabrana otuđenja u roku od dva meseca jerpolicija u tom roku proverava legalnost dokumentacije vozila. Poznata srpska dovitljivost u izbegavanju poreza je i dalje na delu. Zakon je formulisao pojam „ovlašćenja” tako da se on odnosi na radnje koje neko može da preduzme, za nešto, u ime i za račun vlasnika tog nečega.Novi zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima se nije bavio slučajem: „kupim auto, pa ga vozim na ovlašćenje prodavca, da ne bih platio porez”. To i nije posao ovog zakona, već zakona koji regulišu poreze, a oni ovaj propust tretiraju kao prekršaj.Navešćemo vam nekoliko razloga zbog kojih je dobro da se auto „prevede” na ime kupca. – Kada onaj ko upravlja vozilom učini prekršaj kazna stiže na adresu vlasnika vozila registrovanog u bazi policijske uprave. Dok vi dokažete da niste učinili prekršaj, proći će dosta vremena, dobićete zavidnu dozu stresa i otkriće se da ste učestvovali u poreskom prekršaju. Razmislite da li vam je to potrebno. – Poreska uprava postupa po prijavi stranke ili danom saznanja, pa šta bude brže. Modernizacijom pravosuđa povećavaju se šanse da ugovor o kupoprodaji koji ste overili u sudu, isti sud brzo prosledi nadležnoj jedinici poreske uprave.
Novi Sad – Zbog problema sa naplatom, žiro-račun JKP „Čistoća“ u Novom Sadu, čiji su radnici pre tri dana štrajkom uspeli da izdejstvuju zaradu, ponovo je u blokadi, pa će ovo javno gradsko preduzeće zauzeti radikalniji stav prema dužnicima. U „Čistoći“ nameravaju da neplatišama sa najdužim „stažom“ uskrate odnošenje smeća, a slična upozorenja stižu i iz JKP „Vodovod i kanalizacija“, koje bi već od danas svoje velike dužnike moglo da ostavi bez vode. Građani „Čistoći“ trenutno duguju oko 220 miliona dinara, a privreda čak 500 miliona. Većina neplatiša je tužena, ali sudski procesi traju i po nekoliko godina, što se neminovno odražava na normalno funkcionisanje ovog javnog preduzeća. – Imali smo razumevanja za kašnjenje usled ekonomske krize, koja se zaista osetno odrazila na naplatu, ali veliki broj preduzeća godinama ne izmiruje svoje obaveze. Nažalost, takvima ćemo u narednom periodu uskratiti pružanje usluga ukoliko ne budu isplatili dugovanja – navodi Dalibor Novaković, direktor JKP „Čistoća“. Najveći dužnici „Čistoće“ su Spens sa 23.574.093 dinara, JKP „Gradsko zelenilo“ – 14.213.745, Predškolska ustanova „Radosno detinjstvo“ – 10.408.351, hotel „Park“ – 4.383.418, „Neobus“ – 3.933.231, Železnice Srbije – 3.388.600, „Petar Drapšin“ – 3.264.486 i „Univereksport“ – 3.192.694 dinara. Pojedina preduzeća se nalaze i među dužnicima preduzeća „Vodovod i kanalizacija“, koje je javno upozorilo da će, ukoliko ne izmire kompletan dug ili bar veći deo, sa mreže isključiti upravnu zgradu Predškolske ustanove „Radosno detinjstvo“, firmu „Neimar“, hotel „Sajam“, „Dnevnik“, Spens i hotel „Park“. U „Vodovodu i kanalizaciji“ ističu da su dužnicima u kategoriji poslovnih potrošača poslali poslednje opomene i da će od danas početi isključivanje. Navode da je za 200 miliona dinara, na koliko je narastao dug, moguće završiti gradnju kanalizacije u Kaću, ili rekonstruisati mrežu u nekoliko gradskih ulica. – Nećemo tolerisati izbegavanje plaćanja velikih dužnika, a ako se ignorisanje nastavi, proces isključivanja biće nastavljen – navodi se u saopštenju ovog gradskog preduzeća, koje je ovih dana počelo radove na rekonstrukciji vodovodne mreže u ulici Ognjena Price, vredne 1,5 miliona dinara. Narednih dana trebalo bi da počne i rekonstrukcija vodovodne mreže u Četinarskoj ulici (12 miliona dinara) i u Vladimira Perića Valtera (četiri miliona dinara), kao i rekonstrukcija kanalizacione mreže u Augusta Šenoe u Petrovaradinu (pet miliona), dok će početkom juna biti nastavljena gradnja kanalizacije u Kaću (odvojeno oko 100 miliona). Da će novosadska javna preduzeća ubuduće morati da ozbiljno povedu računa o svakom dinaru, svedoči i podatak da Zavod za izgradnju grada (ZIG) još nije isplatio vlasnike parcela koji su prihvatili ponudu i ustupili zemljište preko kojeg ide četvrta deonica Bulevara Evrope. Po potpisanom sporazumu, rok za isplatu istekao je 15. maja, a u ZIG-u ne saopštavaju kada će građani biti isplaćeni.
Englezi polažu veliku pažnju na spoljni izgled i vole da impresioniraju. Vrlo su ponosni na svoje kuće i vrtove. Uostalom, najčešće citirana poslovica “dom Engleza je njegov zamak” pokazuje koliko su ljubitelji lepih stvari. Čak i male kuće u siromašnijem delu grada imaju na sebi potpis lokalnih dizajnera i arhitekata. Možda zbog prirode mog posla – arhitektonski konzervator, primećujem detalje koji se tiču uređenja životnoh prostora. Ali…to me takodje stavlja u poziciju da primećujem stvari koje se manje očigledne na prvi pogled. Arhitektonska lepota često je površinska. Konzervacija i arhitektonski dizajn ovde je odavno na nivou industrije. Iako je sad u modi stalno žaljenje zbog “svetske ekonomske krize”, gotovo niko od mojih engleskih poznanika nije promenio životni stil. Renoviranje kuća jednom u tri godine i kupovina novog nameštaja i dalje se odvijaju s nesmanjenom brzinom. Ponovo napominjem, Bat je netipičan, jer je bogat grad sa izraženom srednjom klasom. Itekako je izražena težnja da se popne na društvenoj lestivici, tako da svaka novotarija smišljena u Londonu, gotovo preko noći osvane u Batu. Tako, ako bračni par Bekam potroši desetine hiljada funti na dekoraciju sobe za njihovo najnovije dete, slična “pošast” zadesiće Bat i odjednom ćete naići na boje i oblike koje je dotični par koristio za svoje prilike. Već naredne godine, u modi će biti nove boje i modeli, pa će lokalne firme i majstori zadovoljno trljati ruke, jer znaju da će biti posla. Upravo zbog čestih promena, način na koji se vrši dekoracija životnog prostora retko kada daje trajne efekte. Farbanje, bojenje zidova i ugrađivanje novih kuhinja i kupatila retko je urađeno s punim profesionalizmom. Nema pravilne pripreme podloga, a majstori izgovor obično nalaze u starosti samih kuća. Naivne mušterije im često veruju i plaćaju ogromne pare da bi imali najnoviju nijansu zelene ili oker na zidu. Do pre nekoliko godina, majstori su uglavnom bili lokalni ljudi. Sa dolaskom Poljaka, skoro čitava struktura zanatske populacije promenjena je u korist imigranata. Gotovo svi vodoinstalateri u nekoliko lokalnih firmi su Poljaci (gazda je Englez, naravno) koji rade za niže nadnice od domaćih radnika. Poljaci takodje voze većinu gradskih autobusa. Sa početskom krize, broj Poljaka je smanjen, jer su se mnogi vratili u Poljsku ili odselili u druga mesta, dok se na ovim poslovima pojavljuju sve češće Rumuni, emigrirali iz Španije. Sve to stvara određenu nelagodu među lokalnim Englezima. Navikli na gospodarski odnos prema strancima, “lični i humanizovani” odnos promovisam od strane BBC-ja i ostalih medija, svodi se na nivo farse, jer u odnosu između “domaćih” i “stranih” nema poštovanja. Sve češće čuju se po pabovima žalopojke kako “su svi došli u Britaniju da uzmu njihove poslove i žive od socijalne pomoći” i kako svi “Istočnoevropljani” koji dolaze u Britaniju pripadaju ili ruskoj mafiji ili se bave prostitucijom u najširem smislu te reči. Zbog mog mediteranskog izgleda i izražene visine, Englezi često misle da sam Italijanka, Španjolka ili Francuskinja. Tek kada utvrde da sam Srpkinja, odnos se promeni; o Srbiji znaju samo najgore, što je direktna posledica BBC-jevih napora da oslikaju događaje na Balkanu za svoje potrebe. Vrlo često Srbiju mešaju sa Sibirom i pitaju me da li svi Srbi vole Putina i misle da je on pravi čovek za Rusiju. Nimalo ne zazirem od debate i često dolazim u situaciju da se nakon diskusije Englezi zahvaljuju na “prikazivanju situacije iz drugog ugla”. Moji stari poznanici koji me već dobro znaju često pitaju kako je u Srbiji i ima li neke nade da će se situacija uskoro poboljšati. Kad kažem da nema, ne mogu da veruju. Kao što ne mogu da veruju da ljudi u Srbiji žive sa jedva £270 mesečno, uz cene osnovnih namirnica koje nadmašuju engleske cene. Kad objasnim zašto je to tako, obično zaključe sa: “Žena-Zmaj, imaš bogatu maštu!” Englezi su veliki gurmani. Nacionalna kuhinja je prilično jednostavna, ali stalno francusko prisustvo naučilo ih je na vina i ekstravaganciju na stolu. U poslednjih deceniju i po, gotovo da nema domaćinstva koje se ne bavi eksperimentisanjem po modelu Džejmi Olivera ili Najdžele Loson. S moje strane, kad god pozivam svoje engleske prijatelje na večeru, trudim se da napravim nešto što bi moja majka pravila za slavu. Vole pilav, pasulj i punjene paprike, malo manje proju i podvarak. Za većinu stvari kažu da ih podseća na grčku kuhinju, iako ima drugačiji ukus. Kad objasnim da ono što se ovde zove “Grčka kuhinja” zapravo je kuhinja celog Balkana, imaju malo nepoverljiv izraz lica. Englezi imaju običaj da kad dođu u goste ponude da posle večere operu sudove. E, to nikako ne dozvoljavam. Ne zbog toga što to u Srbiji nije običaj, već zbog toga što oni NE ZNAJU da peru sudove. Naime, kada peru sudove, nema ispiranja sapunice; samo ceđenja i brisanja. Pošto su vrlo osetljivi kada im tako nešto saopštite, obično se držim izgovora da “gosti nikada ništa ne rade u Srbiji”. Slično je i sa ostalim kućnim poslovima. Kada čiste, obično je samo površinski; sve što zahteva veći napor i trajanje, koristi se dok postane potpuno odvratno za gledati i onda se ili reciklira ili daje mnogobrojnim dobrotvornim organizacijama. Tamo će se već naći neko dovoljno zaludan da odbačenu stvar očisti, dotera i vrati u prvobitno stanje i dotični predmet zadrži za sebe ili preproda. Ovde postoji kult kupovine “second hand” stvari – kult koji, mislim, predstavlja niži nivo velikih aukcija antikvarnih predmeta. S jedne strane, često ćete naći sasvim imućne ljude kako kupuju “second hand” i ponosno ih šetaju pored svojih ekskluzivnih artikala. S druge, ponekada ćete naići na ne naročito dobrostojeće ljude kako jedu u najboljim restoranima. Zli jezici bi takvo ponašanje u oba slučaja nazvali “pokazivanje” i ne bi bili daleko od istine. Englezi su daleko od stereotipa koji je o njima izgradila medijska slika. Kao i svuda u svetu, pate od sitnih ljudskih manjkavosti i velikih ambicija. Kada nešto stvarno žele, rade sve što je u njihovoj moći da to postignu. Ponosni su na svoju državu i slepo veruju sve što im serviraju njihovi mediji. Ponekad, u razgovorima, često insistiraju da Srbija pati od pozivanja na istoriju. Moj odgovor na to je da u Srbiji u medijima skoro i da nema programa koji se bave nacionalnom istorijom i kulturom, dok se ovde takvi programi prikazuju barem jednom dnevno. Vole da kritikuju i ismevaju svoje političare, ali kad je u pitanju nastup u Evropi, kao skorašnji Kemerunov veto na evropske zahteve Nemačke i Francuske, svi jednoglasno staju iza njegovog postupka. Iako nisu veliki vernici i ne odlaze često u crkvu, ne vole ideju o islamizaciji Evrope. Polemika da li treba da se zabrani nošenje burki trenutno je skinuta s dnevnog reda, ali po svoj prilici, ponovo će se tamo naći u vrlo skoroj budućnosti. U Bat-u nikako ne vole muslimane. Nedavni incident tokom kojeg je grupa pijanih studenata mokrila na cipele ostavljene ispred ulaza u kuću koja služi kao džamija za nekolicinu muslimana u kraju, bio je žestoko osudjen u medijima. U mom lokalnom pabu, naišla je na smeh, šalu i pomalo neskriveno odobravanje. Kad su mene pitali šta ja mislim o ovakvom engleskom ponašanju, odgovorila sam da kod nas to ne može da se desi: mi imamo prave džamije i ako ih ne volimo, onda ih obično zapalimo u toku rata. Kao što muslimani pale naše crkve, kad ih ne vole. U međuvremenu, nemamo problema između religija. Sem u slučaju rata, naravno. Za ovih šest godina, često su me pitali o razlici između Srba, Hrvata, Bosanaca, Albanaca, Kosovara, Makedonaca i Crnogoraca. Kako je svako objašnjavanje suviše komplikovano za njihovo očekivanje jednostavnog i kratkog odgovora, obično se našalim i kažem da će im stvari postati jasnije posle Trećeg svetskog rata. To ih odmah prebaci na polje svetske politike i sve izraženije nezadovoljstvo nemačkom prevlasti na Kontinentu. Iako engleski mediji pokušavaju da umanje značaj narastajućeg nemačkog uticaja u Evropskoj Uniji, provincijska srednja klasa u Engleskoj ne da se prevariti. Žalopojke su sve učestalije i sve otvorenije, ali uvek uvijene u tipično britanski smisao za humor. PS: “Žena-Zmaj” nadimak izveden je iz mog imena. Englezi prosto ne mogu da shvate da Dragana nije Dragon – Zmaj.
„Opel” je predstavio novi „kombo”. Ne posebno lep ali veoma praktičan, automobil s visokim krovom koji je odmah predstavljen kao prava porodična kočija. Ovakvi modeli dosad su, kako primećuju... Nastavljajući niz koji su popunjavali toples verzije modela 360, 355 i 348 ali i nasleđujući F 430 spajder, novi „propeti konjić” iz Maranela zaista ima šta da pokaže. Novi „spajder” odlikuje se... Prva generacija nove „bube”, predstavljena početkom 1998. u Detroitu, nakon početnog oduševljenja, jer je „kopirala” uz „ford T” najslavniji auto svih vremena, nije vremenom opravdala očekivanja.... Zelena „trka“ proizvođača automobila – u sklapanju ekološki čistih vozila – trenutno je najatraktivnija u lansiranju novih modela koje pokreću motori na struju. Činjenica je, međutim, da se ovo... Nemački „BMV“ je sudeći po konceptu „i3“ najozbiljnije „zagrizao“ kolač koji se zove elektro-automobil. Toliko ozbiljno da nemački mediji zaključuju da je „BMV“ zapravo poveo trku među najvećim... Kako se ponašati u SUV-u, premijum klase, koji vredi kao solidan dvosoban stan u Beograd? Biti ushićen što si ušao u automobil koji karakteristikama, veličinom, izgledom, ne samo da privlači... Pored njega čak i legendarni američki „hamer” izgleda kao malo vozilo. U južnoafrički monstrum na šest točkova –„marauder”– može da se smesti čak 12 osoba a da ovaj džin uopšte ne oseti problem u... Najpopularnije marke polovnih automobila u Srbiji ove godine su „opel”, „fijat”, „reno”i „folksvagen”, a najtraženije su klasične limuzine i vozila sive boje, pokazalo je istraživanje... „Opel“ je na polovini 2011. već postigao veliki godišnji uspeh. Prema agencijskim vestima sve „opel ampere“ koje će biti montirane 2011. godine – reč je o električnom automobilu ovog proizvođača –... „Seat-ibica ST” je prostran porodični auto, umanjeni kombi koji podseća na „polo-kros” auto iz iste familije. Sa „ibicom ST” ćete stići brzo do mora, planina za vikend izlete i ubrzati čitav put...
Moskovski metro, nacionalno svetsko čudo, inspiracija gradskih legendi, i u velikoj meri neistražena teritorija koja sadrži tajna podzemna zdanja i bunkere protivraketne odbrane, inspirisao je jednog od najčitanijih pisaca u svetu, mladog Rusa Dmitrija Gluhovskog (1979) da napiše roman u dva dela „Metro 2033” i „Metro 3034”. Obe knjige govore o postnuklearnoj eri i malobrojnim preživelim ljudima koji obitavaju pod zemljom, upravo u tunelima moskovskog metroa, ratujući jedni protiv drugih, kao i protiv bića koja su mutirala usled radijacije. Gluhovski je juče posetio Grafički atelje „Deretu”, svog beogradskog izdavača, i pokazao da je ne samo zreo pisac već i sjajan sagovornik. Naime, četiri godine živeo je i školovao se u Izraelu, bio ratni izveštač iz ove zemlje, kao i iz Abhazije, radio na Radio Rusiji, TV Dojče vele i na Euronjuzu, kao specijalni izveštač iz Kremlja. Govori pet jezika. Ono što je originalno u vezi sa književnim projektom „Metroa” jeste interaktivni pristup Gluhovskog pisanju ovih knjiga. Kako je objasnio, prvi roman nije mogao odmah da objavi i zbog toga ga je postavio na Internet, i to besplatno. Kako su se poglavlja knjige nizala onlaj, čitaoci su počeli da sugerišu određena literarna rešenja, menjajući fabulu. Zamerili su autoru što je „ubio” glavnog junaka Artema, heroja koji se probija kroz čitav metro kako bi spasao svoju stanicu, tako da ga je ipak „ostavio u životu”. – Knjiga kao Internet i multimedijalni projekat „Metro” postali su inspirativni i za druge pisce, tako da je samo u Rusiji, Belorusiji i Ukrajini objavljeno četrnaest knjiga, nastavaka priče o postnuklearnom svetu. „Metro” se širi i na druge zemlje, pa će Italijan Tulio Evolede objaviti roman o Veneciji i Rimu posle Trećeg svetskog rata. U svojim sredinama isto će učiniti i neki kubanski, indijski, britanski i nemački pisci, kritikujući pre svega našu savremenost, rekao je Gluhovski. Pokušavajući da žanrovski odredi roman „Metro 2033” Gluhovski se opredeljuje za odrednicu eklektičkog, zbog toga što priča sadrži elemente antiutopije, urbanih mitova i fantastike, socijalnu kritiku. – Počeo sam da pišem knjigu kada sam imao sedamnaest godina, a završio je sa dvadeset četiri. U osnovi, u nju sam utkao sve što mi se dešavalo, sva osećanja i misli, i primetna je evolucija jezika i simbolike, od prvih do poslednjih poglavlja. Nastavak „Metro 2034” napisao sam posle pet godina. To je bio rizičan poduhvat, jer publika je već imala očekivanja posle prvog dela. Reč je o priči u stilu francusko-američkog noara – objašnjava Gluhovski u razgovoru za naš list. Kao oličenje nade u sveopštem uništenju, u priči „Metroa 2034” ističe šesnaestogodišnju devojku Sašu, koja je čitav život provela u stanici, zatvorena, zbog oca, političkog egzilanta. – Moja je ideja simbolično značenje moskovskog metroa, i to ne kao pakla, već kao čistilišta. Čovek uništava svet koji nije stvorio i koji mu ne pripada. Oni koji su preživeli Treći svetski rat i nuklearnu katastrofu prognani su u podzemnu železnicu, kao u čistilište. Zatim su suočeni sa testom u kojem treba da pokažu da su i duhovno napredovali. U takvom okruženju Saša je oličenje druge šanse i nade u budućnost. Međutim, glavno je pitanje može li ona svojom naivnošću promeniti Hantera, čoveka koji ima monstruma i ubicu u sebi – kaže Gluhovski. – Ako je prva knjiga bila bliska naučnoj fantastici, druga ima religioznu perspektivu iste priče. Prva govori o mutantima koji prete ljudskoj rasi, druga ta ista bića opisuje kao anđele koje je Bog poslao kako bi iskušao čoveka. Ako čovek pronađe način da sa njima sklopi mir, onda zaslužuje spasenje, dodaje zatim naš sagovornik. – Bio je potreban Prvi svetski rat kako bi bila osnovana Liga naroda, ali prave lekcije iz ovoga rata nisu bile naučene. Nemačka je bila ponižena do nivoa nacionalne traume, koja je zatim stvorila nove monstrume rata. Jedna od najkultivisanijih nacija napravila je najužasnije zločine. Ljudi nisu naučili lekciju ni iz Drugog svetskog rata. Gomila se nuklearno naoružanje koje bi sigurno moglo da uništi čitav svet. Samo je strah od takvog uništenja obezbedio period duge i relativne stabilnosti. Amerikanci se bore protiv nacija koje nemaju nuklearno naoružanje, u Iraku je stradalo toliko civila. Isto gledamo sada i u Libiji, iako je Gadafi pokvarenjak. Ne mislim da je čovek sposoban da uči na sopstvenim greškama. Gluhovski nastavlja da piše u svom subverzivnom stilu, a predmet njegove osude trenutno je rodna Rusija. – Putin tvrdi da se bori protiv oligarha za pravedniju socijalnu državu, a umesto toga okružio se svojim školskim drugovima, džudo partnerima i poslušnicima – ističe Gluhovski. Pre pola godine Gluhovski je objavio knjigu „Priče o domovini” u kojoj, kako kaže, kritikuje i rusku korupciju, cenzuru na televiziji, nameštene izbore, monopol moći, marionetske političke partije u marionetskom parlamentu.
Ono što je u „Folksvagenovoj” porodici modela „široko” to je kod „Opela” „astra” sa oznakom GTC. Snažni i brz model zapravo je najbolji „sportista” u paleti proizvoda kompanije iz Riselshajma (Nemačka) gde se nalazi njena centrala. U odnosu na standardne modele „astre” vozila sa oznakom GTC su 47 milimetara duža, sedam milimetara šira i 15 milimetara spuštena – bliža podlozi. Postoje, međutim, i druge, veoma važne razlike između standardnih „astra” limuzina i sportskih modela s oznakom GTC. Inženjeri iz Riselshajma posebno su ponosi na konstrukciju nove prednje osovine koja omogućava automobilu bolje ubrzanje i sigurnije „ležanje” na putu što se posebno uočava prilikom bržeg ulaska u krivinu. Vozaču jednostavno treba manje snage da zadrži vozilo u željenom pravcu. Nova konstrukcija otvorila je i više prostora za točkove. Na „astri GTC” ima dovoljno mesta za točkove promera do 20 cola štopojačava sportski izgled ovog modela. Ono štoje svakako najznačajniji deo modela koji se u nemačkoj stručnoj štampi već opisuje kao „munja” iz Riselshajma su svakako motori. Posebno je upečatljiv benzinac zapremine 1,6 litara sa 180 KS . U sprintu od 0 do 100 kilometara ova „astra” postiže rezultat od 8,3 sekunde i može da razvije najveću brzinu od 220 kilometara na čas. U ovim uslovima vožnje zaboravlja se, naravno, podatak da je prosečna potrošnja goriva 7,2 litra, a rezultati probnih vožnji pokazuju da je tako nešto moguće postići samo ukoliko se noga češće sklanja s papučice gasa. „Astra GTC” dolazi na tržište s bogatom ponudom motora. Kupci mogu da biraju između četiri varijante benzinskih agregata a tu je i jedan dizel motor. Tri benzinca su motori zapremine 1,4 litra sa snagom koja se kreće od 100 do 140 KS. Najslabiji model od 100 KS ne omogućava, naravno, pravi sportski doživljaj kao što to nudi model s benzinskim motorom od 180 KS. Ovaj najjači model je, naravno i najskuplji – početna cena u Nemačkoj iznosi 23.250 evra. Kada je reč o novcu treba još samo dodati da će početna cena modela s najslabijim benzinskim agregatom i osnovnim nivoom opreme iznositi 19.900 evra. Varijanta sa dizel-motorom od 165 KS ima maksimalnu brzinu od 210 kilometara na čas a njegova početna cena je 25.055 evra. U katalogu stoji da se nova „opel astra GTC” može dobiti sa dve vrste unutrašnje opreme. Ima, naravno, i posebnih dodataka: uz doplatu od 1.300 evra na raspolaganju je novi navigacioni sistem „navi 900”. Reč je o pravom elektronskom dnevniku vožnje koji dozvoljava i mogućnost da se striktno razdvoji korišćenje automobila privatno ili u poslovne svrhe. Parametri kao što su vreme početka vožnje i pozicija, broj pređenih kilometara , vreme dolaska i stanje kilometraže automatski se pamte i prikazuju na ekranu. Nova „astra GTC”, zbog sportskog izgleda, ima na zadnjem sedištu dovoljno prostora samo za dve osobe. Bez obzira na položaj prednjih sedišta u zadnjem delu kabine za njih ima sasvim dovoljno mesta.Prtljažnik ima zapreminu od 380 litara, kada se obore zadnja sedišta ovaj prostor povećava se na 1.165 litara. Boljim poznavaocima sportskih automobila odmah, naravno, pada u oči činjenica da i najbrži model „astre GTC” sa motorom od 180 KS nije pravi konkurent „raketama” koje, na primer, proizvode „Folksvagen” ili „Ford”. „Opelov” odgovor konkurenciji u kategoriji najsnažnijih sportskih automobila stiže na tržište početkom 2012. godine. Biće to „astra OPC” koja će ispod haube imati ugrađen motor od impozantnih 280 KS. Tada će, zapravo, i početi prava trka nove „Opelove munje” i konkurenata.
Egipat će se danas podsetiti dramatičnih trenutaka kada je nacija preko televizije obaveštena da se Hosni Mubarak povlači sa vlasti, koju će privremeno preuzeti grupa njegovih vernih generala. Mubaraku se od tada sudi, prebačen je čak u zatvorsku bolnicu, ali zemlja je i dalje razapeta između vojske, islamista koji su pobednici prvih slobodnih izbora i razočaranih mladih revolucionara koji su posle 18 dana protesta uspeli da oteraju dotle nedodirljivog „raisa“. Ali ono što je pre godinu dana bilo slavljeno kao velika pobeda naroda, danas je trenutak velikih neizvesnosti pred kojima je 85-milionska nacija. Tokom revolucionarnog haosa armijski vrh je veliku popularnost stekao odlukom da se udalji od glavnokomandujućeg i odbije da ga brani silom. Gest dobre volje brzo je počeo da kopni jer su generali uzurpirali poziciju privremene vlasti pokušavajući da sebi pribave imunitet od promena. Vrhovni savet oružanih snaga, na čijem je čelu feldmaršal koji je dve decenije bio Mubarakov ministar odbrane, smatra da armija mora da sačuva ulogu neke vrste garanta stabilnosti – što bi joj omogućilo da ostane arbitar političkih zbivanja zemlje koja tek pokušava da se navikne na demokratiju. Mubarak je na današnji dan otišao, prošlog avgusta izveden je i pred sud, ali ostalo je mnogo toga što pripada njegovoj despotskoj eri. Vanredno stanje, zavedeno odmah posle ubistva Anvara el Sadata, samo je delimično ukinuto. Novoizabrani parlament se ne čuje. Premijera su izabrali generali. Isto su učinili i sa 15 guvernera, od kojih nijedan nije mlad, Kopt ili žena. Vojnici, koji su pre godinu dana odbili da pucaju u narod, u međuvremenu su ubili desetine onih koji su tražili da se što brže povuku. Kopti su i dalje u strahu. Privreda je u haosu. Malo je razloga za ponavljanje slavlja kakvo je izbilo na kairskom Trgu Tahrir kada je tadašnji potpredsednik Omar Sulejman naciji saopštio da Mubarak više ne upravlja zemljom. U strahu od budućnosti, kako bi obeležile Mubarakov pad, organizacije studenata i mladih prodemokratskih aktivista pozvale su danas na štrajk i građansku neposlušnost. Uvereni su da je sistem žrtvovao Mubaraka da bi opstao, da je revolucija, zasad, umnogome pokradena. Šta će biti sa Egiptom – i posle godinu dana najviše zavisi od generala. Što samo znači da će se kasnije tokom godine, kada novi parlament i novi predsednik koga treba izabrati pokušaju da ograniče vojnu vlast, Egipat suočiti sa novom velikom krizom. Na duboko razočaranje protagonista događaja koji su u januaru i februaru 2011. potresli najveću zemlju arapskog sveta.
U vreme predizborne kampanje stranke su se takmičile u obećanjima koja će od njih obezbediti veći priliv inostranih investicija i time omogućiti ekonomski prosperitet zemlje. U isto vreme, od ekonomista neoliberala neprestano slušamo teorijska objašnjenja o pozitivnim efektima inostranih investicija na privredni rast. Međutim, praksa tranzicionih ali i drugih zemalja u razvoju pokazuje ne samo da inostrane investicije ne podstiču privredni rast nego da među njima postoji negativna veza. Do tog zaključka došao je i profesor dr Jože Menciger (u časopisu „Kyklos”) na bazi opsežnog empirijskog istraživanja kojim su obuhvaćene skoro sve postsocijalističke zemlje u dužem vremenskom periodu. Jedan od najpoznatijih svetskih ekonomista, profesor Univerziteta u Čikagu – Raghuram Radžan (u knjizi: „Fault Lines”), takođe je obavio opsežno istraživanje, i ono je pokazalo da ekonomije zemalja u razvoju beleže visoke stope rasta kada svoje investicije finansiraju sopstvenom akumulacijom (štednjom), a da je sporiji njihov ekonomski rast što se investicije više finansiraju iz inostranih izvora. Podsetiću i da je Komisija za rast i razvoj (na čelu je bio nobelovac Majkl Spens) proučila iskustvo i razvojne modele 13 ekonomski najuspešnijih država (koje su u kontinuiranom periodu od 25 godina ostvarile prosečnu stopu rasta iznad sedam odsto). Iz izveštaja komisije vidljivo je da su se uspešni modeli zasnivali na visokoj stopi štednje i investicija, te da inostrano zaduživanje ne može da bude adekvatna zamena za domaću akumulaciju. Na kraju, i iskustva zemalja koje su uspešno modernizovale svoje privrede, pre svih, takozvani azijski tigrovi: Japan, Južna Koreja, Tajvan, Singapur, Hongkong (u drugoj polovini prošlog veka), te Kina (poslednjih decenija) pokazuju da se jedan od važnijih elemenata njihovog uspešnog razvoja krije u kompetentnoj, odgovornoj i efikasnoj vladi koja je aktivno podržavala stvaranje jakih domaćih kompanija i banaka i pospešivala čvrstu spregu među njima, postavljala na ključna mesta u državi i privredi stručnjake koji su činili autentičnu nacionalnu elitu, te se prevashodno oslanjala na domaću štednju. Nažalost, Srbija je posle petooktobarskog prevrata (2000) prihvatila neoliberalni program ekonomskih promena (takozvani vašingtonski dogovor) koji je vodio brzom urušavanju ionako slabašne privrede. Ovim programom Srbiju je trebalo lišiti vlasništva nad resursima kojima raspolaže i dovesti je u takvu dužničku zavisnost da bude bespogovorni poslušnik moćnih i bogatih, a ovaj prostor je tretiran, pre svega, kao izvor jeftine i obespravljene radne snage, te tržište za proizvode i bankarske usluge zapadnih zemalja. Inostrani investitori su brzo po bagatelnim cenama pokupovali najatraktivniji deo srpske privrede (pivare, cementare, telefonija, fabrike duvana), a za inostrane investitore su stvarani i izuzetno povoljni uslovi za osnivanje banaka i velikih trgovinskih lanaca. Da bi se smanjio ogroman broj nezaposlenih, inostrani investitori se žele privući po svaku cenu, pa im država daje ogromne povlastice (subvencije do 10.000 evra po svakom zaposlenom, a prosečna mesečna plata zaposlenog u tim preduzećima je od 150 do 200 evra). Velika je zabluda da će inostrane investicije razviti domaću privredu, jer to i nije njihov cilj nego isisavanje visokih profita iz zemlje domaćina. Ukoliko ne ostvaruju ogromne profite inostrani investitori prete preseljenjem pogona u druge zemlje, a svoj opstanak uslovljavaju dodatnim sve većim povlasticama. Tako uz pomoć inostranih investicija umesto obećanog ekonomskog prosperiteta dolazi do daljeg osiromašenja domaće privrede.
MINHEN - Fudbaleri Čelsija, ovogodišnji šampioni Lige šampiona, zatražili su danas od vlasnika kluba ruskog milionera Romana Abramoviča da zadrži trenera Roberta di Matea. Uprkos trijumfu, Di Mateo se nalazi u nezavidnoj poziciji, pošto je Abramovič najavio da će za narednu sezonu na Sramford Bridž dovesti „zvučnije” trenersko ime. „Di Mateo je bio fantastičan od kada je došao. Pogledajte trofej, to je ono što smo čekali, zbog čega je vlasnik Abramovič zaplakao na kraju. Uložio je mnogo novca u klub. Velike zasluge za uspeh zaslužuje i Robi, igrači se nadaju da će dobiti stalan posao”, rekao je Džon Teri. Teri je finalni meč propustio zbog crvenog kartona u duelu sa Barselonom, ali Evropska fudbalska unija (UEFA) dozvolila mu je da na kraju podigne šampionski pehar „Lep gest UEFA. Mnogo mi je značilo. Sticajem nesrećinh okolnosti nisam mogao da igram, ali večeras sam morao na neki način da učestvujem. Momci su bili sjajni. Mnogi su nas prerano otpisali u Ligi šampiona, ali bilo je suđenjo da to ove godine bude Čelsi”, dodao je Teri. Podršku italijanskom treneru dao je i golman Petr Čeh, koji je uz Didije Drogbu, bio ključna figura meča. „Di Mateo zaslužuje da ostane, ali sada su na redu čelnici kluba da odluče. Šta god da se dogodi, osvojio je dva trofeja ove sezone i to sasvim zasluženo”, rekao je Čeh. Trener koji je na početku karijere odveo fudbalere Čelsija do evropske titule nije želeo da komentariše njegovu sudbinu u timu „plavaca”. „Želim da uživam u ovom trenutku. Bajern je odigrao odličnu utakmicu, ali penali su lutrija. Danas smo imali više sreće. Ovo je za nas istorijski uspeh. Prvi put smo postali prvaci Lige šampiona”, rekao je Di Mateo. Čelsi je pobedom u finalu Lige šampiona pokvario planove Totenhema, pa će tim sa Stamford Bridža i naredne sezone igrati u najeltinijem evropskom klupskom takmičenju.
Mrčajevci – Sportski avion „cesna 172”, koji je uzleteo juče u 13.45 sa aerodroma u Preljini kod Čačka, radi panoramskog razgledanja grada, srušio se iz nepoznatih razloga 15 minuta kasnije na seoski drum, među kuće u Mrčajevcima. Letelica se odmah zapalila i u njoj su izgoreli pilot i vlasnik Milun Vukolić (60) iz Arilja i trojica njegovih saputnika. Očevici tvrde da se motor ugasio neposredno pre pada pa je letelica izgubila visinu, zakačila strujni kabl na oko šest metara iznad tla i strmoglavila na asfaltni drum. Avion se odmah zapalio i, kad je vatra ugašena, iz kabine su se naslućivala ugljenisana tela nesrećnih putnika. Uviđaj su obavili policajci iz Čačka, istražni sudija Višeg suda u Čačku Svetlana Zelenika i zamenik višeg javnog tužioca Zoran Pešić, ali zgarište nije dirano ni nekoliko sati posle nesreće jer se čekalo da iz Beograda doputuje komisija za analizu udesa Direktorata za civilno vazduhoplovstvo. Svedoci i meštani opisali su minute koji su prethodili tragediji u sunčanom, ali vetrovitom ranom popodnevu. Putnički četvorosed stacioniran je u hangaru u Preljini, služi za panoramske letove, a kabina sa po dva mesta napred i pozadi ima prostor kao kod najmanjih automobila. Uzletanje aviona s pilotom i putnicima u Preljini je posmatrao Petar Marić (59), sportski pilot iz Čačka, koji se upravo spremao da tom letelicom, zajedno sa svojim prijateljem Vukolićem, poleti ka Gornjem Milanovcu. – Kontrola leta u Kraljevu odobrila nam je let ka Milanovcu sa uzletom u 13.45 sati i na aerodrom sam došao pet minuta ranije. Međutim, pre toga su se pojavila, koliko sam uspeo da vidim u kabini, dvojica mladih ljudi i zamolila Vukolića da ih primi u letelicu i napravi jedan krug iznad Čačka. Vukolić je izvezao avion na pistu, probao motor i magnete i uzleteo – svedoči Marić. On priča da je Vukolić pilotirao već 15 godina i da ima oko 1.600 sati leta, dodajući da je avion bio ispravan. – U to sam siguran, kontrole su stroge i redovne. Iako je bilo vetrovito, Vukolić je mirno uzleteo, u vetar kako propisi nalažu, načinio levi zaokret i uputio se iznad Ljubića prema Čačku. Ja sam ostao da čekam da se vrati kako bismo nas dvojica, po dogovoru, poleteli ka Gornjem Milanovcu. Međutim, ni posle deset minuta, koliko je Vukolić rekao da će trajati razgledanje Čačka, letelice nije bilo ni u Preljini, ni na vidiku. Dvadeset minuta posle uzletanja telefonom su mi javili da se avion srušio u Mrčajevce. Najčuvenija varošica Šumadije udaljena je od Čačka 20 kilometara na jug, i tu je let aviona, sedeći ispred svoje kuće, pratio meštanin Božidar Pavlović (67). – Video sam da avion leti nisko iznad Doma mesne zajednice, tu je zaprktao i ugasio se, i izgubio sam ga iz vidokruga – priča Pavlović. Dalji tok leka mogle su s bočnog seoskog puta da prate Biserka Lukić (69) i njena kći koje su se pešice vraćale ka središtu sela. – Videla sam da avion leti prema nama i da nekako leluja. Nisam čula zvuk motora, ili je bio slab, i mislila sam zbog onog lelujanja da se pilot, narodski rečeno, zafrkava. Međutim, avion je padao sve niže, udario u splet električnih žica, pao pravo na put i odmah počeo da gori. Iz olupine sam čula muški glas kako viče: „Upomoć, pomagajte”, posle čega se ništa više nije videlo od vatre i dima. Sve se dogodilo na pet metara od nas – pripoveda Biserka. Letelica se srušila u ušoreni deo sela, kod Veterinarske stanice, gde se kuća naslanja na kuću. Najbliža je samo deset metara udaljena od mesta gde je avion pao i pripada Danilu Jevtiću (81), penzionisanom mašinovođi iz Mrčajevaca. – Ležao sam u kući i gledao televizijski program kad je nešto puklo kao bomba i nestalo je struje. Istrčao sam napolje i nisam u prvi čas znao što se događa. Ispred moje kapije je bio jedan parkirani automobil i mislio sam da gore ta kola, ali sam posle nekako, po oborenim žicama i delovima letelice, razabrao da je pao avion – svedoči Jevtić. On kaže da je u prvom trenu bilo nemoguće gasiti požar jer su pri ruci imali samo vodu kojom se nije smelo na pokidane električne kablove. Uskoro su prispeli vatrogasci, ali četvoročlanoj posadi aviona nije bilo spasa. Identifikacija trojice putnika iz letelice nije bila laka. Nije se znalo ni koliko ih je bilo u avionu pored pilota, dvojica ili trojica. Na mestu nesreće ubrzo se okupilo dosta sveta, pa se među njima prenosila priča da je jedan od putnika Mrčajevčanin, koji je supruzi telefonom poručio da izađe ispred kuće jer će joj mahnuti iz aviona. Tek oko 18 sati počelo je izvlačenje tela iz raspolućene i izgorele letelice u kojoj su zauvek ostala, tada je postalo sigurno, ukupno četiri života. Ostala je i tajna šta je prethodilo padu. – Dobar i iskusan pilot na ovakvom danu neće da pogreši. Jedino ako ga je izdalo srce – kazao je Vukolićev drug i sportski pilot, Petar Marić. Istražitelji su posle izvlačenja tela potvrdili identitet samo dvojice poginulih, pilota Miluna Vukolića i jednog putnika, Dragutina Đorema (36) iz Mrčajevaca. Avion „cesna 172”, u kome su, posle pada u Mrčajevcima, poginule četiri osobe, neposredno pre udesa leteo je na visini od 50 metara, a pre udara u tlo je zakačio električne vodove, navodi se u današnjem izveštaju nadležne komisije Direktorata za civilno vazduhoplovstvo. „Prema izjavama očevidaca, neposredno pre udesa avion je leteo u pravcu zapada, paralelno s magistralnim putem Kraljevo - Čačak, na visini oko 50 metara”, navedeno je u izveštaju Komisije za utvrđivanje uzroka udesa u civilnom vazduhoplovstvu. „U kritičnom trenutku avion se nagnuo u desnu stranu i počeo da gubi visinu, a zatim je pod velikim uglom poniranja udario u niskonaponske električne vodove, a potom u tle”. „Nakon udara došlo je do požara i dve eksplozije, a požar je ubrzo ugašen intervencijom okupljenih meštana”, navodi se u izveštaju dostavljenom Tanjugu. Pored pilota, u letilici su se nalazila još tri putnika, a taj avion je poleteo s letilišta „Preljina” i „za sada nema preciznih podataka o vremenu poletanja i ruti kojom je avion leteo”. Iz za sada nepoznatih razloga taj avion je pao juče oko 14 sati nedaleko od centra naselja Mrčajevci i zapalio se, a poginule su četiri osobe koje su bile u letilici. Goran Ivanković (34) iz Čačka, četvrta je žrtva avionskog udesa u Mrčajevcima, potvrdila je prethodno danas Tanjugu njegova porodica. Istražni organi još nisu izdali zvanično saopštenje, a istražni sudija Višeg suda u Čačku naložio je obdukciju tela izvučenih sinoć iz olupine izgorele letilice.
Dramski tekst „Zbogom SFRJ“ Kokana Mladenovića, inspirisan filmom „Zbogom Lenjine” Volfganga Bekera, počinje strastvenim govorom učiteljice Jadranke Mitić u slavu i odbranu jugoslovenstva, ideje bratstva i jedinstva, društvenog prosperiteta itd. U naletu uzavrelih emocija, ona doživljava srčani udar, pada u komu i budi se dve godine kasnije u novim društvenim okolnostima, u vreme zahuktavanja ratova na području već bivše Jugoslavije. Da bi je zaštitio, njen sin Mladen krije od nje ove promene i gradi lažnu sliku stvarnosti, izmišljajući priče o zemlji koje više nema. Ova situacija je dramski i komički obećavajuće polazište za bavljenje političkim, kao i individualno-porodičnim temama. Nažalost, te izazovne mogućnosti su u tekstu slabo iskorišćene. U društveno-političkom pogledu, drami upadljivo fali ozbiljnijaproblematizacije odnosa prema jugoslovenskom nasleđu, što bi se očekivalo, uzimajući u obzir da je to njena glavna tema. Prema jugoslovenskom društvu se gradi pojednostavljen, romantizovan, nostalgičan odnos i tu se taj problem iscrpljuje. Na primer, bavljenje idejom bratstva i jedinstva,koju Jadranka vatreno promoviše, nema nikakvu dubinu, ni na koji način se autor teksta sa njom kritički ne suočava, nema čak ni ironije, samo prazne glorifikacije. Ni lični odnosi između likova uglavnom nisu specifičnije dati, najčešće su određeni vrlo konvencionalnim osobenostima. Režija Kokana Mladenovića je nekonzistentna. Rezultat toga je stilski haotična predstava u kojoj se sadašnjost nedovoljno jasno meša sa prošlošću, pregrubo se prepliću društvene i lične drame, posebno u delu koji se odvija u bolnici – kada se Jadranka vrati kući, radnja je čistije predstavljena, manje je gušena paralelnim tokovima. Nedosledno su rešene scene koje se odvijaju u flešbeku, sećanja Mladena i Zvezdane, kada su oni bili deca. Ovi flešbekovi su u najvećem broju slučajeva ostvareni tako što malog Mladena i malu Zvezdanu igraju deca (Uroš Rakić, Jelena Blagojević), dok ih odrasli Mladen i Zvezdana posmatraju. No, nekada decu igraju i odrasli glumci, a prvi flešbek je čak realizovan posredstvom video-snimaka. Nije jasno zašto nije odabran samo jedan od ova tri načina prikazivanja prošlosti i sproveden dosledno, u celoj predstavi. Tako ne bi dolazilo do nepotrebne zbrke. Dalje, koriste se video-snimci koji su najčešće suvišni, ilustrativni, ometaju pažnju gledalaca – na primer, tokom Jadrankinog boravka u bolnici, na ekranu se nepotrebno prikazuju EKG zapisi. Ipak, video se u par navrata upotrebljava i funkcionalno. To je, na primer, slučaj u jednoj sceni na početku, kada se na ekranima prikazuju vojni pohodi, lice Slobodana Miloševića itd – ovo korišćenje video-materijala je bitan ironični komentar radnje, ono, takođe, adekvatno vizualno dopunjuje značenja pesme „Zemlja” EKV-a koju Mladen u to vreme indikativno sluša. Igra glumaca je neusaglašena i tako je odgovarajuće uklopljena u opštu scensku zbrku: jedni igraju psihološku dramu, drugi komediju, treći lošu melodramu. Dara Džokić je svedenim i izražajnim sredstvima izgradila lik učiteljice Jadranke, sličan je slučaj sa Renatom Ulmanski (Vukica Rosić, komšinica Mara), kao i sa Miodragom Krivokapićem (Doktor, Pukovnik-beskućnik). Marinko Madžgalj je dao komički efektan i scenski uverljiv lik Garija, neostvarenog glumca koji pomaže Mladenu u snimanju lažnih televizijskih emisija. I Ivan Jevtović je teatralnim, prenaglašenim, komički funkcionalnim sredstvima, stvorio lik Miloša, lažljivog primitivca sa kojim je Zvezdana u vezi. A Hana Selimović (Zvezdana), Miloš Biković (Mladen) i Tanja Petrović (Una) oblikovali su likove koji kao da su ispali iz loše televizijske melodrame, preplavljene neuverljivim, usiljenim i izveštačenim emocijama, pri tome bez namere da budu izveštačeni, za razliku od prethodno navedena dva komička lika. Uprkos mnogobrojnim navedenim manama, među kojima je najkrupnija ta što je jedna veoma ozbiljna tema samo okvir za razigravanje naivnih, komičnih, melodramskih tokova, predstava „Zbogom SFRJ” nije potpuno promašena. Vrlo je verovatno da će publika rado ići da je gleda, zbog aktuelnosti teme jugonostalgije, ubedljivo realizovanih komičkih scena, povremeno lepih poetičnih prizora, kao i, pre svega, zbog efektnih marketinških strategija Ateljea 212. Što sve i nije za potcenjivanje.
Građani Srbije još nisu čestito ni počeli da se služe novim ličnim kartama i pasošima, a izgleda da će ova dokumenta uskoro postati predmet sudskog spora. Naime, Slobodan Paunović, direktor kompanije „Arius”, najavio je tužbu protiv MUP-a Srbije zbog nenaplaćenih usluga održavanja i unapređenje softvera za ova dokumenta. Kada je, kako kaže, pre sedam godina sa državom sklapao posao nije ni slutio da će njegovoj firmi to doneti gubitak od 400.000 evra. Toliko im, prema njegovoj tvrdnji, MUP Srbije duguje na ime održavanje i unapređenja usluga softvera za pasoše i lične karte. Poslednju ratu za izradu softvera, koji je po ugovoru iz 2002. godine poveren konzorcijumu koju su činili „Arijus” i kompanija SBS, država je isplatila u maju prošle godine. Inženjeri iz „Ariusa”, po dogovoru s nadležnim ministarstvom, nastavili su da održavaju sistem koji su napravili, međutim, uprkos zvaničnim obećanjima, do dana današnjeg ugovor nije potpisan, niti je firma uspela da naplati svoje usluge. Zašto ste, praktično „na reč” i bez ugovora uopšte održavali sistem, pitali smo direktora. – Kompjuterska tehnologija je specifična oblast, gde je neprihvatljivo, zbog krađe znanja, da neko drugi održava softvere koje ste vi izumeli. U svetu je zaštita intelektualne svojine zakonom regulisana. U nekoliko navrata, na nekoliko sastanaka u ministarstvu, zamoljeni smo da nastavimo sa održavanjem sistema, sa obećanjem da će ugovor biti potpisan – kazao je Paunović. Međutim, vreme je prolazilo, inženjeri „Ariusa” su nastavili da obavljaju svoj posao, ali im je u decembru prošle godine saopšteno da će ugovor moći da potpišu, ali da usluge neće moći da naplate retroaktivno, dodaje. – S tim se nismo složili, već smo insistirali na tome da za sve što smo uradili budemo adekvatno i plaćeni. Mi smo taj sistem znatno poboljšali u međuvremenu – objašnjava. Međutim, do danas nije potpisan ugovor, pa će ovaj slučaj, po svemu sudeći, završiti na sudu. Bilo je pokušaja da se parnica izbegne medijacijom, da uz pomoć posrednika MUP i „Arius” reše problem. Međutim, postupak je dobrovoljan, a kako se navodi u odgovoru koji je iz Centra za medijaciju stigao na adresu ovog preduzeća, druga strana (odnosno MUP) izjasnila se da ne prihvata predlog za pokretanje postupka posredovanja, pa je predlog „Ariusa” odbijen. „Svi radovi koje je izvršilac izveo na osnovu Ugovora i ovog aneksa imaju garantni rok od 12 meseci, koji se računa od puštanja u produkcioni rad.” Takođe, članom 2. stav 2. istog aneksa propisano je „Izvršilac se obavezuje da izvršava poslove na implementaciji Sistema u skladu sa zahtevima MUP-a”. Proizvodnja ličnih karata počela je 14. aprila 2008. godine, a pasoša nekoliko nedelja kasnije, što znači da „Ariusove” usluge podležu garantnim uslovima definisanim aneksom. – Uostalom, predstavnici kompanije „Arius” su početkom ove godine odbili da potpišu ponuđeni ugovor za održavanje sistema za personalizaciju ličnih dokumenata, na osnovu sprovedenog postupka sa jednim ponuđačem, te je postupak obustavljen zbog neodazivanja ponuđača – navode u MUP-u. Slobodan Paunović, direktor „Ariusa”, međutim, tvrdi suprotno. Kako kaže, garancija se odnosi na otklanjanje grešaka u isporučenom softveru. – „Arius” je radio u MUP-u na unapređenju i dopunskom razvoju sistema koji je doprineo značajnim bitnim izmenama u softveru. Promene u periodu od primopredaje do danas su po kvalitetu i obimu takve da osporavamo pravo Vladi Srbije, odnosno MUP-u da ga koristi u poslovima izdavanja ličnih karata i pasoša. To je isto kao kada frižider ima garanciju 12 meseci i u tom periodu kad se nešto pokvari proizvođač otklanja kvar bez naknade. Ako kupac zatraži od proizvođača da podigne kapacitet frižidera ugradnjom novog modula onda to ne spada u garanciju i plaća se – objašnjava Paunović.
Nova godina nekad i sad. Ta poređenja nameću se posebno u našim banjama, nekad tipičnim pribežištima za višednevne novogodišnje proslave, danas velnes carstvima u povoju. Tako i u našoj najpoznatijoj banji, Vrnjačkoj, u kojoj u privatnom smeštaju prenoćište zimi košta između 800 i 3.000 dinara, za Novu godinu, uglavnom trodnevni novogodišnji aranžmani uz uživanja na bazenima i u đakuzijima, koštaju od 80 (u običnim vrnjačkim hotelima) do 260 evra – koliko iznosi skoro četvorodnevna proslava novogodišnjih praznika u ekstravagantnom „Aleksandru”. Ali u „Brezi”, recimo, možete da prenoćite za 18 evra, a da novogodišnje ludilo, i pored ovde uvek izvanredne muzike, negde drugde doživite, dok u hotelu „Park” samo noćenje košta 2.800 dinara, dok nešto skuplji aranžman nudi dojutarnje ludilo… Ipak, otkrili smo i u ovoj staroj banji novinu – u hotelu „Kralj”, na početku šetališta Vrnjačke Banje, gde trodnevni novogodišnji aranžman iznosi 12.270 dinara u ekstra luksuznom apartmanu ili 10.690 u lepoj dvokrevetnoj sobi – možete da provedete Novu godinu i kod susednog „Kuma” za 3.660 dinara, ali i u kraljevom đakuziju za samo 560 dinara. Toliko vas košta i Nova godina u sauni. Da su se naše banje modernizovale, primer je i druga velika banja – Koviljača. Uz svečanu večeru i muziku dobrih grupa, što sve košta oko 55 evra, ovde se predlaže kraljevski dan u kraljevskom kupatilu i blatnoj kupki, uz bazen i voćni punč. Kažu da se sa višečasovne žurke vratite kući i na posao odmorni. Korisnici novogodišnjeg aranžmana pored besplatnog fitnesa, saune i bazena imaju i 50 odsto popusta na velnes, ali i „programe umetnosti, zdravlja i lepote”. U banji Junaković, gde je cena dočeka oko 4.000 dinara, a aranžmana 60 do 150 evra, gosti za novogodišnjih praznika mogu da koriste bazen bez nadoknade, ali i saune, podvodne i ručne, relaks masaže, kao i masaže čokoladom, bermuda, arga, ajurveda i „marokanske” velnes tretmane, ali i da se nakon dobrog programa zabavljaju uz muziku u osmostaznoj kuglani. U Sokobanji, u Specijalnoj bolnici su pošli u susret ovom trendu i organizovali posebne spa-aranžmane, po kojima antistresne mehuriće amama verovatno niko ne bi odbio nakon još jedne krizne godine, uz finsku saunu, slanu sobu dobrodošlu u vreme hladnoća, stazu zdravlja… Spa-centar Ribarske Banje za Novu godinu prednjači po romantičnim aranžmanima udvoje, đakuzi paketima za društvo i slično, uz masaže lekovitim biljem i terapije bojama… Tako, i naše banje počelke su da liče na svetske – tamo u dalekim razvijenim zemljama Nova godina je prilika za odmor. Ali, već i u ne dalekoj Sloveniji, u prestižnom spa-centru Olimija, najzanimljiviji je doček na spoljnom „vrelom” bazenu, gde osim u prelamanju ljubičastih zraka i toploj termalnoj vodi, uglavnom mladi uživaju u „mokrom dočeku” gledajući vatromet. Posle tog ponoćnog doživljaja među zavejanim jelkama, najavljuje opet menadžer Vasja Čretnik, sledi šampanjac i uživanje u muzičkim vodenim talasima na zatvorenim bazenima Olimije, do koje vas od slavlja napolju deli samo jedna zavesa! Bez kape za kosu hladno i nešto skuplje od naših aranžmana, ali romantično toplo, nema šta.
BEOGRAD– Požar koji je posle podne izbio u bivšem bioskopu „Kozara” u centru Beograda, u kome nije bilo povređenih, lokalizovan je i nema opasnosti po okolinu. Načelnik Uprave MUP-a Srbije za vanredne situacije Predrag Marić rekao je da je dojava o požaru u „Kozari” stigla u 14.20 časova i da se u prvom trenutku nije znalo da li je reč o bioskopu ili o pomoćnom objektu. On je rekao da je požar zahvatio krov koji je morao da se uruši. Marić je, prilikom obilaska mesta požara u prolazu „Bezistan” na Terazijama, rekao da nema opasnosti da se požar proširi na okolne objekte, kao i da je jedan restoran u blizini evakuisan i da nijedna osoba nije ugrožena požarom. Uzrok požara, prema njegovim rečima, znaće se posle uviđaja koji se očekuje sutra ujutru, a tokom noći vatrogasci će ostati da dežuraju i pretraže prostorije kako bi bili sigurni da je sve u redu. Ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić izjavio je da je požar u bivšem bioskopu „Kozara” lokalizovan i da nema razloga za paniku. Takođe je apelovao i na stanare da zatvore prozore zbog dima. „Požar je praktično lokalizovan, u toku je takozvano odimljavanje, a to će trajati još četiri ili pet sati”, rekao je Dačih, dodavši da će do kraja dana požar biti potpuno ugašen. Tokom gašenja požara iz pravca „Bezistana” širio se gust, crni dim. Nivo zagađućih čestica u vazduhu posle požara u „Kozari” sada je smanjen i nema opasnosti po ljudsko zdravlje, rekao je dr Milan Milutinović iz Gradskog zavoda za javno zdravlje. On je za RTS kazao da su u trenucima dok je požar gašen te čestice imale povišene vrednosti - više od 400 mikrograma po kubnom metru, a njihov prosek je između 50 i 60 mikrograma. „Sada je stanje u redu, njihov nivo je u granicama oko 60 mikrograma, znatno manji nego pre sat vremena”, kazao je on. Vatrogasac Miodrag Ikadinović rekao je novinarima, posle lokalizovanja požara, da su, kada su vatrogasci stigli na lice mesta, gorele tri prostorije - velika sala i još dve manje prostorije. Kako je kazao, požar je tu odmah lokalizovan, ali je problem nastao zbog toga što je vatra zahvatila krov, odnosno krovne grede.
Gabrijela Veličković (28) je na doktorskim studijama ekonomije u Rimu, Jelena Savić (23) usavršava jezik u Francuskoj, Miloš Knežević (24) teorijsku fiziku na Kembridžu, a Stefan Vlajković (25) na Tehnološkom institutu u Cirihu. U slobodno vreme plivaju, čitaju, stiču prijatelje preko Fejsbuka, a neki su već i ponosni roditelji. Oni su najbolji od 414 studenata, koji su na konkursu Fonda za mlade talente Ministarstva omladine i sporta dobili stipendiju „Dositej” za studiranje na prestižnim univerzitetima u inostranstvu za školsku 2011–2012 godinu u iznosu od 578.000 dinara. Svi oni su u obavezi da najmanje pet godina nakon završetka studija rade u Srbiji, a kako su nam rekli, planiraju da ovde ostanu i nakon isteka tog roka. Gabrijela je najbolji student Ekonomskog fakulteta u Nišu, u indeksu su same desetke i kaže da bi, dok ne završi doktorske studije, volela da bude na praksi u Italiji ili u nekoj drugoj zemlji. „Naši studenti su vrlo cenjeni u inostranstvu”, naglašava, uz odobravanje ostalih kolega dok sedimo u Palati „Srbija”. Na pitanje šta planira kada prođe pet godina, ona odgovara da bi svakako volela da joj se u Srbiji pruži prilika za dobar posao. Jelena je iz Beograda, završila je prošle godine francuski jezik, takođe, s prosekom 10 na Filološkom fakultetu i upisala master u Francuskoj, na smeru Edukativna i jezička saradnja. Kada poredi studije, kaže da tamo ima mnogo više primenjenog rada, a manje teorije. – Umesto klasičnih ispita radimo projekte, što jeste čudno, ali je mnogo zanimljivije i praktičnije – kaže Jelena. Miloš je završio osnovne i master studije na Fizičkom fakultetu u Beogradu, student je generacije, dobitnik nagrade za najbolji master rad, autor dva naučna rada koja su objavljena u najboljim časopisima američkog fizičkog društva. Dobitnik je stipendije Kembridž univerziteta. Na naše pitanje da li je u njegovom životu sve nauka, on sa smeškom odgovara da u slobodno vreme pliva na Kembridžu i planinari. Za Stefana svi kažu da je budući političar ili diplomata, a on je najponosniji svojom ulogom srećnog oca malog Filipa koji je rođen u aprilu. Svi su trenutno u Ženevi, jer kaže da je nemoguće ovakav tempo izdržati bez podrške porodice. – Stipendisti su i asistenti na fakultetima u inostranstvu, radimo sa studentima, jer to nam je i obaveza, a ujedno to nam je prilika da uključimo naše fakultete, da dovedemo jednog ili dva studenta, što može da bude prilika da oni tu urade i diplomski rad. Na taj način ste povezali dve institucije, podigli rejting fakulteta i to je sjajan način da se prebrodi tehnološki jaz – kaže Stefan. U teoriji smo zaista neprikosnoveni, kažu nam stipendisti, i zahvaljuju svojim profesorima na podršci, koji na svojim fakultetima i institutima rade u lošim uslovima, ali uspevaju „na mišiće”, zahvaljujući ogromnoj volji i entuzijazmu. – U takvim okolnostima je zaista veliki uspeh kada vas profesor za nekoliko meseci spremi da odete, da vladate tehnologijom, da publikujete radove, da budete najbolji – kažu u glas Stefan, Miloš, Jelena i Gabrijela. Fond za mlade talente je, prema rečima ministarke Snežane Samardžić-Marković, koja je juče uručila plakete stipendistima, najveći državni fond ove vrste u regionu i primer da se upornost, rad i učenje u Srbiji ipak isplate i vrednuju.– Ovu stipendiju vam niko nije poklonio, niste ih stakli vezama niti stranačkom pripadnošću, vi ste ih zaslužili svojim radom, znanjem i rezultatima – poručila je mladima Snežana Samardžić Marković. Fond je od 2008. godine u nadležnosti ovog ministarstva, do sada je stipendirao više od 6.400 srednjoškolaca i studenata, za šta je izdvojeno 1,6 milijardi dinara. U protekle tri godine, fond je podržao 2.512 učenika srednjih škola jednokratnim nagradama „Dositej” za postignute izuzetne uspehe u takmičenjima, kao i 3.000 studenta koji se školuju na univerzitetima, čiji je osnivač Srbija, i 1.000 njih koji nastavljaju studije u inostranstvu. Svečanost je otvorio legendarni pevač Leo Martin, koji je izveo himnu fonda, kompoziciju „Dositej”, inače prilagođenu verziju čuvene pesme „Odiseja”.
U Sarajevu je posle dužih priprema 24. aprila održana donatorska konferencija na kojoj je predstavljen regionalni program trajnog rešavanja stambenih potreba najugroženijih izbegličkih porodica, ukupno njih 24.000. Od ovog broja, u Srbiji bi trebalo da reši problem 16.780 porodica ili oko 45.000 osoba. Ukupna vrednost regionalnog programa je 584 miliona evra, od čega Srbiji treba da pripadne 335,2 miliona. Od tog novca u Srbiji je predviđena izgradnja 10.000 stambenih jedinica, otkup 2.000 domaćinstava sa okućnicom, izgradnja 1.200 montažnih kuća i donacija 3.580 paketa građevinskog materijala za završetak započetih i adaptaciju neuslovnih stambenih objekata. Procenjuje se da će na ovaj način biti rešena stambena pitanja svih izbeglica iz perioda 1991–1995. koji žive u nekom obliku kolektivnog smeštaja. Očekuje se da će iz ovih sredstava biti rešeni i stambeni problemi izbeglica koji žive u privatnom smeštaju. Kako bi regionalni program bio sproveden, planirano je da uz podršku UNHCR-a, Evropske komisije, OEBS-a i vlade SAD bude prikupljen 501 milion evra, dok su se zemlje učesnice (Srbija, Hrvatska, BiH i Crna Gora) obavezale da obezbede 83 miliona (Srbija oko 33 miliona). Na donatorskoj konferenciji prikupljeno je oko 300 miliona evra ali je dato obećanje da će biti prikupljena i preostala sredstva. Umesto da se uvaže naša prava koja su nam na volšeban način uskraćena u zemlji porekla, preko ove donatorske konferencije uvažene su samo naše potrebe. Da bi skrenula pažnju na nerešene probleme, izbeglička udruženja su pokrenula potpisivanje peticije, koju je potpisalo oko 70.000 izbeglih i prognanih Srba iz Hrvatske. I pored toga Asocijacija izbegličkih udruženja podržala je organizovanje ove donatorske konferencije ocenjujući da će tako biti rešeni stambeni problemi za najugroženije kategorije izbeglica iz Hrvatske i BiH. Naši problemi sadržani su u „Non-paperu” koji je još 2009. usvojila Vlada Srbije i u Peticiji izbegličkih udruženja. Pored održavanja donatorske konferencije i dalje će naša akcija ići prema međunarodnoj zajednici da se konačno usvoje akti koji bi garantovali primenu Bečkog sporazuma o sukcesiji, U aneksu G tog sporazuma jasno se kaže da će građanima i pravnim licima biti priznata, zaštićena i vraćena prava koja su imali na dan 31. decembara 1990. To bi značilo da se izbeglim i prognanim Srbima iz Hrvatske vrate oduzeta imovina i stanarska prava, kao što je učinjeno u BiH.
Ozbiljni poput pravih menadžera, vešti i vredni kao najiskusniji radnici i zanatlije, poslovni i rečiti kao marketinški stručnjaci, srednjoškolci – učesnici Nacionalnog takmičenja najboljih učeničkih kompanija, predstavili su se juče na sajmu u „Delta sitiju”. Na štandovima se našlo 20 firmi, finalista ovog nadmetanja, a osim prezentacije uslužnih delatnosti prodavali su i reklamirali svoju šaroliku robu. Štandove su „osvojile” ljute i slatke papričice, drvenevarjače i drugi kuhinjski pribor, kozmetika, garderoba, predmeti od recikliranog materijala, specijalno dizajnirane hardverske komponente i podloge za kompjuterskog miša... Izložbeni prostor podsećao je na solidno opremljen tržni centar, u kojem je moguće pronaći sve – od tradicionalnih, zanatskih proizvoda po „receptu narodne radinosti” do najmodernijih digitalnih uređaja. – Osmislili smo posebno računarsko kućište koje je sa jedne strane zastakljeno i providno. U unutrašnjosti se vidi rad „kulera” a jedan deo osvetljen je plavom bojom u obliku simbola „@”. Na površini smo postavili i specijalni „kontroler displej” koji pokazuje radnu temperaturu i druge karakteristike uređaja – objašnjava Nenad Kostadinović, finansijski direktor učeničke kompanije „Tehkom”, koju su osnovali đaci Tehničke škole „Rade Metalac” iz Leskovca. Sa kolegama, među kojima je i generalna direktorka ove firme Marija Janković, osim servisa, reparacije i dizajniranja, Nenad se bavi i proizvodnjom podloga za računarske miševe, koje je prodavao i na jučerašnjem sajmu. Iz iste škole u kojoj je formiran „Tehkom” na jučerašnju izložbu stigla je i kompanija „Ding dong”. – Naša delatnost je izrada elektronskih poštanskih sandučića koje već prodajemo kupcima u Leskovcu. Ove naprave spojene su sa posebnim uređajima koji svetle i proizvode vizuelne signale kada neko ubaci pismo u sanduče. Proizveli smo i poseban model sa foto-ćelijom, programiran tako da prikuplja solarnu energiju i da napajajući se njome noću svetli, obasjavajući natpis sa prezimenom i adresom vlasnika – navodi Vladimir Zdravković, predstavnik firme „Ding-dong”. U komšiluku ovog preduzeća smestili su se mladi mehaničari, zaposleni u „Old tajmer kompani” pri Tehničkoj školi u Vlasotincu. Njihove specijalnosti su renoviranje i osposobljavanje automobila starijih od dve decenije po porudžbini i zamisli vlasnika vozila. – Nedavno smo „frizirali” u našoj radionici „opel rekord-sprinter” iz 1969. Uredili smo i jedan naš zajednički četvorotočkaš – „opel kadet” iz 1977. koji smo kupili posle dužeg pogađanja sa starim vlasnikom. Planiramo da ga prodamo na aukciji, a od prikupljenog novca finansiraćemo ekskurzije učenika iz našeg odeljenja koji to ne mogu sami da plate – kažu predstavnici „Old tajmer kompani”. Pobednici Nacionalnog takmičenja najboljih učeničkih kompanija predstavljaće Srbiju na evropskom finalu u Bukureštu. Žiri će danas izabrati najbolje iz naše zemlje i proglasiti pobednika u 15 sati. – Ovaj projekat pokrenuli smo edukacijom nastavnika koji su dobili zadatak da animiraju učenike, ali ne da ih dele i određuju šta će ko raditi. Đaci sami biraju ko će ući u jednu kompaniju i čime će se baviti. Svaka grupa broji od 10 do 15 članova, a ohrabruje činjenica da nisu retke škole iz kojih dolazi po nekoliko firmi – kaže Darko Radičanin, direktor takmičenja, iz srpskog ogranka međunarodne organizacije „Dostignuća mladih” koja je realizovala manifestaciju u „Delta sitiju”. Pobednik nadmetanja biće proglašen danas u 15 sati, a ovaj događaj pomogli su Udruženje „Usaid” i „Sosijete ženeral – Srbija”. Među najneobičnijim proizvodima koji su se našli na štandovima su bumeranzi koje je proizvela kompanija „Bumerang vuden sord” pri Mašinsko-tehničkoj školi „15. maj” iz Niša. Učenici ove rekvizite prave od ekološkog materijala, a jedan od ciljeva za koji se zalažu je da bacanje bumeranga postane Olimpijski sport.
Muftija srbijanski Islamske zajednice Srbije i zamenik reis-ul-uleme Muhamed Jusufspahić kaže za „Politiku” da još nije definitivno propala turska inicijativa za objedinjavanje islamskih zajednica koje predvode reis Adem Zilkić (Islamska zajednica Srbije) i muftija Muamer Zukorlić (Islamska zajednica u Srbiji): „To ne bi trebalo da propadne dok je islama i Srbije. Islamska zajednica koja objedinjuje muslimane Srbije nije razjedinjena u pogledu verskog učenja islama, već u pogledu odnosa prema zemlji u kojoj žive i u pogledu odnosa njihove zemlje prema njima, jer to dvoje može biti povezano uzročno-posledičnim vezama. Muslimani jedne zemlje uvek treba da su objedinjeni i u pitanju vere i u pitanju svoga doma, svoje domovine.” Prvenstveno, koliko sam ja razumeo, to je bila inicijativa naše zemlje da Turska, odnosno Islamska zajednica Turske, posreduje. Sa detaljima turskog posredovanja, do dana današnjega nismo obavešteni službeno. Sada čujemo, da će to posredovanje imati svoj popravni ispit, a čuli smo kako je Zukorlićeva strana proslavljala pobedu, bilo da mi to potpišemo ili ne potpišemo, bilo kao Republika Srbija ili kao IZS! Smešno! Zukorlić se odvojio od matice, a kažu mi se odvojili, jer su ga imami njegovi napustili i priklonili se Hamdiji Jusufspahiću, tadašnjem reisu. Misli li iko da je Hamdija, dugogodišnji muftija beogradski, ikada bio pod nekakvom nepriznatom jurisdikcijom Zukorlića? Bože sačuvaj! Nikada! Zukorlić se odvajao, politikom se bavio, stranke mnoge osnivao, u kriminal zalazio... A sada Zilkić koji gaji pčele, piše knjige treba da bude izjednačen sa njim!? Mnogo je to, i od Srbije i od Turske ako je. Naši su principi jasni i čisti: prvi, jednoća Stvoritelja; drugi, jedinstvo muslimana Srbije; treći, celovitost Republike Srbije i Islamske zajednice Srbije sa Rijasetom, poglavarstvom, u Beogradu; četvrti, poštovanje principa sekularnosti, nemešanja vere u politiku niti politike u veru; peti, udaljenost od kriminala, kriminalaca i kriminogenog novca. Dvojica bošnjačkih ministara su neoficijelno pozvani da učestvuju. Kad kažem neoficijelno, mislim da nisu imali mandat države. Bog zna, nije to neki veliki broj, a ja se pitam, pošto je njima Saudijska Arabija matica, hoćemo li sada i nju zvati da nam arbitrira!? Hoću da kažem da nije svaki takozvani vehabija terorista, ali jeste problem što ih je mnogo među teroristima. Mnogo ih je bivših kriminalaca. Tristotinak izraženih vehabija ne mogu predstavljati problem jedinstvenoj Islamskoj zajednici Srbije i Republici Srbiji. Islam je jedan, odanost i vernost Bogu, samo Bogu, a to znači nikom drugom sem Bogu ne pripisivati moć. Verovati da smo stvorenja Stvoritelja svega je deo vere, a ta vera je potpuna kad shvatimo da je Stvoritelj Gospod, a da mi stvorenja treba da budemo Njegove sluge. Različitost u delovima molitve, u načinu oblačenja, proizlazi iz različitosti vremena i podneblja. Neki nervozni i neobrazovani muslimani, a ja tako nazivam te bradonje, veruju da islam svojom svevremenošću nije savremen.
BEOGRAD – Predsednički kandidat liste „Izbor za bolji život” Boris Tadić upozorio je da je atmosfera u kojoj se pominje mogućnost fizičke sile u izbornom procesu neprirodna i da ne pogoduje građenju demokratskog sistema. Tadić je gostujući na Radio-televiziji Srbije ocenio da se na političkoj sceni stvara veštačka atmosfera koja za cilj ima da se drugi krug predsedničkih izbora dogodi u atmosferi straha. „To bi trebalo da odvrati građane od izbora, a ja pozivam građane da u što većem broju izađu na izbore kako bi se Srbija odbranila od te atmosfere nasilja kao što smo to činili i u prošlosti”, rekao je Tadić. Prema njegovim rečima, nesagledive probleme mogla bi da proizvede eventualna odluka Srpske napredne stranke ili njenog kandidata Tomislava Nikolića da ospore legitimnost izbora, bez obzira na njihov rezultat. On je objasnio da društvo u kojem se osporavaju tužilaštvo i ostale državne institucije, onako kako je danas SNS osporio nalaze tužilaštva da nije bilo izborne krađe, nije civilizovano, i da u demokratskom sistemu takve stvari ne smeju da se čine kako ono ne bi postalo sklono prevratu. „Bez obzira na sve, ja uvek pružam ruku i tragam za kompromisnim rešenjima i zato sam često trpeo napade da je moja politika slaba i kompromiserska, ali nastaviću tako. Ja nikada nikoga nisam uvredio u kampanji ili uputio pretnju, prete plašljivi, kukavice i oni koji nemaju dostojanstva”, rekao je Tadić. Prema njegovim rečima, građani treba da na predstojećim izborima odbrane političku kulturu u Srbiji koja je, kako je podsetio, proteklih godina nailazila na pohvale u inostranstvu, a to je za rezultat imalo i dolazak investicija. On je međutim uveren da posle drugog kruga predsedničkih izbora srpsko društvo neće biti podeljenije, i da će većina građana smiriti osećanja, pošto niko ne želi konflikt u Srbiji i sukobljavanje stanovništva. „Mnogi su u prošlosti želeli da vrše destabilizaciju na temi Kosova i svi koji su to činili dobili su odgovor od građana da to ne može da se radi. Niko na toj temi nije mogao da dobije izbore, pa ne može ni danas na temi sadašnjih podela”, rekao je Tadić. On je odbacio optužbe SNS da je Demokratska stranka vodila prljavu izbornu kampanju, istakavši da je kampanja kontrasta, odnosno upoznavanje građana sa suštinom politike protivkandidata, potpuno legitiman politički metod u savremenim demokratijama. „Ako dođe do istrgnuća iz konteksta, onda to nadležne institucije moraju da zabrane. Ja nisam video da su reči mog protivkandidata u bilo kom spotu istrgnute iz konteksta, uostalom i građani se sećaju šta je on govorio”, rekao je Tadić. Kampanja, međutim, prema njegovim rečima, ne sme da preraste u prljavu kampanju, odnosno u njoj ne sme da bude uvreda, fotomontaža i montaža glasa, već mora da se ukazuje samo na ono što je neko zaista govorio. Upitan šta bi trebao da bude prvi zadatak predsednika po inauguraciji, Tadić je rekao da se što pre moraju formirati institucije, a imenovanje mandatara je prvi korak. On, međutim, nije želeo da precizira kome namerava da ponudi mesto premijera ukoliko pobedi na izborima 20. maja, ističući da u ovom trentku sve lične ambicije treba da budu ostavljene po strani. Upitan šta očekuje od sučeljavanja sa svojim protivkandidatom koje je zakazano za sredu na RTS-u, Tadić je rekao da ima informacije da je Nikolić „spreman da se bavi i nekim ličnim uvredama”. „Spreman sam za svaku vrstu provokacije, ali ja na njih neću reagovati niti ikoga vređati”, kazao je Tadić.
LONDON - Osnivač sajta Vikiliks Džulijan Asanž je, dva meseca pošto je objavio desetine hiljada poverljivih depeša američkih diplomata i izazvao buru širom sveta, ponovo u centru pažnje, jer su njegovi advokati pred londonskim sudom počeli borbu protiv zahteva da bude izručen Švedskoj. Taj zahtev formalnopravno nema nikakve veze sa objavljivanjem depeša. Švedsko tužilaštvo traži izručenje jer dve Šveđanke terete Asanža da ih je seksualno napastvovao dok je prošle godine boravio u Stokholmu. Asanžovi advokati su najavili da će se osloniti na „tehnička pitanja” i „argumente u vezi sa ljudskim pravima”, a neće mnogo insistirati na ranije nagoveštavanoj „političkoj pozadini”. Branioci će nastojati da ubede sudiju da švedski zahtev nije valjan jer protiv Asanža u Stokholmu nije podignuta optužnica. Advokati će ukazati i da švedska tužiteljka traži Asanžovo izručenje da bi ga saslušala kao osumnjičenog, a ne zato što je protiv njega podigla optužnicu. Branioci nameravaju da ubede sudiju da u Švedskoj suđenja za seksualna krivična dela nisu do kraja fer, jer se obično održavaju iza zatvorenih vrata, ali i da bi Asanž u slučaju ekstradicije lako mogao da bude izručen SAD, gde postoji smrtna kazna. Neki posmatrači ocenjuju da taj argument nije na čvrstim nogama, jer Amerikanci mogu tražiti Asanžovo izručenje i od Velike Britanije. Istog dana kada je u Londonu počeo da se bori protiv izručenja, Asanž je saznao da je njegov sajt Vikiliks nominovan za Nobelovu nagradu za mir. Predlagač je norveški poslanik Snora Valen. On je izjavio da „priličan broj moćnika pokušava da promeni pravila igre, kada je reč o slobodi medija”. „Pokušavaju da za Internet nametnu drugačija pravila od onih koja važe za štampane medije. Ono što je učinio Vikiliks se ne razlikuje od onoga što štampani mediji rade već decenijama, ukazuju na korupciji kriminal i ratne zločine. Vikiliks nagradu treba da dobije zbog doprinosa slobodi govora u celom svetu”, ocenio je Valen. On je izjavio da su optužbe protiv Asanža u Švedskoj ozbiljne i da treba da budu istražene. Za Nobelovu nagradu nisam predložio Asanža kao pojedinca, već Vikiliks kao organizaciju, rekao je Valen.
"Ćeif" Mirze Fehimovića je drama fragmentarne strukture, čija se radnja odvija u Sarajevu 2001. godine, a glavni akteri su članovi dve porodice, od kojih se jedna vraća iz izbeglištva u Engleskoj. Iz njihovog susreta se rađa niz sukoba i bitnih pitanja: suočavanje sa prošlošću, sećanje na nasilje i ratna pustošenja, osećanje krivice, zatim demistifikacija fabrikovanih mitova o patriotizmu i herojstvu, itd. Pisac ih postavlja lucidno, ponekad poetično, uz blagi humor koji malo rastapa sveprožimajuću tragičnost. Predstava reditelja Egona Savina je jednostavna, precizna, nepretenciozna, odmerena u emotivnom izrazu. Ova rezervisanost u ispoljavanju emocija čuva igru od pada u patetičnost, što je čest slučaj u kontekstu predstavljanja recentne traumatične prošlosti na prostorima bivše Jugoslavije. Glumci svedenim sredstvima, suptilno, a veoma ekspresivno predstavljaju duboku tragičnost i patnju žrtava bespoštednih političkih konflikata, gde su svi gubitnici, bez obzira na to da li su otišli ili ostali. Ljubomir Bandović izuzetno autentično oblikuje lik ratnog invalida Salka Halilovića koji je fascinantno zadržao vedrinu duha, radoznao je i samoironičan. Dušanka Stojanović igra njegovu umornu i osetljivu suprugu Esmu, koja je utehu pronašla u religiji i neprestanim molitvama. Nebojša Ljubišić nastupa u ulozi Stevana Petrovića, koji se vraća iz Londona, gde je sa porodicom otišao nekoliko meseci nakon početka rata. Njegova razočaranost, gorčina i rezigniranost su najizraženiji, možda zbog širine njegove spoznaje, odnosno činjenice da je on iskusio i život na drugoj strani, koji se na neki način ukazao kao usamljeniji i strašniji. Radmila Tomović igra Stevanovu suprugu i Esminu sestru Muneveru, u kojoj koegzistiraju bezgranična radost zbog povratka i turobna realnost konfrontacije sa napuštenim domom i ostavljenim prijateljima... Niko od ovih likova nije pošteđen posledica kolektivnih užasa političkih sukoba, i svi oni, pomalo čehovljevski, žive ružne kopije života, ali ipak zadržavaju nadu, upornost i volju za opstankom. Likovi troje dece su predstavljeni lutkama, koje vode stariji glumci (Lako Nikolić, Ana Sakić, Jovana Cvetković). Ovaj rediteljski postupak je izuzetan zbog imanentne metaforičnosti koja je scenski efektna, a može se shvatiti kao otelotvorenje ideje o nemogućnosti opstanka nevinosti, fragilnosti i iskrenosti dece u realnosti koju ispunjavaju sveprisutna mržnja i destrukcija u osnovi komada.
Podgorica – Korupcija nastavlja da bude ozbiljan problem iako je bilo poboljšanja u borbi protiv nje, a stanje pogoršavaju nepotizam, slaba kontrola sukoba interesa, i nemogućnost izvršne i sudske vlasti da identifikuju i podvrgnu sudskom procesu korumpirane visokorangirane zvaničnike, ocena je Stejt departmenta o stanju ljudskih prava u Crnoj Gori. Izveštaj o ljudskim pravima Stejt departmenta je, kako navode podgorički mediji, predstavila državna sekretarka Sjedinjenih Američkih Država (SAD) Hilari Klinton i sekretar Biroa za demokratiju, ljudska prava i rad Majkl Posner. „Jedan od najznačajnijih problema ljudskih prava u Crnoj Gori jeste loš odnos države prema izbeglicama i nedostatka odluke o njihovom pravnom statusu. Drugi problem je diskriminacija, i to polna, seksualna, etnička i starosna. Problem ugrožavanja ljudskih prava uključuje loše ophođenje policije prema osumnjičenima prilikom hapšenja, niski standardi u zatvorima, predug pritvor pre suđenja i neefikasna suđenja, te nedovoljna nezavisnost sudstva, fizički napadi na novinare, politizacija medija, nemogućnost pristupa javnim informacijama, nasilje u domaćinstvima, nasilje prema ženama, brakovi adolescenata u romskoj populaciji i trgovina ljudima”, piše u izveštaju. „Romi nemaju adekvatan pristup zaposlenju, obrazovanju i smeštaju. Takođe su prijavljivani i kršenje prava radnika i upotreba dece kao radne snage.” Stejt department navodi da je vlada preuzela mere da kazni zvaničnike koji su počinili zloupotrebe bilo u bezbednosnim bilo u drugim oblastima, ali je njihovo nekažnjavanje i dalje ostalo problem u pojedinim sektorima. Nesloboda medija u Crnoj Gori i dalje zabrinjava SAD koje su ocenile da su crnogorske vlasti bile neuspešne u prodaji 86 odsto nacionalnog dnevnog lista „Pobjeda”, ali su zato podržali list finansijski „u cilju izbegavanja stečaja”. „Opozicioni političari nastavljaju da kritikuju izveštaje ’Pobjede’, za koju tvrde da favorizuje vladu, a diskredituje njene – opozicionare, privatne medije i njihove vlasnike, kao i nevladine organizacije”, ocena je Stejt departmenta. „Opozicionari iz istih razloga kritikuju funkcionisanje Javnog servisa (RTCG), jer umesto da služi javnom interesu, RTCG je bila pod kontrolom vladajućih političkih struktura.” U izveštaju se upozorava na nasilje i uznemiravanje poslenika javne reči i privatnih medija, a kao primer navode se napadi na novinare „Vijesti”, kao i napadi na novinara i snimatelja iz TV „Vijesti” u Nikšiću. Ovaj dokument uvrstio je i istrage i suđenja u vezi sa nekoliko ranijih napada na novinare. „Nastavljaju se pravna prepucavanja u vezi sa incidentom između gradonačelnika Podgorice i njegovog sina sa glavnim i odgovornim urednikom dnevnika ’Vijesti’ i fotoreporterom tog lista. Uprkos ovim dešavanjima, neki mediji pokazali su spremnost da kritikuju vladu”, piše u izveštaju. Kad je u pitanju sloboda govora, u izveštaju se kao primer navodi proces protiv mitropolita Srpske pravoslavne crkve Amfilohija Radovića, navodno zbog govora mržnje. „Odgovarajući na vladin plan da se sruši crkva, za koju vlasti smatraju da je nelegalno postavljena na lokaciju, Amfilohije je rekao ’`svakoga ko ruši crkvu, Bog može da sruši’. Tužioci su ustvrdili da Radović time vređa Crnogorce, a suđenje pred sudom u Podgorici još nije završeno”, piše u dokumentu. Po oceni ove institucije, LGBT osobe su i dalje mete diskriminacije dok se za izbeglice i interno raseljena lica kaže da su i dalje „na ivici egzistencije, jer plaćaju visoke stanarine, žive u nelegalnoj gradnji ili u neformalnim kolektivnim centrima”.
Kaunas – Najvažniju utakmicu na šampionatu, možda i od kad je Ivković okupio ovu ekipu pre tri godine, naši košarkaši nisu ni odigrali ! Meč protiv Grka, koji je pobednika vodio na olimpijske kvalifikacije, naši momci su izgubili još u svlačionici, možda čak i posle Rusa, kad je njihova projekcija da će se boriti u Litvaniji za medalju pala u vodu. Najavio je ovakav rasplet kapiten Krstić, ocenivši da će teško pronaći motiv(!), ali ni najveći pesimisti nisu verovali da će utakmica koja vodi ka Londonu, što bi trebalo da bude san svakog sportiste, biti završena za par minuta, bez otpora, „ispaljenog metka“, može se reći sramno. A, podsetimo, tako je bilo i prošle godine u Turskoj, kada smo Litvance častili bronzom. Da su na teren kročili kao pod narkozom, videlo se u tri uvodna minuta, kada je protivnik koji je u Litvaniju došao bez pet najboljih igrača (Dijamantidis, Spanulis, Skorcijanitis, Mavrokefalidis i Carcaris), ali ne i ponosa, napravio dvocifrenu prednost. I dok su Burusis, Zizis i Focis punili naš koš, postava Teodosić, Paunić, Kešelj, Savanović i Krstić nije reagovala, ostale je u „usporenom filmu“ do ponižavajućih 34:8, što ne bi primio ni tim skupljen na poljančetu. Konačnih 87:77 (34:8,14:18,16:22,23:29), uz zaslužene zvižduke naših malobrojnih navijača, koji su stigli iz različitih krajeva Evrope i pokazali kako se „bori“ za svoju zemlju, označile su i kraj jednog poglavnja naše košarake. Danas će Dušan Ivković verovatno poslednji put voditi reprezentaciju protiv Slovenije za sedmo mesto, a mnogi naši igrači neka se dobro zamisle, da li će za njih biti mesta u ekipi za dve godine, kada je naredno takmičenje, Evropsko prvenstvo u Sloveniji. Ivković je najavio analizu, preuzeo najveći deo krivice na sebe, ali igrači najbolje znaju zašto nisu bili tim kao u Poljskoj i Turskoj (Teodosić je istakao „dosta razloga“, ali bez objašnjenja), zašto su igrali neku nepoznatu košarku, delovali na parketu kao po kazni. Objektivnih razloga rezultatskog, a pre svega debakla igre i motiva, svakako ima. Veliku snagu i duh ovom timu davao je Novica Veličković. Težak raspored, rivali po grupama i problemi s povređenim igračima kulminirali su uoči dve najvažnije utakmice, a odsustvo bekovskog para Tepić – Rašić, zaista je bilo teško košarkaški nadoknaditi. Ali pehove su imali i drugi, pa su igrali i „ginuli“. Makedonci su s pet igrača došli u priliku da se bore za medalju, a Grci, objektivno slabiji bar za deeset poena od našeg tima i bez bekova, da znaju čiji dres nose. Ivković završava selektorsku karijeru, ali potop u Litvaniji ne može da mu otkine ni pedalj onog što je uradio za našu košarku. Užarenu klupu, kad smo bili sićušna tačka na košarkaškoj mapi Evrope, odbili su i Pešić i Maljković i Obradović, ali on nije dozvolio da nestanemo. Zasukao je rukave, napravio tim za budućnost i na dva takmičenja evropskog i svetskog ranga, podigao nas i više nego što objektivno vredimo. Ipak, iskusni stručnjak dobro je znao pred Litvaniju gde smo u odnosu na rivale koji su mobilisali najjače snage. S izuzecima (Teodosić i Savanović), svi reprezentativci su dobilali klupske mrvice, role u kojima nisu mogli da stignu ni do „oskara za epizodu“ i teško je bilo od njih napraviti protagoniste. Pred polazak na šampionat rekao je da ga brine što nemamo dovoljno razigranih reprezentativaca, a u Litvaniji stalno ponavljao da ne možemo da igramo „pet na pet“ i „jedan na jedan“. Pa, ispalo je da nam je ostalo jedino „zona bugarka“, ali naš problem je u ključnim utakmicama bio napad. I za kraj, reč dve o selekciji koja je u tesnoj vezi sa „proizvodnjom“ igrača. Možemo da polemišemo zašto selektor nije poveo nekog iskusnijeg poput Rakočevića, ili u postavi visokih Ilića ili Radenovića, šta se to godinama događa s Miličićem. Fakat je da je ovo veliki poraz i onih koji rade u klubovima, od trenera do „gazda“. Za dve godine nisu ponudili ni jednog igrača koji bi mogao da pojača konkurenciju, a našoj talentovanoj deci vreme i karijere kradu stranci sumnjivog kvaliteta i menadžeri koji godinama drže košarkašku „banku“. Ako Đilas i Bodiroga to ne postave za prioritet, kao i domaću ligu, narkoza će imati mnogo duže dejstvo. Dvorana: Kaunas arena. Gledalaca: 3.000. Sudije: Radović (Hrvatska), Javor (Slovenija) i Mihajlov (Rusija). SRBIJA: Teodosić 6, Paunić 3 („trojka), Bjelica 2, Marković 4 (1), Savanović 9 (1), Kešelj 22 (3), Krstić 15, Perović 2, Mčvan 14 (1). Nisu igrali: Tepić, Rašić i Marjanović. GRČKA: Hsantopulos, Burusis 27 (2), Zizis 18 (1), Vasileidis, Kalates 10, Focis 16 (2), Papanikolau 4 (1), Mavroidis 2, Bramos 6, Kufos 4, Kajmakoglu. Nije igrao Sloukas.
Srpska naučna dijaspora broji desetak hiljada istraživača koji rade na poznatim naučnim institucijama širom sveta, ali je malo njih angažovano na doktorskim studijama u našoj zemlji. Postoje mnogobrojni modaliteti za njihovo angažovanje koji su u svetu dobro poznati. Jedno od najviše primenjivanih su „sabatical”. Međutim, sistem visokog obrazovanja u Srbiji je zatvoren, zanemarljiv je broj zajedničkih studijskih programa sa stranim univerzitetima i broj stranih studenata, a mobilnost kako nastavnika, tako i studenata, veoma je malog obima. Predloženu strategiju obrazovanja, u kojoj je podizanje nivoa konkurentnosti srpske privrede i razvoj inovativnosti neposredna veza između doktorskih studija i privrede, treba svakako pozdraviti. Za pohvalu je strateško opredeljenje da će doktorske studije – pored istraživačkih znanja i veština – studentima davati kompetencije za rad u visokom obrazovanju, javnom sektoru i privredi. Predložena strategija sugeriše da posle 2020. godine više od 40 odsto doktora nauka treba da nastavi svoju karijeru u neakademskom sektoru. Kroz saradnju kompanija, države i akademskog sektora u oblastima: fabrike budućnosti, energetska efikasnost i obnovljivi izvori energije, razvoj agrara, to jest tehnološke platforme za proizvodnju hrane – treba stvoriti novu generaciju doktora nauka osposobljenih i za razvoj novih tehnologija i za efikasni transfer tehnologija i njihovo uključenje u proizvodni sistem Srbije. Malim i srednjim preduzećima i drugim privrednim subjektima treba omogućiti da pod povoljnim poreskim olakšicama zapošljavaju doktore nauka i ulažu u istraživanja kroz doktorske studije. Problem je, međutim, u tome što doktori nauka nisu prepoznati na tržištu radne snage kao resurs za obavljanje poslova najvišeg nivoa znanja i veština. Prema nedavno objavljenim podacima Udruženja studenata doktorskih studija i mladih istraživača Srbije, 64 odsto studenata doktorskih studija u Srbiji smatra da nema perspektive u zemlji, a više od 36 odsto ozbiljno planira da napusti Srbiju. Istraživanje tog udruženja je pokazalo da skoro polovina anketiranih nema posao i smatra da će ga teško pronaći. U anketi o stanju na doktorskim studijama u Srbiji učestvovalo je 577 studenata doktorskih studija, što je približno deset odsto od ukupnog broja studenata na doktorskim studijama u Srbiji. Strategija obrazovanja trebalo bi da obuhvati i segment zapošljavanja doktora nauka kojih ovih dana ima i među nezaposlenima. Neophodni su instrumenti i dodatne mere kojima bi se otklonile neprilike koje se sastoje u sledećem: a) nije dovoljno razvijena društvena svest o potrebi da se kroz doktorske studije obrazuju specijalisti najvišeg nivoa obrazovanja potrebni u svim oblastima života i rada; b) tržište rada ne prepoznaje doktorske studije kao najviši obrazovni nivo; v) u drugim sektorima nisu iskazane potrebe za doktorima nauka. Ako se ništa ne bude činilo na ovom planu, odlazak studenata iz Srbije će se nastaviti u za nas nepovoljnim razmerama. Zemlje EU, inače, imaju strategiju i odgovarajuće instrumente kojima privlače najtalentovanije studente na doktorske studije, te im pružaju izvanredne uslove za istraživanje i, potom, zapošljavanje.
Koreografskim uobličenjem radio-drame za decu „Kapetan Džon Piplfoks”, nezaboravnog Dušana Radovića, zaživela je vredna pažnje ideja o ustanovljenju stalne dečje plesne scene na pozornicama Dečjeg kulturnog centra i Bitef teatra. Ovaj dramski tekst,koji je univerzalnoj temi borbe snaga dobra i zla pristupio sa toliko topline i iskrenosti utkanih u karakterističan humor prebogat asocijacijama, obeležio je detinjstvo mnogih generacija unazad. Tekst, u adaptaciji rediteljke ove predstave Jelene Bogavac, ostao je veran izvornom, hvatajući pritom „kopču” sa sadašnjim trenutkom, jersu reference na savremeno doba, prilagođene upravo mladim gledaocima, sprovedene nenametljivo i na onim mestima koja pružaju prostora za takve intervencije. Poveravanje rada na koreografiji i konceptu predstave Isidori Stanišić pokazalo se kao pravi izbor. Koreografski postupci, rediteljska rešenja i muzika Igora Gostuškog, budući da su se našli u stilskom i koncepcijskom saglasju, uspeli su da zahvate i izraze, onaj toliko specifičan manir kojim je Dušan Radović suptilno prilagodio temu ove večite borbe naivnoj dečijoj percepciji, dirljivoj u svojoj čistoti. Osetno stvaralački podstaknuta karakterom i krajnje specifičnim zahtevima,koje podrazumeva jedno plesno ostvarenje namenjeno dečjoj publici, autorka je ovom umetničkom izazovu odgovorila sredstvima svog nesumnjivog koreografskog dara: igrački vrcavim, stilski homogenim i razigranim, muzikalnim i maštovitim koreografskim izrazom, pažljivo građenim u svakoj od scena. U tom smislu, kao posebno efektna, među brojnim drugim, istakla se koreografska stilizacija dešavanja pod morem, kao i pojava devojakaiz Havane (u izvođenju učenica Srednje baletske škole „LujoDavičo”), koje su svakako dale vizuelni pečat predstavi. Ovakva scenska zamisao Stanišićeve je, sasvim prirodno, vidno inspirisala i igrače Bitef dens kompanije, Anu Ignjatović Zagorac, u naslovnoj ulozi, kao i gusare „strašnog” broda „Osveta”, u tumačenju Milice Pisić, Mione Petrović, Nevene Jovanović, Luke Lukića, Nikole Tomaševića i Strahinje Lackovića. Glumci Milan Pajić i Milan Tankosić, u svom domenu, dali su doprinos opštoj dinamici predstave. Budući da je svaka od uloga koje su dodeljene igračima krajnje tipski zamišljena u svojoj osnovi i da su pred igrače postavljeni glumački zadaci, možda u budućnosti ne bi bilo na odmet razmisliti o eventualnom usložnjavanju glumačkih sredstava kojima bi se igrači poslužili. I to u smislu posezanja za izbrušenijim glumačkim rešenjima kojima bi se ono, ionako tipsko u ovim ulogama, predstavilo na netipičan način, čime bi interpretacije „opasnih” gusara samo još dobile na punoćii značenju, a naša mlada publika bilau prilici da se upozna i srodi sa manje konvencionalnim pristupom uscenskom građenju likova. Jer uslovi za tako nešto svakako da postoje. Opštem utisku optimizma, veselosti i poleta u veri u krajnju pobedu dobra, svakako da su presudno doprineli funkcionalna scenografija Igora Vasiljeva i elaborirani kostimi Ivane Vasić,koji su predstavi i njenom značenju uistinu pružili ton duginih boja. Zahvaljujući krajnje osmišljenoj rediteljsko-koreografskoj koncepciji, koja je potom i dosledno sprovedena, ovo delo Dušana Radovića, sada u formi plesne predstave, na najbolji način jepribliženo našoj mladoj publici.Njihovoće pozorišno iskustvo od sada biti bogatije za još jedan dragoceni vid scenskog stvaralaštva.
Od prvog dana nove godine, kada je startovao Dakar reli, sve oči u Srbiji uprte su u zeleno-žuti KTM s brojem 61 koji, po treći put, vozi korpulentni Subotičanin Gabor Sagmajster. Uprkos činjenici da dnevno provodi čak i po 15 sati na motoru, savladavajući više nego teške i opasne staze, i nedostatku vremena za odmor, Sagmajster se odazvao našem pozivu i pristao na intervju za „Politiku” koji smo, iz razumljivih razloga, radili putem mejla. Svaki Dakar je drugačiji, zato što specijalni ispiti nisu isti. Uvek je 30 odsto puteva izmenjeno. Za razliku od prošle sezone, sada smo išli na sever Argentine i Čilea i videli dosta novih mesta. Ako neko misli da može bolje, neka dođe ovde. Ja sam zadovoljan postignutim. Konkurencija je jača nego prošle godine, mnogo je Latinoamerikanaca koji poznaju teren i dosta je povratnika, starih „dakarista”, koji su zbog ekonomske krize propustili prošli reli. Znam da mi je mesto među najboljih 40 vozača, ali to znači da ću previše rizikovati. Moj cilj je da završim reli s boljim rezultatom nego prošle godine i to ću ostvariti. Između sedam i 15 časova, u zavisnosti od toga koliko je duga etapa. S motorima od 450 kubika mnogo je lakše voziti specijalne ispite, jer su organizatori pravili stazu za tu klasu motora. Žele u budućnosti da svi motociklisti voze 450 kubika. Ja se za sada snalazim. Samo na to da dođem do cilja bez ozlede i da ne oštetim motor. Vremena za opravak nema mnogo. Slovenac Miran Stanovnik je sa mnom u ekipi i s njim najviše razgovaram. On je veoma iskusan, 14. put učestvuje na Dakar reliju, pre dve godine bio je 13. generalno i sve zna. Dobar mi je prijatelj i puno mi je pomogao. Spavamo isključivo u šatoru u bivaku. Drugim rečima, stalno smo u pesku i prašini. Kad dođem sa „specijale” odmorim se sat vremena u hladu ispod kamiona na nekoj prostirci, a noću se spava svega tri-četiri sata, jer ustajemo rano. Mislim da je sedmi dan bio najteži. Imali smo dug specijalni ispit, teško je bilo za navigaciju, s mukom sam nalazio „ček pointe”, tačke koje obavezno moramo da pronađemo. Ukoliko promašimo jedan ček point, sledi vremenska kazna od tri sata, ako propustimo četiri takve tačke, garantovana je diskvalifikacija. Meni je veći problem ustajanje u četiri ujutru. Hladno je samo prvih 200–300 kilometara vožnje. Tad sam dobro obučen. Kad postane toplo, skinem deo opreme i ostavim je u kamion organizatora. Jesam, bolja je nego prethodnih godina. Ipak, i dalje je to vojnička hrana. Za doručak imamo jaja i šunku, ručak propustimo jer vozimo specijalni ispit, a za večeru je nekad meso, nekad italijanske paste ili paelja. Nažalost, nemamo vremena da uživamo u prirodnim lepotama. Ovo je preživljavanje, treba svaki dan stići na cilj. Bolje sam fizički pripremljen, iskusniji sam i to mi olakšava put. Pamtiću Dakar i po šalama Mirana Stanovnika koji stalno smišlja neke smicalice. Istina je u pesku i dinama. Tamo samo pravi prolaze. Najteže je psihički se spremiti i reći sebi, ako si došao ovde, nema nazad. Kad naiđeš na teškoće, moraš pronaći rešenje, pronaći smisao kako dalje. U tim kriznim momentima, koje ima svaki vozač, mnogi se predaju. Jako malo odmora imam. Kad dođem u bivak, namestim šator i opremu. Zatim, proučavam „roud buk”, odnosno putnu knjigu za naredni dan. Idem na brifing vozača, večeram. Najbolji deo dana je kad se vidim s prijateljima koji me prate. To su Marko Kopunović, Peđa Milinković, Robert Balog i Aleksandar Bilanović. Prenose mi vesti iz zemlje, pružaju podršku, šale se i to mi daje snagu. Važno je završiti Dakar. Nije bitno na kom mestu. Do sada je već 80 motociklista odustalo, to govori koliko je teško ovo takmičenje. Hoću na podijum ponovo da izađem sa zastavom moje zemlje. To je najlepši osećaj. Svi koji stignu na cilj pojave se na podijumu i oni su junaci.
Od Srbije se traži da posredno prizna nezavisnost Kosmeta, da odustane od Rezolucije 1244. To je juče rekao predsednik Srbije Boris Tadić i time suštinski obelodanio da se Srbija našla u političkom vakuumu, iako predsednik kaže da ne odustaje ni od Kosova ni od Evrope. Saopštavanjem javnosti šta se od Srbije traži predsednik je otvorio tri pitanja: da li je pretpostavljao ili znao da će kad-tad takav zahtev da bude stavljen pred Srbiju; da li je predlozima za rešenje pitanja Kosmeta koje je nudio evropskim i američkim sagovornicima pokušavao da okrene stvari u drugačijem smeru i da li će sada u predizborno vreme javnosti da saopšti za koje rešenje će sada da se bori. Svakako, morao je predsednik i ranije da zna da će na ostvarivanju nezavisnosti Kosmeta raditi sve zemlje koje su je priznale. I nema sumnje da je znao. Kao što je znao da će pritisak moćnih zemalja, moćnih poput Amerike i Nemačke rasti u predizborno vreme kako bi ostvarile svoj cilj zbog kojeg su i ušle u rat za koji nisu imale odobrenje „skupštine” svih država – Ujedinjenih nacija. Nemačkoj nije trebalo mnogo vremena da „proslavi” dolazak Ratka Mladića u Sheveningen i brzo je počela pojedinačno da navodi šta je to što ona podrazumeva pod dobrosusedskim odnosima kada su u pitanju Srbija i Kosovo. Sve je bilo jasno u avgustu. Bilo je jasno i Tadiću. Iz predsednikovih memoara ćemo saznati šta je sve radio od avgusta kada je razgovarao sa Merkelovom. Nama se čini da je pokušavao da radi na dva zadatka. Jedan je da u razgovorima sa Prištinom ne učini ništa što bi moglo da bude shvaćeno kao posredno, prećutno priznanje Kosmeta. Drugi je da pridobije Amerikance, Nemce, Engleze, Francuze... da čuju njegovo „održivo, dugoročno rešenje problema Kosmeta”. Ako sam u pravu da su ovo bila dva Tadićeva zadatka, onda je on čovek koji drugi zadatak nije ostvario. Možda i nije mogao da uradi ništa u vreme kada Evropska unija brine o sopstvenom opstanku, o svom biti ili ne biti. Ali EU je sebi učinila lošu uslugu, pokazujući da ne ume da reši jedan problem na svom jugu. Izazvaće i upitanost zašto joj se toliko žurilo da preko noći bude doneta odluka ako će Srbija putovati do Brisela možda i 10 godina, a Kosovo i 20 ili 30. Konačno dolazimo do trećeg pitanja, da li je Tadićev zadatak da u izbornoj kampanji najjasnije što može opiše na šta bi pristao kada je u pitanju Kosovo. Mislim da to jeste obaveza predsednika. Jednostavno, on ne može da ponavlja i Kosovo i Evropa, jer to više niko neće razumeti. Narodu u Srbiji je neophodno da se kaže kako će izgledati nova kosovska politika. To su već rekli LDP i DSS, ali nisu DS i SNS.
– Osvojili smo najviše, 17 mandata, i formiraćemo skupštinsku većinu. Pregovaraćemo i dogovaraćemo se sa svim strankama i partijama osim sa demokratama. Uz SNS i njenih 17 odborničkih mandata za sada je samo Demokratska stranka Srbije, koja je osvojila četiri mesta u Gradskoj skupštini. Niška skupština ima, međutim, 61 odbornika, a 21 mandat SNS-a i DSS-a nije dovoljan za većinu. Na suprotnoj strani „stara” koalicija, DS (15 odbornika) –G 17 plus (11) – SPS (10), koja je u prethodne četiri godine bila na vlasti u Nišu, ima 36 odbornika. Ukoliko se, kao što se sve više govori i niški LDP pridruži ovim strankama jasno je da će buduća skupština grada Niša imati stabilnu većinu. – Čestitao sam Perišiću pobedu Tomislava Nikolića i rekao mu da je naša koalicija u prethodne četiri godine veoma dobro radila i da smo iz tog razloga, kao i zbog daljeg razvoja našeg grada, jedinstveni u odluci da nastavimo saradnju. On je, verujem, shvatio da SNS u svojim kombinacijama neće moći da računa na URS, a ubeđen sam da su istoga stava i u SPS-u – kazao je Branislav Jovanović. Kako smo saznali iz pouzdanih izvora „stare” niške koalicije pored sporazuma DS-a, URS-a i SPS-a o nastavku saradnje, dogovorena je i podela najviših gradskih funkcija u Nišu. Po tom dogovoru Miloš Simonović, aktuelni gradonačelnik, i Mile Ilić, predsednik Skupštine grada, ostali bi na istim pozicijama, a URS će dobiti mesta zamenika predsednika Skupštine grada i zamenika gradonačelnika. Ostalo je samo da se precizira model učešća ovih stranaka na rukovodećim funkcijama u javnim gradskim preduzećima i ustanovama, što, rečeno je, zavisi samo od toga hoće li i LDP učestvovati u podeli.
Davor Štefanek je ispunio ona očekivanja koja su najavljivana i pre starta Evropskog šampionata u grčko-rimskom stilu. Osvojio je medalju, bronzanu, koja na njegovim grudima sija punim sjajem. U odlučujućoj borbi za bronzu u iscrpljujućem meču Štefanek je savladao Belorusa Maksima Kazarskija, rvača svetske kategorije. Uz izvanredno navijanje sa tribina i podršku kakva je retko viđena na našim borilištima i uz poslednje atome snage, Davor Štefanek, jedan od glavnih uzdanica srpskog rvanja, potvrdio je da u ovom trenutku spada u red najboljih rvača Evrope i sveta. Nakon sjajnog starta i sigurnih pobeda, najpre protiv Portugalca Almeide, a potom i protiv Švajcarca Stadelmana, na putu ka zlatnoj medalji i pobedničkom tronu našeg rvača zaustavio je Slovak Ištvan Levai. Moglo je biti i drugačije, ali borba sa viškom kilograma učinila je svoje. Štefanek je delovao potpuno iscrpljeno i objektivno nije imao šanse protiv Levaija, koji je sigurnim koracima hitao ka tronu. Međutim, u borbi koja je odlučivala nosioca bronzane medalje Štefanek je dao sve i najavio da će potpuno spremno dočekati kvalifikacione Olimpijske turnire, najpre u Sofiji početkom aprila, a zatim ako bude potrebno i u Pekingu i u Helsinkiju. Jer, kvalitetom svakako zaslužuje mesto koje vodi na najveće i najznačajnije sportske igre koje će se ove godine održati u Londonu. – Srećan sam i iscrpljen – kazao je naš rvački šampon nakon velike borbe sa Belorusom. – Ostaje žal za propuštenom šansom ali verujem da je publika uživala u dobroj borbi. Hvala našim navijačima na velikoj podršci. Naš stručni štab na čelu sa Miloradom Dokmancem i legendarnim trenerom Sretenom Damnjanovićem sijao je od sreće. Potpuno zadovoljstvo pokazali su i direktor šampionata Rajko Baltić i predsednik Rvačkog saveza Srbije Željko Trajković. – Očekivali smo više, zašto da krijemo, očekivali smo zlato. Međutim, i ova medalja ima sjaj jer je osvojena na veličanstven način uz puno truda i uz napor koji se može videti samo na rvačkom borilištu. Danas je novi dan za srpsko rvanje, očekujemo da i Aleksandar Maksimović i ostali borci koji će se naći na stručnjaci potvrde evropsku klasu. Ostali naši borci koji su juče izlazili na borilište nisu imali sreće. Dejan Franković poražen je u kategoriji do 96 kg od Bugarina Dinčeva, teškaš Miloš Spasić od Nemca Šendringera, dok je Kristijan Gazdag poražen je od Mađara Petera Modosa, koji se plasirao u finale i na nesrećni načni izgubio od Azerbejdžanca Elčina Alijeva.
Berlin – Stižem u hotel „Adlon” na vreme, na intervju sa Andželinom Džoli, zakazan zahvaljujući ljubaznosti Ivone Lukšić iz hrvatske distributerske kuće „Blic”, i odmah me obaveštavaju da će intervju kasniti zbog Andželinine posete Gvidu Vesterveleu, ministru spoljnih poslova Republike Nemačke... U apartman predviđen za razgovor stiže Andželina. Podsećam je na naš susret pre nekoliko godina u Kanu, pitam je kako joj je letos bilo na Brionima sa Šerbedžijom i njegovom izvedbom Šekspira, kažem joj da mi se u filmu „U zemlji krvi i meda” kao najautentičnija, emocionalno najizdašnija i najiskrenija, dopala glumica Jasna Ornela Beri. I onda kreće razgovor koji je sada doslovce pred vama. Koji su bili vaši glavni motivi da napišete baš ovu i ovakvu priču pored toliko američkih koje treba ispričati? U poslednjih deset godina putujem svetom po konfliktnim zonama, posmatram konfliktne situacije i pokušavam da pomognem ljudima da razumeju šta se dešava s društvima koja su dugo u ratu i šta se dešava s ljudima koji treba da se vrate u svoje domove pošto su ratovi završeni. Emocionalno to je veoma teško jer je reč o društvima koja su doživela prelome i teške povrede i potrebno je vreme da se to izleči. Želela sam da pronađem i ispričam priču koja jasno pokazuje da što duže se čeka na intervenciju (međunarodne zajednice, NATO, prim. aut.), to je teže po ta društva i ljude. Videli ste na početku mog filma taj par (muslimanka i Srbin, prim. aut.) koji je mogao da postane divan par s divnim životom, možda i divnom decom, poput mnogih drugih parova. Ali, ono što im je rat uradio, i njima i ljudima oko njih, dovelo je do toga da su oni gotovo neprepoznatljivi u odnosu na ono kakvi su bili na početku. Mislila sam da je važno da to pokažem na univerzalnom planu i mislim da sam uspela da pokažem da ljudskost postoji na obe strane. Uradila sam svoja istraživanja, našla sam to što sam našla i odlučila da ispričam priču koja će predstaviti to što sam ja pronašla, i ukoliko ovaj film upire prstom u bilo koga, onda je to pre svega međunarodna zajednica. Na nju se odnosi moja ljutnja. Namera mi je bila da ispričam univerzalnu priču, a ne istorijsku. Da ljudi koji gledaju danas na rat pričaju da li je ili nije bila potrebna intervencija (NATO i trupe međunarodne zajedice, prim. aut.), da govore o društvu na terenu i o ljudima na obe strane, o tome ko su oni, šta im se dogodilo i kako može da se ide dalje, kako govoriti o miru i oporavku, šta se dogodilo, jer je ljudima teško da razumeju. I meni je još uvek teško da razumem kako su se komšije iznenada okrenule jedni protiv drugih. Teško je to racionalizovati i razumeti, ali ja sam pokušala da se stavim u poziciju da kažem da, ako se ovo desilo kako se desilo, možda sam ja uspela da vidim stvari drugačije. U filmu vidite da su oba moja glavna junaka veoma pristojni ljudi. Ona je slikarka, umetnica. On je policajac, dakle dobar čovek koji pomaže ljudima. Kroz pritiske koje trpi od strane oca, kroz osećaj za događaje na terenu koji mu izmiču tlo pod nogama, on pokušava da ne ubija i nada se da neće postati takva osoba... Jedina stvar koja mi se uopšte nije dopala u vašem filmu jeste to što je on jednostran? To je zato što dolazite odakle dolazite. Ukoliko pogledate pažljivije i bliže, da li vidite da i Bošnjaci vrše odmazde? Da li vidite da i oni ubijaju? Da! Postoje njihove dve bombe u filmu! Pa znate da su mnogi od vojnika muslimanske armije nosili u ratu patike i majice, znate li to? To je bila većina. Ja nisam mogla da predstavim svaku pojedinačnu stranu. To je nemoguće. Ja sam se trudila da učinim najbolje moguće da pokažem pregled veoma komplikovane situacije koju mnogi ljudi, pogotovo Amerikanci, ne razumeju. Amerikanci ne razumeju ni gde je ni šta je Balkan, koja je koja strana. U filmu, ako imate obe strane u uniformama, teško ih je razlikovati. Teško je razlikovati ko je ko, jer svi vi s tih prostora ličite jedni na druge. Ono što bih ja zatražila od ljudi da razumeju jeste da je ovaj film poruka o tome šta rat može da uradi ljudima i to je dramska interpretacija. Znam da moj film nikada neće zadovoljiti sve, ali moja namera nije bila da bilo koga povredim. Stvarno? Možda to stavljaju na svaki film. Da, ali to ne kažem da je to 50.000 muslimanskih žena i ako sada počinjemo tu debatu onda se možemo složiti, kada već postoje silovane i ubijene žene, da je bolje pričati o tome nego ne pominjati nikakve brojeve. Za mene je i deset silovanih žena previše... Slažem se. Mi smo obe žene i treba da podržavamo ženska pitanja. Ukoliko mislite da su Bošnjaci toliko glupi da ne znaju da je bilo silovanih Srpkinja... Svi znaju da je to tako teško, da se to događalo i tako je teško zadovoljiti sve i načiniti da se svi osećaju srećno. Samo vas molim da razumete da dolazim s humanitarne pozicije i da pokušavam da učinim nešto za mir u regionu i da sam pokušala da pokažem sjajne talente iz regiona, bošnjačke i srpske glumce, sjajnu muziku regiona. To je ono što sam pokušala da uradim. Srbi o ovom mogu suditi kako god žele da sude, ali ja se nadam da će otići da vide film otvorenog uma i nadam se da ga neće doživeti kao nešto protiv njih. Naravno da ima još mnogo toga da se kaže i takve priče takođe treba da se ispričaju. Ja ohrabrujem svakog filmskog autora u Srbiji i u svetu da ispriča još priča o ovom ratu, da pokažu i njegove druge strane. Da pojasnim, kada radite film onda radite i istraživanja i ja sam tokom svojih istraživanja pričala sa svima do kojih sam mogla da dođem: sa oficijelnim bosanskim predstavnikom, s Kofijem Ananom, Holbrukom, Klarkom, žrtvama rata, Klintonom, pripadnicima UN snaga sa terena, sa svima mogućima. To ne znači da su mi oni bili vodiči ili da su mi govorili šta i kako treba da radim. To znači da kada mi je trebalo da saznam kakve su avione koristili u NATO, koje su bile mete, kako su izgledale bombe kada su pogodile tlo, ja sam pozvala Veslija Klarka. To su veoma specifična vojna pitanja i onda morate da ih postavite ljudima koji to najbolje znaju. Tako je bilo i sa Ričardom Holbrukom. Zato to ne treba da bude loše interpretirano od strane novinara. Ako je novinarima dozvoljeno da intervjuišu Holbruka ili Klarka, dozvoljeno je i meni, a ja sam ih intervjuisala baš kao vi sada mene i pitala ih stvari koje su me zanimale zbog filma, kako bi on bio što tačniji. Ne, već je kostimograf odlučio da pokažemo kako u ratu nisu svi imali novca da odmah imaju nove uniforme, već su koristili one koje su uspeli da nađu. I na kapama ima starih petokraka koje su i u Americi poznat simbol iz perioda Drugog svetskog rata. Oficijelno, ne da ja znam. Hrvatskom distributeru filma je predočeno da bih ja volela da dođem, ali sam obaveštena da se iz srpskih medija da saznati da nisam dobrodošla. Ja to razumem i poštujem odluku ljudi da me ne žele. Ima onih koji kažu da je država Izrael stavila na znanje Melu Gibsonu da je nepoželjan pošto je jednom prilikom uvredio Jevreje, pa tako i Srbi mogu za vas da kažu da ste nepoželjni? Razumem to, ali prenesite im da sam ja na audicijama upoznala i odbrala izvanredne srpske glumce koji su svoju zemlju reprezentovali na najdivniji način. S njima sam se osećala kao kod kuće. To su divni ljudi, očevi, divni muškarci koji su mi pomogli da učinim film onakvim kakav jeste. Zaista nisam želela da bilo kome naudim, da budem zla prema bilo kome. Možda treba sačekati da malo prođe vreme, da se slegnu stvari i onda doći u Srbiju, jer bih to volela.
Još dok je trajao 56. Međunarodni beogradski sajam knjiga, mogli su se čuti različiti komentari izdavača, koji su najpre izražavali nezadovoljstvo zbog skupog poslovnog prostora, manje posete, kao i prodaje, a zatim i zbog toga što je za najboljeg izdavača proglašena „Fabrika knjiga”, koja je „objavila šest novih naslova“, i što je sajamsku specijalnu nagradu „kao svojevrsnu utehu zbog uskraćene gej parade”, kako su neki komentarisali, dobila knjiga „Povijest gej i lezbijskog života i kulture“. Pojedini izdavači su u neformalnim razgovorima ovaj sajam knjiga ocenili kao metaforu za srpsko haotično društvo, kao veliku estradnu pijacu, na kojoj kvantitet odnosi nerazumnu prevagu nad kvalitetom… A pošto je sajam završen, Udruženje izdavača i knjižara Srbije objavilo je zvanično saopštenje povodom „nakupljenog” nezadovoljstva. Tu se kaže da je izdavačka profesija, voljom Odbora Sajma knjiga, odnosno Skupštine grada Beograda, u potpunosti izostavljena iz organizacije ove manifestacije, iako Udruženje izdavača i knjižara Srbije okuplja 120 izdavačkih kuća, koje zakupljuju ogroman deo izlagačkog prostora. – Moramo da podsetimo da se cela manifestacija knjige i njena duga tradicija zasnivaju na radu izdavačkih asocijacija nekadašnje Jugoslavije, a sada Srbije, da sve troškove manifestacije snose sami izdavači plaćanjem zakupnine, i da nema baš nikakve logike da „politikanti” izvan naše struke donose odluke i raspolažu našim sredstvima i godišnjim rezultatima. Podsećamo da je ove godine za najboljeg izdavača na 56. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga proglašena „Fabrika knjiga“, za izdavački poduhvat nagrađen je kritički leksikon „Stripovi koje smo voleli“ , priređivača Živojina Tamburića, Zdravka Zupana i Zorana Stefanovića, i izdavača „Omnibusa“ iz Beograda, a za najbolju dečju knjigu proglašen je „Rusvaj“ Igora Kolarova, u izdanju „Booklanda“. Specijalno sajamsko priznanje uručeno je „Povijesti gej i lezbijskog života i kulture“, priređivača Roberta Oldriča, zajedničkom izdavačkom poduhvatu „Red boksa“ iz Beograda i „Sandorfa“ iz Zagreba. Članovi žirija za dodelu ovih priznanja bili su Ivan Milenković, filozof (predsednik), i članovi Svetlana Gavrilović, urednica kulturnog programa NBS, Tijana Spasić, kritičarka, Lazar Bodroža, dizajner, i Nenad Milošević, književnik. Udruženje izdavača i knjižara Srbije povodom pomenutih odluka osporilo je i sastav i rad žirija, stavom da je vidljiv „kuloarski pristup i ukupan potcenjivački rad prema izdavačkoj industriji i srpskoj kulturi uopšte”. – U godini koja je u znaku dvostrukog jubileja našeg nobelovca Ive Andrića, kada su se izdavači potrudili da je dostojno obeleže mnogobrojnim i raznovrsnim tragalačkim izdanjima, organizator je poručio javnosti da su od književnosti važniji stripovi i „povijest gej i lezbijskog života i kulture“. Isti žiri, plaćen našim parama, zarađenim na našem tržištu, naveo je da su iza nas dve godine uništenog izdavaštva!? Sve što šira javnost zna, drukčije je: ono što je u kulturi Srbije najvitalnije, najžilavije – upravo je izdavaštvo, ističu članovi udruženja. Za komentar na sve primedbe izdavača upitali smo Željka Ožegovića, predsednika Odbora Sajma knjiga. Prema njegovim rečima, na 56. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga, za osam sajamskih dana, registrovano je 148.578 posetilaca, što je poseta veća od prošlogodišnje, kada je izbrojano 142.986 posetilaca. – Ovim se demantuju tvrdnje nekih od učesnika da je poseta čak za trećinu manja od prošlogodišnje.Pravu sliku o značaju i veličini ovogodišnje manifestacije dao je, tokom završne konferencije za novinare, ambasador Brazila Alešandre Ador Neto koji je izrazio uverenost da je ovo jedan od najvećih sajmova knjiga na svetu – i po kvalitetu i po kvantitetu. Pedro Rosa Mendeš, portugalski pisac, gost Sajma, u članku, tačnije zapisu koji je objavljen i u „Politici”, rekao je sledeće:„Neverovatno! Ovo je najposećeniji Sajam knjiga, posle Frankfurtskog”. Očigledno je ovo sajam posvećen javnosti, posvećen čitaocima – kaže za naš list Željko Ožegović. – U komentarima se slažem i sa Dejanom Popovićem, iz knjižare „Vulkan”, koji je izjavio da su poseta i prodaja na ovom sajmu knjiga još veći u odnosu na prošlu godinu, čemu su svakako doprineli popusti i promocije – dodao je Ožegović. Dve, po stavovima potpuno nepomirljive, strane – reklo bi se iz svega priloženog. Međutim, ako želimo da razmotrimo navike nekih naših suseda, navešćemo primer Sajma knjiga u Hrvatskoj, na kojem se ne naplaćuje ulaz.
Model „infiniti FH sebastijan fetel“ je na septembarskom Sajmu automobila u Frankfurtu predstavljen kao koncept. Sada je japanska kompanija „Infiniti“ odlučila da koncept ipak završi u proizvodnoj hali. Ovaj SUV (Sport Utility Vehicle) – sportski „terenac“ – biće montiran u veoma maloj seriji i biće prvi specijalni model pomenute japanske kompanije. A najbolja reklama za ovaj moderni terenac jesteime dvostrukog šampiona „Formule-1” Sebastijana Fetela, koji je i sam učestvovao u „rođenju“ prestižnog modela koji nosi njegovo ime. Prvi zahtev svetskog šampiona bio je, kako otkrivaju mediji, da se ukloni elektronska blokada brzine koja postoji u standardnom modelu „infinitija FH“. Zbog ove „kočnice“ automobil je mogao da postigne najveću brzinu od 250 km na čas, što je Fetelu bilo nedovoljno. Sada će motor od 420 KS moći da „potera“ ulepšani i doterani „infiniti“ do brzine od 300 km na čas. Ovaj specijalni „infiniti“, skrojen po meri Sebastijana Fetela, težak je nešto više od dve tone, zbog bezbednosti spušten je za 20 milimetara u odnosu na serijski model. Iako je već imao svetsku premijeru,„infiniti“ s imenom Sebastijana Fetela nije još otkrio sve svoje adute. Proizvođač nije saopštio koliko će automobila koji nosi ime svetskog šampiona stići na tržište, a još nije objavljena ni njegova cena.
Na platou isred Hrama Svetog Save juče je počela turistička manifestacija „Prela i posela”, koja promoviše tradiciju i način života ljudi sa sela. Posetioci su imali priliku da, uz bogat kulturno-umetnički program, upoznaju i običaje i kulturno nasleđe srpskog identiteta, uz podršku grada i Privredne komore Beograda. Nema lepšeg mesta i simbolike da se priča o očuvanju običaja, kulture i vere srpskog naroda i pomognu oni koji baštine i prenose tradiciju našeg sela. Beograd i Srbija treba da se razvijaju, da prave nove mostove i saobraćajnice, ali sve to ima smisla samo ako uspemo da generacijama koje dolaze prenesemo bogato kulturno nasleđe, rečeno je juče. Beograd, pored urbanog jezgra, na svojoj teritoriji ima više od sto sela, oko kojih se obrađuje mnogo oranica. U narednom periodu jedan od prioriteta biće očuvanje, ali i razvoj sela na teritoriji Beograda, kome mora da se obezbedi potrebna infrastruktura i dobar kvalitet života, kako bi mladi ljudi tu ostali da žive i rade. Takođe, grad je za ovu godinu izdvojio sredstva za razvoj etno-turizma, koji predstavlja veliku šansu razvoja Srbije i Beograda, uz subvencionisanje svih preduzetnika koji se budu uključili u razvoj ove privredne grane – istakli su predstavnici Skupštine grada. Predsednik Udruženja za očuvanje srpske tradicije i običaje prela i posela Dragiša Simić rekao je, u ime organizatora, a Beoinfo prenosi, da manifestacija treba da sačuva od zaborava sve ono lepo i dragoceno što se vekovima čuvalo u narodu, što predstavlja deo našeg identiteta. Kulturno-umetnička društva, izvorne pevačke grupe, svirači na nacionalnim instrumentima, pripovedači narodnih umotvorina predstaviće vekovne srpske običaje, a biće izloženi i radovi zanatlija, poput opančara i grnčara.
Brisel – Uprkos tvrdnjama evropskih bankara da je u rvanju sa domaćom dužničkom krizom „najgore prošlo”, briselska familija beleži rekordan rast nezaposlenosti i zabrinjavajući pad industrijske proizvodnje, koji nagoveštava novi talas recesije u „Bloku 27”. U Evropskoj uniji nezaposlenost raste deseti mesec zaredom, tako da je danas bez posla čak 24,5 miliona ljudi, od toga 17,13 miliona unutar evrozone, prenele su juče agencije iz Brisela. Na tržištu rada mladih u EU situacija je još mračnija, i to ne samo na evroperiferiji. Preko polovine mladih Španaca (50,5 odsto) uzrasta 15–24 godine bez radnog je mesta, u Grčkoj oko 46 odsto, u Portugaliji 35,4 odsto, u Belgiji 32,2 odsto, na Apeninskom poluostrvu 31,9, a u Velikoj Britaniji 20 odsto mladih nema posao. Mladi najlakše dolaze do posla u Nemačkoj (nezaposlenost iznosi 8,2 odsto) i Austriji (8,3 odsto). U odnosu na pre godinu dana, nezaposlenost je porasla u 18 članica EU, u osam je opala, dok je samo u Rumuniji ostala na istom nivou kao u februaru 2011. godine. Nezaposlenost je u evrozoni dostigla neslavnih 10,8 odsto – što je najgori skor otkako je Brisel 1995. godine počeo da je meri na mesečnoj bazi. U celoj EU nezaposlenost je u februaru 2012. iznosila 10,2 odsto (mesec dana ranije bila je 10,1 odsto), što znači da je za godinu dana otkaze dobilo 1,87 miliona ljudi. Nezaposlenost će u EU do kraja 2012. dostići 11 odsto, budući da industrijska proizvodnja posustaje već osmi mesec zaredom, bez izgleda za skori oporavak i rast, zbog oštre kreditne politike, pada poverenja investitora i sve manje kupovne moći potrošača. Prošli mesec već je proglašen „mizernim martom” zbog najvećeg pada industrijske proizvodnje od Nove godine. Evropska komisija najavljuje da će u 2012. godini proizvodnja u evrozoni dostići rast od samo 0,3 odsto, što na berzama raspiruje slutnje o novom krugu recesije. Evropski recept borbe protiv finansijske krize Zapada pokazuje se daleko manje uspešnim od američkog, barem po pokazateljima na tržištu rada. U februaru nezaposlenost je u SAD iznosila 8,3 odsto, (među tinejdžerima oko 23 odsto). Da li Evropljani i lideri EU onda u ovoj fazi dužničke krize žive u paralelnim svetovima? Mario Dragi, predsednik Evropske centralne banke, procenjuje da je u dužničkoj krizi evrozone „najgore prošlo”, uz obrazloženje da ECB već nedeljama nije bila prinuđena da intervenišu na sekundarnom tržištu hartija od vrednosti prezaduženih članica. Suočeno sa rastućom plimom mladih bez radne perspektive, političko rukovodstvo EU izdvojilo je 22 milijarde evra za pripremu novih nacionalnih planova za zapošljavanje. Posebnu pažnju, kažu u Briselu, posvetiće iznalaženju strategija za zapošljavanje mladih najviše četiri meseca od završetka škole. „Izdvojena suma neće biti dovoljna za dugoročno rešavanje nezaposlenosti mladih”, priznaje Žoze Manuel Barozo, predsednik Evropske komisije.
BEOGRAD – Lider SPS Ivica Dačić izjavio je da je Srbija još daleko od formiranja vlade, da je pogrešan utisak da se za to čeka odluka SPS i da je „lopta zapravo u dvorištu DS i SNS, odnosno Borisa Tadića i Tomislava Nikolića”. Dačić je novinarima u Centru „Sava” rekao da je SPS spremna da učestvuje u strateškom partnerstvu poštujući izborni rezultat, ali da pre toga treba da im kažu na koji način. „Niti je sa DS i Tadićem do kraja zatvorena priča, niti je DS odredio svog kandidata za premijera, niti je precizirao ko bi činio tu parlamentarnu većinu, a s druge strane ni SNS nije izrazio bilo kakav zahtev za formiranjem parlamentarne većine”, naveo je Dačić. On je poručio da DS prvo treba da odluči „da li će Boris Tadić biti premijer ili ne, hoće li u vlast ili opoziciju i hoće li sa nama ili sa SNS pošto ih na to teraju strane ambasade”. „Neke zemlje vrše pritisak da se napravi neka vrsta strateškog partnerstva najvećih stranaka ali o tome pitajte njih. Mi ćemo radi stabilnosti zemlje učestvovati u onome što je dobro za Srbiju”, kazao je Dačić. Lider SPS je rekao i da dve najveće partije moraju da kažu da li žele međusobnu koaliciju. „Ako je žele, spremni smo da odemo u opoziciju. U svakom slučaju apelujem da se razgovori ubrzaju i vlada formira što pre. Mi imamo načelni dogovor sa DS, odnosno sa Borisom Tadićem, ali svaka partija iz naše koalicije imaće svoj poslanički klub, a samim tim i pravo na sopstvenu odluku”, poručio je Dačić. Dačić je rekao i da ni sa jednom od dve najveće stranke nije razgovarao o formiranju vlade, već o izbornom rezultatu. „Da ne bude dileme i da se ne bi svaki dan spekulisalo o navodnim satnicama mojih razgovora sa DS i SNS, ja nisam (Marti) Ahtisari da vršim šatl diplomatiju. I sa jednima i sa drugima sam razgovarao povodom izbornih rezultata, ali ne i o formiranju vlade. Ja ne trgujem, hoću da učestvujem u dogovoru, ali da vidim prvo kakvom”, poručio je Dačić. Prema njegovim rečima, pitanja o kojima se ovih dana govori u javnosti su pitanja za dve najveće stranke, a ne za SPS, pošto su oni osvojili najveći broj glasova, iako nedovoljan da sami formiraju Vladu. Dačić smatra da se mora pažljivo, ali što pre, pristupiti konstituisanju parlamenta, poslaničkih klubova i drugih organa vlasti i ističe da je sve to dug proces. „Još smo daleko od formiranja vlade”, istakao je Dačić, koji je najavio da će tokom vikenda glavni odbor SPS razgovarati detaljnije o pitanja vezanim za formiranje vlade. Dačić je ponovio i da za SPS nisu glava personalna rešenja, niti hoće li imati premijera, već suštinska pitanja. „Sigurno nećemo ući u vladu koja će zastupati ekonomsku politiku neoliberazlizma”, kazao je on, naglasivši da postoje neprincipijelne koalicije, kao i one koje su u državnom interesu. „Samo u takvim bi SPS, koji ne zateže oko vlade, učestvovao”. zaključio je Dačić.
Humanistički, nepretenciozan, humoran i optimizmom obojen, mali a po značaju i aktuelnosti teme veliki film – takav je „Avr”, poslednje filmsko delo finskog maga Akija Kaurismakija. Minimalistička priča o dvoje postarijih, siromašnih boema (propali umetnik i domaćica), koji spasavaju malog afričkog imigranta od policijske racije u evropskoj luci Avr (Francuska), u koju je na putu za London stigao u brodskom kontejneru, Kaurismakijev je odgovor na temu nemorala i hipokrizije evropskih moćnika. O tome nam on priča. Na francuskom jeziku. Na njemu svojstven crnohumoran način. U postmodernističkom stilu i retrodizajnu, nudeći gledaocima svoju veru u male, takozvane nevažne ljude, upirući prstom u agresivno ignorantsku imigrantsku politiku Evrope. I što je još važnije – Kaurismaki nam (u)kazuje i to da ima ljubavi, čiste i neiskvarene ljudske sreće i međuljudske solidarnosti. Makar samo u „Avru”, u još jednoj neobičnoj konstrukciji prikaza života koji liči na film. To je (život kao film) i inače specijalnost ovog kultnog finskog autora čija dela krasi jednostavnost autorskog pristupa, toplina u ophođenju sa likovima, apsurd egzistencije u svim njenim tužnim, ali i lepim trenucima, ali i metafilmske reference na prethodna dela i omaže. U ovom slučaju, reč je o autorskim reminiscencijama na sopstvene filmove „Život boema”, „Unajmio sam plaćenog ubicu” čak i na „Lenjingradske kauboje” i o omažu filmovima francuskog reditelja Žan-Pjer Melvila. Helsinšku luku koju pamtimo iz Kaurismakijevih filmova „Senke iz raja” i „Svetla u sumraku” zamenila je luka u Avru, ali to je ona ista kaurismakijevska metafora samog življenja – iz luke odlaziš u potragu za srećom, u nju se vraćaš u smiraju života, u njoj živiš gledajući druge kako odlaze i dolaze, sačekuješ i ispraćaš, raduješ se i tuguješ. U toj Kaurismakijevoj luci i vreme i ljudi kao da su se zaustavili negde u sedamdesetim godinama prošlog veka. U autorovoj nostalgičnoj prošlosti. Nema novih fasada, nema savremenih automobila, elektronskih uređaja. Samo uske uličice, starinski barovi iz kojih se čuje romantični zvuk harmonike, pekare, male prodavnice u kojima neobična lokalna zajednica, apsolutna isključena iz sveta spektakla, trke za novcem i prestižem bilo koje vrste, pronalazi sve što joj treba. Lokalni ribari su pravi filozofi koji raspredaju o ruskoj literaturi, policijski službenik koji mrzi ljude, propali pisac koji s duhovnim mirom drugima čisti cipele i njegova, ne zna se od čega, obolela voljena supruga, šankerka, prodavačica, maleni crni dečak u čijem spasavanju učestvuju svi iz zajednice. Sve sami ljudi čija dobrota proizvodi dobrotu, u autorovom svetu nepopravljivog optimizma, lepote življenja, istinske osećajnosti i prepoznatljive poetike apsurda. Ovako okarakterisanim likovima u sjajnom tumačenju njegovih voljenih glumaca Andrea Vilmsa, Kati Outinen, Žan-Pjera Darusena i malenog Blondena Miguela (kaurismakijevska „ukočena” gluma i deklamacija retkih replika), Kaurismaki podređuje i scenografiju i muziku (nezaboravna rok sekvenca nastupa benda Litl Boja) i ritam filma u kojem je jedini negativni junak sam bešćutni društveni sistem. Međutim, čak ni on neće uspeti da uništi solidarnost tih malih ljudi u zajednici. Kaurismaki nas je sa svojim eksplicitnim autorskim stavom uverio da to nije nemoguće. I zato film „Avr” nije za propuštanje. Posle njega se gledalac osetiti boljim i plemenitijim nego što jeste.
Sremska Mitrovica – Grad sa 325 hektara industrijskih zona i pet sela sa 250 hektara namenjenih industriji, sa više od 6.000 nezaposlenih i reputacijom da je na trećem mestu u Evropi po brzini izrade dokumentacije za investitore i troškovima za grinfild investicije, sve češće dočekuje investitore. U ovom trenutku na vidiku je šest ozbiljnih ulagača u čijim pogonima će posao dobiti oko 1.300 radnika. „Mitros” konačno ima kupca. Trebalo bi da bude prodat na licitaciji sa cenom od 271 milion dinara konzorcijumu sastavljenom od slovenačkih, američkih i švedskih biznismena, na čelu sa Robertom Popovićem iz Ljubljane. U startu će se u „Mitros” vratiti 200 radnika, a do kraja ove godine zaposliće još 250. Kupci „Mitrosa” računaju da će samo ime ove klanice brzo naći i kupce za svoje proizvode i u inostranstvu. Sudbina „Mitrosa” znaće se definitivno krajem maja, za kada je zakazana licitaciona prodaja. Konzorcijum kupaca kaže da neće kalkulisati i čekati drugu ili treću licitaciju kako bi što jeftinije kupio ovu poznatu industriju mesa. Gradska uprava će kupcima „Mitrosa” pružiti podršku u organizovanju tova stoke u Sremu, jer će povratak „Mitrosa” doprineti uveliko i razvoju stočarstva u Sremu, koje je zbog nestabilnog tržišta i nesigurnih kupaca tovljene stoke, zapušteno i gotovo prepolovljeno. „Kuper standard”, američka korporacija za proizvodnju delova za automobile za potrebe „Dženeral motorsa”, želi da u halama bivše Mitrovičke industrije ventila, na 7.000 kvadrata poslovnog prostora, počne proizvodnju kedera za vrata i šoferšajbne. Odmah da zaposli 300 radnika, ali i da već 2014. godine gradi novu halu na 10.000 kvadratnih metara i proširi proizvodnju i zapošljavanje u ovom gradu. – Sigurni smo da ovaj grad ima sve uslove da ispuni naša očekivanja. Osetili smo veoma dobru poslovnu atmosferu. Biti u Srbiji znači imati uslove da naša firma raste i postane konkurentnija u Evropi. – Dobili smo pet hektara zemljišta za proizvodnu halu u koju ćemo uložiti osam miliona evra, a sa Srbijom imamo ugovor o podršci od sedam hiljada evra po zaposlenom radniku. Već sledeće godine radićemo u vlastitom fabričkom prostoru – kaže Andrej Bertoli, direktor „Lames grupe”. Posle dve godine priprema i firma „MC Bauhemi” iz Esena, koja je kupila 2,4 hektara građevinskog zemljišta, po ceni od 580 dinara po kvadratnom metru, u zoni „Jezero”, počeće ovih dana gradnju pogona u kome će 40 radnika proizvoditi građevinske lepkove. Čeličana „Sirmium stil” sa 200 zaposlenih, već drugu godinu proizvodi čelične gredice i najveći deo proizvoda izvozi. Međutim, Dario Bodini, direktor čeličane, kaže da su dolaskom u Mitrovicu planirali i gradnju valjaonice sa još 200 zaposlenih. Pripreme za početak gradnje su u toku. Valjaonica će biti sagrađena u naredne dve godine, jer je procedura za dobijanje dozvola, posebno integrisane dozvole za zaštitu životne sredine, komplikovana ali veoma važan proces, a bez te dozvole nema početka gradnje. „Sirmium stil” je pre četiri godine obezbedio lokaciju odmah pored čeličane, pribavio sve druge građevinske papire i čeka integrisanu dozvolu koju izdaje Sekretarijat za graditeljstvo i zaštitu životne sredine Vlade Vojvodine. Fabrika nanula „Kopitarna” – Sevnica priprema izgradnju pogona za proizvodnju, sa 110 zaposlenih. Pripreme su u toku, a SIEP-a planira da ovu investiciju podrži sa 3.000 evra po zaposlenom radniku. Mitrovički „Termoprodukt”, srpsko-austrijska firma, ušla je u probnu proizvodnju termoizolacionog materijala za građevinarstvo, a već se sprema za dogradnju novog pogona – fabrike za proizvodnju solarnih panela, u kojoj će posao dobiti još 30 novih radnika. Pored novih pogona u gradskim radnim zonama sve je više interesa investitora za izgradnju malih pogona za preradu voća i povrća u selima – Jarku i Novim Radincima. Sremska Mitrovica ima 250 hektara industrijskih zona u Jarku, Kuzminu, Velikim Radincima, Čalmi i Šašincima za koje sve veće zanimanje pokazuju poslovni ljudi iz Slovenije.
Kina se zavetovala da će suzbiti nemire u uzavrelim tibetanskim oblastima i optužila dalaj-lamu da je potpirio sukobe koji su nedavno izbili u provinciji Sečuan, izvestila je Sinhua. Napetost vlada već izvesno vreme u delovima ove jugozapadne provincije naseljenim Tibetancima, gde se u poslednjoj godini dana samospalilo najmanje 20 budističkih sveštenika tražeći nezavisnost Tibeta. Nova varnica sevnula je prošle nedelje kada su kineske snage bezbednosti ubile dva brata Tibetanca koja su učestvovala u antivladinim neredima. Rojters je naveo da su Rigsal i Samdrub Ješe nedavno likvidirani na Tibetu, gde su pobegli posle nereda 23. januara u Luhuou. Ovaj okrug u provinciji Sečuan bio je poprište sukoba policije i pobunjenih Tibetanaca, za koje agencije ocenjuju da su bili najžešći od 2008, kada je u Lasi, glavnom gradu Tibeta, došlo do nereda koji su se proširili i na druge oblasti naseljene tibetanskom manjinom. Kineski mediji upozoravaju na mogućnost novih nereda, posebno pred tibetansku novu godinu, Losar, koja pada 22. februara, ali i u martu kada će biti četiri godine od izbijanja krvavih nereda na Tibetu. Prostran kao dva Teksasa, na površini od 1,2 miliona kvadratnih kilometara, Tibet sa samo tri miliona stanovnika čini osminu ukupne kineske teritorije, a Peking tvrdi da se neće odreći Tibeta ni pod kojim uslovima. I uporno ponavlja da Tibet ima status autonomnog regiona od 1951. Od tada do danas o Tibetu kruže dve priče. Prva je holivudska i govori o Tibetu kao visoravni čuda, rajskoj zemlji Šangrila, gde kolaju žute lamaističke čarolije i gde lame hrane ptice – pokojnicima. Prema holivudskim filmovima o Tibetu, prestonica Lasa neodoljivo miriše na ječmeno pivo i tamjan, a ljudi tu dolaze da bi tragali za egzotičnim i spiritualnim, što kvari prisustvo naoružanih kineskih vojnika. Tibet je mitska čudesna zemlja na koju projektujemo naše snove, kaže holivudska zvezda Ričard Gir, sledbenik dalaj-lame, dok njegov istomišljenik „mali Buda” Kijanu Rivs tvrdi da tibetanski budizam čini jednu od osnova hedonističke nju-ejdž spiritualnosti koja je postala izuzetno popularna na Zapadu. Dalaj-lama, 76, spiritualni lider Tibetanaca, uvažena ličnost na Zapadu i dobitnik Nobelove nagrade za mir 1989, najzaslužniji je za sadržaj holivudske priče. Prema njoj, Kinezi su na Tibetu brutalni osvajači i okupatori koji razaraju religioznu i kulturnu tradiciju Tibeta. Kineska priča je potpuno drugačija. Tibet je u vazalskim odnosima sa Kinom još od 13. veka, u vreme dinastije Juan. Nikad nije bio Šangrila, nego ekstremno zaostalo feudalno društvo koje su obeležavali beda, korupcija i sukobi klerikalnih klanova. Ova nebeska visoravan na 4.900 metara nekad je bila, prema kineskoj verziji, leglo pedofila u monaškim braon togama, gde su dečaci bili sluge moćnih lama. Tibet je uvek imao izvesnu autonomiju, ali pod budnim okom kineskih imperatora, koji su imali presudan uticaj na izbor dalaj-lame, pančen-lame i drugih najviših religioznih ličnosti na Tibetu. Izuzetak je bio u 19. veku kada su Britanci posle pobede u opijumskim ratovima preuzeli Tibet kao sferu svojih interesa. Kineska Crvena armija pod vođstvom Mao Cedunga je 1951. umarširala na Tibet koji je tada dobio status autonomnog regiona unutar kineske države. Dalaj-lama, prema oceni Pekinga, napustio je Tibet nakon neuspešne pobune 1959. i u gradu Daramsala, na severu Indije, formirao vladu u egzilu. Kina smatra da dalaj-lama, „đavo sa ljudskim likom”, nije potisnuo ideju o nezavisnosti Tibeta, iako „zagovara zašećerene priče o autonomiji”. Poslednjih godina Kina je ipak promenila strategiju prema Tibetu. Depolitizovana religija se toleriše, čak i potpomaže. Kina se oslanja više na etičku i ekonomsku kolonizaciju nego na vojnu prinudu. To Lasu pretvara u kinesku verziju Diznilenda gde se danas nižu lamaističke čajdžinice i karaoke-barovi u budističkim tematskim parkovima za turiste sa Zapada. Kineska vlada je ranije bila optuživana za hanizaciju Tibeta (Hani čine 93 odsto stanovništva prenaseljene Kine) i ograničavanje ljudskih, posebno religioznih prava Tibetanaca i njihovu malu zastupljenost u političkoj strukturi autonomne oblasti. Peking podseća da Tibetanci čine 90 odsto državnih i političkih funkcionera na Tibetu i da je sve manje pritužbi na ograničenje verskih sloboda. U obnovljenim budističkim manastirima, od kojih je većina teško bila oštećena u „kulturnoj revoluciji”, sada ima 120.000 lama. Veruje se da je za fleksibilniju politiku na Tibetu posebno zaslužan kineski predsednik Hu Đintao, koji je nekad dugo službovao u toj himalajskoj oblasti. Strani posmatrači ukazuju da je Hu inicirao i poluzvanične kontakte sa dalaj-lamom. Iako odbija da je Tibet bilo šta drugo osim njena unutrašnja stvar, Kina je, menjajući stav prema dalaj-lami, uvažila dve činjenice: da je on, uz pomoć Zapada, relativno uspešan u internacionalizovanju tibetanskog pitanja i da, unutar tibetanskog separatističkog pokreta, zagovara „srednji put”, odnosno širu autonomiju unutar granica Kine. Analitičari, pak, ukazuju da pobune na Tibetu često proističu i iz rivalske potrebe vodećih zapadnih sila, u prvom redu SAD, da Kini umanje samopouzdanje, da je u zahuktalom ekonomskom usponu „povuku za rukav” i da joj ukažu da je ranjiva u pogledu ljudskih prava. Kineski zvaničnici kažu da su spremni na direktne pregovore sa dalaj-lamom samo ako on javno prizna da je Tibet neodvojivi deo Kine, što su uostalom prihvatile i sve članice UN. Svi osim dalaj-lame, njegovih sledbenika, mnogobrojnih simpatizera i Holivuda. Dve priče o Tibetu, visoravni čuda i krovu sveta, i dalje traju.
Zrenjanin – „Jugoremedija“ je u velikim poslovnim teškoćama, zbog čega je rukovodstvo preduzeća više puta javno prozivala grupa akcionara koji traže smene dovodeći pod sumnju izgradnju nove fabrike... Pančevo – Sa svog možda poslednjeg zasedanja u sadašnjem sastavu, pančevački većnici su građanima uputili lepu poruku: usvojili su gradski budžet za 2011. konstatujući suficit od 65 miliona dinara,... Užice – Mileva Marić Ajnštajn je bila prva osoba koja je prepoznala i podržala genija u Albertu Ajnštajnu. Ona nije potpisana ni na jednom njegovom naučnom radu, ali sada je sasvim jasno da je... Novi Sad – Zbog problema sa naplatom, žiro-račun JKP „Čistoća“ u Novom Sadu, čiji su radnici pre tri dana štrajkom uspeli da izdejstvuju zaradu, ponovo je u blokadi, pa će ovo javno gradsko... NOVI PAZAR – Studenti Fakulteta za islamske studije u Novom Pazaru zaposeli su danas popodne zgradu lokalne elektrodistribucije revoltirani obustavom isporuke struje svom fakultetu zbog duga, ali... Mataruška Banja – Pansion u hotelu „Mineral“ u Bogutovačkoj Banji, odnosno smeštaj i tri obroka koštaju 1.700 dinara, i to može da se plati u više mesečnih rata. Za lečenje od neuroloških ili... Subotica – Uvođenje dvojezičkih odeljenja u regionu gde je sedam jezika u službenoj upotrebi, a koristi se 24 jezika sredine, postaće predmet istraživanja i posebnog evropskog projekta. Za lingviste... Kragujevac – Miris srpskog pečenja opija i ljude sa mora, svikle na rakove, školjke i špagete. Koliko god da su se pojedini kragujevački restorani preorijentisali na mediteransku kuhinju, sa... Zrenjanin – U industrijskim zonama u Zrenjaninu završavaju se dve fabrike lekova od kojih se u jednoj očekuje početak proizvodnje. U isto vreme, ovdašnja farmaceutska industrija „Jugoremedija“... Niš – Zbog neregulisanih odnosa između Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja i Kliničkog centra Niš, ugroženo je dvadesetak teških bubrežnih bolesnika iz niškog kraja, koji već godinama moraju...
Sin Moamera Gadafija Seif al-Islam (39), koji je juče uhapšen u Libiji, izjavio je da se oseća dobro, kao i da je povredu šake zadobio u vazdušnom napadu snaga NATO pre mesec dana, javio je Rojters. Iako je odbio da potvrdi da je on Seif al-Islam, izveštači britanske agencije tvrde da su sa tim Gadafijevim sinom razgovarali u avionu kojim su ga libijski borci prevezli u grad Zintan. Na pitanje dopisnice Rojtersa da li se oseća dobro, on je kratko potvrdno odgovorio. Na pitanje zbog čega su mu prsti jedne šake uvijeni u zavoj, medijski najistaknutiji Gadafijev sin rekao je samo „Vazdušne snage, vazdušne snage”, a zatim je na pitanje da li je reč o vazdušnom udaru snaga NATO ponovo samo kratko odgovorio „Da”, dodajući da se napad dogodio pre mesec dana. Gadafijevi saradnici su ranije rekli da su snage NATO 19. oktobra, dan pre nego što je Gadafi uhvaćen i ubijen u svom rodnom gradu Sirtu, pogodile kolonu vozila u kojoj je Seif al-Islam pokušao da pobegne iz utvrđenja snaga bivšeg režima u Bani Validu. Vest o hapšenju sina bivšeg libijskog lidera ranije prethodno je saopštio komandant libijske vojske Bašir al-Tlajeb, a Međunarodni krivični sud je ubrzo dobio i zvaničnu potvrdu ove informacije od libijskog ministarstva pravde. Seif al-Islam je, kako se tvrdi, uhapšen u pustinjskom gradu Obari zajedno sa još dvojicom pomoćnika koji su pokušali da ga prebace u susedni Niger. Međunarodni krivični sud je 27. juna izdao nalog za hapšenje Seifa al-Islama, njegovog oca i šefa obaveštajne službe Abdulaha al-Senusija zbog zločina protiv čovečnosti počinjenih tokom gušenja antirežimskih protesta. Od pada Tripolija u ruke revolucionarnih snaga krajem avgusta do sada nije se znalo gde se krije drugi sin svrgnutog libijskog lidera. Evropska unija i NATO pozdravili su hapšenje Seifa al-Islama Gadafija, , i pozvale na pravedno suđenje. Šefica diplomatije EU Ketrin Ešton pozvala je libijske vlasti da u potpunosti sarađuju s Međunarodnim krivičnim sudom. NATO je izrazio uverenje da će pradva dalje ići svojim tokom i da će Gadafijev sin biti izručen sudu u Hagu. Britanski premijer Dejvid Kameron takođe je pozdravio hapšenje i izrazio nadu da će suđenje biti „u skladu s medjunarodnim normama". Tužilac Međunarodnog krivičnog suda u Hagu otputovaće sledeće sedmice u Libiju na razgovore sa prelaznim vlastima te zemlje kako bi se dogovorili gde će se suditi Seifu al-Islamu . - Tačno je da nacionalne vlasti imaju pravo da sude svojim državljanima za ratne zločine, rekao je Luis Moreno Okampo , dodavši da nije uveren da bi sin svrgnutog libijskog lidera Moamera Gadafija imao pravično suđenje u Libiji za zločine za koje je optužen i u Hagu.
Iako matematičari tvrde da je ta nauka svuda oko nas, svaki peti građanin Srbije smatra da nikada, ili makar ređe nego jednom godišnje, koristi matematička znanja. Malo više od polovine ispitanika izjasnilo se da ne voli matematiku, dok je za 14 odsto njih to bio omiljeni predmet u školi, što ovu nauku dovodi na drugo mesto liste omiljenih predmeta, odmah posle fizičkog vaspitanja. Međutim, časovi matematike su ubedljivo na prvom mestu kad je reč o najomraženijem gradivu, za šta se izjasnilo 42 odsto anketiranih. Ovi podaci deo su istraživanja o stavovima o nauci i tehnologiji koje su Centar za promociju nauke, Agencija za istraživanje tržišta „Masmi” i beogradski Filozofski fakultet sproveli na uzorku od hiljadu ispitanika starijih od 15 godina na teritoriji Srbije. Rezultati su javnosti predstavljeni juče kada je najavljena i manifestacija „Maj mesec matematike”, čiji su ciljevi da približi građanima ovu nauku i popravi odnos prema njoj predstavljajući je kao igru, strast i kreativnu veštinu na granici umetnosti i nauke. Sadržaji će biti organizovani u 16 gradova širom Srbije u kojima će nauka od koje mnogi zaziru biti prikazana kroz izložbe, radionice, kvizove, predavanja i filmske projekcije. Sa stavom da građani imaju loše mišljenje o matematici saglasan je i Zoran Marković, direktor Matematičkog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU). Među razlozima zbog kojih je ta nauka najmanje omiljena kao predmet, on navodi slabosti nastavnih programa i predavača, ali i univerzitetskih profesora koji školuju nastavnike u osnovnim i srednjim školama. – Profesori treba da shvate da matematika mora da se približi deci, a ne da im se u glavu guraju formule koje će zaboraviti već posle časa. Zato i ovom manifestacijom želimo da pokažemo da je svaka pora života ispunjena matematikom i da je ona fiskultura za um, da poboljšava intelekt čoveka – navodi Marković. Na značaj matematike ukazao je i rektor Beogradskog univerziteta Branko Kovačević rekavši da je, kao kraljica nauke, najviše doprinela razvoju čovečanstva, jer su sve tehnološke revolucije bile zasnovane na njoj. – Postoje velike predrasude o matematici iako je svuda oko nas. Ona nas uči racionalnom razmišljanju koje je u osnovi zdravog rasuđivanja – kazala je Aleksandra Drecun, direktorka Centra za promociju nauke, i objasnila da se „Maj mesec nauke” organizuje po ugledu na sličnu manifestaciju u Nemačkoj čiji su matematičari pomogli da se prvi put nauka na ovaj način populariše i u Srbiji. Prva od izložbi, na kojoj će posetioci moći da vide kako se iza oblika poput limuna ili srca kriju tačne matematičke formule, biće otvorena sutra u 18 sati u Galeriji nauke i tehnike SANU.
Višemesečna medijska tema da se u Institutu za onkologiju Vojvodine u Sremskoj Kamenici, pacijentima koji plate omogućava da brže stignu na zračenje, dok ostali čekaju mesecima, završila se nedavno saopštenjem zaštitnika građana Saše Jankovića da je kontrola pokazala niz nepravilnosti u radu ove ustanove. Ombudsman je utvrdio je da su u institutu domaći osiguranici lečeni u okviru dopunskog rada, dakle da su plaćali sami, iako je to lečenje obuhvaćeno obaveznim zdravstvenim osiguranjem. Naložene su konkretne i jasne mere koje treba preduzeti da se u Institutu za onkologiju radi po propisima. Na slučaj Kamenica još nije stavljena tačka iz nekoliko razloga. Zatražio sam od Pokrajinskog sekretarijata za zdravstvo da ispita odgovornost za utvrđene propuste. Propusti su načinjeni i bez obzira na to da li su otklonjeni ili nisu, princip individualne odgovornosti mora biti poštovan. Kao ombudsman ja ne mogu da odlučujem o nečijoj odgovornosti, ali mogu da utvrdim propuste što je i učinjeno. Osim toga, sada institut ne obavlja dopunski rad, što nije bila moja namera. Usledio je zahtev da se dopunski rad ne obavlja mimo okvira zakona. Zaštitnik građana može lično da obavi kontrolu, ali može i preko stručnih službi. U ovom slučaju postupak je trajao šest meseci. Moji saradnici su u dva navrata boravili u institutu, izvršili uvid u dokumentaciju i direktno sa aparata instituta uzimali izveštaje. Govorimo o celoj 2009. godini. Konstatovali smo da su od građana Srbije naplaćivane usluge lečenja raka, koje su obuhvaćene obaveznim zdravstvenim osiguranjem. Kada je to konstatovano, onda je institut građanima koji su pismeno zahtevali povraćaj sredstava, vratio novac. Novca je dobilo 75 osiguranika u ukupnom iznosu od 552.629 dinara preko RZZO. Još dva osiguranika dobila su povraćaj novca direktno od instituta. To je dezavuacija pravnog poretka. Zaštitnik građana nije optužni organ, pa da sa druge strane neko treba da da konačnu ocenu. Moj posao je da utvrdim propust. Još jedna nepravilnost: Ministarstvo zdravlja je ovoj ustanovi saglasnost za dopunski rad dalo u avgustu, a on se obavljao tokom cele 2009. godine. Čak i kada je data saglasnost naloženo im je da sklope ugovor sa RZZO, a praktično takav ugovor nikada nije bio sklopljen. Iznenadilo bi me kada bih saznao da je Institut za onkologiju u Kamenici bio jedini u Srbiji koji je pravio greške u organizovanju dopunskog rada. Zato je vrlo bitno da sve zdravstvene ustanove prouče i razmotre preporuku koju je dobio institut, da možda ne prave istu grešku. Dakle, da li obavljaju dopunski rad pružajući usluge koje su obuhvaćene obaveznim zdravstvenim osiguranjem i za to angažuju svoje sopstvene zaposlene. Ako bolnica nema svoje radnike, a mora da pruži neku zdravstvenu uslugu, ona može ugovorom sa Republičkim zavodom za zdravstveno osiguranje da angažuje radnike iz drugih bolnica ili nezaposlene, ali ne svoje zaposlene. Prikupljajući sve činjenice u postupku, konstatovali smo da su lečeni i građani iz BiH, ali i građani Crne Gore. Sporazum o specijalnim vezama postoji, ali to nije bio predmet ispitivanja, pogotovo nismo ispitivali da li je bilo „trgovine” listama čekanja, jer zaštitnik građana nije nadležan za utvrđivanje krivičnih dela. Ako bi se ispostavilo da je neko „trgovao” listama čekanja, kao što je u nekim medijima objavljivano, tada bi to bilo veoma teško krivično delo korupcije i tada ne bih smeo da postupam, jer to rade drugi nadležni organi, koji takve navode mogu i treba da ispitaju. „Delta” je podnela pritužbu zaštitniku građana pre više od godinu dana, smatrajući da Savet za borbu protiv korupcije prekoračuje svoje nadležnosti, kroz različite izjave u štampi. Razmotrio sam tu pritužbu, ali sam je odbacio ne ulazeći u stavove, jer sam po zakonu nenadležan. Razlog za nenadležnost je to što Savet za borbu protiv korupcije nije organ vlasti. Zaštitnik građana kontroliše one koji odlučuju o pravima građana, koji svojim postupcima ili aktima onemogućavaju ostvarivanja prava ili utvrđuju obaveze građanima, a Savet za borbu protiv korupcije je savetodavno telo. Tako mi zakon ne omogućava ni da razmotrim ovu pritužbu. Savet za borbu protiv korupcije ne odlučuje ni o čijim pravima, pa ih ne može ni prekršiti. Ako neki od članova prekrši nečija prava iznoseći u izjavama u štampi nešto što nije tačno, onda se protiv njega pred sudom može podneti odgovarajuća tužba.
Iako je „Politika” još 29. marta ministru zdravlja dr Zoranu Stankoviću, uputila molbu da odgovori kakve će konkretne mere preduzeti na suzbijanju korupcije, odgovor do juče nije stigao. Objavili smo svojevrsnu mapu sa 14 ključnih tačaka korupcije u zdravstvu i pitali za rešenja. Povod je bila upravo ministrova izjava da će mu suzbijanje korupcije biti prioritet. Šta će uraditi sa dopunskim radom u državnim ustanovama, sa veštački stvorenim listama čekanja koje ne postoje kada pacijent plati pa „preskoči” red na listi? Kakav plan ima za suzbijanje malverzacija sa citostaticima i ostalim lekovima koji na listu lekova stižu posle dogovora lekara i farmaceutskih firmi? Kako će suzbiti zloupotrebe prilikom nabavki medicinske opreme na tenderima? Ovo su bila tek neka od pitanja, na koje je ministar zdravlja ostao dužan da odgovori čitaocima „Politike”. Ministar nas je, kada je dobio pitanja, obavestio da mu „zbog kompleksnosti teme” treba 10 dana do dve nedelje za odgovore. Odgovore u tom roku nismo dočekali, ali smo dobili obećanje da će početkom maja biti organizovana tematska konferencija o korupciji, a tamo će najzad biti dati i odgovori. Prođe polovina maja, a zatim nas iz Ministarstva zdravlja obavestiše – odgovori će stići nakon što ministar imenuje tim saradnika. Sada smo i to dočekali: tim je formiran, a ministar zdravlja je imenovao posebnog savetnika za pitanje korupcije. Reč je o iskusnom policijskom inspektoru Ljubiši Milanoviću koji bi mogao da da doprinos suzbijanju korupcije. Ovu bolest, govori iskustvo, najbolje leče policajci. Istine radi, ministar zdravlja nije sedeo skrštenih ruku tokom minulih 80 dana rada na tom položaju, koje će sumirati u petak, kada će predstaviti i novi tim. Već prvih dana mandata otišao je u „žarišta” bolnice u Knjaževcu i Valjevu, gde zaposleni nisu dobili plate, pa je putovao u Sremsku Kamenicu, Kruševac, Jagodinu, Suboticu. Medijski potres je izazvao izjavom da Klinički centar Srbije ne bi izdržao ozbiljniji zemljotres. Bavio se vakcinama protiv besnila, inkubatorima starim više od 40 godina. Obišao je i haškog pritvorenika Ratka Mladića, kao i Tomu Nikolića, dok je štrajkovao glađu. Što se tiče suzbijanja podmićivanja „belih mantila” vredno pomena je njegovo izlaganje na skupštinskom Odboru za zdravlje i porodicu kada je rekao da će dopunski rad „najverovatnije biti ukinut”, kada se na njega obrušila lavina protivljenja. U zdravstvene ustanove stigao je predlog novog Pravilnika o dopunskom radu, koji sužava mogućnost korupcije, predloženo je da ubuduće lekar neće moći da obavlja dopunski rad u ustanovi u kojoj je stalno zaposlen. Međutim, pitanja „Politike” o suzbijanju korupcije ostala su bez odgovora, a ako tako bude i dalje – potražićemo ih sami, istražujući teme navedene u objavljenoj mapi korupcije u zdravstvu.
Austrijski student Maks Šrems (24) zatražio je pre nekoliko meseci od Fejsbuka da mu dostavi kopije svih podataka koje o njemu čuva i iznenadio se kada mu je nedavno stigao disk sa materijalom na 1.200 stranica, sa sve porukama koje je davno izbrisao. Informacije su bile podeljene u 57 kategorija, uključujući „lajkove“, spisak aj-pi adresa koje je koristio, mejlove, sve zahteve za prijateljstvo, informacije o događajima kojima je prisustvovao i slično. Zaprepašćen detaljima koje o svojim korisnicima čuva najpopularnija društvena mreža na svetu čak i pošto ih izbrišu, Šrems je uputio 22 žalbe povereniku za zaštitu podataka u Irskoj, pošto je za evropske korisnike nadležan ogranak Fejsbuka u ovoj zemlji. Ukoliko se ispostavi da su pritužbe osnovane i da je mreža odgovorna za povredu zaštićenih podataka korisnika, kompanija bi mogla da bude kažnjena sa 100.000 evra, piše „Gardijan“, a prenosi portal „Mondo“. Iako u podacima nema ničeg što bi mu pravilo probleme pred zakonom, kao neko ko želi da se bavi pravom Šrems strahuje da bi pojedine informacije mogle da zasmetaju budućim poslodavcima ukoliko bi do njih došli. Najveća briga je šta sve može da se dogodi kad hakeri upadnu u ovu ogromnu bazu podataka. „Čuvajući podatke za koje korisnici veruju da su obrisani, Fejsbuk se ponaša kao CIA ili KGB“, kaže austrijski student, kome je ceo slučaj poslužio kao inspiracija da na jednom sajtu pokrene kampanju „Evropa protiv Fejsbuka“ (europe-v-facebook.org ). Do sada je više od 350.000 posetilaca ovog sajta poslalo zahteve Fejsbuku da im dostavi lične podatke.
Čini se da je trenutno najtraženija stvar u Srbiji nešto što bi trebalo da se zove „Bela knjiga” Srpske napredne stranke. Ova stranka je naime za subotu 29. oktobra najavila održavanje skupa na kome bi trebalo da bude predstavljen njen program. Skup se zaista i odigrao, a na njemu su dvojica čelnih ljudi SNS-a mahali belom knjižicom za koju su tvrdili da je novi program. Najava objave ovakvog dokumenta razumljivo je izazvala veliko interesovanje u domaćoj javnosti, ali i u inostranstvu. SNS je ne samo po tvrdnjama njenih čelnika trenutno najpopularnija stranka u Srbiji i svakako najvažnija opoziciona stranka koja pretenduje da nakon sledećih izbora oformi vladu. Ovako visok rejting postignut je uprkos tome što stranka već tri godine funkcioniše bez zvaničnog programa. Razumljivo je stoga što su mnogi iščekivali objavljivanje njihove vizije razvoja i promena u Srbiji. Začudo, to se nije desilo. Program nije okačen na zvanični sajt stranke, nije podeljen novinarima niti je na bilo koji način dostupan javnosti. Sve to je već izazvalo sumnje da „Bela knjiga” uopšte i postoji. Četiri dana kasnije Aleksandar Vučić je morao da sazove konferenciju za štampu i da pokazuje kako dokument fizički zaista postoji, najavljujući da će ga za koji dan i predstaviti. Ostaje međutim nejasno čemu je služio ovaj performans od subote. Ova priča o SNS-u je dobar povod da se zapitamo o tome kakvi su zaista politički programi i ideologije na osnovu kojih deluju partije u našoj zemlji. Nekada su partije nastajale oko određenih ideoloških platformi i predstavljale su određene klase, ili široke interesne sfere koje se zaista okupljaju oko određenog političkog programa. Program je bio najpre osnova za legitimisanje stranke, a zatim i skup vrednosnih i političkih ciljeva koji njeni pripadnici pokušavaju da ostvare. Evolucija društvenih sistema i partija u Evropi posle Drugog svetskog rata išla je u pravcu stvaranja velikih stranaka koje su se okretale prema svim slojevima društva, pa su i programi gubili na ranijoj oštrici i prepoznatljivosti. Međutim i dalje su među partijama ostajale dovoljne razlike povodom osnovnih pitanja, koje su se lako uočavale u programskim dokumentima. U Srbiji su programski dokumenti imali svoje zlatno doba u prvoj polovini devedesetih, da bi već krajem decenije čisti pragmatizam i demagogija u potpunosti nadvladali ideološke i vrednosne razlike. Prošla decenija je samo dovršila takvu evoluciju: vrlo malo partija (DSS, na primer) imaju kompletne, temeljno razvijene programe kojima su pokriveni posebni sektori. Većina partija pisanim programima prilazi na krajnje pragmatičan način, kao nečemu što prosto mora da se ima. Neki to prepišu od stranih partija. Ima čak i stranaka koje to naruče od plaćenih stručnjaka, i možete biti sigurni da lider stranke nema pojma šta unutra piše. Ovakav odnos SNS-a prema programu je logična kulminacija razvoja u prethodnom periodu. Marketing i trka za finansijama postali su suština delovanja naših stranaka, potiskujući potpuno vrednosne, ideološke a time i programske razlike. Uostalom, taj recept se u slučaju vladajućeg DS-a pokazao kao sasvim plodotvoran. I njihov pisani program nije izmenjen još od vremena kad je Srbija bila u zajednici sa Crnom Gorom, a sastoji se od fraza i neobavezujućih političkih parola o modernosti, pravdi, jednakosti itd. Za birače je na prošlim izborima mnogo važnija bila marketinška utopija sa kojom su oformili vladu: obećanje boljeg života uz borbu za Kosmet. Međutim, ako se pogleda stvarno stanje u zemlji, kretanje politike, kadrovi kojima se popunjavaju institucije i vrednosni sistem, uočava se da je jedini relevantan program onaj za koji se zalaže LDP. U suštini, upravo je to program koji se sprovodi u ovoj zemlji, samo ne onom brzinom za koju se ova stranka zalaže. LDP postavlja normativno usmerenje i diktira vrednosni okvir prema kome se adaptira javno mnjenje, a ostale stranke se kreću između njega i potrebe da zadovolje neke svoje birače i interesne grupe. Suština je dakle da će i posle sledećih izbora reforma odbrambene politike da se definiše u koordinaciji sa NATO-om, monetarnu i finansijsku politiku određivaće MMF, a sve ostalo Brisel i najvažnije ambasade u Beogradu. I to je jedini stvarno postojeći program koji gledamo već jedanaest godina. Koja je onda razlika između stranaka? Svakako nije programska pošto to strankama ništa ne znači. Suština je u borbi za kontrolu budžeta, privilegija, a sve više i osnovnih radnih mesta. Stranke na vlasti sve to drže, a tajna ogromne popularnosti SNS-a je pre svega u nadi armije nezaposlenih da će dolaskom ove stranke na vlast i oni dobiti posao, pozicije i mogućnost da rade sa budžetskim firmama. Eto šta je suština stranačke borbe u Srbiji.
Ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić je novoj ambasadorki SAD u Beogradu, u februaru 2010, izložio plan predsednika Srbije da 2010. treba bude „godina rešenja” na zapadnom Balkanu, ali u razgovoru se pokazalo da se to svodi pre na očekivanja da će se drugi prikloniti stavovima Srbije nego na to da će Srbija načiniti neki značajan korak. Ovo se navodi u depeši o prvom susretu tada nove ambasadorke Meri Vorlik sa Jeremićem, poslatoj iz ambasade SAD u Beogradu 2. februara 2010. U depeši objavljenoj na Vikiliksu 11. maja, koju prenosi Beta, detaljno se prepričava razgovor uz opasku da je srpski ministar, protivno protokolu i tradiciji, prvi susret sa ambasadorkom SAD organizovao u vrlo posećenom restoranu „Madera” u centru Beograda, što, pored ostalog, govori i da on želi da u javnosti bude viđen kao prijatelj SAD. Kada je reč o Kosovu, Jeremić je, kako se navodi u depeši, preneo stav da će Beograd tragati za rešenjem koje je „manje ponižavajuće” za Srbiju, što podrazumeva i nastavak insistiranja da Kosovo može da učestvuje na međunarodnim forumima samo zajedno sa predstavnikom UN. Govoreći o Hrvatskoj, navodi se u depeši, Jeremić se složio da izbor Ive Josipovića za predsednika pruža nove mogućnosti za angažovanje na rešavanju teških pitanja, ali uz očekivanje da Hrvatska treba da prizna da je počinila etničko čišćenje u Krajini, jer, se „samo tako može objasniti egzodus 250.000 Srba”. Crnogorce, dodaje se u američkoj diplomatskoj depeši, Jeremić naziva „istinskom braćom”, ali smatra da su Srbi ozbiljno diskriminisani pri zapošljavanju. Srbi čine 35 odsto stanovništva, a samo ih je šest odsto u državnoj upravi što je neprihvatljiva diskriminacija, rekao je Jeremić. Naveo je takođe da borba protiv organizovanog kriminala u Crnoj Gori ugrožava stabilnost Srbije. U depeši se ocenjuje da je Jeremić najproduktivniji bio kada se pričalo o BiH rekavši da je rezolucija srpskog parlamenta o Srebrenici „strateška” u svom eksplicitnom priznavanju teritorijalnog suvereniteta i integriteta BiH u celini, uključujući i Republiku Srpsku. Jeremić se sa ambasadorkom SAD saglasio da je Srbija ključ demokratije i stabilnosti Balkana. On je, piše u depeši, naglasio da je način na koji je Beograd reagovao na jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova prekretnica u istoriji jer je to prvi put za 600 godina da se u regionu odgovara pravnim i diplomatskim sredstvima, a ne oružjem. U depeši se tim povodom ocenjuje da su srpski sagovornici, čini se, gluvi za efekat koji takvi komentari imaju na zapadnjake i insistiraju i dalje da bi ih trebalo pohvaliti što se nisu okrenuli nasilju. U prvom susretu sa srpskim ministrom ambasadorka SAD je, kako se dodaje, prenela neslaganje SAD sa tadašnjom idejom Srbije da se Generalnoj skupština UN predloži da usvoji rezoluciju koja bi pozivala na ponovno otvaranje pregovora o statusu Kosova. Ona je pozvala Beograd da radi na rešavanju praktičnih pitanja na Kosovu i da počne da razmatra konstruktivne načine za period posle ocene Međunarodnog suda pravde (MSP) koji neće izazvati nestabilnost u regionu. Jeremić, navodi se u depeši, nije ulazio u detalje ali je rekao da će se Srbija ponašati odgovorno. Istovremeno je međutim ukazao da je postojeća situacija ponižavajuća za Srbiju. Na kraju depeše ocenjuje se da izbor mesta za prvi susret sa ambasadorkom SAD govori o Jeremiću jednako kao i ono što je izgovorio. Jasno je da želi novi početak i da želi da u javnosti bude viđen kao prijatelj SAD. Iako i dalje postoje značajni izazovi trebalo bi da pokušamo da iskoristimo taj potencijal za novo otvaranje i da nastavimo da tragamo u svakoj prilici za konstruktivnim razmišljanjem o periodu posle ocene MSP-a, što bi moglo da bude pravi ispit za njegovu (Jeremićevu) privrženost Tadićevom planu da 2010. bude „godina rešenja”, navodi se na kraju američke depeše.
Kajseri, 2. septembra – Sudar divova u poslednjem kolu A grupe Svetskog šampionata u Turskoj završio se pobedom najmlađe ekipe na prvenstvu koja je bila za nijansu bolja od najiskusnijeg sastava od 24 učesnika: Srbija – Argentina 84:82 (20:22, 20:17, 18:15, 26:28). U poslednjih 12 godina, otkako smo Argentince izbacili u četvrtfinalu Mundobasketa u Atini, zahvaljujući sjajnoj roli povređenog Aleksandra Đorđevića, susreti nas i njih su praznici košarke. Tako je posebno bilo dva puta, u borbi za svetsku krunu 2002. u Indijanapolisu (84:77 posle produžetka za nas) kao i na otvaranju Olimpijskih igara u Atini 2004. kada je Đinobili trojkom, uz zvuk sirene, preko ruku Rakočevića rešio meč koji se završio skoro istim rezultatom kao današnji (83:82) samo za južnoamerički sastav. U osmini finala, u subotu (17 č) igraćemo protiv boljeg iz sinoćnjeg meča Hrvatska – Brazil. Sutra se sve ekipe sele u Istanbul gde će se odigrati završnica šampionata. Susret dve ekipe koje pretenduju na medalju opravda je očekivanja. Timovi su se u drugoj i trećoj četvrtini desetak puta smenjivali u vođstvu, početak je pripao Argentincima, a kraj nama. Zahvaljujući bekovskom paru Priđoni-Delfino, naš protivnik je vrlo brzo stekao značajnu prednost (20:7 u 8. minutu) ali su Marković i Kešelj trojkama vratili svoju ekipu u igru, već na isteku prve četvrtine (22:20). Argentinci su imali i solidnih osam poena prednosti u 12. minutu (28:20), ali od tog trenutka Srbija je preuzela igru u svoje ruke. Plajmejker Teodosić, koji je kao i obično davao ton našoj igri, u stilu rasnog centra je iz reketa doneo prvo vođstvo 31:30, ne računajući prve sekunde kad smo poveli s 2:0. Tu, minimalnu prednost smo zadržali do odlaska na odmor, zahvaljujući spretnosti Markovića (40:39). Sve do 1:38 minuta pre kraja bili smo u vođstvu, najviše s devet poena (67:58, 69:60, 35. i 36. min) ali je centar Luis Skola, za sada najbolji strelac šampionata, s nekoliko solo akcija primakao svoj tim, a zatim Kinteros trojkom izjednačio (75:75, 39. min). Duško Savanović, džoker selektora Ivkovića, zaokružio je trojkom partiju svog života (80:77, 18,7 sek. Pre kraja). Ceo naš sastav je igrao fenomenalno, ali bez sumnje Savanović je junak, uz kapitena Krstića od koga se očekuju ovakve igre. I Savanović je dokaz zašto je Ivković jedan od najboljih stručnjaka na svetu, jer je procvetao u Turskoj. Dvorana: „Kadir Has”. Gledalaca: 5.000. SRBIJA: Teodosić 16, Tepić, Rašić 10, Paunić, Bjelica, Marković 6, Savanović 19, Kešelj 6, Krstić 18, Perović 2, Veličković 7, Mačvan. Selektor: Ivković. ARGENTINA: Skola 32, Priđoni 13, Gonzalez, H. Gutijerez, Sekijera 2, Delfino 13, Kinteros 10, L. Gutijerez 4, Mata, Hasen 8, Kamerič. Nije igrao: Oberto. Selektor: Ernandez.
Grupa nevladinih organizacija zatražiće izmene Zakona o udruženjima građana kako ubuduće političke partije ne bi mogle da se registruju po ovom zakonu. Miljenko Dereta, direktor Građanskih inicijativa, kaže da su o ovome već razgovarali sa nadležnima u Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu i da je zajednički ocenjeno da pojedine odredbe treba popraviti. Priča o tome mogu li stranke da se registruju po ovom zakonu pokrenuta je kada je objavljeno da su Ujedinjeni regioni Srbije, koje predvodi Mlađan Dinkić, registrovani kod Agencije za privredne registre kao udruženje građana. Pomenuti zakon ovako nešto ne zabranjuje, kao ni, recimo, to da lokalna samouprava bude jedan od osnivača nevladine organizacije (što se takođe dešavalo), jer, kako objašnjava Dereta, to se nekako podrazumevalo. Jer intencija zakona o udruženjima građana jeste upravo da uredi rad institucija koje nisu deo državne vlasti. U URS-u su svoj potez objasnili time što zakon ne omogućuje formiranje stranačkih koalicija van izbornih kampanja, a Dereta objašnjava da su oni time, ipak, u prednosti u odnosu na ostale stranke, jer za stranke važe zakonske odredbe koje ne važe za NVO. Na pitanje da li na ovaj način registrovana partija može da ugrozi i neka udruženja građana, Dereta kaže da se za sada to nije desilo, ali da je teorijski moguće da oni, na primer, konkurišu sa nekim projektima za sredstava Evropske unije, pa čak i kod naše države.
Prvu „Jelen Top 10” turneju obeležilo je 100 sati rok svirke 10 bendova u 14 gradova i pred više od 10.000 posetilaca, a druga turneja počinje večeras. Prva stanica ovogodišnje rokenrol avanture je Šabac i sala Doma vojske, a 15. aprila karavan se seli u Sremsku Mitrovicu u salu SPC „Pinki”. Na ovoj turneji sviraće „Električni orgazam”, „Bjesovi”, „Kanda, Kodža i Nebojša”, „Obojeni program”, „Blok aut”, „Hipnotajzd”, „Ateist rep”, kao i „Darkvud dab”, čije su svirke obeležile prošlogodišnju turneju. –Svirali smo u gradovima u kojima nismo gostovali po deset godina i upoznali novu publiku koja je mlada i odlično prihvata „Darkvud dab”. Prilika da putujemo sa kolegama iz drugih bendova bilo je nezamenljivo iskustvo koje pojačava osećaj međusobnog razumevanja – seća se turneje, za naš list, Dejan Vučetić Vuča, pevač „Darkvud daba” i dodaje da je posetiocima koncerata bilo zajedničko „da zaista vole muziku”. Pošto su neke koncertne dvorane tokom turneje 2011. bile premale za sve koji su želeli da uživaju u svirkama, prostori za turneju ovog proleća birani su pažljivije i za brojniju publiku. A nova sezona podrazumeva i nova pravila: koncerti će biti besplatni a lokalni mladi bendovi imaće priliku da sviraju kao predgrupe afirmisanim domaćim grupama. – Novi bendovi treba da budu istrajni u ideji koja stoji iza muzike koju prave, da dosta vežbaju i da razmišljaju o publici kojoj se obraćaju. Mnogo je mladih sa velikim potencijalima, potrebna je volja i dosta rada, pa ih podsećam da ne zaborave da se trud uvek isplati – poručuje mladim bendovima Ana Konjović, voditeljka emisije „Jelen Top 10”. U timu ove TV emisije Ana Konjović je od skoro, a nedavno je igrala u filmu „Artiljero” Srđana Anđelića koji je u montaži. Muzici je posvećena godinama kroz rad na ovdašnjim muzičkim festivalima i radio-emisijama koje je vodila, što je bilo i očekivano, jer je o muzici učila od oca Slobe Konjović, muzičkog urednika Studija B, autora „Diskomera” i vrsnog poznavaoca aktuelnih muzičkih prilika. – Sada nema stajanja, jer rokenrol definitivno treba da živi u Srbiji. Godinu dana iskusnija, ova turneja se vraća na točkove, okuplja najbolje domaće rok bendove i kreće u pohod na gradove Srbije. A ako interesovanje bude dobro, možda se turneja i proširi i produži...
Mala sila (small power) se definiše kao država koja ima veće mogućnosti uticaja na međunarodne odnose nego što bi se očekivalo s obzirom na njenu veličinu i broj stanovnika. Da li naša zemlja može zadobiti ovaj status u interesu svojih građana? Samo racionalna i proaktivna politika može Srbiju izdignuti sa evropske periferije do ranga male sile. S obzirom na trusno područje na kome živimo i na složenost sveta u kome živimo nema puno prostora za greške, a one se najsigurnije izbegavaju uz pomoć angažovane, odgovorne javne debate o suštinskim dilemama. Šta je važno znati u vezi sa ovim strateškim promišljanjima i zašto ih nema u našoj javnosti? U epohi svakojakih pregovora, integracija, pomirenja i „meke” moći, postalo je gotovo nepristojno podsećati na večnu važnost odnosa snaga u međunarodnim odnosima. U salonskim intelektualnim krugovima, maltene su prognane reči poput interesi, granice i sile, iako one nemaju uvek negativnu konotaciju i najčešće ne podrazumevaju sukob. Čak i među saveznicima i prijateljima međusobni odnos snaga određuje i karakter odnosa: u prilici smo da vidimo kako jačanje Nemačke u odnosu na Francusku utiče na pregrupisavanje država unutar EU, a kako se objektivno jačanje Rumunije na Balkanu odražava i na odnose s najbližim prijateljem Srbijom, kroz otvaranje „vlaškog pitanja” i internacionalizaciju pitanja rumunske manjine. Opterećeni hipotekom 90-ih godina, kao da osećamo obavezu da svet gledamo kroz ružičaste naočare, a onda se iznova razočaramo kad vidimo da je u pravu bio britanski socijolog Antoni Gidens kada je, opisujući odnos jačeg prema slabijem, rekao da kada imate čekić svi problemi liče na eksere. Moderni svet je, iako znatno složeniji, zapravo mnogo manje iracionalan i nepredvidiv nego što to izgleda na prvi pogled, tako da i dalje objektivni ciljevi i odnosi snaga regulišu odnose između država. Na primer, mnogi su bili u iskušenju da administraciju Džordža Buša Juniora okarakterišu kao „neokonzervativne fanatike”, a rat u Iraku kao nerazumnu avanturu, sve dok dublja analiza nije pokazala da je američka intervencija u Iraku uticala na četiri važne države islamskog sveta da iz straha odustanu, makar privremeno, od svoje antiameričke politike (Sudan, Libija, Sirija i Jemen). Mnogi ne mogu da veruju da su Amerikanci mogli podržavati talibane u Avganistanu, iste one koji su kasnije vršili terorističke akcije po SAD, međutim 80-ih godina prošlog veka ključni cilj SAD je bio kolaps SSSR-a, što se i desilo nepune tri godine nakon vojnog poraza Sovjeta u Kabulu. Emocije ili zavere nisu valjana objašnjenja međunarodnih događaja, tako da je uspeh uslovljen isključivo pravilnim izborom realnih ciljeva i optimalne taktike za njihovo ostarivanje. O tim ciljevima i taktici trebalo bi diskutovati, umesto što idealizujemo Zapad ili Istok, kao da će neko drugi magičnim štapićem rešavati naše probleme. Ukoliko znamo da se ključni međunarodni igrači ponašaju racionalno i da svi akteri nastoje da kroz različite strategije i taktike ostvare svoje objektivne ciljeve, ne može da nas ne rastuži manjak ozbiljne javne debate u Srbiji o najvažnijim pitanjima za državu i društvo. Da li je ulazak u EU sredstvo ili cilj? Ako je samo sredstvo, koji su nam krajnji ciljevi i ambicije u ovoj deceniji? Da li bi pristupanje nekom vojnom savezu pozitivno ili negativno uticalo na realizaciju državnih ciljeva i kakva bi bila ekonomska računica ovog poteza? Kakva vrsta infrastrukture najbolje odgovara našem geografskom položaju i strukturi naše ekonomije? Da li je realna mogućnost stvaranje „Velike Albanije” i kako bi takav pokušaj uticao na odnos snaga na Balkanu, kao i na granice nekih drugih država u regionu? Da li se i na koji način brojni kontakti Srbije sa afričkim i azijskim zemljama, kao i status posmatrača u Pokretu nesvrstanih, mogu prevesti kroz ekonomski benefit za građane i ojačavanje pozicija u odnosu na neposredno okruženje? Ovo su pitanja na koja svi moramo pokušati da damo odgovor i tako da podignemo nivo javne debate, koja je često zarobljena jeftinim frazama i sloganima koji podsećaju na film „Tri karte za Holivud”. Ako postoji saglasnost o ključnim ciljevima Srbije, kroz međusobni dijalog mogli bismodefinisati optimalna sredstva i put do ostvarenja tih ciljeva, tako da bi državna i spoljna politika postala konstanta i predmet konsenzusa, umesto da je predmet politikantskih i kvazi-ideoloških rasprava. Kome se od ozbiljnih analitičara ne digne kosa na glavi kad čuje da bi trebalo ući u neku političku zajednicu zbog određenih vrednosti? Pa, vrednosti se ne mogu uvesti sa strane, one se grade u jednoj državi kroz dobru praksu i zakone, a u političke i vojne zajednice se ulazi iz legitimnog interesa.Npr. istinska tolerancija se može izgraditi samo kroz dijalog većine s manjinom u našem društvu, ne kroz paradiranje stranih ambasadora na čelu Povorke ponosa, čime se samo povećava „odbrambreni” mehanizamte većine. Ostavimo se moralisanja i oslanjanja na druge i uhvatimo se u koštac sa suštinskim problemima Srbije u 21. veku. Samo tako možemo povratiti dostojanstvo i samopouzdanje, bez kojih nema moralne obnove, a ni opstanka. Možda je pravi trenutak da to kažemo baš sada, kada su u Srbiji završeni izbori.
U iščekivanju pucnja ili zvižduka pištaljke za početak izborne trke, glavna tema je ko će s kim i ko će sa čim na izbore. Više ovo prvo a manje ovo drugo. Stranke koje ne znaju svoju cenu koriste ucenu. Meri se koalicioni potencijal, koji je neretko ucenjivački. Ko će koga šlepati na listi, ko ima koga u šaci ili fioci? Svi su ušemljeni i umreženi, ali sledi nova podela karata. Strahovi se šire. Jedni imaju strah od poraza na izborima, drugi od Pirove pobede. Male partije imaju strah od cenzusa, ali i od „velike koalicije“. Velike stranke nisu sigurne kome će se pre ili kasnije privoleti manje stranke. Velika koalicija se najviše priviđa Dačiću i Dinkiću. Oni su ovih dana izvršili rokadu. Kako reče Mlađa: „Ko bi rek’o čuda da se dese, Dačić u Briselu a ja u Moskvi“, ili „Šta bi dao da si na mom mestu?“ Dačić je 2004. podržavao vladu u kojoj je bio Dinkić, a sada Dinkić podržava vladu u kojoj je Dačić. I taman zaboravimo devedesete, a onda se ministar evropske vlade pojavi na antievropskom mitingu SRS-a. Zatim ga „evropejac godine“ podrži i na kraju tvrdi kako je zahvaljujući njima ne samo dobijen status kandidata, već i ostvaren program DOS-a! Na primeru LDP-a i SPO-a došlo je do nacionalnog pomirenja. „Preokret“ je spojio Ravnu goru (Draža Mihailović) i Goli otok (Jovo Kapičić). SPO će na zajedničkoj listi dobiti trećinu mesta. Iz obilja svoje ponude, LDP će ustupiti i dva mesta Asocijaciji samostalnih i nezavisnih sindikata (ASNS). „Srpskom preokretu obnove“ će se pridružiti i „Bogata Srbija“ Zaharija Trnavčevića. U prelaznom roku „mirazi“ i „udavače“ se najviše vezuju za PUPS i SDPS. Dok je Ljajić usmeren uglavnom samo levo, PUPS koketira i levo i desno. Od SPS-a traži (ne)moguću trećinu mesta na listi. Iz PUPS-a stižu i ucene: Ako nam socijalisti uskoro ne odgovore, ponudićemo razgovore Tadiću, Nikoliću i Ljajiću. SPS-u se Palma pridružio još ranije. URS će na izbore samostalno. Kakav je to izlazak na izbore „samostalno“ ako je URS koalicija, G17 plus, „Zajedno za Šumadiju“, „Živim za Krajinu“, „Narodne partije“, plus udruženja građana i pojedinci? To podseća na vreme kada je SPO bio na vlasti u Beogradu, pa se govorilo: „U Beogradu je na vlasti opozicija“. A ko je na vlasti nije opozicija, bar tamo gde je na vlasti. Isto tako, ako je koalicija stranaka, udruženja i pojedinaca, onda ne izlazi samostalno. URS će na lokalne izbore u Beogradu izaći „samostalno“, ali će podržati aktuelnog gradonačelnika Dragana Đilasa, a u Inđiji Ješića. Za razliku od prethodnih parlamentarnih izbora kada je DS u okviru liste „Za evropsku Srbiju“ izašla sa G17 plus, LSV, SDP (Ljajića) i SPO, za sada će sigurno ići jedino sa LSV. Čanak je predložio kakav-takav princip, po kojem na listi DS traži onoliko mesta srazmerno procentu osvojenih glasova u Vojvodini. Ljajić sa Socijaldemokratskom partijom Srbije (SDPS) još uvek nije odlučio sa kime će na izbore. On se ne drži Čankove logike, jer je neizvesno koliko, do juče regionalna stranka, može osvojiti u Raškoj oblasti, gde je pored Ugljanina dobio i Zukorlića kao takmaca. Iako Ljajić pregovara sa Savezom samostalnih sindikata Srbije, DS mu je ipak najbliži. Samo je pitanje da li će dobiti koliko traži. SNS je obećao Novoj Srbiji i Velji Iliću 12 mandata. To znači da im je uračunato nešto ispod cenzusa. Ako se ispoštuje dogovor, Velja je dobro prošao. SNS je potpisala i sporazum o zajedničkom učešću na predstojećim izborima sa Asocijacijom malih i srednjih preduzeća i preduzetnika Srbije (APPS). Dobijanje „statusa kandidata“ SNS je gotovo prespavala. Nije toliko bilo slavlja evroentuzijasta, koliko je bilo razočarenja evroskeptika i evrofoba. DSS je istupio iz Evropske narodne partije (EPP), grupacije stranaka desnog centra sa najvećim uticajem u EU. Ambasadori se o izborima još ne oglašavaju, osim što za Konuzina ulazak u EU ima svoju cenu, a za Masa Koštunica ne govori istinu. Stranke hoće mnogo vlasti sa malo glasova. Njihovi zahtevi nisu u skladu sa uporištem u biračkom telu i izbornom snagom. Pokazalo se da male stranke imaju više strategija: prelazak cenzusa, ulazak u parlament, formiranje poslaničkog kluba, ulazak u vladu, kao i trgovina i ucena prilikom važnijih glasanja. Sindikati više pričaju o poslaničkim i ministarskim mestima nego o socijalno-ekonomskom dijalogu, o pravima zaposlenih i programskim principima. Izdvaja se sindikat „Nezavisnost“. Rukovodstvima sindikata će verovatno biti bolje, a da li i radnicima? Kada podele mandate i resore i reše ko će s kim, tek onda će početi da razmišljaju ko će s čim. Osim ponude, ostaje i nepoznanica da li će se istovremeno sa parlamentarnim raspisati i predsednički izbori, kao i da li će se i koji izbori održati na Kosovu i Metohiji. Moguće je da se odgovor na prvo pitanje krije u statusu kandidata ili u datumu započinjanja pregovora sa EU, a možda odgovor na drugo pitanje leži u fusnoti.
Najbolje srpske teniserka danas od 13 časova u moskovskoj dvorani Megasport kreću u borbu za svoje prvo finale u FED kupu. Žrebom je odlučeno da se na terenu (još uvek šljaka nije u zadovoljavajućem stanju, mada je domaćin uspeo da napravi značajan pomak na bolje) u polufinalnom odmeravanju snaga između Rusije i Srbije prvo pojave Jelena Janković (18. na VTA listi) i Anastasija Pavljučenkova (22). Posle uvodnog duela jedna naspram druge staće Ana Ivanović (15) i Svetlana Kuznjecova (27). Sutra su na programu susreti Ivanović – Pavljučenkova, a zatim Janković – Kuznjecova. Ako rezultat bude nerešen igraće se i dubl za koji su selektori Dejan Vraneš i Šamil Tarpiščev prijavili Bojanu Jovanovski (96) i Aleksandru Krunić (195), odnosno Mariju Kirilenko (21) i Elenu Vesninu (78). – Mislim da je ruski selektor taktizirao i da će verovatno ubaciti Mariju Kirilenko umesto Pavljučenkove, možda i Kuznjecove. Ja sam i na ovu mogućnost pripremio naše igračice i nije na važno ko igra prvi, a ko drugi meč, – rekao je posle žreba Dejan Vraneš. Raspoloženje u našoj reprezentaciji je odlično i igračice jedva čekaju početak. Tradicija je na strani Ruskinja, vode sa 3:0, a poslednji put su nas savladali 2010. u Beogradskoj areni, kada nismo bili kompletni. Teniserke su svesne da je bez obzira što igraju na terenu protivnika, šansa za plasman u finale ogromna i nadaju se da će meč biti odlučen i pre dublova. Uostalom, Ana Ivanović ima ubedljivo pozitivan skor protiv svih svojih protivnica (Pavljučenkova 3:0, Kuznjecova 7:3, Kirilenko 4:2). Ona, bar na rečima, potpuno mirno dočekuje meč: „ Dobro sam se prilagodila uslovima za igru, a posle žreba smo stigle da se prošetamo Moskvom i obiđemo pravoslavnu crkvu i Crveni trg što je uvek lepo videti.” – Važno je da kada se borim za svoju zemlju da dam maksimum i da tako i ostalim članicama ulijem novu dozu samopouzdanja, – kaže Jelena Janković. – Nismo očekivali da će Tarpiščev staviti Pavljučenkovu umesto Kirilenkove, ali lako je moguće da će oni ovu odluku promeniti sat pre početka meča, – izjavila je Bojana Jovanovski. Slično razmišlja i Aleksandra Krunić, koja je rođena u Moskvi i u njoj dugo živela: „Kuznjecova voli da igra ovde i ona je sigurna, ali ubeđena sam da će u ruskom timu doći do promene. Nama je svejedno ko će igrati prvi i Ana i Jelena su igrale milion puta protiv njih i odlično ih poznaju.” U borbi za trofej u FED kupu slavljenik iz Moskve ukrstiće se sa boljim iz duela između Češke i Italije.
Subotica – Stručnjaci su potvrdili ono što građani odavno znaju, da je, što se prirode tiče, najbolje živeti u naselju Kertvaroš, čiji naziv u prevodu sa mađarskog glasi Grad bašta. Ovo je jedini deo grada gde odnos zelenila i stambene gradnje ispunjava evropske kriterijume, po kojima bar 13 kvadratnih metara zelene površine treba da „pripadne“ svakom stanovniku. Od 20 mesnih zajednica u gradskom ataru, svega pet ispunjavaju navedeni kriterijum, a Subotica generalno važi za grad sa nedovoljno zalenila, postojeće nije ravnomerno raspoređeno, sa zelenilom koje nema i rekreativni sadržaj niti objedinjeno upravljanje. Zbog toga je značajno da je ovih dana završena bar prva faza „Zelene regulative” u kojoj je učestvovao niz ovdašnjih stručnjaka iz nekoliko gradskih institucija, uz stručnu pomoć mr Anice Teofilović iz Beograda. Subotica leži na tlu podložnom eolskoj eroziji, prisutna je visoka koncentracija prašine u vazduhu, osim toga pogoršana je higijena gradskih ulica, a kako je rečeno i na predstavljanju „Zelene regulative”, i nedostatak zelenila je jedan od velikih problema. Zbog toga je Zavodu za urbanizam poverena izrada ove regulative, a mr Suzana Dulić, član Gradskog veća, kaže da se samo ove godine radi na uređenju 65.000 kvm zelenila, prave se 32 nova parka, dogovorena je sadnja 1.200 stabala u subotičkim školama i uređuje se jedina zelena oaza u gradu – Dudova šuma. Subotica na teritoriji čitavog grada ima 2.213 hektara zelenih površina, a ovome treba dodati i 668 kilometara zelenila duž saobraćajnica ili u funkciji regulacije saobraćaja. To generalno znači da svaki Subotičanin „ima“ 182 kvadratna „zelena“ metra, međutim tek 662 hektara, ili 27 odsto ovog zelenila čine javne površine, odnosno one koje su svima dostupne. Za grad ove veličine one nisu dovoljne, a pri tome nisu ni dovoljno osmišljene, niti postoji jedinstveni sistem njihovim upravljanjem. Idealno bi bilo da na deset minuta hoda svaki građanin ima dostupnu neku zelenu površinu na kojoj može kvalitetno da se rekreira, šeta i bude u kontaktu sa prirodom. Analiza zelenila u Subotici poslednji put je rađena 1980. godine, pa je bilo neophodno i osvežiti bazu podataka. Osim ovih lokalnih problema, prema rečima mr Anke Teofilović, postoji i problem generalnog okvira, odnosno Srbiji nedostaje zakon o zelenim površinama. – Nacrt ovog zakona sačinjen je još 2003. godine i nalazio se na sajtu Ministarstva, ali dalje od toga nije se stiglo – kaže Teofilovićeva. Subotica je savladala prvu, od ukupno četiri, fazu u izradi „Zelene regulative” i prema preporuci stručnjaka potrebno je da se „popravi“ upravljanje ovim zelenim oazama jer ono sada nije na optimalnom nivou. Stručnjaci ocenjuju da je neophodno kvalitetnije održavanje, što podrazumeva i određivanje staratelja nad zelenilom, ali i veći budžet za njihovo održavanje. Osim toga, naši parkovi su sadržajno siromašni i vizuelno nezanimljivi. – Kod nas nema konkursa za uređenje zelenih površina, što je u vezi i sa nedostatkom novca za njihovo uređenje, ali i sa nedovoljno razvijenom svešću o značaju zelenih površina u urbanim sredinama – kaže naša sagovornica.
Da li birači Srbije znaju šta žele? Ovo je pitanje koje je moglo da se postavi i posle svih izbora održanih od petog oktobra do juče. Jer glasajući za DOS birač nikako nije mogao da kaže za koji je njegov deo glasao: monarhistički ili republikanski, nacionalni ili mondijalistički, za ekonomiju pod palcem države ili za slobodno tržište... Ni sada biračko telo Srbije nije poslalo jasnu poruku šta želi. Stranke koje su činile vladu Mirka Cvetkovića – DS, SPS, G17, manjine – sada imaju više mandata nego dok su bile u vlasti. Dakle, narod ih nije kaznio za četvorogodišnji rad nego ih je nagradio. Ali ovu tvrdnju pod sumnju stavlja činjenica da su u izbornoj kampanji Ivica Dačić i Mlađan Dinkić češće od Tomislava Nikolića ličili na žestoke opozicionare. Šef naprednjaka će, naravno, da tvrdi da je pobednik izbora Srpska napredna stranka (sa 11 satelita), najjača opoziciona partija. Na tas protiv vlade Mirka Cvetkovića treba dodati i sve one glasove koji su sebe opisivali kao opozicione, a koji nisu izborili mesto u Skupštini Srbije: radikali, Dveri, Pokret radnika i seljaka... Tada bi ispalo da je opozicija dobila malo iznad polovine glasova, što nije materijalizovala u mandatima. Tako će kao i 2008. godine odluku o tome šta je narod hteo doneti – Ivica Dačić. Pre četiri godine Dačić je u izbore ušao kao tvrdi nacionalista, a iz njih izašao kao Evropejac. Mogao je da bude sa Nikolićem i Koštunicom, ali je izabrao da bude sa Tadićem i Dinkićem. Vreme je pokazalo da je dobro izabrao i da ga birači nisu kaznili zato što ih je izneverio i otišao sa onima za koje je u kampanji tvrdio da sa njima nikako ne može. Na ovim izborima Dačić je nadjačao Nikolića u patriotizmu i odbrani Kosova, Tadića u odbijanju uslovljavanja koja stižu sa Zapada, sa Dinkićem i Dragišićem je bio ravan u socijalno-ekonomskoj brizi za radnike i seljake (bez poštene inteligencije), samo u rusofilstvu nije nadmašio DSS. Dakle, nije baš ličio na Dačića koji je dobio nagradu kao najevropljanin Srbije u 2009. godini. I... opet su ga nagradili birači. Sada Dačić opet bira između Tadića i Nikolića kojima je već poručio da će podržati onoga ko mu bude dao mesto premijera. Nema sumnje da će on razgovarati i sa Tadićem i sa Nikolićem dok oni budu trčali u drugom krugu, da će ga ako treba i Aleksandar Vučić pozvati da zajedno probaju vina iz njegovog podruma. Pokušaće i demokrate i naprednjaci da završe priču o vladi i pre nego 20. maja građani Srbije ponovo izađu na birališta. I tako će, zato što birači nisu jasno rekli šta žele, ponovo biti u prilici da imaju izbore posle izbora u kojima će se političari dogovoriti i reći šta je volja naroda. Zahvaljujući tome doznaćemo konačno i šta žele naši političari. Već smo navikli da se njihove izborne večeri i postizborna jutra poprilično razlikuju.
Sedam i po meseci nakon što se na zemunskoj Kalvariji dogodila tragedija, u kojoj su četvorica radnika poginula u odronu postavljajući potporni zid, ova padina je konačno umirena. Stanari kuća u podnožju neće više morati da strepe da će njihovi domovi biti zatrpani u nekom narednom survavanju zemlje. Obezbeđena je i zgrada vrtića „Flora” na vrhu ovog uzvišenja, čije je dvorište visilo nad provalijom. – Početkom juna mališani koji su ovde boravili pre nego što se zemlja odronila moći će da se vrate. Obdaništu predstoji još samo čišćenje i uređenje. Potporni zid ispod objekta je završen, sledi ravnanje zemlje u dvorištu, a na mestu starih betonskih ploča trebalo bi da bude travnjak. Nadamo se da će to biti završeno sledeće nedelje. Posle toga opštinska građevinska inspekcija trebalo bi da pregleda lokaciju i da zeleno svetlo za njeno ponovo korišćenje – kaže Ana Krsmanović, arhitekta iz Sekretarijata za dečju zaštitu, naručioca posla. Umirenje nestabilnog terena na Kalvariji počelo je još prošlog leta, ali je, prema tvrdnjama stručnjaka, zbog nepropisnog organizovanja radova, čiji je izvođač bila firma „Grading SS”, a podizvođač „Tehnomenadžer”, 29. septembra prošle godine došlo do tragedije u kojoj su život izgubila četvorica građevinaca. Nastradali su Dušan Kadrijević (18), Nikola Knežević (24), Vladimir Vasić (27) i Milan Brajenović (60), dok je Brane Obadić (60) teško povređen i njegov oporavak još traje. Posle ovog odrona gradilište je zatvoreno, a stanovnici pojedinih domaćinstava privremeno su raseljeni. Deca iz „Flore” premeštena su u okolne vrtiće. Potom je u prvoj polovini oktobra izvedena urgentna sanacija u kojoj je do završetka postavljanja potpornog zida okolina obezbeđena od daljeg „krunjenja” brda. U toku zime nisu se pojavile nove pukotine, a posao na konačnom „kroćenju” ovog terena poveren je „Ingrap-omni”, preduzeću koje je izvelo hitnu sanaciju. Za ovaj posao grad je obezbedio 16 miliona dinara. Planirano je da radovi budu gotovi još krajem februara, ali su kiša, sneg i veoma niske temperature odložile završetak projekta. Bilo je neophodno da se teren ocedi, a temperatura podigne iznad nule. Potom je urađena betonska podloga i postavljeni su gabioni – žičani koševi koji su punjeni kamenom, kako bi se formirao potporni zid. Porodica Jelenić, čije se domaćinstvo nalazi na vrhu padine na Kalvariji, pored vrtića „Flora”, još se nije vratila u svoju kuću iz privremenog smeštaja u Kamendinu. Posle odrona, Borko Jelenić i članovi njegove porodice privremeno su raseljeni. Još pre nego što se dogodila tragedija 29. septembra, na zidovima njihovog doma pojavile su se pukotine. Oni tvrde da su tada pokušali da upozore građevince da će doći do tragedije. – Pre nekoliko dana su me pozvali iz zemunskog Centra za socijalni rad i tražili da vratim ključeve od privremenog smeštaja. Obratio sam se opštini Zemun zahtevajući da mi izda garanciju da je moje dvorište bezbedno. Nisam dobio pisanu potvrdu da mogu da se uselim i dok se to ne dogodi neću vratiti ključeve. Podneo sam zahtev i Skupštini grada da se utvrdi da je moja kuća sigurna. Problem je u padini koja se nalazi na strani dvorišta pored one koja je učvršćena potpornim zidom. Zbog postavljanja zida taj deo sada trpi veliko opterećenje i strahujemo da tamo ne dođe do odrona – kaže Borko Jelenić. U gradskoj upravi kažu da su oni obezbedili privremeni smeštaj i sanirali deo Jelenićevog dvorišta, bez obzira na to što ga je inspekcija pre toga oglasila potpuno sigurnim. U Skupštini grada tvrde da je kontrola bezbednosti ovog terena u nadležnosti opštinskih inspektora.
Svakog juna, organizuje se provera učenika šestog razredadarovitih za prirodne nauke ukoliko odluče da konkurišu za mesto u matematičkim odeljenjima za osnovce i da poslednja dva razreda osmoletke završe u gimnazijama. Samo najbolji zavrede mesto među 50 sedmaka u Matematičkoj gimnaziji u Beogradu, i u društvu po 25 učenika sedmog razreda u gimnazijama „Jovan Jovanović Zmaj” u Novom Sadu, „Svetozar Marković” u Nišu, i Prvoj kragujevačkoj gimnaziji. – To su deca koja hoće više od redovnog školovanja, radoznalost ih motiviše da uče, zaljubljena su u nauku i vole dodatno da rade, a u gimnazijskim odeljenjima nikome ne moraju da objašnjavaju zašto obožavaju matematiku ili fiziku – kaže Radivoje Stojković, direktor novosadske gimnazije „J. J. Zmaj”. Još školske 2004/05. godine, kada su formirana prva odeljenja za osnovce matematičare, Stojković je bio u komisiji za izradu plana i programa za razrede u ogledu. – Vodilo se računa da odstupanje u gradivu ne bude veliko. Pojačana je nastava prirodnih nauka. Umesto četiri časa matematike, ovi osnovci imaju šest: tri geometrije i tri algebre. Imaju čas fizike više nego vršnjaci u običnim školama. Informatiku biraju kao izborni predmet, a na tehničkom imaju dobro osmišljenu nastavu računarstva – pojasnio je Stojković. Plan rada, ipak, nije ključ uspeha osnovaca iz matematičkih odeljenja. Ona nisu slučajno otvorena u četiri univerzitetska centra. Ovoj deci predaju gimnazijski i profesori univerziteta, za takmičenja ih pripremaju bivši gimnazijalci ovenčani medaljama sa međunarodnih olimpijada iz matematike, fizike, astronomije, informatike... – Sastav tih odeljenja omogućava deci da daleko stignu. Vuku jedni druge napred – dočarava Stojković. Besplatne pripreme za buduće učenike sedmog razreda u gimnazijama su već počele, ali o tome se zna koliko i o polaganju provere znanja – nedovoljno! U konkursu za upis u srednju školu koji se svake godine objavljuje nema obaveštenja za učenike šestog razreda da, ukoliko su daroviti, mogu da završe osmoletku u klupama gimnazija. Zvaničan poziv Ministarstva prosvete takođe ne postoji. Gimnazije obaveštavaju osnovne škole i uzdaju se da će one obavestiti đake. Pozive osnovcima postavljaju i na svojim internet stranicama. Iz cele Srbije školarci dolaze u Matematičku gimnaziju i uvek bude dvostruko više kandidata nego mesta. U Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu nije tako, a jedno od mogućih objašnjenja je neinformisanost talentovanih đaka. – Kao škola od posebnog nacionalnog značaja, Matematička je popularna. Naši đaci osvajaju priznanja na međunarodnim takmičenjima, i po tome smo poznati kod nas i u svetu. Zato kod nas uvek bude više zainteresovanih nego mesta. Ali, rad u ovim odeljenjima, u bilo kom od četiri grada, jednako je kvalitetan. Ogled je uspeo i treba da pređe u redovan sistem – zaključio je Srđan Ognjanović, direktor Matematičke. Koliko je opravdano postojanje odeljenja za darovite osnovce u gimnazijama, nesvakidašnjim primerima iz prakse za „Politiku” objašnjava Srđan Ognjanović, direktor Matematičke gimnazije. – Prošlog septembra smo u sedmi razred upisali dečaka iz Brizbejna. Zove se Aleksandar Sin Kolins, srpski ne govori najbolje, ali matematiku „govori” bez greške. Njegova porodica se doselila iz Australije u Beograd, da bi dete učilo kod nas – kazao je dodajući da je na početku ove školske godine u osmi razred Matematičke primljen još jedan „stranac”. To je Miloš Marković, čiji roditelji trenutno žive u San Francisku, a njega su doveli u našu prestonicu da živi kod bake i stiče znanje u školi kojom se nacija ponosi.
Vašington – Posle mnogo godina i perioda kada se činilo da će izgubiti i stare, Amerika dobija novog domaćeg proizvođača automobila. Detroitskoj „velikoj trojki“ („Dženeral motors“, „Ford“ i „Krajsler“) pridružuje se „Tesla motors“, kompanija osnovana 2003, koja upravo oprema svoju fabriku u Frimontu, u Kaliforniji, sa čijih traka će ove godine izaći 5.000 automobila, da bi od 2013. to bilo povećano na 20.000 jedinica. „Tesla motors“ je kao „startap“ poduhvat koji je predvodio Elon Mask (40), inženjer i preduzetnik, pre toga poznat kao suosnivač „Pejpala“, globalnog sistema plaćanja za trgovinu na Internetu, osnovanog 2003. Mask je i danas glavni direktor kompanije, koja je u junu 2010. izašla na berzu, kao prvi američki proizvođač automobila koji je to učinio posle „Forda“ davne 1956. Među onima koji su, verujući u budućnost „Tesle“, kupili velike pakete akcija nalaze se i oni koji se svakako razumeju u automobilski biznis (i elektroniku): „Tojota“, „Dajmler“ i „Panasonik“. Oko 500 miliona dolara, u vidu specijalnog kredita za nove tehnologije, uložila je i američka vlada. Kompanija je osnovana da bi promovisala automobile isključivo na elektropogon. Ime Tesla nije uzeto slučajno, jer je glavna stvar na njenim automobilima – elektromotor – napravljen na principima originalnog izuma iz 1882. „srpsko-američkog inženjera i fizičara“, kako se ovde najčešće predstavlja Nikola Tesla. Prvi automobil kojim je „Tesla motors“ privukao pažnju bio je „tesla roudster“, koji je komercijalno debitovao 2008, kao sportski sedan sa karakteristikama koje dotle nije imao nijedan konkurent, a pogotovo električni: ubrzanje od 0 do 100 kilometara za 3,9 sekundi, maksimalna brzina od 200 kilometara i domet sa jednim punjenjem litijumskih baterija (iste one koje su i u mobilnim telefonima) od 500 kilometara. Proizvodnja „roudstera“ obustavljena je jesenas. Prodato je oko 1.600 primeraka po ceni od 109.000 dolara (84.000 evra). Među kupcima su bila mnoga poznata imena Holivuda (Mat Dejmon, Arnold Švarceneger). Njegovi korisnici su kolektivno prevalili oko 17 miliona kilometara ne potrošivši ni kap benzina. Rekord je postavio jedan nemački berzanski broker koji je svojim „teslom“ za dve godine prevalio 100.000 kilometara. Iskustvo stečeno u proizvodnji „roudstera“ (pravljen je u britanskom „Lotusu“) iskorišćeno je za model „tesla S“ koji će biti montiran u fabričkoj hali u Frimontu (koju su nekad zajednički koristili, pa napustili, „Dženeral motors“ i „Tojota“), po principu „aluminijum ulazi na jedna vrata, a kompletan automobil na druga“. Karoserija je, naime, aluminijumska, a unutrašnjost je karakteristična po tome što tamo nema ničega od plastike. Najavljena su tri modela, koje razlikuje kapacitet baterija. Najslabiji, sa paketom 40 kilovat-sati (smeštenim u šasiji), koštaće 49.900 dolara. Jači model ima 60 kilovat-sati a i koštaće 10.000 dolara više, a onaj od 85 kilovat-sati imaće cenu 69.900. Najslabiji će sa jednim punjenjem prevaljivati 260 kilometara (pri prosečnoj brzini od 90 kilometara na sat), a oni jači će, naravno, moći da savladavaju veće distance, pre nego što se upotrebe punjači: 370 odnosno 480 kilometara. Ubrzanje je, doduše, nešto sporije od „roudstera“ (od 0 do 100 kilometara za 4,4 sekunde), što je i dalje u klasi znatno skupljeg „poršea“ ili „lamborginija“. Isporuke za američko tržište počinju na leto, a dosad je primljen predviđen broj od 5.000 porudžbina – cela ovogodišnja proizvodnja – uz akontaciju od po 5.000 dolara. Što se tiče servisne mreže, iz „Tesle“ poručuju da u tom pogledu neće biti problema, prvo zbog toga što električni pogon (i samo dve brzine, napred i nazad) ne zahteva česta svraćanja u servis, a drugo, za redovne preglede i podešavanja (ali i vanredne ako ustreba) serviseri će dolaziti „na noge“. Na upravo održanom sajmu potrošačke elektronike (CES) u Las Vegasu pažnju je privukla i instrument tabla „tesle S“, na kojoj, desno od volana, dominira ekran od 17 inča (kakav imaju veći laptop računari), osetljiv na dodir, kojim se upravlja svim funkcijama automobila. Da li će „tesla S“ komercijalno uspeti, ostaje da se vidi. U svojoj kategoriji zasad nema pravog rivala (na tržištu je trenutno samo mali „lif“ iz „Nisana“, koji sa jednim punjenjem prevaljuje oko 110 kilometara), ali da bi osvojio tržište mora da ubedi mnoge skeptike koji misle da je hibridni pogon (i struja i benzin) pouzdanije rešenje. Činjenica, međutim, da je sedište kompanije u Palo Altou, u Silicijumskoj dolini – i da je to prvi put da je jedan automobilski biznis pokrenut u kolevci izuma koji su u završnici prošlog i početkom ovog veka promenili civilizaciju – obećava.
– Iznurili su nas produžeci i penali u četvrtfinalu protiv Argentine, ali smatram da ćemo sakupiti dovoljno adrenalina za ovaj okršaj sa "azurima". Pomno smo pratili Italijane ovih dana. Lako su pobedili Ukrajinu i izgledaju svežije od nas. To je samo varka. Nadam se da ćemo da ponovimo presing kojim smo Šveđane saterali u mišju rupu. Nemci, u koje je malo ko polagao nade uoči turnira, za sobom imaju pet uzastopnih utakmica i pobeda (samo protiv Argentine u četvrtfinalu na penale). Ipak, ova generacija nemačkih fudbalera nosi teško breme prošlosti – Nemačka nikada nije pobedila Italiju na svetskim šampionatima. I sami su okusili gorak poraz od Italijana u martu na prijateljskoj utakmici (4:1). Ukupni skor sa Italijom je takođe poražavajući. Iz 28 duela Nemci su izašli kao pobednici osam puta, a poslednji put još pre 11 godina. – Dobro nam ide i to nam je ulilo veliko samopouzdanje. Ne posustajemo ni u jednom meču pa nećemo ni protiv Italijana do poslednjeg minuta. To će ih salomiti, – kaže Balak. Nemci se u ovom slučaju "hvataju za slamku" pa utehu traže u drugačijoj statistici – na 14 međunarodnih mečeva u Dortmundu pobedili su 13 puta i igrali jednom nerešeno. – Ne znam zašto, ali imamo najviše samopouzdanja kada igramo u Dortmundu. Eto, i protiv Poljske u grupi tamo smo postigli gol u poslednjem minutu i uzeli tri boda. Što se tiče poraza u prijateljskoj utakmici od Italije, potpuno je nebitan. Atmosfera je bila potpuno drugačija. Tada smo bili pod udarom medija i navijača, a Italijani bili mirni. Sada je obrnuto, – objašnjava Lam. – Smemo da budemo zadovoljni samo ako u nedelju uzmemo trofej u ruke. Poraz od Italije ne sme da nam bude ni na kraj pameti. Italijani su vrhunska ekipa, ali i mi smo. Na trgove nemačkih gradova izaći će milioni nemačkih navijača, jer je ovaj meč najvažniji u njihovoj zemlji. Poslednji put su se radovali kao domaćini Mundijala 1974. kada je Nemačka pobedila Holandiju u finalu. Samo ispred Brandenburške kapije u Berlinu ograđen je plato za 900.000 ljudi. Nemački vezista Torsten Frings neće igrati danas u polufinalu Mundijala protiv Italije. Fifa ga je kaznila pošto je utvrdila na osnovu video snimka da je namerno udario u lice argentinskog igrača Kruza u četvrtfinalu. U finalu ili meču za treće mesto biće u timu Nemačke. Ukoliko napravi sličan incident u narednih šest meseci, automatski će biti kažnjen sa još jednim mečom. Kapiten fudbalske reprezentacije Nemačke Mihael Balak našalio se na konferenciji za novinare rekavši da njegova ekipa nema šta da traži na utakmici sa Italijom u polufinalu Svetskog prvenstva. Kapiten reprezentacije je sa ekipom doživeo poraz od Italije (4:1) na prijateljskoj utakmici u martu, kao i kada je njegov Bajern iz Minhena identičnim rezultatom izgubio od Milana u Ligi šampiona. "Izgubili smo 1:4 sa Nemačkom i 1:4 sa Bajernom u Milanu. U suštini, nemamo šanse, zar ne? Posle takvih poraza zaista je sjajan osećaj plasirati se u polufinale", dodao je Balak, na šta su se nasmejali i prisutni novinari i selektor Nemačke Jirgen Klinsman.
Predlog Zakona o razvojnoj banci samo što je sročen, a već je izazvao oprečne stavove u javnosti, koji se kreću od potpunog osporavanja do toga da i te kako može biti od koristi. Banka bi trebalo da počne da radi već krajem ove godine. Minimalni osnivački kapital iznosiće 400 miliona evra u dinarskoj protivvrednosti, a kapital će biti obezbeđen iz republičkog budžeta. Srbija će, prema tom predlogu, biti većinski vlasnik banke. Razvojnoj banci, koja će poslovati na osnovu uobičajenih bankarskih standarda, uvećanje profita neće biti prioritet. Ona će preuzeti prava i obaveze, sredstva za rad i arhivu Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza i dužnosti jedinice za upravljanje Fondom revolving kredita Srbije. Šefica Radne grupe za izradu zakona Tatjana Isaković kaže da je teško reći kolika će biti kamatna stopa za svaki pojedinačni projekat koji će ići preko Razvojne banke, ali da je glavni cilj da se krediti odobravaju na duži rok i s povoljnim kamatama. – Teško je reći da li će to biti dva, tri ili četiri odsto, ali kamata će biti jednocifrena. Sredstva Razvojne banke ići će preko komercijalnih banaka – kaže Isaković. Na primedbu da je osnivački kapital banke od 400 miliona evra nedovoljan, ona kazuje da to neće biti jedina sredstva i da će i međunarodne finansijske institucije moći da plasiraju sredstva preko Razvojne banke. Po oceni direktorke Fonda za razvoj Slađane Backović kreditiranje preko Razvojne banke biće dobro za velike i bonitetne klijente, ali poteškoće mogu da nastanu kod kreditiranja malih i srednjih preduzeća. Prema njenim rečima, ako Razvojna banka obezbedi dodatna sredstva od onih koja su predviđena njenim formiranjem biće korisna za privredu Srbije. Po Bošku Živkoviću, profesoru Ekonomskog fakulteta u Beogradu, tvrdnja da se osnivanjem Razvojne banke uvodi mogućnost korupcije prilikom raspodele sredstava nije tačna, jer se time upravo bitno smanjuje verovatnoća korupcije u odnosu na sadašnje razvojne institucije. – Razvojna, kao i sve druge banke, imaće svoju reviziju, što sadašnje slične institucije nisu imale. Povrh toga imaće i državnu reviziju i obavezu objavljivanja sopstvenih bilansa koja do sada nije postojala za te institucije, objasnio je Živković. On je ukazao da su razvojne institucije do sada radile takozvano direktno kreditiranje, pa je tako Fond za razvoj direktno plasirao sredstva tačno određenim preduzećima. Razvojna banka neće imati tu mogućnost. Ona će raditi preko poslovnih banaka – izbor klijenta, naplatu kredita, kreditni rizik, sve će to raditi poslovne banke, kaže Živković. Prema njegovim rečima, razvojna banka ima zadatak kao što to, recimo, rade EBRD ili Nemačka razvojna banka (KfW) da obezbedi sredstva koja bi određenim delovima privrede bila dostupnija nego pod komercijalnim uslovima. Prema Predlogu zakona predsednik Nadzornog odbora trebalo bi da bude ministar finansija, što bi značilo da direktnu odgovornost za poslovanje ima to ministarstvo. On je istakao da je besmislena i tvrdnja da kamatne stope na sredstva, koja će ići preko Razvojne banke, neće biti konkurentne „jer Razvojna banka po definiciji nije nužno profitno orijentisana institucija. Ona može najmanje za visinu profita, naravno da pri tom ne pretrpi gubitak, da obezbeđuje povoljnije kredite”. Živković je naveo i da se tu može napraviti analogija sa evropskim razvojnim institucijama, „koje obezbeđuju, recimo, četiri do šest odsto kamate na godišnjem nivou, a onda se na taj iznos dodaju troškovi koje imaju banke vezano za plasman tih sredstava”. U Uniji poslodavaca smatraju u predloženom rešenju nedostaje kontrola sredstava kojima će Razvojna banka raspolagati, kao i da je uloga ministara u Nadzornom odboru banke prevelika i da će omogućiti značajan politički uticaj nad bankom. –Postoji opasnost da neko utera banku u veliki dug zaduživanjem na tržištima hartija od vrednosti, što će onda država morati da plaća, jer se Predlogom ne definiše nikakav limit kod kupovina obveznica. Mora se jasno odrediti da je moguća kupovina samo prvoklasnih hartija od vrednosti – smatraju u Uniji. Ovo udruženje je u svom ranijem predlogu vladi insistiralo da se kreira jasan plan prioriteta investiranja. Po njima, kroz banku bi trebalo obezbediti i sredstva za kreditiranje plasmana robe domaćih proizvođača u velike svetske trgovinske lance, jer nemogućnost proizvođača da dođu do ovih sredstava sputava povećanje izvoza. – Član 11. pretvara Razvojnu banku Srbije u garantni fond za poslovne banke, čime će biti onemogućeno kreditiranje preduzeća sa dobrim biznis planovima u nerazvijenim područjima, preduzeća koja su se duže nalazila u stanju nelikvidnosti ili imala blokirane račune, a posebno će početnici u biznisu u oblasti IT industrije biti onemogućeni da dođu do inicijalnog kapitala koji im je potreban. To rešenje će omogućiti stvaranje profita poslovnim bankama i njegov direktni rezultat biće da u takvim uslovima banke neće biti stimulisane da smanje svoje efektivne kamatne stope na kredite privredi. Razvojna banka bi trebalo da pospeši konkurenciju među poslovnim bankama, a ne da još čvršće utvrdi njihovu poziciju. Predsednik Privredne komore Srbije Miloš Bugarin ocenio je da je budžet od 400 miliona evra za tu banku nedovoljan i da mora da ima kapacitet od bar milijardu evra kako bi mogla da bude u funkciji podsticaja privrednog razvoja. Komora je, inače, predložila niz amandmana na Zakon o srpskoj razvojnoj banci kako bi taj pravni akt bio poboljšan. – Napravljeni su određeni propusti koji nisu činjeni u zemljama u regionu. Ako smo želeli da imamo zakon o razvojnoj banci, onda moramo da imamo funkcionalnu razvojnu banku koja će imati adekvatan nivo kapitalizacije i finansijskih sredstava koji može podržati velike razvojne i infrastrukturne projekte, kaže Bugarin. Predsednik Udruženja korporativnih direktora Srbije Toplica Spasojević ocenio je da osnivanje razvojne banke može biti „korektivni faktor” u pogledu sniženja kamata i da je realno da počne sa radom u ovoj godini. Stručnjaci Ekonomskog instituta u Beogradu ocenili su da predlog zakona o razvojnoj banci ima dobre strane, ali i propuste kao što je ostavljanje prostora za politički uticaj na poslovanje. Ne postoji sumnja da razvojna banka treba da postoji, ali nije dobro da se nazire ostavljena mogućnost za politički uticaj na poslovanje, jer je predviđeno da pet od sedam članova nadzornog odbora budu ministri, kaže saradnik tog instituta Vladimir Vučković. Na predstavljanju novog broja biltena Makroekonomske analize i trendovi (MAT), on je rekao da je dobro to što je odabrano da razvojna banka funkcioniše na principu indirektnog finansiranja, ali da treba biti svestan da i taj sistem ima mane. „To je nešto što liči na subvencionisane kredite koje smo do sada imali i u slučaju kada se poslednja reč o kreditiranju ostavlja poslovnim bankama”, rekao je Vučković, koji je član Fiskalnog saveta. On je ocenio da je „zanimljivo” to što je ipak ostavljena mogućnost da država, kako kažu predlagači zakona, „izuzetno direktno finansira određene projekte i određena preduzeća”. „Nije dobro što se ne vidi koji će kriterijumi tu biti korišćeni, a ako ovo ukrstimo sa mogućnošću da politika ima izražen uticaj, jasno je da možemo dobiti neke povlašćene dužnike”, rekao je Vučković. On je istakao da se postavlja pitanje da li će država moći da utiče preko razvojna banke na privredne performanse i buduću strukturu privrede. Prema rečima Vučkovića, pitanje je i da li će razvojna banka, koja treba da ima ambiciozne ciljeve, sa osnivačkim kapitalom od 400 miliona evra, moći da odgovori zadacima naročito kada se ima u vidu da prvenstveno treba da finansira infrastrukturu.
Ukoliko u narednih nekoliko dana zaista bude potpisan društveni dogovor predstavnika sindikata, poslodavaca i države, zaposleni bi mogli da se nadaju da će im rupe u radnom stažu biti „zakrpljene”, dok bi poslodavci mogli da očekuju povećanje neoporezivog dela zarade. Međutim, konačan ishod pregovora zavisiće od finansijskih efekata ovih mera, a preciznije računice prave stručnjaci iz Ministarstva finansija. Sa njihovom procenom ministar rada Rasim Ljajić treba u četvrtak da izađe pred predstavnike sindikata i poslodavaca. Iako je potpisivanje sporazuma bilo najavljeno za danas, natezanja oko minimalne cene rada i dalje traju. Predstavnici države ponudili su da minimalac iznosi 98 dinara, a od juna 100 dinara po satu. Međutim, sindikati su tu ponudu odbili insistirajući da minimalna cena rada bude 102 dinara. Nebojša Atanacković, predsednik Unije poslodavaca, kaže da su poslodavci spremni da prihvate da isplaćuju minimalac koji predloži Ministarstvo finansija. Država bi izlaskom u susret zahtevu sindikata, prema njegovom mišljenju, mogla da ugrozi visinu minusa u svojoj kasi, odnosno dogovor sa Međunarodnim monetarnim fondom. Jer povećanje minimalne cene rada, kako ističe, neminovno uzrokuje i povećanje ostalih zarada. – Ukoliko bi na primer minimalac bio uvećan za 10 dinara po satu ili oko 2000 dinara mesečno, zaposleni sa koeficijentom četiri dobili bi četiri puta veću povišicu. Ona bi iznosila oko 8.000 dinara. Ne možemo da kažemo povećaćemo samo plate za one sa minimalnim primanjima, jer ćemo doći u situaciju da visinu njihovih zarada u pojedinim slučajevima izjednačimo sa platama radnika sa srednjom stručnom spremom – objašnjava Atanacković. Za poslodavce je, prema njegovim rečima, najvažnije da se uvede disciplina plaćanja, ali i smanjivanje zahvatanja iz zarada, a o tome, kako je rekao, može da odluči samo Ministarstvo finansija. Stručnjaci Ministarstva finansija trebalo bi takođe da izračunaju i da li je moguće izaći u susret zahtevima poslodavaca, koji između ostalog predviđaju povećanje neoporezivog dela zarade. Prvobitni zahtev poslodavaca, kao saznajemo, bio je da neoporezivi deo zarade bude jednak minimalnoj zaradi što je, prema prvim procenama, finansijski neprihvatljivo. Među predlozima poslodavaca nalazi se i zahtev da se ograniči maksimalni iznos firmarina koje ubiraju opštine na lokalu, jer su tokom krize privrednici negodovali kako su takse i kvaziporeski nameti preveliki. Na spisku mera koje predlažu poslodavci je i regulisanje povraćaja poreza na dodatu vrednost, ali i uvođenje određenih olakšica na uvoz mašina i opreme kako bi jeftinije mogli da započnu biznis. Da li će ovi njihovi zahtevi ući u tekst sporazuma obavestiće ih, kaže ministar rada, u četvrtak. On ne isključuje mogućnost da do dogovora uopšte ne dođe. – Nećemo potpisati sporazum ako poslodavcima bude nametao dodatne obaveze pored ovih koje već imamo – kaže Atanacković. Sa druge strane, Ljubisav Orbović, predsednik Saveza samostalnih sindikata, rekao je Tanjugu da u pregovorima nema „kamena spoticanja”, već da je reč o želji sve tri strane da se postigne dogovor o najboljim rešenjima, prihvatljivim za poslodavce, zaposlene, sindikate i državu. Sindikati u ovim pregovorima insistiraju da se radnicima kojima do 2010. godine nesavesni poslodavci nisu uplaćivali staž i zdravstveno osiguranje ta „rupa” pokrije. Država će im, kako nezvanično saznajemo, najverovatnije izaći u susret. – Dugo se polemisalo o tome da li će neko kome poslodavac nije uplaćivao zdravstveno imati pravo na zdravstvenu zaštitu. Najverovatnije će biti prihvaćen predlog da jednokratnom uplatom budu overavane knjižice za godinu za koju se plaća, bez obzira na prethodna dugovanja poslodavca. A Republički zavod za zdravstvenu zaštitu će svoja potraživanja rešavati na sudu – kaže jedan od učesnika socijalno-ekonomskog dijaloga. O vanrednom povećanju plata u javnom sektoru, kaže naš izvor, nije bilo reči u pregovorima i to se, po svemu sudeći, neće naći u sporazumu.
Konzerve, plastične i staklene flaše, papirne i najlon kese, ostaci svežeg i pečenog mesa, ljuske od jaja, kora od krastavaca, lišće od rotkvica i zelene salate, pera mladog luka, ogrisci jabuka, skeleti riba ispečenih na roštilju, tone opušaka, plastične gajbe, ambalaža od jogurta i ko zna čega, vlažne maramice, poneko ćebe, stara prostirka, iscepani dušek... Zgarišta posle roštiljanja sa neugašenim, blago tinjajućim žarom na travi, tek metar, dva od table koja upozorava da je zabranjeno paljenje vatre. I svo to đubre, za pola dana, posle prvomajskog opuštanja u prirodi, na izletištima i u zelenim beogradskim oazama, ali i širom Srbije. Apelovala su komunalna preduzeća da građani povedu računa i ne ostavljaju za sobom razbacano smeće. Da, neki su se odazvali i spakovali otpatke u kese, a te kese prislonili uz drveće, ili ih ostavili tu, gde su odmarali. Zar nisu poslušali apel? Nebriga za higijenu i prirodu oko nas je, čini se, kao deo folklora. Ja ću da se provedem, pojedem, popijem a ko će iza mene da skloni, to me ne interesuje. Prvog maja 2012. godine, celogodišnja akcija „Očistimo Srbiju” pretvorila se u akciju „Zaprljajmo Srbiju”. Televizijski snimci, novinske fotografije, prizori između topčiderskih i košutnjačkih stabala, sa zelenih površina Ade Ciganlije, iz avalske hladovine delovali su nestvarno, zastrašujuće. Kao da se na tim mestima vodila teška bitka između izletnika i izgrednika. Šta god je ko imao od đubreta ostavio je iza sebe. A građanska kultura? Broj onih koji su poneli svoje smeće je, izvinjavamo se savesnim izletnicima, neznatan. A gde su ostali dani planete zemlje kada se skretala pažnja na značaj očuvanja prirode, šta je sa proklamovanjem poštovanja zakona i propisa u oblasti očuvanja životne sredine kao temelja na kojem se gradi budućnost? Šta su rekli na ove prizore gomile otpada prijatelji životne sredine, ekološka društva, čuvari prirode, borci za čisto okruženje… Komunalni inspektori izgleda nisu zašli u gradske šume. Ili ih niko nije video da su tu prošetali, opomenuli… Bio je praznik, a tada kaznena politika ne važi? Da je neko platio kaznu od 2.500 dinara koliko je minimalno za nepropisno bacanje smeća možda bi se drugi opametili! Čistači na Adi Ciganliji su radili dok su izletnici još bili tamo. Morali su. Radnici „Čistoće” nisu imali vremena da predahnu u vreme praznika. Tek što su napustili i očistili nehigijensko naselje nedaleko od luksuznog Belvila, prionuli su na izletišta. Za jedan dan samo iz Košutnjaka, sa Avale i Ade odneli su 150 kubika smeća, tri puta više nego inače za mesec dana sa istih mesta. Kad se preračuna, kao da su ispraznili 150 prepunih kontejnera. I svakog prvog maja, sve je više „građana” koji imaju jedinicu iz opšte higijene! „Setite se šta ste juče radili. Pa, ako vas nije sramota, radite to isto i danas”, rekao je Duško Radović.
U revanš utakmici Lige šampiona večeras u 20.45 č na „Nou kampu” fudbaleri Barselone i Čelzija odlučiće ko će biti prvi finalista 20. takmičenja pod ovim imenom. Evropski prvak u ovaj duel ulazi ranjen sa dva uzastopna poraza – protiv „plavaca” u prvom meču u Londonu s 1:0 i u od Reala s 2:1 čime je završena njena trogodišnju dominaciju u nacionalnom prvenstvu. Sada je pred njom novi ispit – da žestoko uzdrmana u duelu sa Ivanovićevim timom zaceli rane i u petom uzastopnom polufinalu pokuša da se izbori za treće finale i ostane na tronu Starog kontinenta . – Ova utakmica je najteži test za nas. Nadam se da će se igrači podići posle poraza od Reala, jer će meč sa Čelzijem obeležiti celu sezonu i možda ući u klupsku istoriju. Nemamo previše vremena da se pripremimo, međutim, i ranije smo uspevali da se izborimo u ovakvim situacijama – izjavio je trener Barselone Đozep Gvardiola. – Neuspeh u meču sa Realom je veoma bolan. Sada moramo psihički da se uzdignemo. Ovaj tim i dalje želi da uradi velike stvari u ovoj sezoni, pa smo okrenuti revanšu s Čelzijem. – Razlog za ova dva neuspeha je što nismo realizovali veliki broj prilika. Jesmo pretrpeli teške udarce, ali sam ubeđen da imamo kvalitet da nadoknadimo prednost Čelzija iz prvog susreta i plasiramo se u finale. Za razliku od velikog protivnika engleski predstavnik u večerašnju utakmicu ulazi neuporedivo mirniji. U subotu je na gostovanju gradskom rivalu Arsenalu, iako je privremeni trener Di Mateo na teren poslao „kombinovani” sastav, remizirao (0:0) i ostao u trci za mestom koje i sledeće sezone vodi u najkvalitetnije kontinentalno takmičenje. Pored toga, pobeda u prvom duelu na „Stamford bridžu”, izvojevana uz dosta sreće, samo je pojačala želju igrača i povećala ambiciju da šampiona skinu s trona i „osvete” se za eliminaciju od pre tri godine. – Pre šest dana smo protiv Barselone na našem stadionu odigrali taktički gotovo perfektno. I ovog puta moraćemo veoma mnogo da radimo na terenu. Zato je izuzetno važno da budemo koncentrisani. Barselona je najbolji tim na svetu i protiv nje ne smemo ni jedan sekund da se opustimo. Verujemo da možemo da ponovimo dobru igru i da ostvarimo rezultat s kojim ćemo otići u finale – rekao je iskusni fudbaler sredine terena Frenk Lampard. Čelzi nikada do sada nije pobedio na „Nou kampu”, ali je na prethodnih pet gostovanja tri puta ostao neporažen. Uz to, u poslednjih šest međusobnih susreta s Barselonom nije izgubio. – Na našem terenu napravili smo samo prvi korak. Prednost jeste minimalna i zbog toga ulogu favorita prepuštamo Barseloni. Pritisak je sada na njenim igračima. Ne plašimo se ovog duela. Želimo da pokažemo da smo spremni za velike uspehe. U Londonu smo sve uverili da postoji recept da se savlada Barselona i da ona nije nepobediva – kazao je brazilski reprezentativac Ramires. – Jasno je da je Barselona korak ispred svih ostalih klubova. Nije ni malo lako pet godina zaredom igrati u polufinalu Lige šampiona. Čavi i Inijesta su fantastični fudbaleri, koji diktiraju ritam igre. „Barsi” je nemoguće ukrasti loptu i zato je protiv nje veoma teško igrati. Međutim, u fudbalu ne pobeđuje uvek najbolji. Neophodno je da koristimo različito oružje. Nadam se da ćemo u tome biti uspešni i plasirati se u finale.
Zagreb, 3. septembra – Kapiten Vanja Udovičić je posle meča dugo pričao sa novinarima. Bez dlake na jeziku, ne tražeći pitanja komentarisao je dosadašnji učinak naše vaterpolo reprezentacije na Evropskom prvenstvu u Zagrebu. – Zabrinut sam. Uz dužno poštovanje Makedoniji i njenim igračima, sramotno je da u jednoj četvrtini primimo šest golova. To je nedopustivo za tim koji je došao da osvoji medalju. Nije problem realizacija, već odgovornost prema sebi, saigraču, ekipi. Želja jeste vidljiva, ali samo to. Nemamo agresivnost, ovo ovde nije naša ekipa. – Mogao bih da tražim hiljadu razloga, ali ne želim to da činim. Moramo da se trgnemo i da ponovo shvatimo da ovde niko ništa neće da nam pokloni. Ko zna, verovatno smo poslednjim rezultatima svima dosadili i žele da nas skinu sa trona. Dobro je da je sve u našim rukama i da u duelu s Nemačkom, a kasnije u četvrtfinalu, pokažemo pravo stanje naše ekipe. Verujem da možemo da se trgnemo iz ove letargije. – Nemamo igru. Mogao bih da se vadim na satnicu, hladnoću, nedostatak navijača. Zna se koga predstavljamo i kakav doprinos treba da dajemo. Reprezentacija nije ničija svojina, ovo nije klub. To treba svi da shvatimo od mene kao kapitena do stručnog štaba. Došli smo u rat, da se izborimo i otmemo ono što mislimo da nam pripada. Mi smo gladijatori koji moraju da daju maksimum da bi osvojili ono što misle da zaslužuju. Jedina dobra stvar poraza od Mađara je… – U činjenici da igramo u četvrtfinalu. Nama su potrebne sada utakmice da bismo stigli do forme. Da smo pobedili u derbiju siguran sam da u polufinalu ne bismo ništa uradili. Ovako možemo do medalje. Krivo nam je što su naš poraz od Mađara mediji u Srbiji ocenili kao šamarčinu. Pobeđivali smo ih pet godina i posle prvog poraza smo dočekani na nož. Ljuti smo zbog takvih ocena, ne krijem jer mislim da i novinari treba da učestvuju u celoj priči na pravi način. Nije smak sveta i da budemo deseti, ako znamo gde smo grešili. – Mi smo u Zagrebu jedini bez navijača. Pažnja u zemlji se daje daleko više košarkašima nego nama. Možemo ovako da nabrajamo do sutra. Ali neću više o tome, jer sam rekao da nam alibi ne treba. Treba nam samo saznanje da niko ništa neće da nam pokloni. Mlada smo ekipa, formirana prošle godine. Oscilacija je bilo i u ranijim generacijama, ali neću da bežimo od odgovornosti. Zagreb, 3. septembra – Mali pomak primećen u prve tri četvrtine anuliran je u poslednjih osam minuta: Srbija – Makedonija 19:9 (4:0, 2:1, 7:2, 6:6) na Evropskom prvenstvu za vaterpoliste u Zagrebu. Činjenica da su vaterpolisti Makedonije svetskom prvaku u ovom periodu igre dali čak šestgolova na najbolji način pokazuje da igra nije ni blizu željene. Srbija,da bi ostvarila cilj,mora konačno da se probudi. Ovako kako je sada nije dobro. U duelu gde se pitanje pobednika nije ni postavljalo naš tim je igrao s jednim centrim Pijetlovićem, zbog prehlade Nikića. Naša reprezentacija je igrala na mahove, D. Pijetlović i Prlainović najzapaženiji. Kaogolgeter probodudio se u trećem delu Stefan Mitrović,a zatim je kapiten Udovičić imao četiri uzastopna uspešna pokušaja.Nije bilo šutevaFilipovića koji se opredelio za proigravanja. Postići 19 golova nije lako i sa te strane razlog za zadovoljstvo postoji. Perčinićje odolevao dve četvrtine, primio šest pogodaka. Posle toga je zaradio isključenje s pravom zamene,pa se ispred makedonske mreže našao ni kriv ni dužan Bojan Janevski. Daleko od potrebnog kvaliteta, uz situacije u kojima je bio prepušten usamljenim srpskim napadačima uhvatio je jednu loptu od 14. Poslednjih osam minuta bez odbrana. Gojko Pijetlović koji je u trećem delu zamenio Sora nije imao tu sreću da mu kolege u odbrambenom zidu budu motivisane. Sutra je slobodan dan, a prekosutra poslednji meč u grupi sNemcima (10 č), dva-tri dana treninga i sastančenja u nadi da će se bar donekle ponoviti Rim. Tada prve nedelje nije funkcionisalo ništa,a poznato je šta se posle dogodilo. Bazen: Mladosti. Gledalaca: 100. Sudije: Bone (Francuska) i Gomez (Italija). Sutra je slobodan dan. Prekosutra, u poslednjem kolu u grupi, naša reprezentacija igraće s Nemačkom (10 č). Isključenja: Srbija 5(3), Makedonija 11(7). Dva igrača više: Srbija 1(0), Makedonija 1(1). Peterci: Makedonija 1(0). SRBIJA: Soro, Avramović 2, Gocić 1, V. Udovičić 4, Vapenski, D.Pijetlović 4, Aleksić, Rađen, Filipović, Prlainović 5, Mitrović 3, G.Pijetlović. Selektor: D. Udovičić. MAKEDONIJA: Perčinić, Računica 1, Vuksanović 1, Delaš 3, Bosančić, Krečković, Brkić, Dimovski, Latković 2, Petrović, Benić 2, Janevski. Selektor: Nonković.
Moskva, 10. aprila – Predsednik Gruzije Mihail Sakašvili ne namerava da se povuče sa svog položaja do isteka mandata 2013. godine. Na ceremoniji potpisivanja sporazuma o izgradnji hidrocentrale Paravani, Sakašvili je pozvao opoziciju na razgovor o glavnim problemima – kako prevazići krizu, kako osigurati bezbednost zemlje, kako sprovesti demokratske reforme, ali ne i o svojoj ostavci. Opozicione partije, koje su se danas ponovo okupile na bulevaru Rustaveli nakon isteka ultimatuma od 24 sata datog Sakašviliju da podnese ostavku i raspiše izbore, proglasile su građansku neposlušnost. Dogovoreno je da se svakodnevno, od 15 do 21 sat, ljudi okupljaju na tri mesta – ispred parlamenta, ispred državne televizije i na trasi koja vodi u rezidenciju predsednika – kako bi mu se onemogućilo da radi. U 21 sat će se grupe spajati ispred parlamenta i održavati mitinge. U svim rejonima Tbilisija biće organizovani komiteti građanske neposlušnosti. Koba Davitašvili, lider opozicione Partije naroda, izjavio je da „učesnici mitinga i dalje traže ostavku”, na šta je oko 20.000 ljudi odgovorilo povicima „Mišo, odlazi”. Nino Burdžanadze, donedavno predsednik parlamenta a sada lider opozicije, pozvala je Sakašvilija da pred TV kamerama „objasni kako je doveo zemlju u ćorsokak i zašto nije ispunio obećanja data narodu”. Ona je istakla da će učiniti sve da „nedostojni lažov i plašljivi predsednik ode iz zemlje”. Opozicija je juče, na mitingu na kome se okupilo više od 100.000 ljudi, obećala da neće prekinuti protest sve dok Sakašvili ne podnese ostavku. Poslednji sličan miting u novembru 2007. policija je silom rasterala. U sukobu je povređeno više stotina ljudi. Vlast je obećala da ovog puta neće koristiti silu. Danas je ceo Tbilisi oblepljen plakatima sa slikom dr Dot i Sakašvilija.
U meču u kojem je od početka do kraja bio u mislima daleko od terena, Novak Đoković je uspeo da savlada Ukrajinca Aleksandra Dolgopolova – 2:6, 6:1, 6:4 - i plasira se u četvrtfinale turnira u Monte Karlu u kojem će mu rival biti Robin Hase (Holandija). Holandski teniser je iznenadio Brazilca Belučija – 6:2, 6:3. Nekoliko časova pre početka najbolji teniser na svetu je, na terenu za trening, primio vest da mu je preminuo deda Vladimir, pa je u jednom trenutku bilo neizvesno da li će nastaviti učešće na turniru. Ipak, smogao je snage da izađe na teren, pa čak i da se vrati u meč posle lako izgubljenog prvog seta u kojem je bio potpuno odsutan. Na kraju teške borbe sa 21. igračem sa svetske ATP liste, pogledom ka nebu i podignutim rukama poslao je poslednji pozdrav čoveku kome je posvetio veći deo svog poslednjeg intervjua kao i trofej nedavno osvojen u Majamiju. Đoković je u prvom setu pokušao da se konsoliduje i da dođe do igre kojom bi mogao da slomi neugodnog Ukrajinca koji ga je već jednom namučio, lane u osmini finala Međunarodnog prvenstva SAD, kada je naš teniser osvojio sva tri seta ali posle iscrpljujućeg prvog u taj breku (16:14). Dolgopolov je iskoristio slabiji servis najboljeg tenisera sveta i tako poveo sa 3:1 u početnom setu. Đoković je pokušao da se vrati u igru u prvom setu, ali je poslednja prilika (brejk lopta kod 3:2 za rivala) propala posle snažnih i preciznih servisa Dolgopolova. Naš teniser je lako izjednačio na 1:1 u setovima, a onda je viđena ravnopravna igra u trećem setu koji je na samom početku bio prekinut ne neko vreme zbog kiše. Odluka je pala u devetom gemu, kad je servirao Ukrajinac. Đoković je sa dva sjajna riterna oduzeo servis rivalu (5:4) i prokrčio put do pobede. Sedmi nosilac Janko Tipsarević ni u četvrtom susretu sa Žilom Simonom nije uspeo da odnese pobedu. Francuski teniser je pobedio sa 6:0, 4:6, 6:1 pa će se u četvrtfinalu sresti sa zemljakom Žoom Vilfridom Congom koji je bio bolji od Španca Fernanda Verdaska. Novak Đoković se nije pojavio na uobičajenoj konferenciji za medije. Preko zvaničnika Udruženja teniskih profesionalaca (ATP) najbolji teniser sveta zamolio je novinare za razumevanje pošto je uznemiren i potresen zbog smrti dede, za kojeg je bio izuzetno vezan.„Đoković je zamolio za razumevanje. Kao što znate, izgubio je dedu neposredno pred današnji meč i bilo mu je veoma teško da igra. Oseća se potpuno iscrpljeno fizički, mentalno i emotivno”, saopštio je ATP.
Prizren – Od albanske obale Jadrana do makedonskih padina planinskog venca Belasica, evropske integracije dobile su prošlog vikenda u Prizrenu novi oblik odlukom Prištine, Tirane, Podgorice i Skoplja da uspostave svoju „mini Šengen zonu ” na jugoistoku Starog kontinenta, javio je AFP. „Delimo brojne vrednosti, važno je da imamo zajedničke prijatelje i partnere”, objavio je domaćin skupa Fatmir Sejdiju, ističući da je praktična primena „mini Šengen” pravila o slobodnom kretanju ljudi i roba „u završnoj fazi”. Skupu u Prizrenu (trećeg ovog formata u poslednje dve godine) prisustvovali su i predsednik Crne Gore Filip Vujanović, makedonski lider Đorđe Ivanov i albanski šef države Bamir Topi. „Šaljemo poruku EU da bi i državljani ove četiri zemlje trebalo takođe da uživaju mogućnost slobodnog kretanja unutar Šengen zone”, istakao je Filip Vujanović. Prema proceni crnogorskog predsednika, zajednički carinski prelazi kod Ulcinja i Škodera ukazuju na crnogorsko-albanski primer uspešne regionalne saradnje. „Jačamo međusobni dijalog i želimo iskorak ka većoj ekonomskoj saradnji”, istakao je albanski predsednik Topi tokom konferencija za štampu, najavljujući nove prekogranične projekte, posebno u infrastrukturi. Složni da se na jugoistoku Evrope „mnogo toga promenilo u poslednjih deset godina”, okupljeni zvaničnici insistirali su na širenju evropskih integracija, uprkos oklevanju briselske familije prema zapadnom Balkanu. Srbija, ovog puta, nije bila pozvana na samit u Prizrenu, iako je domaćim Fatmir Sejdiju insistirao na jačanju regionalnog jedinstva na putu integracija u EU. „Bili bismo srećni da vidimo predsednika Srbije Borisa Tadića i grčkog šefa države Karolosa Papuljasa na našem sledećem regionalnom sastanku u Ohridu 2011. godine ”, izjavio je predsednik Makedonije Đorđe Ivanov. On je posebno insistirao na unutarbalkanskom dijalogu. Ivanov je, opisujući odnose Skoplja i Prištine, naglasio da se „dosta toga promenilo na bolje od prošlog skupa” ovog balkanskog kvarteta. „Okončali smo debatu o demarkaciji granica i uspostavili diplomatske odnose sa Kosovom, razmenili ambasadore, potpisali sedam sporazuma o saradnji i pripremili još pet”, najavio je Ivanov. Portparol domaćina, Ksavit Bećiri najavio je da će se u bliskoj budućnosti i drugi balkanski predsednici pridružiti formatu skupa kakav je održan prošlog vikenda u Prizrenu, poimence spominjući pozive liderima Srbije i Bosne i Hercegovine.
Srpski bokseri Branimir Stanković (do 57 kg), Ljubomir Marjanović (do 60 kg) i Nikola Jovanović (do 75 kg) plasirali su se u osminu finala na Svetskom prvenstvu u Milanu i prijatno iznenadili naše ljubitelje plemenite veštine. Mladi Šapčanin Branislav Stanković, po mnogima jedan od naših najperspektivnijih boksera, juče je otvario ubedljivu pobedu nad Gruzijcem Onašvilijem savladavši ga čak sa 8:1 čime se pridružio Marjanoviću i Jovanoviću koji su dan ranije izborili plasman među 16 najboljih boksera sveta u svojim kategorijima. Danas u ring ulazi Ljubomir Marjanović, bokser kragujevačkog Randičkog, a rival će mu biti Portorikanac Pedraza. Nakon dve pobede Marjanovića svakako očekuje dosad najteži ispit na ovom šampionatu, jer je Pedraza opasan bokser, brz i okretan, a u šesnaestini finala pobedio je čvrsog protivnika iz Mongolije. S druge strane, Ljubomir Marjanović, u razgovoru, deluje veoma smireno. – Dobro se osećam. Jedva čekam da meč počne i da ukrstim rukavice sa protivnikom. Zajedno sa stručnim štabom spremam taktiku i nadam se najboljem – kazao je u telefonskom razgovoru za „Politiku” jedan od naših najspremnijih boksera. Branimira Stankovića i Nikolu Jovanovića sutra očekuju mečevi osmine finala. Stanković će boksovati protiv Gonzalesa iz Dominikanske Republike, tvrdog i opasnog protivnika, koji ima bogato međunarodno iskustvo. Ukoliko preskoči i tu prepreku naš mladi bokser bi stekao šansu da se bori za medalju. Jovanovića, koji je u šesnaestini finala pobedio Izraelca Maslija (12:0), u osmini finala očekuje jedan od najboljih amaterskih boksera sveta – Alfonso Blanko iz Venecuele, vicešampion sa Svetskog prvenstva u Čikagu. Nažalost, kapiten naše bokserske reprezentacije Zoran Mitrović juče nije uspeo da se plasira u osminu finala, pošto je ubedljivo izgubio od Albanca Jetmira Kućija (15:5).
Novi Sad – U Novom Sadu juče je počeo 79. Međunarodnipoljoprivredni sajam, najveći agrarni događaj u jugoistočnoj Evropi, na kojem će se do 18. maja predstaviti oko 1.500 kompanija iz ukupno 58 zemalja. Sajam je proglasio otvorenim predsednik Vlade AP Vojvodine Bojan Pajtić, a na svečanosti su još govorili ministar poljoprivrede u Vladi Srbije Dušan Petrović i njegov austrijski kolega Nikolaus Berlakovič, čija je zemlja partner ovogodišnje manifestacije. Ministar Petrović je rekao da je ova manifestacija prilika da Srbija pokaže šta sve može da učini u oblasti poljoprivrede. On je istakao da je naša zemlja prošle godine ostvarila izvoz u oblasti poljoprivrede i prehrambene industrije vredan 2,7 milijardi dolara, i da je siguran da možemo još više, ako se budemo dobro organizovali. – Srbija će i ove godine napraviti značajan pomak u izvozu poljoprivrednih proizvoda. Svima je postalo jasno da je poljoprivreda u našoj zemlji veliki izazov i velika šansa, i da stotine hiljada porodica koje se bave ovom delatnošću mogu svoj život da urede na dobar način– naveo je Petrović. Ministar poljoprivrede Austrije Nikolaus Berlakovič naglasio je da je ponosan što je Austrija zemlja partner ovogodišnjeg Poljoprivrednog sajma i istakao da je veoma zainteresovana da u oblasti agrara poboljša saradnju sa Srbijom. Ova zemlja je u poslednjih 12 godina u Srbiju investirala više od 2,8 milijardi evra. – Austrije možda i nije veliki igrač u oblasti agrara, ali izuzetno vodimo računa o bezbednosti hrane, organskoj proizvodnji i korišćenju obnovljivih izvora energije, u čemu prednjačimo. U Srbiji smo prisutni od 2000. godine, a ovogodišnji sajam iskoristićemo da organizujemo niz stručnih skupova i seminara u nadi da ćemo austrijska iskustva preneti vašim poljoprivrednicima–rekao je Berlakovič. Već prvog dana sajam je posetio ambasador EU u Srbiji Vensan Dežer, ali i lider DS-a i kandidat ove stranke za novog predsednika Srbije Boris Tadić. Svečanim presecanjem vrpce Tadić, Berlakovič, Petrović i Pajtić otvorili su štandove izlagača iz Austrije. Oni su potom obišli više kompanija iz Austrije koje već imaju ekonomsku saradnju sa Srbijom, ili su za nju veoma zainteresovani. Lider DS-aje ocenio je za poljoprivredne proizvode iz Srbije danas ima mesta svuda u svetu i podsetio da je dobra okolnost što smo podigli kvote za izvoz mesa u EU. – Otvorili smo, takođe, nova tržišta, kao što je Rusija, završavamo razgovore s Turskom o izvozu goveđeg mesa, razgovaramo s našim afričkim partnerima iz Pokreta nesvrstanih... Zadatak nam je da se stalno tehnološki unapređujemo, da podižemo kvalitet naših proizvoda, ali i razvijamo proizvodnju organske hrane, jer je ona najskuplja i ima prođu na međunarodnom tržištu– istakao je Tadić. Prema njegovim rečima, Srbija je idealna zemlja za razvoj poljoprivrede, a povrtarstvo, voćarstvo, ratarstvo, proizvodnja mesa i živinarstvo su oblasti u kojima možemo napraviti veliki iskorak, pogotovo ukoliko podignemo prerađivačku industriju. Ubeđen je da će subvencije vlade dati pun efekat, što će povećati udeo agrara u bruto domaćem proizvodu. Tadić je pohvalio ministra poljoprivrede Dušana Petrovića i pokrajinskog premijera Bojana Pajtića da su mnogo doprineli u razvoju poljoprivrede.Petrović je,istakao je lider DS-a, napravio odlučan iskorak u proteklih godinu dana, i prvi rezultati i veliki efekti se već vide. Naša poljoprivreda jedobila značajno ubrzanje, a budžetske mere i izdvajanje sredstava koja treba da podignu ovaj najveći nacionalni resurs nastaviće se i ubuduće.
Vašington – U potezu koji se ocenjuje kao „proračunati rizik”, Barak Obama je promenio svoj stav i javno podržao istopolne brakove, kao prvi američki predsednik koji se otvoreno izjasnio o ovom kontroverznom pitanju. Umesto obraćanja naciji, Obama je odabrao da ovo saopšti u TV intervjuu, i njegovo izjašnjavanje o ovome, u delikatnom momentu, šest meseci pre izbora koji će prema svim predviđanjima biti veoma tesni, na neki način je iznuđeno, pošto su se u prilog gej brakova pre toga izjasnili neki članovi njegove vlade, pa i sam potpredsednik Džo Bajden. O ovom „poslednjem preostalom pitanju ljudskih prava”, ovde se vodi višegodišnja debata koja je podelila Ameriku, mada je poslednjih godina primetna promena u prilog ravnopravnosti takozvane LGBT populacije. Istraživanja javnog mnjenja sada pokazuju da je već oko polovina Amerikanaca „za”, što je upadljiva promena, s obzirom na to da se ovome samo do pre nekoliko godina protivila velika većina. Obamino izjašnjavanje, koje je sam opisao kao „evoluciju” (dosad je podržavao samo „građanske unije”, istopolna domaćinstva), u delu medija je ocenjeno i kao „poklon Romniju”, sasvim sigurnom, mada ne još i zvaničnom Obaminom rivalu na izborima u novembru, koji je požurio da odmah ponovi svoje protivljenje, obrazlažući ga uverenjem da brak mogu da zasnuju samo muškarac i žena. Iako politički riskantan, Obamin potez je samo simboličan, pošto ne namerava da to ozakoni. Čak i kad bi tako nešto želeo, šanse da to izglasa Kongres, u kojem republikanci imaju većinu u Predstavničkom domu i dovoljno glasova za blokadu Senata, samo su teoretske. Na snazi zato ostaje Zakon o odbrani braka, koji je, takođe usred kampanje za reizbor, pre 16 godina isposlovao Bil Klinton, takođe predsednik iz redova demokrata. Taj zakon brak definiše isključivo kao zajednicu muškarca i žene. Kao predsednički kandidat 2008, Obama je bio protiv istopolnih brakova. Analize njegove sadašnje političke računice pokazuju da bi na ovaj način mogao da učvrsti svoju popularnost među mlađim biračima, koji u ubedljivoj većini ovo podržavaju. Obama je promenu svog stava saopštio samo dan pošto je u državi Severna Karolina na referendumu izglasana zabrana sklapanja brakova između homoseksualaca (ova reč se ovde inače ne koristi, kao „politički nekorektna”). Statutarne ili ustavne zabrane ove vrste postoje inače u 42 države, dok ih je legalizovalo samo šest, uključujući tu i prestonicu koja ima status distrikta, posebne administrativne jedinice koju nadgleda Kongres. Svoj preokret predsednik je ovoga puta obrazložio i hrišćanskim načelom („postupaj prema drugima onako kako bi želeo da drugi postupaju prema tebi”), ali i uticajem svojih ćerki, koje imaju prijatelje iz gej porodica i koje „ne vide zašto bi one bile neravnopravne”. „Njujork tajms” u svom uvodniku naglašava da je „za proširenje građanskih prava u ovoj zemlji uvek bio neophodan jak lider”, dok u svojoj analizi zaključuje da je Obama povukao „rizičan, ali neizbežan potez”, prilagođavajući se „menjajućim silama istorije”.
- Mi ćemo kao klub učiniti sve da plej-of protekne u fer i sportskoj borbi – kaže Dragan Todorić, sportski direktor „crno-belih”. – Imamo dosta iskustva i siguran sam da će utakmice na kojima smo zaduženi za organizaciju proteći u najboljem redu. Šta će se desiti na onima na kojima budemo gosti ne mogu da predvidim. Najmanje nam je potrebno, uz sve probleme koje imamo u košarci, da se desi nešto skandalozno. Imamo i primer iz Grčke. Verujem da svi imamo dovoljno razuma, znanja i mogućnosti da plej-of protekne kako bi trebalo. Mislim da je vređanje počelo u vreme kada je Dejan Tomašević igrao ovde, pa se nastavilo sa drugim igračima Partizana i Crvene zvezde kada su prelazili u druge klubove. Mi smo uvek osuđivali takve događaje. Dvorana bi mogla da se prazni ako su u njoj navijači samo jednog kluba, a na utakmicama Partizana i Zvezde ima bar 100-200 navijača gostujućeg tima, i ako oni prave problem, pitanje je kompleksno. Setimo se da je bilo i gađanja policije mokraćom. Mi možemo da razgovaramo sa navijačima i apelujemo da ne bude vređanja, i ništa više. Svedoci smo šta se dešava sa navijačima u drugim sportovima i zemljama, naši su i umereniji. Barem kada su košarkaške utakmice u pitanju, slali su i lepu sliku u svet. O njima i atmosferi prvo pričaju američki igrači kada dolaze ovde da igraju. Nismo to radili ni u kontra slučajevima. Ne bih ni potencirao slučaj sa Mačvanom, da Savez ove godine nije pokušao stvari da dovede u normalu, pred finalni turnir Kupa, tako što je insistirao da će biti prekidana utakmica ili pražnjena dvorana ako dođe do vređanja. Akteri turnira su bili isti kao pre tri godine i očekivalo se novo vređanje, ali je pretnja pražnjenjem dvorane dala rezultat. Na finalu navijanje je bilo koliko-toliko korektno. Možemo još da se vratimo u prošlost, 1993. je u Zvezdinom prvom redu isto sedeo jedan, verovatno znate na koga mislim. Ne bih da pominjem ime, jer nije među živima. Da li je to imalo uticaja ne znam, ne bih da širim temu. Mi čoveka kojeg pominjete sigurno nismo doveli da pravi pritisak, nije ni došao u „režiji“ rukovodstva kluba. Ja sam iz novina saznao da je bio na utakmici i da mu je neko od navijača dao kartu. Svaki trener ima svoj stil rada, i obraćanja sudijama i novinarima. Mogu da komentarišem moje obraćanje, ne želim da komentarišem Pešićevo ili Vujoševićevo. Katić ničim nije isprovocirao Milutinovića. Prošao je pored njega i nije ga udario, možda ga je zakačio, ali siguran sam da nije imao nameru da ga isprovocira. Uostalom, sudija je bio na metar i po od njih dvojice. Mogu da razumem gest momka iz Zvezde jer je mlad igrač i njegova reakcija je bila proizvod neiskustva. Što se mene tiče, čim se zove Zvezda, tako je doživljavam. Nema veze da li uz to stoji Diva ili Beograd. I dalje mislim da će finale biti Partizan - Zvezda. Jedino, očekivao sam da će Zvezda biti druga, a ne Radnički. Zadovoljan sam sezonom do sada, iako je nešto slabija nego prethodne. U Evroligi smo „za dlaku” propustili da se šesti put zaredom plasiramo u drugi krug, verovatno bi to uradili da Peković nije morao da se vrati u SAD. U Jadranskoj ligi, ostvarili smo cilj da se plasiramo na „fajnal for” i osvojimo što više bodova za Evroligu. Želja je bila finale sa Makabijem, ali smo imali kiks u polufinalu sa Cedevitom, koje nam je bilo najslabija utakmica u celoj ligi. U Prvenstvu za sada ide po planu. Teško je pričati o imperativu, u ovom trenutku niko nema predstavu kakav će biti tim. Ne znamo ni koliki će biti budžet, neki sponzorski ugovori ističu i imaćemo dosta posla oko produženja i obezbeđivanja novih. Zna se da ćemo ostati bez minimum pet igrača. Na tržištu nema kvalitetnih domaćih igrača za Partizan i jedna od dilema koju ćemo imati je da li da nastavimo sa forsiranjem naših igrača kao ove godine, ili da dovedemo dvojicu, trojicu dobrih stranaca, bez kojih sada ne vidim kako da uđemo u drugi krug. I ove godine imamo problem, dugujemo neku platu, i dogodine bi drugi krug bio velika stvar, imali bismo skoro još jednu ligu. Prošlog leta se ukazala šansa da dovedemo nekolicinu i računica je bila da ovu godinu, kroz kvalitetan trening ili pozajmicu, ostvare napredak. Miljenović i Jaramaz su i tražili da idu na pozajmicu, drago mi je da su se pokazali i dobiće šansu. Imamo dvadesetak igrača pod ugovorom i predstoji selekcija. Želimo da napravimo igrače i za reprezentaciju, posle zastoja koji smo imali od generacije Tepića, Tripkovića i Veličkovića. Kada je Partizan davao igrače za reprezentaciju, ona je pravila uspehe. - Mi smo u Partizanu napravili porodičan sistem, dobro se slažemo i razumemo. Svako ima, manji ili veći, udeo u uspesima, trudi se da odradi svoj deo posla. U sportu ne može uvek da se pobeđuje i doći će godina kada nećemo biti najbolji, ali neću mnogo žaliti, ako sam uradio sve što je bilo do mene. - Supruga dolazi koliko i ja, zajedno smo 40 godina. Ona sve još jače proživljava. Nema šanse da promeni svoje mesto u „plavoj loži”, iako sam joj nudio da pređe na bolje, jer se sa njenog, iza klupe protivnika, nekad u Evroligi ne vidi sve. I kćerka Tijana se zagrejala za košarku, pa sam im zabranio da pričamo o utakmici kada dođemo kući. Todorić kaže da je jedan od problema naše košarke to što mladi igrači ne dobijaju dovoljno šanse (slično je sa dvojicom svetskih juniorskih vicešampiona u Partizanu). - Takvih igrača ima i u Partizanu i u drugim klubovima. Naša košarka je pala na „donje grane” i jer se izgubio rad iz stare Jugoslavije. Ima juniora koji dolaze bez znanja osnovnih elemenata. Nekada su treneri sa autoritetom radili sa decom, danas ima onih za koje je to poniženje. Krivica je i do klubova, ali da bi se napravio kvalitetan program nema ni dovoljno sredstava. Ponovo se vodi polemika da li je problem u tome što igramo Jadransku ligu. Mi smo prvi bili protiv nje, ali jako takmičenje pomaže da mladi brže napreduju. Ne možemo na silu da oživljavamo centre, po gradovima moraju da se opredele za to. - Do sada nismo imali adekvatne uslove za dobar rad sa mladim igračima, a za mesec, dva počinje gradnja trenažne hale, kod dvorane „Pionir”. Direktor omladinske škole Zoran Stevanović je uradio veliki posao, 20 godina nismo bili juniorski prvaci, i ovo je tek početak ozbiljnijeg rada sa omladinskim pogonom.
Ako je „večiti derbi“ najveći praznik srpske košarke, onda je ona u velikoj krizi. Jasno je da su za dobru utakmicu potrebna dva dobra tima, ali ne samo da je Crvena zvezda još daleko od svog najvećeg rivala, već je i ovaj Partizan daleko od „crno-belih“ koje smo gledali do pre par sezona. Još kada se zna da je „Pionir“ bio poluprazan (oko 3.000 gledalaca) i da su navijači, pre svega domaći (pošto je Partizan gost, uspela je da uđe u halu samo grupica njegovih pristalica) potrošili grla samo da bi vređali protivničke igrače, onda je jasno o kakvom je „prazniku košarke“ reč... U ovom, poslednjem kolu ABA lige, Partizan je pobedio sa 84:69 (17:14, 17:15, 24:17, 26:23). Iako od ishoda meča nije zavisio plasman, ipak se očekivalo da se kod Zvezde vidi veća motivacija, jer većina njenih igrača - uostalom kao i tim – tek treba da se dokazuju. Međutim, šampion je ispunio želje svog trenera Vlade Jovanovića koji je uoči meča tražio od svojih košarkaša samo da imaju pravi pristup i da maksimalno ozbiljno shvate „crveno-bele“. Osim početnog vođstva (3:0, 5:2) domaćina, gost je vodio sve vreme, a najviše sa 17 poena razlike pred kraj utakmice. Presudio je šut sa distance: za razliku od Zvezde u čijim redovima nema pouzdanih šutera (Milutinović bez poena, igrao 18 minuta), u Partizanu pogocima iz daljine mogu da „rašire“ odbranu rivala Džejms, Anđušić, Mačvan, Lučić, Kecman (ovog puta nije bilo potrebe da se previše zamara)... I pored svih trenutnih nedostataka, izgubljenih lopti i promašaja (35% za dva poena u prvih 20 minuta), Zvezda je otišla na odmor sa zaostatkom od svega pet poena. U ovom delu igre ključna figura je bio Milan Mačvan koga su svih 40 minuta najprimitivnije vređali Zvezdini navijači. Na sve te uvrede ostao je miran i pogodio nekoliko važnih koševa u trenucima kad je protivnik nagoveštavao da bi mogao da izjednači. Prvak je u nastavku dobio dodatno ubrzanje u vidu Danila Anđušića. S njim u petorci „crno-beli“ su igrali raznovrsnije i bolje i tako su se i odlepili u trećoj četvrtini (54:40, 29. min). Džejms-Anđušić-Mačvan bila je osovina koja je odlučila pobednika. Ruku na srce, i u derbiju ispod proseka bilo je par lepih poteza. Bio bi greh ne izdvojiti parabolu Džejmsa, utrčavanje Lešića i njegov koš iz odbojke. Poslednji Zvezdin trzaj viđen je pet minuta pre kraja, kada je posle nekoliko poena njenog najboljeg igrača na meču Tomasa smanjila na 67:61. Usledila je nova izgubljena lopta kad je trebalo primaći se još korak bliže rivalu, a Džejms i Mačvan su odmah uzvratili i trojkama overili pobedu svog tima. Dvorana: Pionir. Gledalaca: 3.000. Sudije: Muhvić, Radović (obojica iz Hrvatske) i Šutulović (Crna Gora). CRVENA ZVEZDA DIVA: Čović 8 (jedna trojka), Marković, Ilić 2, Lazić 2, Nedović 8, Lešić 6 (1), Subotić 5, Nikolić 4, Tomas 16, Milutinović, B. Popović 10 (1), P. Popović 8. Trener: Pešić. PARTIZAN MT:S: Kecman 2, Raduljica 8, Lučić 8, Milosavljević 2, Bogdanović 3 (1), Katić 10, Bešović, Čakarević, Džejms 20 (2), Mačvan 18 (2), Anđušić 10 (2). Trener: Jovanović. - Protivnik je imao više znanja i iskustva. Tehnika je prosta stvar kad se njome vlada, a tako je i s košarkom. A mi, očigledno, još nismo ovladali tom veštinom. Pobednika su odlučile dve stvari. Prvo, Partizan je bolji. Drugo, još nisam uspeo da naučim svoje igrača da nema nepobedivih ekipa. Da smo to shvatili, verovatno bismo drugačije reagovali pet minuta pre kraja kada smo imali šansu da se vratimo u meč, ali je nismo iskoristili. Loše smo izvodili slobodna bacanja. Nije to samo pitanje tehnike i taktike, već mi moramo još da učimo. Moramo da nastavimo naporno da radimo. Ako dođe do našeg susreta s Partizanom u plej-ofu, ni ja ne verujem da možemo da ga pobedimo tri puta, ali daj barem da ga pobedimo jednom, jer je i to nešto. - Večiti derbi je posebna utakmica čak i kad ne odlučuje o plasmanu na tabeli. Drago mi je što su moji igrači shvatili kakav treba da imaju odnos prema ovom meču i što su bili motivisani. Odluka je pala u drugom poluvremenu, kada smo iz dobre odbrane došli do nekoliko lakih poena. Odigrali smo strpljivo i iskontrolisali smo njihov skok. Čestitam mojim igračima na pametnoj igri, kolegi Pešiću i Zvezdi na fer igri, a hvala našim navijačima što su došli u ovolikom broju. Završni turnir biće održan u Tel Avivuod 28. do 30. aprila. Sastaće se Makabi– Budućnost i Cedevita – Partizan. Široki i Olimpija obezbedili su učešće uEvrokupu naredne sezone, a iz lige ispada Zlatorog.
Još 1904. Džozef Pulicer je (u eseju „O novinarstvu”) pisao da novinar treba da se pokori samo razlozima istine, bez potčinjavanja i uslužnosti. Konstatujući da će demokratska društva uvek imati demagoge spremne da napajaju sujetu, pospešuju strasti i naglašavaju trenutna osećanja, Pulicer je isticao da ono za čim demokratija ima potrebu su ljudi sposobni da plivaju protiv struje (uzvodno), da obelodane počinjene greške i da naročito insistiraju na neugodnim problemima. Međutim, Mark Tven je, gotovo istovremeno (u eseju „Privilegija groba”), ukazao na probleme novinara u istinskom dosezanju slobodnog mišljenja i govora. Za američkog pisca sloboda govora je privilegija koju nijedna živa osoba stvarno ne uživa. Samo mrtvima je dozvoljeno da govore istinu. Živ čovek nije u potpunosti lišen te privilegije, ali kako je poseduje kao puku formalnost i zna da ne može da je koristi, ne možemo smatrati da je efektivno posedujemo, smatrao je Tven. Iako je sloboda govora aktivna privilegija, za razliku od ubistva, koje je formalno i faktički zabranjeno, sloboda govora je formalno dozvoljena, ali faktički zabranjena. Poučen ličnim iskustvom u suočavanju sa neugodnim posledicama slobode mišljenja (urednici su njegove rukopise cenzurisali ili odbijali), Tven je konstatovao da „čovek nije nezavisan i ne može sebi da dozvoli da ima ideje koje bi mogle da dovedu u pitanje način na koji se zarađuje hleb. Ako želi da uspe, treba da sledi većinu. O veoma važnim pitanjima, kao što je politika, treba da misli i oseća kao većina njemu bliskih; u suprotnom, njegova socijalna pozicija će biti ugrožena, a zarada umanjena. Opiranje izražavanju nepopularnih misli je opravdano: cena koju treba platiti isuviše je visoka. Ona (sloboda govora, prim. nov.) može da dovede do ekonomske propasti čoveka, prouzrokuje gubitak prijatelja, da ga izloži javnoj poruzi i nasilju, osudi njegovu porodicu na isključenje iz društva... i učini od njegove kuće pusto mesto, koje svi preziru i izbegavaju”. Ipak, književnik je priznao da su njegova osećanja ponekad tako jaka da ,,moram da uzmem pero i da ih izlijem na papir da bih sprečio da se njihova vatra ne potroši u meni; ali sve to mastilo i napor su uzaludni, zato što ne mogu da objavim ono što pišem. Tek što sam završio jedan članak tog tipa, i mnogo sam zadovoljan. Čini dobro mojoj izmučenoj duši da ga čitam i razmatram probleme koje bi mogao da stvori meni i mojoj porodici. Ostaviću ga dalekim potomcima i objaviću ga iz groba. Tamo postoji sloboda govora i ne može da se naudi porodici”. Tako je i bilo, ovaj esej, koji je Tven napisao 1905. prvi put je objavljen u američkom časopisu „Njujorker” tek krajem 2008. godine. Problem kojim se pre više od sto godina bavio Mark Tven nije izgubio svoju aktuelnost. I danas, kao nekad, potrebna je izuzetna hrabrost da se izgovori ili napiše ono što se zaista misli. Imajući u vidu, ponekad očiglednu, nekad nevešto prikrivenu, transformaciju novina u političke stranke, postalo je veoma teško, i na njihovim stranicama, pronaći razmišljanja koja se razlikuju od uobičajenih „pesama” sa repertoara hora kome su se priklonile. Dok takozvana nezavisna štampa, u varijacijama na zadatu temu (naročito u smutna vremena predizbornih kampanja), često pribegava perfidnom nijansiranju, kod onih stranački deklarisanih zacrtanom cilju se hrli u grubom i bezobzirnom krešendu. Novine, u potajnoj ili otvorenoj uredničko-stranačkoj sprezi, obično uspevaju da verno odrade povereni im posao. Za „nepodobnu” analizu ili „drugačije” mišljenje buntovnog novinarskog strelca na rezervisanim, udarnim stranicama, u principu, nema mesta. Ipak, radi održavanja (kvazi) ravnoteže, urednik može da odluči da tekst „crne ovce” ušuška na nekom drugom, mirnijem i manje vidljivom, mestu. Možda će rezignirani novinar trenutno olakšanje naći u ponavljanju Ciceronovih reči. U drevnom Rimu veliki besednik se nije dvoumio da u svom govoru protiv Katiline prozbori O tempora! O mores! (O, vremena! O, morala!).
Saksofonista i kompozitor Neša Petrović, koga je javnost upoznala devedesetih kao vođubenda „Kampus karavan”, ali i kao nekog ko se oprobao u različitim muzičkim žanrovima, nastupajući sa imenima kao što su EKV, , Bajaga, „Električni orgazam”, „No smoking orkestra”, nedavno je oformio novi džez kvartet sa kojim će se predstaviti 29. oktobra u okviru Beogradskog džez festivala. Iako se bavio klasičnom muzikom i svirao na klaviru, kada je sa 16 godina odgledao film „Njujork, Njujork” poželeo je pobegne od klasike. Prve kontakte sa džezom imao je u čuvenom Džez klubu Doma omladine. – U to vreme su Stjepko Gut, Luka Bošković, Miša Krstić i Jova Maljoković bili veoma popularni. Oni su svirali u tom klubu, a pravili su se i džem sešnovi, u kojima su učestvovali i strani muzičari, gosti Beogradskog džez festivala, poput Dizija Gilespija, Fredija Habarda, Čika Korije, Majlsa Dejvisa…Bilo je tada, krajem sedamdesetih, normalno da oni posle koncerata svrate u klub, popiju piće, sviraju i druže se sa našim muzičarima…To je bilo zlatno vreme džeza– seća se Petrović koji se „kalio” u orkestrima RTV Ljubljana i Sarajevo, što smatra izuzetno značajnim iskustvom. Po povratku u Beograd u klubovima je svirao bibap, a onda je počeo da radi i sa Rambom Amadeusom, koga i danas smatra vrlo bitnom osobom za njegovu muzičku karijeru. – Nedavno sam od Sokoja dobio veliki novac za emitovanje numera sa albuma „Kampus karavan 2” u Engleskoj, Švedskoj, Španiji, Nemačkoj… To je i danas moj jedini album koji volim da slušam, jer je ploča intimna, ambijentalna, a sve sam uradio na laptopu. Kada je taj album objavljen ovde, od izdavača nisam dobio ni dinara, svi su bili ravnodušni kada su ga čuli i zato mi je još draže što u inostranstvu emituju tu muziku – kaže Petrović koji predaje i na džez odseku Muzičke škole „Stanković” i profesorski rad shvata kao veliki izazov. Posle decenije pauze, poznati saksofonista je poželeo da se vrati svojoj ljubavi – džezu – i pre nekoliko meseci priredio je koncert „za svoju dušu” u UK „Vuk”. – Ispostavilo se da su reakcije publike odlične i zato mi je čast što ću sa svojim kvartetom svirati na Beogradskom džez festivalu, a nadam se da će se iz te svirke „izroditi” i album. Više od jedne decenije Neša Petrović nastupa sa Kusturicom i „No smoking orkestrom” širom sveta. – Bend je veoma popularan u Argentini, Francuskoj, Rusiji, Čileu, Meksiku…Većina publike, gde god da sviramo, zna pesme napamet, a zanimljivo je da u mnogim zemljama postoje bendovi koji izvode našu muziku. Ljude u inostranstvu privlači ritam, ta zarazna „dvojka”, i Neletovi angažovani tekstovi, uz „cirkuski” nastup koji je osmislio Kusturica. Na bini se tokom koncerata stalno nešto dešava, nikad nije dosadno, a interakcija između nas i publike je veoma snažna.
Kan – Prema ocenama kritičara koje se svakodnevno objavljuju u vodećim filmskim časopisima publikovanim na 65. kanskom festivalu, film „Ljubav” Mihaela Hanekea vodi zajedno sa filmom „Iza brda” Kristijana Munđijua. Sa ovim filmom, desetim koji je do sada predstavio u Kanu (šest u konkurenciji), višestruki kanski laureat („Zlatna palma” za film „Bela traka”), austrijski filmski i pozorišni reditelj, pisac, filozof i profesor Mihael Haneke (Minhen, 1942), definitivno se etablirao kao jedan od najznačajnijih evropskih autora svih vremena. U filmu „Ljubav”, jednoj od lepših emotivnih priča na velikom ekranu, on daje veliku posvetu ljubavi i omaž životu koji neumitno prolazi, slikajući dostojanstvo i emocije osamdesetogodišnjeg bračnog para... Ljubav uključuje na hiljade različitih stvari, a kada sam naglasio jednu od njih, smanjio sam sve ostale. Nisam pošao sa namerom da snimim film na određenu temu već se sve nametnulo jednim jedinim pitanjem a to je – kako se nositi sa smrću nekoga koga volite? To me interesuje, jer sam to doživeo u svojoj porodici. Zato sam počeo da razmišljam o tome i zato se dogodio ovaj film. Tačno. Puni smo predrasuda, neverice i sumnji kada se pomene brak ili ljubav koja traje u dugogodišnjem braku. Ali, ljubav postoji. Međusobna bezuslovna ljubav takođe. Videli ste u filmu da moji junaci drže i do svog dostojanstva i moguće je da i zbog toga njihova ljubav tako dugo traje. Ljudi se uvek bore da održe svoje dostojanstvo, i što je situacija teža to su bitke veće. To je naša sudbina kao ljudi, bez obzira na starost. Svaki pojedinac je suočen s pitanjem koliko su od sopstvenog dostojanstva spremni da se odreknu. Ili, do koje mere će se boriti protiv odricanja. Uvek sam se divio Žan-Luju Trentinjanu i želeo da radim sa njim i on je bio jedan od razloga što sam smislio film o starijim osobama. Pisao sam scenario imajući u vidu i njega i Emanuelu Riva koju sam gledao u filmu koji je na mene imao značajan uticaj, u „Hirošima, ljubavi moja”. Maštao sam da je vratim na veliko platno, da je spojim sa Trentinjanom i posle dugih pregovora i ubeđivanja u tome sam uspeo. Tu je i Izabel Iper prirodan izbor za ulogu njihove ćerke. Njena starosna dob se izvanredno uklapa, a može se reći i da postoji blaga fizička sličnost sa Emanuelom Riva. Različite generacije razvijaju različite životne koncepcije u zavisnosti od njihovog okruženja. To je nešto što se dešava u svakoj generaciji. Zanimljiva i tužna stvar o tome je da sa svakom novom generacijom nastaju teškoće u komunikaciji. To je stalni izvor potencijalnog sukoba i uvek predstavlja razlaz i odlazak. Starija generacija je uvek ta koja je odbačena, jer se svet oko nje menja do te mere da se sa tim ne može više nositi. Naše društvo je postavljeno na takav način da, ako postanete ozbiljno hendikepirani a niste milioner koji može da priušti kućnu negu, morate da napustite svoj dom i okolinu na koju ste navikli i gde se osećate sigurno što je užasan proces i svačija noćna mora. Svakog bolesnog starca koga čeka večni odlazak, a on bi da poslednji trenutak provede dostojanstveno u svom domu. Još jednomste odabrali da priči date unapred zaokruženi narativni okvir? To jeefikasannačin da sezapočnenarativniluk, i u ovom slučaju to je bioočigledan izbor.Sa ovakvompričommožete očekivatida film neće imati srećan kraj, jer ne može. Zato nije bilo potrebno da se igram sa neizvesnošću zaključka. Kada je smrt izvesnostod samogpočetka, lažni narativnilukje nepotreban. Posle početnih scena u Teatru Šanzelize i u autobusu, sve drugo je snimljeno u studiju nadomak Pariza i bilo je veoma teško da se postave vrata, prozori, zavese koje lelujaju na vetru i da se sve pokaže na verodostojan način. Ovi ljudi su bili profesori muzike, imajuukusiukusnodekorisansvoj životni prostor. Taj prostor zapravo veoma liči na stan mojih roditelja. Koncept konzistentnih boja je rezultat rekonstruisanebiblioteke i nameštaja iz pedesetih godina prošlog veka u kojima su moji junaci bili mladi i kada su se kućili, a tu su i savremeni detalji poput DVD i CD plejera. Usvakom slučaju, to je trebalo da izgleda tako kao da se u tom prostoru zaista živi, a to je jedna od najtežih stvari koju smo morali da obavimo. Realizam, stvarnost, san i uspomene objedinjene su u ovoj priči neprimetno. Neprimetni su i simboli sa kojima uvek imam problem, jer moratebiti opreznikadase baviteelementimasa višeznačenja. Gledaoce može zavesti njihova dvosmislenost, što mi se već nekoliko puta događalo u prošlosti, kada su neki od mojih filmova bili tumačeni na neverovatne načine.
Slovačka policija je pre nekoliko dana uhapsila dve osobe zbog sumnje da su deo organizovane grupe trgovaca narkoticima, prvenstveno heroinom. Tamošnja policija saopštila je da su ostali članovi ove grupe prethodno uhapšeni u avgustu ove godine, kada je otkrivena ilegalna laboratorija proizvodnje nove droge - fentanil. Procenjeno je da kilogram ove droge, na crnom tržištu narkotika vredi oko 5.500 evra. U srpskoj policiji, bar zvanično, još nije zabeležen slučaj zaplene fentinila, odnosno droge koja je nastala na njegovoj osnovi. Prema raspoloživim informacijama, fentanil je zapravo primarna farmaceutska opoidna droga, koja često služi kao osnova za hemijsko modifikovanje i stvaranje legalno zabranjenih supstanci. Od jednog grama „čistog” fentanila može da se napravi oko 7.000 doza za uličnu prodaju. Njegova proizvodnja zahteva minimalno tehničko znanje, a uputstvo za pravljenje se čak, prema rečima upućenih u ovu problematiku, može naći na Internetu. Uživaoci narkotika, fentanil sve češće koriste kao zamenu za heroin. Efekat koji stvara ova droga je slična heroinu, ali je osećaj euforije i bestežinskog stanja mnogo jači. Intenzivno uzimanje ove droge može da uzrokuje smrt kod uživaoca. Reč je o vrsti takozvanih sintetičkih droga, koja se stvara u laboratoriji od legalnih hemijskih sastava čiji je učinak skoro identičan kao uzimanje kokaina ili heroina. Mnoge ilegalne laboratorije stvaraju nove hemijske supstance, koje mogu slobodno da se nabave jer se ne nalaze na listi zabranjenih. Fentanil se u medicini koristi kod otklanjanja hroničnog bola, recimo u slučaju karcinoma. Neželjene reakcije na fentinil su pospanost, vrtoglavica, glavobolja, mučnina, povraćanje, nesanica, prekomerno znojenje, promene raspoloženja, haucinacije... Dileri ove droge, između ostalog, preprodaju preko Interenta. Svetski mediji su, podsetimo, 2008. godine izvestili da je najmanje 1.013 osoba umrlo u nekoliko američkih gradova, od prevelike doze „fentanila”. Dileri narkotika su fentanil ilegalno prodavali na američkim ulicama, mešajući ga sa kokainom i heroinom. U takozvane nove droge, koje su mladi u našoj zemlji sve više konzumiraju u želji za boljom zabovom su mefedron, u žargonu poznat kao „mjau-mjau”ili „luda mačka” i Em-di-em-ej. „Maju-mjau” je droga bele boje, podseća na kokosovo brašno i zvanično se još ne nalazi na listi droga. „Em-di-em-ej” je polusintetička psihoaktivna droga. Ima imidž rekreativne droge, čije dejstvo traje do šest časova. Mogu da se nabave po ceni od 500 do 1.000 dinara. Za razliku od „ekstazija” koji se uglavnom guta a čiji je glavni sastojak upravo „em-di-em-ej”, ova supstanca se rastvara u vodi. Obe droge kod konzumenata izazivaju budnost, euforiju, osećaj blizine, povezanost sa drugim ljudima i teško se prepoznaju. Njihovim korišćenjem nastaju ozbiljne posledice kao što su crvenilo, problemi sa krvnim sudovima i srcem, pamćenjem, ali i halucinacija, paraliza i smrt. Sintetičke droge, poput ovih, dolaze u Srbiju uglavnom iz ileganih laboratorija zemalja Zapadne Evrope.
Mnogi su ga prerano otpisali. Pričali su da je mator, da je izgubio eksplozivnost i hitrinu i čudili se Čelsijevom vlasniku Romanu Abramoviču zašto ga ne proda. Pogotovo što mu ugovor ističe 30. juna, a cena mu stalno pada. Igrama u oba susreta s Barselonom u polufinalu Lige šampiona dokazao je da nije za staro gvožđe. Matirao je Valdesa u Londonu i doneo svom timu prednost. Neki su izračunali da je u tom duelu šest i po minuta proveo na travi simulirajući povrede. U revanšu je predstavljao stalnu opasnost za protivnika, mada se nije libio da pomogne saigračima iz odbrane da izdrže silne nalete Katalonaca. Bilo ga je svuda, bio je i desni i levi bek i štoper. Čak je skrivio i penal, koji Mesi nije iskoristio… Didije Iv Drogba Tebili ili kraće – Didije Drogba – jedan je od najzaslužnijih što će Čelsi posle četiri godine ponovo igrati u finalu najboljeg klupskog takmičenja. Rođen je 11. marta 1978. u Abidžanu, u Obali Slonovače. Majka mu je odmah nadenula nadimak Tito, po nekadašnjem predsedniku Jugoslavije. Roditelji su ga s pet godina poslali kod strica Mišela Goba, koji je profesionalno igrao fudbal u francuskom Brestu. Nostalgija je bila jača, pa se tri godine kasnije vratio kući, a kada su otac i majka izgubili posao opet je otišao u Francusku. Karijeru je počeo u mlađim kategorijama Levaloe, a tek u 21. godini potpisao prvi profesionalni ugovor s Le Manom. Za samo 100.000 evra prodat je Genganu 2002, u kojem je procvetao i godinu kasnije za šest miliona prešao u Marselj. Proslavio se het-trikom datim za svega 23 minuta na „Velodromu”, protiv Partizana u Ligi šampiona. Narednog leta za 37 miliona evra obreo se u Čelsiju, što je rekordan transfer za igrača iz Obale Slonovače. U tom klubu na 374 meča dao je 157 golova i najbolji je njegov stranac-golgeter svih vremena, iako je zbog operacija prepona, povreda kolena i leđa i odlazaka na Afrički kup nacija sprečen da ostvari još bolji učinak. Sa Čelsijem je osvojio deset trofeja. Dobio je 23 individualne nagrade i priznanja. Za deset godina je sa 54 gola na 84 utakmice najbolji strelac nacionalnog tima. Pripisuju mu ključnu ulogu u zaustavljanju građanskog rata u Obali Slonovače posle petogodišnjih sukoba 2006. Slično je bilo i u septembru 2011, mada su mu pristalice novog predsednika Alasane Uatare spalile porodičnu kuću, jer se pričalo da je njegova porodica privržena svrgnutom diktatoru Loranu Gbagbou. Bilo je i onih koji su ga predlagali za predsednika države. Magazin „Tajm” ga je 2010. zbog zalaganja u mirovnom procesu uvrstio među 100 najuticajnijih ljudi sveta. Iako katolik, oženjen je muslimankom iz Malija Dijakite Lala, koju je upoznao u Parizu. Imaju tri sina Isaka, Žoela i Fredija. Od 24. januara 2007. ambasador je dobre volje Ujedinjenih nacija. Kroz „Didije Drogba fondaciju” donirao je 3,67 miliona evra za izgradnju bolnice u rodnom Abidžanu. U znak zahvalnosti njegov prvi klub Levaloa je u oktobru 2010. stadionu dao njegovo ime.
Devedesetih godina komponovala je muziku za predstavu „Čikaške perverzije”, a danas živi i radi u – Čikagu. Reč je o Nataši Bogojević, nekadašnjoj asistentkinji na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, koja već sedam godina predaje na Univerzitetu De Pol u Čikagu. Ova kompozitorka, čiji opus sadrži elektronsku, kompjutersku i filmsku muziku, emigrirala je 1995. U Beograd dolazi povremeno, a povod za poslednji dolazak je večerašnja premijera njene „Virtuelne uvertire” na Kolarcu u izvođenju Beogradske filharmonije. Naš orkestar biće u finom društvu: Dejvida Alana Milera, dirigenta iz Njujorka, izraelskog violiniste Hagai Šahama, i violončeliste Ralfa Kiršbauma, Teksašanina. Na repertoaru su i Bramsov Dupli koncert, i „Proleće Apalačija” Arona Koplanda, a ceo program je pomogla Američka ambasada iz Beograda. – „Virtuelna uvertira” je porudžbina pisana za Beogradsku filharmoniju. Iako njihov budžet nije veliki, prihvatila sam poziv iz patriotskih razloga, ali i zbog toga što želim da moju muziku, u mom gradu, izvodi naš ansambl. Porudžbine su, inače, uvek podsticaj stvaralaštvu, ne samo zbog materijalne nadoknade jer se ovaj posao ne radi prvenstveno zbog novca, već zbog kulture i muzičke tradicije koja mora da se organizovano izgradi – kaže Nataša Bogojević, i dalje objašnjava kako se to sistematično radi u SAD. – U svetu je odomaćena praksa da se angažuju rezidencijalni kompozitori. Simfonijski orkestar Čikaga ima dva takva autora Marka Antonija Turnidža, Britanca, i Osvalda Golijova iz Buenos Ajresa. Oni vode ciklus savremene muzike ali i komponuju nekoliko dela za ovaj orkestar. Tako se savremena muzika približava publici, organizuju se predavanja pred koncerte, dovode kompozitori iz celog sveta. Taj izbor nije uvek po mom ukusu ali bar postoji demokratija mišljenja. Ono što mi, koji živimo u inostranstvu, treba da radimo jeste da donosimo iskustva koja su već proverena. O tome ovde svima pričam, ali postoje predrasude prema Americi, pa je nemoguće lako usvojiti tuđe stavove. Ivan Tasovac, na primer, radi sjajne stvari. On je pozvao Hagai Šahama za rezidencijalnog umetnika. Čini mi se da se pozitivne promene događaju u srpskoj muzici a, evo, izvode se i dela domaćih autora – kaže ova kompozitorka. Čikago, sa druge strane, ima toliko muzičara i kompozitora pa je konkurencija osnovni princip selekcije. Od muzike mogu da žive samo autori kao što su Filip Glas ili Džon Adams, dok, naša sagovornica godinama nije pisala muziku – podizala je porodicu, pokušavala da se snađe u novom sistemu, a dugo nije imala ni klavir. I sama je imala predrasude o Americi, kao materijalističkom svetu, u koji ne može da se uklopi, sve dok nije shvatila da su inhibicije došle iznutra a ne spolja, i da je komponovanje njena duhovna potreba a ne posledica trke za zaradom. – U doba materijalne krize uvek je prva na udaru kultura. Osećam njene posledice na ličnom polju jer imam privatnu školu, i studenata manje nego ikada. Na globalnom planu muzički život je ostao isti: dnevno ima blizu 300 koncerata, i to klasične muzike. Svako predgrađe ima svoj orkestar, svaka crkva ima svoje koncertne programe, svaki univerzitet ima svoj muzički ciklus. Štaviše, svaka kuća ima svoj klavir, i postoji jedno renesansno osećanje života gde je važno da se „i svira” iako neće svi studirati muziku. Ima odraslih ljudi, lekara, koji uzimaju časove klavira i sviraju za svoju dušu. Kao kada bismo mi ovde imali orkestar Banovog brda ili Rakovice... Amateri, ali sasvim dobro zvuče. Potom gostuju razni orkestri iz sveta, a ima i mnogo džez klubova koji su već tradicija Čikaga. Od noviteta na polju savremene muzike Nataša Bogojević primećuje moderne produkcije opera, i izdvaja „Atomsku bombu” od Džona Adamsa. U njoj su vizuelni efekti nalik onima u filmu, a politika sve češći predmet umetničkog dela. Nju slični projekti ne zanimaju, iako su je zvali da komponuje delo koje bi za temu imalo rat u Jugoslaviji. – Posle 11. septembra, Amerikanci su mnoge koncerte klasične muzike posvetili ovom događaju. Za jedan potpuno privatan žur, gde je bilo mnogo muzičara, komponovala sam pesmu sastavljenu od najsmešnijih izjava Džordža Buša, i to smo organizovali neposredno pred njegov odlazak. Žur se zvao „Buy, buy, Bush” i svi su pripremili svoj nastup jer nisu naročito cenili njegovu politiku. Moja pop-pesma je dobila glavnu nagradu – priča Nataša Bogojević. Osvrnuvši se, na kraju, i na svoj pedagoški rad, naša kompozitorka komentariše onu dobru stranu zapadnjačkog načina života koja se tiče permanentnog obrazovanja. – Muzičarima predajem komponovanje, a kao izborni predmet držim predavanja iz „Razumevanja muzike”, i to studentima prava, građevine, biznisa... čime oni dobijaju široko znanje iako se školuju za stručnjake u drugim oblastima. Time se podiže opšti nivo publike, što je od velikog značaja jer fakultet ima više studenata nego Harvard. Uopšte, u američkoj kulturi završetak škole ne znači da ste sve završili. Ljudi od 70 godina upisuju filozofiju ne želeći da dopuste sebi da se intelektualno zapuste. Posebno mi je zadovoljstvo što skoro svakog semestra imam studenta iz Srbije ili sa prostora Jugoslavije. Kao najvažnije im savetujem da pronađu svoju vlastitu etiku i da je prate, kao potrebu za nečim idealnijim, čemu bi trebalo svi da težimo.
Oksford – Povod za vruće veče u knjižari „Voterstons” u centru Oksforda, pre neki dan, nije potpuno literarni. Nova knjiga Nika Koena, jednog od najubojitijih britanskih kolumnista, „Ne možete da pročitate ovu knjigu” (u originalu „You can’t read this book”) sa podnaslovom „Cenzura u eri sloboda”, uzbudila je akademske krugove i naterala ih da ispitaju uljuljkujući mit: da žive u vremenu bezgraničnih sloboda, bar kada je o zapadnoj civilizaciji reč. Koen upravo tvrdi suprotno u svom publicističkom delu koje je pobralo mnogo kritičarskih pohvala i u Londonu i sa druge strane Atlantika, u SAD i Kanadi. – Pored tradicionalnih protivnika slobodne reči i nezavisnog mišljenja, u koje spadaju religiozni fanatici, kulturološki klanovi, i ideološki ekstremisti, danas se pobornicima cenzure pridružuje belosvetska oligarhija i svemoćne korporacije – kaže za „Politiku” Nik Koen. Primera ima na pretek. Koen ih detaljno analizira u svojoj knjizi: „Danas u zapadnom (post)modernom društvu kritikuješ političare bez većih problema. Tvituj, fejsuj, tekstuj, nikom ništa. Ali kad nogom kročiš na svoje radno mesto, najbolje je da staviš flaster na usta. Tu su na delu drakonski zakoni apsolutne diktature. Bilo da radiš u državnoj bilo u privatnoj firmi, progovoriš li nešto protiv šefa, gubicima u poslovanju, ili greškama koje štete poreskim obveznicima i javnom interesu, dobićeš najverovatnije otkaz. Gotovo da nema ozbiljnije kompanije koja ne zahteva apsolutnu lojalnost od svojih službenika. A to, kako interpretira menadžment, znači ’ništa ne vidiš, ne čuješ i ne govoriš’.” Pokušaj da se pozoveš na pravdu i otpočneš proces, tada tek nastaje lični i porodični krah. Jer sasvim sigurno firma će najmiti boljeg advokata, a oni su na takvoj ceni da ih ne bi mogli otplatiti ni praunuci otpuštenog pravednika. Primer Salmana Ruždija i pretnja smrću koja ga prati već dvadeset godina zbog optužbi da se u „Satanskim stihovima” izruguje islamskoj veri, zastrašio je slobodoumne novinare. Naterao ih je da pregrizu jezik pre nego što se usude da pišu o Alahu. Ali isto su toliko skloni da uključe dugme za samocenzuru kada bi da istražuju korupcijske mahinacije ili kriminalne radnje nekog od oligarha, bez obzira da li on dolazi iz Rusije, Ukrajine, ili je stasao na domaćem britanskom terenu, tvrdi Koen. London je, zaključuje ovaj pisac sa oksfordskom diplomom, „pravi raj za belosvetske oligarhe”. Zbog rigoroznih zakona o kažnjavanju klevete ili povrede nečije reputacije, astronomskih odšteta koje se dodeljuju kao naknada „oklevetanim” bogatašima, retko koji novinar će se usuditi da dirne u banku, a još manje u nekog ruskog tajkuna koji ulaže u London, tu kupuje nekretnine, školuje sinove u uglednim školama, provodi se po luksuznim restoranima. Koen tvrdi da su britanske sudije sa „usađenim aristokratskim predrasudama” prihvatile da nametnu novčane sankcije istraživačkom novinarstvu. – Kazne su toliko paprene da bi ih teško bilo izdržati i u zlatnim vremenima, a danas kada internet potiskuje medijski biznis, nema šanse da tužbu bilo kog uvređenog tajkuna preživi na nogama. Zbog još jedne arhaične smicalice bogati parničari obožavaju anglosaksonsko pravo. U britanskom pravosuđu povreda reputacije tretira se kao ugrožavanje lične svojine. Sve to čini svaku borbu sa tajkunskim golijatima unapred izgubljenom. Jer i pre nego što proces otpočne, medijska ili izdavačka kuća u kojoj si zaposlen će se predati. U pogodbu sa veselim milijarderom spada i javno izvinjenje za klevetu. Zbogom slobodnom novinarstvu ili publicistici. Da bi se diskusija o cenzuri slušala, valjalo je kartu od četiri funte kupiti unapred. Da nisam tako uradila ne bih mogla da prisustvujem ovoj dragocenoj debati. Na ulazu u „Voterstons” sačekao me je, kao u bioskopu, razvodnik. „Veče je rasprodato”, rekao mi je pre nego što sam mu pokazala kartu. U nevelikoj prodavnici čiji su zidovi krcati knjigama, pedesetak stolica zauzimaju uglavnom sede glave. Poneki student sa beležnicom dolazi po zadatku da skupi građu za seminarski rad. Autor ove dobre knjige je, po sopstvenom priznanju, premoren, već je istog dana govorio u još dve londonske knjižare. Sve je slično kao u Americi, gde se autor obavezuje izdavaču da će radi bolje prodaje knjige izdržati turneju, govoriti o svom novom delu i na kraju potpisivati svaki primerak. U Americi je bar ulazak u dveri pisane reči besplatan. Ovde, u Starom svetu, knjiga još nije podlegla i vodi ljutu bitku sa internetom, sa neizvesnim krajem. U Oksfordu su papir i štampa i danas na ceni. Kao i čuvena tradicija negovanja slobodne reči i mišljenja. Stoga su akademici i pohrlili u knjižaru kako bi se naoružali knjigama i suprotstavili teroru novca.
„Bernardijeva soba” je nesvakidašnje delo jasnog koncepta i formalno do kraja čisto izvedene ideje koja, paradoksalno, afirmiše sve ono što 21. vek dezavuiše: estetsko i umetničko kao vrhovnu vrednost, usamljenost i skrivenost od javnosti, humanizam i odricanje od moći, prestiža, politike, nametljivosti i egoizma svake vrste. Izbegavanje tehnološkog i civilizacijskog komfora potrošačkog društva, svih ovovremenih blagodeti koje se tako lako pretvaraju u zamke za lov na homosapijensa. „Bernardijeva soba” je nastala na osnovu jedne priče prethodno objavljene u dvojezičnom (mađarsko/srpskom) časopisu „Simposion” čija su tema bile automobilske olupine. Roman je iz priče o auto-otpadu prerastao u priču o društvenom otpad(nik)u, Pišti Petroviću. U glavnim crtama i ovaj roman nastavlja osnovne poetičke linije Slobodana Tišme, a to je insistiranje na bartovskom uživanju u kategorijama estetskog i umetničkog, na afirmaciji „slabog subjekta” i koncepta humanizma radi otkrivanja opštih vrednosti koje se iz estetskog prelivaju u sferu svakodnevnog kao čin jedne više pravde: spajanja univerzuma sa ljudskošću. Odricanje od „volje za moć” ugrađeno je u same temelje Tišmine poetike i njega prati potpuno osvešćeni stav da je svako pisanje ideološko, da zagovara izvesne ideje, „politiku”, ali da ta zaokupljenost sopstvenim značajem previđa postojanje univerzuma. Proživljavajući jedan konceptualni život koji zbog toga nije ništa manje iskren, Slobodan Tišma posredno pokazuje da borba za moć i težnja ka perfekciji vode egoističnoj zaokupljenosti sobom. Da su opsednutost tehnikom, politikom, dnevnim tračevima, civilizacijskim progresom ono što udaljava od ljudskosti i da joj se jedino umetnost približava. Otuda su i njegovi junaci „slabi subjekti”, uslovni „besposličari”, nenametljivi ljudi, umetnici i/ili zaljubljenici u umetnost neodređene polnosti, nedefinisanih ciljeva. Otuda i utisak lakoće Tišmine rečenice, jednostavnosti fabule, nepretencioznosti ideja. Ali, utisak je često varljiv i ono što nazivamo lakoćom stila, kod Tišme je ritmična rečenica sa muzičkom potkom koja vrludajući kroz realistički diskurs iznedri neobičnu asocijativnost. Izbegavanje jasne žanrovske određenosti, odricanje od perfektne kompozicije i drugih literarnih, zanatskih zakonitosti, sve su to odrednice same Tišmine poetički zacrtane želje da se kroz umetnika prozire ljudska nesavršenost i grešnost, a ne tehnicistička perfekcija. Metafora Okeana je u romanu možda najjasniji trag onoga za čime Tišma traga insistirajući na približavanju ljudskosti i umetnosti, koji predstavljaju dva od tri temelja, uporišta njegove umetničke piramide. Do trećeg, spajanja sa univerzumom (Okeanom), stiže se poštujući dva prethodno pomenuta principa. Tražeći smisao kroz povlačenje iz sveta realnosti u svojevrsni limb, u neodređenu egzistenciju bez jasnih granica individualnosti, u potragu koja se očituje više u obrisima lutanja i odricanja od svake jasne akcije, Tišmin junak teži jednoj vrsti budističkog ideala nečinjenja. Odricanje od moći, od istorije i politike, izbegavanje suočavanja, skromno bivstvovanje, nenametljiva egzistencija bez udobnosti i lažnog sjaja prolaznosti, a pre svega uživanje u umetnosti, sve su to putevi što vode ka dosezanju Okeana, ka istinskom doživljaju univerzuma. Alhemičarski i homeopatski princip „manje je više”, toliko različit od svega aktuelnog u svetu liberalnog kapitalizma, potrošačkog načina života, nadmenosti tehnološkog progresa i bespomoćnosti života bez marketinga, postao je praktično nemoguć, irealan. Činjenica da je zagovornik tog principa dobio nagradu i došao u žižu javnosti donela je ohrabrenje i optimizam kakvom gotovo da se više nismo ni nadali. Godina je 2012, smak sveta je blizu, lepo je razmišljati da će to možda samo biti smak sveta kakvog smo do sada poznavali. Ovo je godina Slobodana Tišme, ako je verovati prvim znacima, nastupiće promene, ući ćemo u eru ljudskosti.
Kad se pre nekoliko godina tridesetogodišnja Milena, diplomirani tehnolog, zaposlila u jednoj farmaceutskoj kompaniji mislila je da će joj znanje iz oblasti hemije biti najpotrebnije. Život ju je demantovao. Samo alhemija može da joj pomogne da sa minimalcem, koji iznosi 15.660 dinara, plaća ratu za stan koja prelazi 25.000 dinara i preživi mesec dana u Beogradu. – Poslodavac se na takav korak odlučio zbog krize. Međutim, to traje već mesecima i nema izgleda da ću se vratiti na posao. Pre nekoliko godina, sve je izgledalo drugačije. Zato sam i uzela stan na kredit. Sada mi roditelji pomažu, dok ne nađem drugi posao – požalila se Milena. Darko Mijajlović (49) iz Kuršumlije takođe mesečno može da se nada samo minimalnoj zaradi. Da problem bude veći, već mesecima na njegov tekući račun nije legla nijedna uplata. A dok gazda ne isplati zaostale minimalce i Darko, baš kao i Milena, uz pomoć roditelja uspeva da pregura mesec. – Vikendom se bavim poljoprivredom u selu u kom žive moji roditelji – otkriva Darko svoju formulu za krpljenje kućnog budžeta. Danica J. (25) ima drugačiji problem. Njena mesečna plata nešto je manja od 30.000, ali je kod poslodavca prijavljena na minimalnu zaradu. Tri različita čoveka, tri sudbine, ali svima je zajedničko dovijanje i muka da na kraj izađu s poslodavcima, isplatom minimalca, ili eksploatišu radnike, ili potkradaju državu neprikazivanjem stvarnih prihoda. Po oceni stručnjaka, ovim se muka ne završava jer se sve troje nalaze u čekaonici za rad na crno. – Oni su prinuđeni da traže drugi posao ili da dodatni novac zarade u sivoj zoni – upozorava Branisav Čanak, predsednik sindikata „Nezavisnost”. – To je problem koji bi trebalo država da reši. Ima tu dosta posala za inspekciju rada. Razumem da neće inspektori da reaguju kad poslodavac ne isplaćuje ni minimalac, ali zašto ne reaguju onda kad se država potkrada. Kad poslodavci, da bi izbegli plaćanje poreza na zarade, radnike prijavljuju na minimalnu osnovicu – pita se Čanak. Različite su procene koliko ima ljudi u Srbiji koji mesec preguraju na minimalcu i kreću se od 20.000 pa do 470.000. Prema proceni Miladina Kovačevića, zamenika direktora Republičkog zavoda za statistiku, u februaru je oko 28.000 radnika, zaposlenih u privrednim društvima, preduzećima, ustanovama, zadrugama i drugim organizacijama, primilo minimalnu zaradu. Kovačević pojašnjava da ovde nisu uračunati preduzetnici, odnosno samostalne trgovinske radnje, gde takođe ima zaposlenih koji primaju minimalnu zaradu. Procena sindikata „Nezavisnost” nešto je niža. Prema podacima iz te organizacije, oko 15 do 20 hiljada ljudi u Srbiji živi od minimalca. Ljubisav Orbović, predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije (SSSS), tvrdi da 110.000 ljudi u našoj zemlji dnevno radi za 90 dinara. Do pre samo mesec dana dnevna minimalna cena rada iznosila je 87 dinara. – Povećanje od samo 500 dinara mesečno za nas je neprihvatljivo. U toj farsi više nećemo da učestvujemo – rekao je Orbović misleći na socijalno-ekonomski savet. Na nedavnom sastanku ovog tela, koje čine predstavnici Ministarstva rada, SSSS-a i Unije poslodavaca, odbijen je zahtev sindikata da minimalna cena radnog dana iznosi 92 dinara. – Mi smatramo da je sve ispod 100 dinara dnevno ponižavajuće i uvredljivo. Jer, u mom bliskom okruženju ima ljudi koji žive na minimalcu. Na njima se bukvalno vidi da sebi ne mogu da priušte tri obroka dnevno. To su porodične agonije – kaže Orbović. Ranka Savić, predsednica Asocijacije samostalnih i nezavisnih sindikata (ASNS), procenjuje da čak 476.000 radnika u Srbiji prima minimalac. Ovako pesimistične brojke ona potkrepljuje teškom ekonomskom situacijom u zemlji i činjenicom da mnogi poslodavci, kao privremenu meru protiv krize, radnicima isplaćuju minimalne zarade. – Problem je što se na kraju ispostavi da se privremenom rešenju ne nazire kraj. Cela tekstilna i jedan deo metalske industrije je na minimalcu. Da nesreća bude veća, u isplati minimalca kasni se od tri do pet meseci. Pre nekoliko dana bila sam u firmi u kojoj se već tri godine isplaćuje minimalac, a zarada kasni pet meseci. Kako možete da pomognete ako vam poslodavac kaže da posluje s minusom. Štrajk ne može da bude rešenje jer je situacija u privredi katastrofalna i tako nešto oteralo bi firmu u stečaj. Nažalost, u takvim situacijama smo nemoćni – priznaje naša sagovornica.
BEOGRAD - U kultnoj berlinskoj galeriji „Neurotitan”, od 7. do 24. juna biće predstavljena grupna izložba radova pet beogradskih autora pod nazivom „Exit Through The Glory Hole: Pervert's Guide to Belgrade's Graphic Underground”, na inicijativu i u produkciji kolektiva „Dis-patch”. Tokom tri sedmice u jun, u berlinskoj galeriji sa dvadesetogodišnjom tradicijom bavljenja alternativnim umetničkim tendencijama, predstaviće se umetnici: EmaEmaEma, Fat Kid Beny, Fuck New Rave, Weedzor i ?.?.?. Svi pozvani umetnici dugo se bave „strit artom” i subkulturom, a jedan od glavnih ciljeva izložbe i namera kustosa Relje Bobića, ispred „Dis-patch” kolektiva, jeste da se njihov rad sagleda u novom kontekstu, kao i da se autorima pruži prilika da sarađuju i razviju radove specijalno za ovaj projekat. Umetnici će, kako je najavio „Dis-patch” kolektiv, imati priliku da u značajnom galerijskom prostoru predstave radove, postavke i intervencije koji predstavljaju specifične preseke njihovih estetika, izabranih tehnika, inspiracija i specifičnog umetničkog iskustva, a radiće i na zajedničkim projektima. Izložba će ponuditi uvid u stvaralaštvo nekih od najzanimljivijih beogradskih autora mlađe generacije, koji se slobodno kreću žanrovima i tehnikama, uglavnom sasvim izvan „zvaničnog” sistema lokalne scene vizuelnih umetnosti. Postavka predstavlja kombinaciju prethodno realizovanih radova, printova i elemenata štampanih specijalno za ovu priliku, kao i intervencija u samoj galeriji, na zidovima i podovima. Ovo je drugi projekat iz Beograda koji će biti predstavljen u galeriji „Neurotitan” kroz partnerstvo sa kolektivom „Dis-patch” - prvi je bio „Laserski samit jeftine grafike”. Izložba „Exit Through the Glory Hole” biće predstavljena i u Beogradu, u septembru.
Pre pet godina, 15. maja 2007, osnovanaje izdavačka kuća „Arhipelag”.Za pet godina objavili su oko 150 knjiga, u 19 edicija.Knjige, u izdanju „Arhipelaga”, dobile su više od 30 književnih nagrada u zemlji i svetu. Knjige srpskih pisaca, objavljene u „Arhipelagu”, prevedene su na dvadesetak jezika. Posebno su ponosni na ediciju „Sto slovenskih romana”, najveći međunarodni izdavački projekat u koji je poslednjih decenija uključena srpska književnost.Objavili su i „Izabrana dela Danila Kiša”, u sedam knjiga. Za svoje knjige, edicije, dizajn i ukupnu izdavačku produkciju, „Arhipelag” je dobio nekoliko nagrada na domaćim i međunarodnim sajmovima knjiga, od kojih je najnovija nagrada za najboljeg izdavača na sedmom međunarodnom Sajmu knjiga u Podgorici. Na međunarodnom Sajmu knjiga u Beogradu (2009),kuća je proglašena za izdavača godine u Srbiji. Osnovali su Klub čitalaca „Arhipelag” koji je danas jedna od najaktivnijih mreža čitalaca u Srbiji.Pokrenuli su „Arhipelag magazin”, onlajn magazin za književnost, kulturu i nove ideje.Organizovali su nekoliko stotina književnih programa i susreta sa čitaocima. Ugostili su 38 poznatih stranih pisaca, među kojima su i David Grosman, Čarls Simić, Klaudio Magris, Džon Ralston Sol, ĐerđKonrad, Adam Zagajevski… Odlučili su da pokrenu Beogradski festival evropske književnosti, jer smatraju da je Beogradu potreban jedan veliki međunarodni književni festival. Festival će biti održan od 25. do 29. juna, u beogradskom Domu omladine. Uz gostovanje stranih i domaćih pisaca, koji će čitati svoja dela, biće organizovana izložba fotografija i prikazana retrospektiva filmova, nastalih na osnovu književnih dela. Vrhunskoj književnosti, kaže Gojko Božović, potrebna je jedna nova, moderna promocija. Izdavačku kuću „Arhipelag”osnovao je jer je želeo da, na osnovu ličnog iskustva u književnosti i izdavaštvu,i saradnje s najboljim evropskim izdavačima i vodećim kulturnim institucijama, ponudi i čitaocima i piscima jedan drugačiji model saradnje u kojem će izdavaštvo biti usaglašeno s novim medijskim, komunikacijskim i tehnološkim okolnostima, u kojem će izdavač biti samo neophodna spona pisaca i čitalaca. „Arhipelag” jeosnovao jer je verovao u kulturnu i socijalnu odgovornost izdavača: izdavač je odgovoran prema svojim čitaocima, a ne samo prema svojim interesima. Izdavač mora da veruje u kulturne vrednosti kao u ključni korektiv svog posla. Izdavaštvo je lep i uzbudljiv posao upravo zato što se u njemu na neponovljiv način povezuju kultura i tržište. Kultura nam daje visoke kriterijume, a na tržištu proveravamo svoje ideje. To je,od samog početka, osnovni koncept „Arhipelaga”. Ova izdavačka kuća, naglašava Božović, želi da piscima pruži profesionalnu saradnju, podrškui kolegijalnost, a čitaocima mogućnost izbora. Nikada nije bilo više knjiga nego danas, ali to su uglavnom sve iste knjige, bez ikakve međusobne razlike, a književnost je jedan od ključnih prostora slobode, mašte i izbora. Ako je svejedno koju knjigu čitamo, onda knjige više uopšte nisu važne, onda su knjige zabava i razbibriga, a to je najbolji način ne samo da odustanemo od knjiga nego da odustanemo i od svega drugog. „Arhipelag” objavljuje knjige koje pozivaju na čitanje i dijalog, na važnost izbora i moć kreativnosti, na slobodu mišljenja i avanturu uživanja. Objavljujeknjige koje se razlikuju, knjige u znaku najuzbudljivije mašte i najboljeg znanja. Njihov cilj nikada nije bio da objave najviše knjiga,nego da objave najviše dobrih knjiga. „Arhipelag”, ističe Božović, oblikovan je kao izdavačka kuća koja je na strani svojih čitalaca,kako izborom knjiga i izborom autora, tako i jasnim opredeljenjem za vrhunske vrednosti u svakoj od biblioteka koju objavljuje.
Prva generacija nove „bube”, predstavljena početkom 1998. u Detroitu, nakon početnog oduševljenja, jer je „kopirala” uz „ford T” najslavniji auto svih vremena, nije vremenom opravdala očekivanja. Prva zamerka je bila što nije pogodila stil i duh modela koji se počeo proizvoditi, u maloj seriji, 1938. u nacističkoj Nemačkoj, a od 1946. u Nemačkoj proizvedeno ukupno 21.529.464 primerka. Druga velika zamerka bila je skučenost na zadnjim sedištiima, a treća i najveća mana – prtljažnik od samo 215 litara. Sve je to, konačno, popravila druga generacija nove „bube”, koja je nedavno predstavljena u Berlinu. Već prvi kontakt s novom verzijom obnovljene legende pokazao je da je to sada druga priča, što su priznali i „Folksvagenovi” konstruktori i dizajneri. To je to – zaključila je većina novinara na međunarodnoj prezentaciji nove serije, kojom legendarni model iz Volfsburga dobija snažan vetar u leđa za novi tržišni uspeh. Dimenzijama 428 x 181 x 149 cm, prepoznatljiva karoserija je 15 centimetara duža, osam šira i centimetar niža od dosadašnje pa izgleda dinamičnije i privlačnije. Odmah oduševljavaju 17-colovni aluminijumski naplaci, koji podsećaju na klasične sa ratkapama, kakve je imala originalna „buba”. Pod prednjom haubom (kod originalne „bube” motor je bio pozadi) ugrađen je turbobenzinski motor s direktnim ubrizgavanjem 2,0 TSI sa 200 KS. Isti motor u „golfu GTI” razvija 210 KS, a nešto manja snaga znači veću elastičnost. U paru je sa sekvencijalnim automatskim menjačem DSG sa šest stepeni prenosa i dvostrukom lamelom i ta kombinacija garantuje izvrsne performanse, uz laganu vožnju za uživanje. Nova „Folksvagenova” ikona dizajnirana je atraktivno spolja, a i unutrašnjost privlači lepim stilom. Da bi se povezala s izvornim stilom „bube”, u sredini table s instrumentima je veliki okrugli brzinomer, a sa strana su obrtomer i merač količine goriva. U ovakvom autu, koji ima stil polukupea, mesta ima ipak dovoljno, a prtljažnik je povećan na pristojnih 310 litara. Stoga je nova „buba”, konačno, pristojan auto za manju porodicu. Već je dostupna je u pet pogonskih verzija, s direktnim ubrizgavanjem i turbopunjačem – benzinskim 1,2 TSI sa 105 KS, 1,4 TSI sa 160 KS (s turbopunjačem i kompresorom) i 2,0 TSI sa 200 KS, te štedljivi i solidni dizelaši 1,6 TDI sa 105 KS i 2,0 TDI sa 140 KS. Novinarima je u Berlinu na raspolaganju bila isključivo najsnažnija verzija, raskošno opremljena i s automatskim menjačem. Koncepcija je slična kao u „golfu”, ali je međuosovinski razmak skraćen na 254 cm. Velika širina i sniženo težište osiguravaju bolje vozne karakteristike. Zbog toga se u vožnji odmah stiče utisak potpune kontrole i sigurnosti. Komande su, po „Folksvagenovom” receptu, precizne i ugodne. Poučeni lošim iskustvom, s previsokom početnom cenom prethodnog modela, osnovni model „bijtl 1,2 TSI” u Nemačkoj će koštati 16.950 evra.
Osmim mestom na Evropskom prvenstvu u Poljskoj naši košarkaši oprostili su se od Igara u Londonu, ali i direktnog učešća na narednoj kontinentalnoj smotri u Sloveniji 2013. Tako će drugi put za redom morati da igraju kvalifikacije, a rivali će biti poznati danas. U gradiću Frajsingu nedaleko od Minhena biće obavljen žreb u muškoj i ženskoj konkurenciju, a Košarkaški savez Srbije predstavljaće potpredsednici Dejan Bodiroga i Ana Joković i generalni sekretar Andrija Kleut. Žreb košarkaša izaziva posebnu pažnju, iako se plasman u Sloveniju praktično ne dovodi u pitanje. Srbija će biti u prvom kvalitetnom „šeširu” i neće u grupi imati za rivale takođe nosioce Nemačku, Tursku, Hrvatsku, Finsku i Gruziju, ali teoretski može da dobije atraktivne, Italiju, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i Izrael. U konkurenciji su 31 reprezentacija, a biće formirano pet grupa po pet i jedna sa šest selekcija. U Sloveniju će po dve prvoplasirane i četiri najbolje trećeplasirane ekipe. Kvalifikacije će se igrati naredne godine od 15. avgusta do 11. septembra, a učešće su već obezbedili Španija, Francuska, Rusija, Makedonija, Litvanija, Grčka, Velika Britanija i Slovenija. – Kad već moramo da igramo kvalifikacije, dobra strana je što će posle tri godine ljubitelji košarke u Srbiji moći da vide svoju reprezentaciju. Želja je da mečeve igramo i van Beograda i nadam se da će momci imati veliku podršku bez obzira koje ćemo rivale dobiti – rekao je uoči žreba Dejan Bodiroga. Znatno delikatniji zadatak očekuje naše najbolje košarkašice koje poslednjih godina ne beleže značajnije rezultate. Biće žrebane iz trećeg „šešira”, a u konkurenciji je 26 selekcija. Po dve najbolje iz svake od četiri grupe izboriće učešće u Francuskoj 2013, a kvalifikacije su na programu od 13. juna do 14. jula naredne godine.
Kan – U Kanu već četvrti dan uzastopno pada teška, hladna kiša, crveni tepih je natopljen vodom, ali to nimalo ne sprečava filmske dive da po njemu gaze u sandalicama sa visokim potpeticama i u dugim haljinama sa golim leđima. Glamur je u Kanu neuništiv i baš ga ništa ne može sprečiti. Bekstvo od hladnog talasa na mokroj Kroazeti najlakše je iskoristiti u festivalskim dvoranama u kojima se, u poslednja dva dana, smenjuju nova egzistencijalistička dela filmskih klasika poput Alena Renea, Bernarda Bertolučija, Abasa Kijarostamija, Kena Louča. I svaki od njih je višestruki povratnik u Kan, i svaki od njih nezaobilazni je deo istorije i svetskog filma i Kanskog festivala. Britanskom maestru Kenu Louču ovo je jedanaesti put da se takmiči za „Zlatnu palmu”. Njegov, sinoć viđeni, „Anđeoski deo” je duhovit, šarmantan i optimističan film. „Nepopravljivi levičar” je ponudio savremenu bajku o mogućem ostvarivanju socijalne pravde i jednakih šansi za sve i to kroz dovitljivo sročenu priču o grupi mladih glazgovskih luzera kojima je još rođenjem dodeljena sudbina konstantnog upadanja u nevolje. Međutim, Louč sa svojim odanim scenaristom Polom Lavertijem, nudi izlaz i mogućnost boljeg života. Za to je dovoljan samo jedan plemeniti čovek dobre volje koji im pruža ruke i nadaleko čuveni škotski viski čija vrednost na aukcijama dostiže vrtoglave visine. Dakle, dve stvari na kojima Škotska počiva – čovek i viski bili bi dovoljni da se posrnula omladina izvede na pravi put. Tokom projekcije salve smeha, aplauzi na kraju kao potvrda da je Louč ponudio do sada najvedriji film u takmičarskom programu Kana, ujedno i svoj najkomercijalniji film. Humora, šarma ali i nežnosti u pristupu temi, ne nedostaje ni iranskom reditelju Abasu Kijarostamiju, koji je svoj film „Kao zaljubljen” snimio u Japanu i uloge poverio izvanrednom japanskom veteranu Tadašiju Okunou i mladoj Rin Takanaši, čija lepota pleni sa filmskog platna. I kao što se Haneke u svom filmu „Ljubav” bavi ljubavnim iskrama ostarelih i od društva zanemarenih ljudi koji su nadomak večnog odlaska, tako i Kijarostami ovu temu razrađuje na human, ali i humoran način. Ostareli profesor univerziteta sa davno pokidanim vezama sa prezauzetom ćerkom i prezauzetim unucima, od svog bivšeg studenta, a sada uspešnog podvodača, naručuje devojku za jednu noć. Ona je studentkinja sociologije, devojka iz provincije koja školovanje i život u haotičnom megalopolisu plaća svojim „noćnim poslom”. Međutim, sudar ta dva sveta i dve generacije stvara nešto sasvim drugačije – neobičnu i dirljivu romansu u kojoj se stari profesor postavlja kao zaštitnik, spreman čak i na lažni identitet, a devojka kao izgubljena unuka kojoj je potrebna sigurnost i briga. Iako je snimljen u Japanu i na japanskom jeziku, ovo je tipičan Kijarostamijev film, sa intimističkim i sjajno organizovanim kadrovima snimljenim u automobilu i kroz vetrobransko staklo. Još jedna posveta ljubavi i životu na zalasku. Novotalasovski modernista, legendarni francuski reditelj Alan Rene, koji proslavlja svojih 89 godina čvrsto stojeći na nogama i najavljujući čak svoj novi projekat, u Kan se vratio sa filmom „Još ništa niste videli”, magičnom mešavinom teatra, uspomena i stvarnog života grupe glumaca koji u artificijelnom svetu dele estetska zadovoljstva izazvana sećanjima na sopstveno učešće u predstavi „Euridika” (prema grčkom mitu o Orfeju i Euridiki). Svaki od 13 Reneovih glumaca, a među njima su i Mišel Pikoli, Sabin Azema (Reneova supruga), Pjer Arditi, Matju Almarik, igra samog sebe i ali i lik iz predstave u kojoj je svojevremeno igrao. Zanimljiva i na trenutke čak impresivna Reneova igra sa refleksijama na prošlost, ljubav i smrt. Film za poštovanje. Za poštovanje i aplauze je i film „Ti i ja” italijanske legende, filmskog maga Bernarda Bertolučija (71) koji se danas prikazuje van konkurencije. Bertoluči, koji je posle moždanog udara, poslednjih godina u invalidskim kolicima, novi film je snimao prema romanu Nikola Armanitija. Reč je o intenzivnoj priči o 14-godišnjem Lorencu koji neočekivano dolazi u bliski kontakt sa svojom mnogo starijom polusestrom Olivijom, koja je heroinski zavisnik... Takmičarskoj grupi danas se priključio i film Australijanca Endrua Dominika „Ubij ih nežno” sa Bredom Pitom u glavnoj ulozi. Film se od komedije do realističkog nasilja prebacuje u roku od svega nekoliko sekundi, najnoviji glumački poduhvat Breda Pita izaziva ravnodušnost, pa je sve to zajedno uzrokovalo da je reakcija na kraju jutarnje projekcije bila potpuna tišina. Danas je i takmičarski red za francuski film „Sveti motori” sa Evom Mendes, Kajli Minog i Mišelom Pikolijem, čiji je autor pomalo zaboravljeni Leos Karaks, nekadašnji predvodnik takozvanog filma od izgleda osamdesetih godina prošlog veka. Posle 13 godina pauze Karaks se ponovo vratio filmu, ali ne i u Kan. Javna pokazivanja i intervjue odbija, te je na kraju otkazao dolazak (!?). Sutra su na programu filmovi Voltera Saleša i Karlosa Rejgadasa, a u programu „Izvestan pogled”, biće prikazan i omnibus „Sedam dana u Havani” u kojem se kao glumac pojavljuje Emir Kusturica. Kan – Svečano je obeležena 65. godišnjica Kanskog festivala: uz filmska sećanja Žola Žakoba, učešće mnogih dosadašnjih laureata, monografiju, veliku žurku na plaži „Mažestik”, iranskom reditelju Asgharu Farhadiju koji je najavio saradnju sa Marion Kotijar, evropska komesarka za kulturu Andrula Vasiliju uručila je nagradu „Pri medija” za film „Razvod”, a u Kanu je ponovo zajedno viđen rediteljsko-glumački tandem – Roman Polanski i Nastasja Kinski. Polanski je prisustvovao svečanoj projekciji restaurirane kopije filma „Tesa” iz 1979. godine (program Kanski klasici) i zajedno sa Nastasjom Kinski, čija su lepota i darovitost svojevremeno otkrivene u ovom filmu, prisustvovao susretu sa publikom.
Gegali su se dva dana, a pobednika je odlučila jedna jedina sekunda. Prvo svetsko nadmetanje dvonožnih robota trkača na najdužoj olimpijskoj deonici (42.195 metara), u japanskom gradu Osaki, okončano je – sportskim rečnikom kazano – neizvesnim foto-finišom. Maleni čovekoliki maratonac, nazvan Robovie-PC, na čijim je prsima pisalo „Mi volimo Osaku”, stigao je na cilj hodajući sporije od jednog kilometra (777 metara) na sat. I to je bilo dovoljno da za dlaku pretekne najbliže takmace. Konačan redosled, kao i u svakom takmičenju, glasi: prvo mesto kompanija „Vistoun” – 54 sata 57 minuta 50 sekundi, drugo mesto Centar za robotiku – sekund i treće mesto Osaka institut za tehnologiju koji je prevalio 33.795 metara (oko 337 optrčavanja). Poslednju liniju utrkivanja od petorice učesnika prešla su, dakle, samo dvojica. Učinak uspešnosti u izdržljivosti (40 odsto), što je bila prevashodna namera stručnjaka, nije toliko loš kao što se na prvi pogled čini. Naprave čoveku nalik, naime, morale su bez ičije pomoći da ustanu posle pada i nastave hodanje. Ljudi su jedino smeli da promene oštećene delove, nikako celu pokretnu skalameriju. Tako se četvrti u konačnom odmeravanju pokvario posle 177 krugova (17.723 metra), a peti (i ujedno poslednji) već nakon tri (224 metra). Deonica kojom su se kretali ličila je na izduženu kružnicu, a iznosila je 100 metara. Trka je započela još u četvrtak, pošto su trkači pozdravili okupljene gledaoce, uz predviđanje da će pobednik kroz cilj proći tek u nedelju. Pravila su bila stroga: nema prekida, osim kada se menjaju istrošene baterije ili obavlja popravka. Najbrži hodač (to ni u kom slučaju nije ličilo na trčanje) visok je oko 40 santimetara i teži 2,4 kilograma. Na vodeće mesto izbio je nekoliko krugova pre kraja, ispred najljućeg protivnika iz iste kompanije („Vistoun”) na kojeg uveliko podseća (u imenu se razlikuju za jednu dodatu reč). Hoće li najduža trka u slavu Grka Filipidesa (12. avgusta, a ne 12. septembra) 490. godine pre Hrista, jednog dana ostati davno podsećanje na vreme kada su ljudi trčali? Legenda kazuje da su atinski vojnici izvojevali prvu kopnenu pobedu nad persijskim uljezima, a vojskovođe su otpremile uvežbanog trkača da radosnu novost što pre saopšti uplašenim sugrađanima. Pretrčavši razdaljinu od Maratonskog polja do Atine, u dužini od 42 kilometra i 195 metara (što je i dan-danas mera za trkače-maratonce na olimpijskim igrama), Filipides je jedva izustio „Veselite se, pobedili smo” i pao mrtav. Na prvim modernim Olimpijskim igrama 1896. u Atini, inače, pobedio je Grk Spiridon Luis. Ni dvonožnim robotima nije bilo lako, zar ne?
Ovogodišnji „Molijerovi dani”, koje organizuje, već četvrti put, Francuski institut u Beogradu, proteći će u znaku nagrada. Tri pisca, Didije Dekoen, Erik Faj i Patrik Beson, sva trojica dobitnici značajnih književnih nagrada u Francuskoj, biće gosti u Beogradu od 28. do 30. maja. Među njima, najsvežije nagrađen je Erik Faj, koji je za svoj roman „Nagasaki”, objavljen i kod nas u izdanju Geopoetike, dobio Veliku nagradu Francuske akademije 2010. godine. Didije Dekoen, koji inače još nije prevođen kod nas, a autor je tridesetak književnih dela, dobio je Gonkurovu nagradu 1977, dok je Patrik Beson dobio Veliku nagradu Francuske akademije još 1985. godine za roman „Dara” i nagradu Renodo 1995. za roman „Brabanovi”. Ove godine prvi put će biti proglašena i Gonkurova nagrada studenata Srbije. Njima su data četiri dela iz najužeg izbora za prošlogodišnju Gonkurovu nagradu da izaberu svog favorita. Studenti su imali šest meseci da knjige pročitaju i diskutuju o njima među sobom da bi na kraju izabrali svog favorita koji se, inače, nije poklopio sa zvaničnim dobitnikom ovog priznanja u Francuskoj. Takođe će biti uručena i nagrada „Branko Jelić” koja se dodeljuje za prevođenje sa francuskog na srpski jezik u dve kategorije, a dobitnici će biti saopšteni na samom uručenju priznanja. Beogradska publika će se prvo sresti sa Didijeom Dekoenom, u ponedeljak (28. maja) odmah posle otvaranja „Molijerovih dana” koje je zakazano za 18.30 sati u prostorijama Francuskog instituta. U utorak u 17 sati je proglašenje Gonkurove nagrade studenata Srbije, čiji je pokrovitelj takođe Didije Dekoen, inače generalni sekretar Akademije Gonkur, posle čega će sa sva tri pisca biti upriličen razgovor na temu „Čemu služe književne nagrade”. Iste večeri u 20 sati, u Kuli Nebojša na Donjem Kalemegdanu, biće susret sa Erikom Fajom, iz čije knjige „Nagasaki” će odlomke čitati glumac Miki Manojlović, a u programu će učestvovati i prevodilac knjige na srpski Jelena Stakić. Proglašenje i uručenje nagrade „Branko Jelić” je u sredu, u 18 sati, takođe u Francuskom institutu, a posle toga susret sa Patrikom Besonom. Stavljajući akcenat na snagu inteligencije i značaj duhovnog stvaralaštva, „Molijerovi dani” su za ove četiri godine već postali poznati ne samo u Srbiji, nego i u Francuskoj iz koje dolazi sve više i više cenjenih pisaca, rekao je na jučerašnjoj konferenciji za novinare, Žan-Lik Goester, direktor Francuskog instituta u Beogradu, naglašavajući da ova institucija pruža veliku podršku prevođenju sa francuskog na srpski i da se godišnje u Srbiji objavi oko 250 naslova prevedenih sa francuskog jezika.
Republička izborna komisija proglasila je juče konačne rezultate predsedničkih izbora, prema kojima je za predsednika Srbije izabran Tomislav Nikolić, kandidat Srpske napredne stranke, sa osvojenih 49,54 odsto glasova. Njegov protivkandidat Boris Tadić, dobio je 47,31 odsto glasova. U birački spisak bio je upisan 6.753.351 građanin, a svoje pravo glasa iskoristilo je 3.133.682 građanina ili 46,28 odsto. Prema podacima RIK-a, Nikolić je dobio 1.552.063 glasa, a Tadić 1.481.952. Nevažećih listića, u drugom krugu, bilo je 98.664, ili 3,15 odsto. Ovaj izveštaj usvojen je jednoglasno glasovima svih 16 prisutnih članova RIK-a. Predstavnici Srpske radikalne stranke izašli su iz sale pre glasanja. Usvajanju izveštaja prethodila je duža rasprava, prvo o nekoliko prigovora, a potom, na sledećoj sednici, o tome ko kome u komisiji treba da se izvini, odnosno ko kome treba da zahvali zbog obezbeđivanja kvoruma za glasanje. Prvo je rešena dilema kako da se postupi sa izveštajima sa tri biračka mesta na kojima je „bilo teških grešaka”. Kako je rekao Dragan Vukmirović, direktor Republičkog zavoda za statistiku, glasanje na tim biračkim mestima nije moglo da utiče na konačne rezultate, jer je na njima upisano 2.906 birača, a glasala su 1.433. Vukmirović je naveo da su na jednom biračkom mestu u Raškoj bila dva glasačka listića više u kutiji od broja birača koji su glasali. Ista greška utvrđena je na po jednom biračkom mestu u Varvarinu (34 listića više) i u Staroj Pazovi (tri listića više). Vukmirović je kazao da je takvih grešaka bilo i ranije, te da su, u takvim slučajevima, za konačne rezultate uzimani oni koji su navedeni u zapisniku. RIK je i ovog puta odlučio da te zapisnike uvrsti u izveštaj. Kad su rešili pitanje teških grešaka usledila je duga sednica na kojoj se na kraju glasalo o izveštaju o konačnim rezultatima. Prvo je nekoliko članova RIK-a iz stranaka koje su podržale Borisa Tadića konstatovalo „kolege iz SNS-a trebalo bi da nam se izvine zbog optužbi o krađi glasova, jer će sada glasati za ove rezultate”. Milorad Petrović je kazao naprednjacima: „Prvo treba da budete iznad svake stranačke pripadnosti, a kvorum za izglasavanje konačnih rezultata obezbediće vam oni koje ste optužili za krađu i uprkos tome što vi niste glasali za izveštaj o rezultatima prvog kruga izbora”. Naprednjak Milorad Pantelić objasnio je kako „u drugom krugu nije bilo nepravilnosti”, a Vesna Ćirić (DS) kazala je da je „SNS u drugom krugu zamenio veliki broj članova biračkih odbora, što znači da za sve neregularnosti u prvom krugu, može da optuži svoje članove odbora”.
Istanbul, 9. septembra – Mnogo su Turci uložili u Svetsko prvenstvo, a sve s ciljem da se konačno dokopaju medalje na najvećem takmičenju. Kao domaćini osvojili su evropsko srebro 2001 (poraz protiv Jugoslavije u finalu sa 78:69), a posle neuspeha u Beogradu, četiri godine kasnije (ispali u osmini finala kao i mi), angažovali su vrsnog stručnjaka Bogdana Tanjevića. Trofejni trener, koji je medalje osvajao s reprezentacijama Jugoslavije i Italije, napravio je projekat čija bi kruna trebalo da bude sada. Ujedno, ovo prvenstvo je njegov oproštaj od trenerskog posla, ali ne i od košarke. Od jeseni biće sportski direktor Rome, pa poslednje „aktivne” dane provodi u gotovo euforičnom raspoloženju. Duel sa Srbijom ima i simbolički značaj. Mogao bi da bude poslednji u njegovoj blistavoj karijeri, a selektorsku je započeo na klupi Jugoslavije. Još u Poljskoj prošle godine je najavio novi košarkaški hit, kada je srebrnu medalju Srbije ocenio kao uspeh juniorske reprezentacije s Krstićem. Iako su mnogi tokom šampionata izbegavali Španiju, turski selektor je u polufinalu priželjkivao upravo „furiju”. – Želeo sam Španiju. Razlog je čisto sportski, jer Srbija je pripremljeniji i ozbiljniji tim. Iako mlad, igra fantastičnu košarku, a predvođeni su maestralnim trenerom Ivkovićem. Ljubomoran sam na njega zbog igrača koje ima i košarke kakvu igraju. Čeka nas mnogo težak posao – zaključio je Tanjević. Govorio je iskusni trener o svakom pojedincu, fenomenalnom Teodosiću i antologijskoj „trojci” protiv Španije, kvalitetu Krstića, naših krila Bjelice i Kešelja i „četvorki” Veličkovića i Savanovića. Imaće, kaže, pune ruke posla da sve to stavi pod kontrolu, ali veruje u snagu svog tima i publiku koja ga je do sada nosila. – Koju ću taktiku da izaberem ostaće tajna. Ali, koliko Srbija vredi, mogao bi da napišem roman posle onog što sam video prošle godine u Poljskoj, u dva meča na pripremama i ovde na šampionatu. Teodosić je fantastičan, ne samo zbog one „trojke”. Nije ni malo respektovao Rubija koji je evropska zvezda. Imao sam utisak kao da ga izaziva: „hajde, šutiraj ako smeš”, kao da mu je govorio ostavljajući mu prostor. Nadam se finalu, ali to treba uraditi protiv super ekipe koja igra super košarku. Rezultat protiv Španije nije realan, utakmica je dobijena mnogo lakše. To može da uradi samo tim koji je ekstremno dobro pripremljen, s disciplinom koja je karakteristična za Ivkovićev rad. S druge strane, ne možeš tako da igraš s pet-šest igrača, već s deset-jedanaest. To što na svakoj utakmici iskoči neko drugi, čak i od kog se ne nadaš, govori kako je izvrešena selekcija. Ipak, imamo i mi mnogo aduta. Biće vatre, biće uzbuđenja. Finale sanjamo svi, a jedan ide po zlato – istakao je Tanjević.
„Šanse Gruzije da uskoro postane članica NATO-a, ili da povrati kontrolu nad dvema otcepljenim republikama Abhazijom i Južnom Osetijom, veoma su male”, izjavio je gruzijski predsednik Mihail Sakašvili u najnovijem intervjuu listu „Volstrit džornal“. „To je tragično, ispada da su Rusi bili potpuno u pravu“, rezignirano je potvrdio Sakašvili. Izjava šefa gruzijske države data je svega nekoliko dana pred dolazak na Kavkaz (i u Ukrajinu) potpredsednika SAD Džozefa Bajdena. Posle rusko-američkog susreta u Moskvi, a potom i u L’Akvili u Italiji i odluke da interese Vašingtona u dve bivše sovjetske republike ne prenosi predsednik Barak Obama već Bajden, postalo je jasno da su nade u brzo približavanje Tbilisija i Kijeva Briselu sasvim izjalovljene. A upravo na tu kartu igrali su i Sakašvili i Viktor Juščenko, predvodnici dveju „obojenih revolucija“ (gruzijske 2003. i ukrajinske 2004), čiji se ugled među sopstvenim biračima u međuvremenu srozao na najniži mogući nivo. Kako prenose mediji, Sakašvili je do petodnevnog avgustovskog rata prošle godine, kada su Abhazija i Južna Osetija definitivno odvojene od Gruzije, bio ubeđen da mu je put ka Zapadu uveliko trasiran, a reintegracija dve republike (tada još tek u statusu „pobunjenih“) pitanje dana. Ispalo je drugačije i po predsednika – porazno. Verovatno stoga, ali i u nameri da utiša sve glasnije kritičare i nekako ipak sačuva položaj, Sakašvili je odlučio da parlamentu predloži dodatnu raspodelu vlasti i demokratizaciju političkog života. To znači raspisivanje novih lokalnih izbora, davanje opoziciji više medijskog prostora i uključivanje opozicionih predstavnika u rad vlade. „Posle psihološkog preispitivanja shvatio sam da je moj zadatak da modernizujem Gruziju, učvrstim demokratiju i omogućim mirnu predaju vlasti 2013“, izjavio je predsednik u intervjuu „Volstrit džornalu“. Teško je, međutim, verovati da bi čovek koji je svoju zemlju doveo u potpunu zavisnost od stranog faktora, a građane naterao da izlaskom na ulice izraze neslaganje sa takvom politikom, mogao da učini značajniji preokret i mirno sačeka datum svoje zakonske smene. Treba pomenuti i da je intervjuom „Volstrit džornalu“ Sakašvili, na neki način, dao odrešene ruke Džozefu Bajdenu koji će sada, očigledno, moći u potpunosti da se okrene kontaktima sa gruzijskom opozicijom – i sve ono što su SAD pre nekoliko godina obećavale (ali ne i ostvarile) Sakašviliju sada će moći da obeća njegovim političkim protivnicima i potencijalnim naslednicima. Sa druge strane, i upravo u takvim okolnostima, Bajdenova poseta mogla bi da se pretvori u protokolarnu, pa čak i izlišnu.
Sarajevo–Bošnjačke političke partije ne odustaju od zahteva da se predstojeći lokalni izbori u Srebrenici moraju održati po pravilima iz 2008, što bi i sada, kao i pre četiri godine, podrazumevalo izmene Izbornog zakona BiH.Od međunarodnih zvaničnika traže da im pomognu i nametnu posebna izborna pravila i tako spreče mogućnost da za načelnika Srebrenice bude izabran Srbin,ili kako to oni kažu „kandidat koji negira genocid”. Zakonske izmene, na kojima insistira bošnjačka strana, omogućile bi da svi stanovnici Srebrenice registrovani na popisu 1991. godine imaju pravo da glasaju, bez obzira na njihovo trenutno mesto prebivališta. Političari iz Republike Srpske odbacuju i zahtev Bošnjaka i mogućnostnametanja.Poručuju da se ustupak koji su napravili 2008. godine, kada su nedvosmisleno upozorilida to čine „poslednji put”, neće i ne može ponoviti. „Nikakve izmene Izbornog zakona u tom pogledu neće se desiti i lokalni izbori u Srebrenici biće sprovedeni prema važećem zakonu”, tvrdi predsednik Republike Srpske Milorad Dodik. On naglašavada su „uzaludna”očekivanja Bošnjaka da će to nekonametnuti, uključujući i visokog predstavnika Valentina Incka.Incko je ranije izjaviodabi „bilo dobro” da Parlament BiH ponovi odluku iz 2008. godine, kako bi „svi prognani Srebreničani” mogli i na ovim izborima da glasaju kao i pre četiri godine. Dodik je i pre dva dana ponovio da je uveren da srebrenički Srbi neće još dugo trpeti pritiske i diskriminaciju koju nad njima vrši bošnjačka vlast u tom gradu. „Pritisak kojem su izloženi Srbi u Srebrenici nedopustiv je”, kazao je on, naglašavajući da će partije iz RS „usmeriti sve snage na to da na predstojećim izborima za načelnika te opštine bude izabran Srbin”. Predsednik Srpske uveren je da će pobedom srpskog kandidata na lokalnim izborima u Srebrenici „biti otklonjeni svi oblici diskriminacije”. Izmenama Izbornog zakona, kao i intervenciji međunarodne zajednice u tom smislu protivi se i Rusija, što je juče u Sarajevu potvrdio i ruski ambasador u BiH Aleksandar Bocan Harčenko. „Rusija neće dozvoliti da pod pritiskom međunarodne zajednice ili intervencijom visokog predstavnika u BiH dođe do izmena Izbornog zakona za Srebrenicu. Mi smo protiv korišćenja, takozvanih,Bonskih ovlašćenja”, rekao je Bocan Harčenko za medije iz RS. Prema njegovim rečima, što se tiče Srebrenice, situacija je „jako osetljiva” i mešanje međunarodne zajednice bilo bi još „štetnije i sa teškim posledicama”. Malo je verovatno da ća Bošnjaci odustati od svoje inicijative, jer se oni, kroz izmene Izbornog zakona, zapravo, bore za promenu statusa Srebrenice, rado bi da je otmu Srpskoj i priključe Federaciji BiH.
PRIŠTINA – Albanska nacionalna armija (ANA) koju su UNMIK i SAD proglasili za terorističku organizaciju, oglasila se pretnjom da će se silom suprotstaviti svakom pokušaju organizovanja srpskih izbora na Kosovu u maju, piše danas portal Balkan insajt (Balkan Insight). ANA je, kako se navodi, zapretila je da će upotrebiti silu da spreči održavanje srpskih izbora na Kosovu, ako ih međunarođa zajednica ne spreči. Ta grupacija koja se zalaže za ujedinjenje Kosova s Albanijom poslala je imejl Balkan insajtu i drugim medijima u kojem navodi da je rešila da se ponovo aktivira da bi zaštitila Kosovo od još jedne srpske invazije. „Centrala Albanske nacionalne armije je na sastanku 17. marta, odlučila da reaktivira sve svoje vojne strukture i da se suprotstavi Srbiji i njenim bandama u republici Kosovo”, navodi se u saopštenju. ANA je u pismu navela da je prekinula sve aktivnosti kada je Kosovo proglasilo nezavisnost 2008. u nadi da će severni sused dozvoliti Kosovu da napreduje. „Ali četiri godine od nezavisnosti, Srbija nije prestala sabotažu republike Kosovo. Pozivamo međunarodnu zajednicu pre nego što počne rat - intervenišite da sprečite balkanski rat”, navodi se u saopštenju. Balkan insajt podseća da su Vlada Kosova i međunarodna zajednica osudili najavu Srbije da će svoje lokalne izbore zakazane za 6. maj održati i na Kosovu. Kosovska vlada to smatra kršenjem teritorijalnog integriteta i suverenitata zemlje koju Beograd ne priznaje. Uniformisani pripadnici grupe ANA povremeno su viđani na Kosovu posle sukoba 1999. i snimljeni kako patroliraju sa oružjem. Grupa je preuzela odgovornost za nekoliko bombaških incidenata na Kosovu od 1999. godine, navodi Balkan insajt. Grupaciju ANA čiji je akronim na albanskom AKSH (Armata Kombatare Shquiptare) za terorističku organizaciju je proglasio bivši šef UNMIK-a Mihael Štajner. Policija Kosova je, kako navodi Balkan insajt, saopštila da su „upoznata sa ovom informacijom” i da se time bavi. Kosovski političari su ranije odbacili tvrdnje o formaciji ANA kao o „fantomskoj organizaciji”. BEOGRAD – Državni sekretar u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju Oliver Ivanović rekao je danas da ne treba pridavati previše pažnje pretnjama Albanske nacionalne armije (ANA) da će silom sprečiti održavanje srpskih izbora na Kosovu. Ivanović je agenciji Beta rekao da su pretnje te grupe koju su UNMIK i SAD proglasili za terorističku organizaciju, nastale pod uticajem kosovskih zvaničnika koji, zbog pritiska međunarodne zajednice, moraju da budu uzdržani u izjavama. Prema njegovim rečima, često se u „kritičnim situacijama” pojavljuje ANA i saopštenjima i pretnjama javno i jasno izgovori ono što kosovski zvaničnici misle, ali se ne usuđuju da kažu. „Mislim da je došlo do nesloge u albanskom političkom telu i da raste pritisak opozicije u Prištini. Zato i vladajuća garnitura pokušava da odgovori našim zahtevima i zadrži dobru komunikaciju sa predstavnicima međunarodne zajednice na Kosovu, a da istovremeno kod najekstremnijih krugova dobije nekakav poen”, rekao je Ivanović. On je kazao da Ministarstvo nije kontaktiralo međunarodnu zajednicu u vezi sa najavama ANA i da bi na pretnju trebalo da reaguje Kfor, a ne političari. Prema njegovim rečima, najave te organizacije mogu da uznemire stanovništvo, ali na njih ne treba obraćati previše pažnje.
Očekivano, srpski predstavnik na 57. „Pesmi Evrovizije” u Azerbejdžanu, plasirao se u finale koje će biti održano sutra uveče u Kristalnoj dvorani u Baku. Uz Željka Joksimovića koji se takmiči pesmom „Nije ljubav stvar”, u finalu će pevati i predstavnici Litvanije, Bosne i Hercegovine, Ukrajine, Švedske, Makedonije, Norveške, Estonije, Malte i Turske. Tokom izvođenja pesme sinoć, u dugom polufinalu, Joksimović je bio vrlo siguran, a njegov prateći tim funkcionalan, kako u nastupu na sceni tako i u pevanju pratećih vokala. TV prenos nastupa našeg tima odlikovali su krupni planovi, što nije uobičajen način kadriranja za ovo takmičenje. Odluka da naš predstavnik bude sniman na ovaj način jeste dobar izbor jer se tako gledaocima najbolje prenose emocije koje pevač pokazuje tokom interpretiranja kompozicije koja nije laka za izvođenje. Srpski tim nije posegao za spotovskom estetikom i korišćenjem moderne TV režije, što je odlikovalo skoro sve sinoćne nastupa, ali i one iz prvog polufinala. Tokom izvođenja pesme „Euforija”, uz odličan scenski nastup, švedska predstavnica Loren (kojoj kladionice prognoziraju pobedu) pozdravljena je ovacijama publike u Kristalnoj dvorani, i opravdala je titulu favorita. Pevačice iz republika nekadašnje SFRJ opredelili su se za balade: predstavnica Makedonije Kaliopi izvela je pesmu „Crno i belo”, Nina Badrić iz Hrvatske kompoziciju „Nebo” za koju je napisala i tekst i muziku, Maja Sar iz Bosne i Hercegovine pesmu „Korake ti znam”, a Slovenka Eva Boto kompoziciju „Verujem” našeg autora Vladimira Grajića (komponovao pesmu „Molitvu”, kojom je Srbija trijumfovala na „Evrosongu” 2007, u izvođenju Marije Šerifović koja je sinoć pevala u revijalnom delu). Najveće iznenađenje druge večeri 57. „Evrosonga” bio je predstavnik Slovačke (Maks Jason Mai) koji je pevao hevi-metal pesmu, dok je portugalska pevačica ostala verna tradiciji svoje zemlje i izvela klasičnu fado pesmu. Kompozicije modernog aranžmana, kakve su očekivane na ovom takmičenju, izveli su pevači iz Holandije, Litvanije, Gruzije, Belorusije, Turske, Malte i Norveške. Dens ritam koji potseća na produkciju 90-ih godina ponudile su bugarska predstavnica Sofi Marinova, Norvežanin Tuji, i ukrajinska pevačica Gajtana koja je iskoristila sve mogućnosti impozantne scene u Baku, uz nastupa sa velikim LED ekranima i vatrometom. Direktori državne televizije Španije pozvali su špansku predstavnicu na „Pesmi Evrovizije” da ne pobedi na takmičenju u Azerbejdžanu, jer ako trijumfuje oni neće moći da priušte organizaciju „Evrosonga” iduće godine. Prema pravilima takmičenja, državna televizija zemlje čiji takmičar pobedi na „Evrosongu” iduće godine organizuje takmičenje. Pastora Soler, koja predstavlja Španiju u Bakuu rekla je da su se direktori TVE našalili sa njom rekavši joj: „Molim te, nemoj da pobediš. Nije trenutak da pobedimo na ‘Evrosongu’. Ako bi se to dogodilo, bilo bi nemoguće da organizujemo događaj 2013. jer je previše skup”, rekla je ona. Kriza i štednja pogodila je sve oblasti života u Španiji, uključujući i državnu televiziju, koja je morala da otkaže nekoliko popularnih emisija. Od osnivanja „Evrosonga” 1956, Španija je dva puta pobeđivala: 1968. i 1969, a kao član petorke osnivača takmičenja, direktno se plasira u finale.
„Gde siromaštvo uđe kroz vrata, ljubav izlazi kroz pendžer!”. Tako govore Srbi u Pomorišju, u Rumuniji. Poslovica je zabeležena u zborniku Javorke Jorgovan, spremljenom ovih dana za štampu. Tu je iskazana pustošna sila materijalne bede. Što je kriza žešća, to je mržnja veća! Među ljudima oko nas mogu se čuti krici te rastuće mržnje, ne samo u javno-političkom nego i u intimno-porodičnom krugu. Čujem o porodicama bačenim u nemaštinu. Često je uzrok njihovog sloma poznat: to je obično direktor koji je prodao mašine, ćapio pare i pobegao na neka svoja „Kajmanska ostrva”. Da postane direktor u „ona” vremena morao je da se kune u svoju moralno-političku čistotu, a da u stvari bude podli licemer i karijerista. Kad je sistem puk’o, pravo lice se pokazalo – on je mlatipara, onda lakejstvom na rečima, sada u novorođenom kapitalizmu brutalnom otimačinom. Porodica koju su taj sotona, ili vraška kriza zgromili, počinje da se rašiva. Otac sve više pije, u nastupima ljubomore tuče ženu (majku svoje dece), majka pokušava samoubistvo. Žive po dvorišnim kućama. Ili u „favelama” sačinjenim od otpadne cigle i kartona. U nekoj porodici opet oboje supružnika se propiju. Ljubav i blaga reč sve su ređi. To se širi kao najgora socijalna bolest. Ne ograničava se na ljude iz potleušica i čatrlja. U strogom centru Beograda, ovih dana, razvedeni otac, lišen već dugo svog unosnog zaposlenja, ubio mecima majku svoje dece. Ona je, mučenica, žestoko i prekovremeno radila i izdržavala decu. I šta sad? Ćorsokak nesravnjive zloće. Svi su poraženi. Tu nije bilo borbe nego samo zločin. Velika je borba koju ljudi bačeni na ivicu života u sadašnje vreme vode. U napuštenoj fabrici koja je do pre decenije proizvodila strateški industrijski artikal, jedan čovek borbenog karaktera i sjajne vrednoće, skrpio kućicu za sebe i svoje najdraže. Čeka ga neizvesno sutra kad neki tajkun otkupi ruinu pa počne da razvaljuje zdanje koje je bilo ponos „onog” vremena. Gospođi koja na ulici prodaje čarape (osam banki par), pre neki dan su zapretili: „Ako budeš i dalje to radila, bićeš odrapljena sa pedeset hiljada dinara!”. Gledao sam je u panici i pitao se: da li je ikoji od tajkuna bio odrapljen tako drakonskom kaznom. Jer da ona ima pedeset hiljada ne bi tu dreždala! Stegnuta srca gledam te junake opstanka, kad u zimskim mesecima ribaju stepenice. Na stepeništu zgrade u kojoj živim ribala ih je sitna ženica, bolešljivog lika i čovečnog pozdravljanja sa stanarima. Ima dva meseca otkako je umrla u bolnici. Još pamtim njene duboko upale crne oči. Poslovice su rezime vekovnog posmatranja života. Odista ljubav pred siromaštvom beži. Ali srećom, ima ljudi koji odolevaju toj prisili mržnje. Iz jedne varoši u Srbiji, poznatoj po nekadašnjoj industrijalizaciji, preselila se u Beograd ne samo jedna porodica. Ova koju znam, u Beograd je pobegla. Onde u srećnoj provinciji živeli su kod suprugove mame. Ta ih je jednog dana kao nezaposlene isterala. Došli su u Beograd. Ovde ih je primila mamina mama! Dakle, ništa bez stare gospođe i njene moći da suzbije mržnju i očuva ljubav. U tesnom stanu su baka i petoro dobeglica. Samo majka radi. Zato sad baka radi po kućama, da doda para za sve šestoro. U Brazilu ljude takve sudbine i takvog statusa, nazivaju marginalni ljudi! Ta se socijalna margina širi. Ali jedinu nam nadu pruža vest o bratu i sestri, sirotanima bez oca i majke, koji dele jedan te isti par cipela. Kad ona ode u grad, on sedi kod kuće u čarapama, i obratno. Ljubav se ipak ne da isterati kroz pendžer, uvek.
Šangaj, Šenžen – Vođen željom da obraduje suprugu, Hu Lijan ispunjava i želju kineskih komunističkih lidera koji sve češće pominju potrebu da se ekonomski model zemlje reformiše. Ovaj 34-godišnji Šangajac upravo to radi. Troši. „Zarađujem dovoljno da ženu za rođendan mogu da obradujem narukvicom od žada. O tome sam ranije mogao samo da sanjam“, kaže kompjuterski operater,prebirajući po juvelirnici u centru 21-milionskog Šangaja. Sve češće ubacivanje reči „reforme“ u svakodnevni život nije slučajno. Promene su neophodne da bi se održala visoka stopa rasta u vreme opadajućih investicija s krizom prodrmanog Zapada, da bi se podstakla domaća potrošnja i smanjila visoka zavisnost od izvoza, da bi se balansirale rastuće socijalne razlike, da bi se sačuvala politička stabilnost. Po lunarnom horoskopu u koji Kinezi masovno veruju, ova Godina zmaja trebalo bi da bude „puna energije“, kažu astrolozi,obećavajući sreću i uspeh ali i upozoravajući: ponekad će se stvari činiti boljim nego što u stvari jesu i biće ovo jedna smela godina. Kinezima, koji sebe smatraju potomcima Zmaja, preporučuju oprez. Ali, upozorenja da bi Kina mogla da se suoči s krizom,ukoliko ne sprovede reforme u narednih 20 godina, ne stižu samo kriptovanim porukama astrologa. To sve češće govore ovdašnji političari i svetski eksperti. Mao Cedung je neke tenzije koje se i sada pojavljuju sredinom 1940-ih rešio Dugim maršem armije seljaka ka unutrašnjosti i osvajanjem bogatije istočne obale. Zatvorio je Kinu, učinio je jedinstvenom i ravnopravnom, ali siromašnom. Veliki marš Deng Sjaopinga povukao je krajem 1970-ih sirotinju iz unutrašnjosti ka prosperitetnim obalama. Otvorio je Kinu stranom kapitalu, obezbedio joj tokom tri decenije godišnji rast od 10 odsto, podigao je na mesto druge ekonomske sile sveta, učinio je bogatijom, raznovrsnijom i izazovnijom. Oslanjajući se na jeftinu radnu snagu i agresivni izvoz, kineski ekonomski bum uzima dah, ali menjajuće spoljne i unutrašnje okolnosti nameću potrebu za usklađivanjem. To iz svoje perspektive govore i menadžeri „Huaveja“, telekomunikacionog giganta, jedne od najuspešnijih inovacionih kompanija u Kini koja se od osnivanja 1988. ubacila u sam svetski vrh: 140.000 zaposlenih je prošle godine ostvarilo proizvodnju vrednu 32 milijarde dolara. Šesti su svetski proizvođač mobilnih telefona: 20 miliona prošle a ove godine žele 60 miliona. „Kina mora da nađe alternativne puteve da bi nastavila ovako da se razvija“, smatra 24-godišnji menadžer Dai Sia dok iz luksuzne, minimalistički uređene upravne zgrade kompanije, koja u Šenženu zauzima prostor od dva kvadratna kilometra, gledam na manikirani park i jezero pored koga se zaposleni šetaju posle ručka. Na Dengovom putu pojavljuju se znaci opasnosti. Zbog svetskih finansijskih potresa, trgovinski suficit Kine od 155 milijardi dolara manji je nego godinu dana ranije. Privredu najvećeg svetskog izvoznika, koja je najveći poslodavac i ključ socijalne stabilnosti, to mora da uznemirava. Ekonomski rast je 2011, prvi put posle decenije, sveden na ispod devet procenata. U Godini zmaja nedavno je stopa oborena na 7,5 poena. Iako je to i dalje čista fantazija za SAD i EU, premijer Ven Đibao je na kraju nedavno završenog zasedanja Svekineskog narodnog kongresa jasno rekao da su Kini posle tri decenije neophodne promene. „Reforme u Kini stigle su do kritične faze. Bez uspešnih političkih reformi nemoguće je da Kina u potpunosti ispuni ekonomske reforme“, rekao je Ven na poslednjoj konferenciji za novinare posle gotovo decenije na poziciji premijera. Upozorio je da bi u suprotnom Kina mogla da se suoči sa haosom koji bi podsećao na pogubne godine Maove Kulturne revolucije 1966–76. Krajem godine, na 18. Kongresu KP Kine, predstoje promene u partijskom vrhu od kojih se mnogo očekuje. Sji Đinping trebalo bi da zameni Hu Đintaoa na mestu predsednika, a Li Kećiang bi mesto premijera preuzeo od Ven Đibaoa. Da li će nova, kažu liberalnija generacija lidera, ozbiljno shvatiti upozorenja kako bi Kina izbegla da upadne u „zamku srednjeg dohotka“, kao što se to svojevremeno dogodilo Brazilu i Meksiku? Na neophodnost unutrašnjih reformi nedavno je u Pekingu Kinu upozorio i šef Svetske banke. Ukoliko namerava da nastavi svoj „impresivan“ rast, ukoliko pre 2030. želi da postane prva ekonomija sveta, zemlja koja je na „prekretnici“,moraće ne samo da poveća unutrašnju potrošnju već da redefiniše ulogu države i državnih preduzeća koja lako dobijaju povoljne kredite od državnih banaka. Da li će državni giganti poprimiti formu komercijalnih firmi? Da li će te kompanije povisiti dividende svojim vlasnicima – vladi – kako bi imala više novca za socijalne programe? Kineski državni sektor je na raskršću. Moraće da se odluči da li želi državni kapitalizam predvođen gigantskim državnim korporacijama ili slobodno tržište. Kako će se izboriti sa socijalnim kontrastima koji se užurbano useljavaju? Gradovi na jugoistočnoj obali su najava slike kineske budućnosti. Po njima, ili u Pekingu, živi 95 kineskih dolarskih milijardera s Forbsove liste. Unutrašnjost, gde ogroman broj Kineza zarađuje manje nego seljak u Boliviji, jestedeo njene kontrastne savremenosti. Stvoreni su nezadovoljnici novim rasporedom socijalne pravde, oni koji su, poput „gubitnika tranzicije“, žrtve nesnalaženja ili nemogućnosti uklapanja u pohod promena. Kineski lideri moraju na umu da imaju i ovaj generacijski raskorak koji su promene donele svojom brzinom. No, Kinezima je upravo globalna kriza pomogla da se okrenu promeni modela ekonomskog rasta i inovacijama. Ono što bi trebalo da bude strateška promena za zemlju, „Huavei“ vidi na svoj način. „Ljudi su Made in China proizvode do sada izjednačavali sa: jedan – jeftino, dva – lošeg kvaliteta. Ovo drugo sada moramo da izmenimo“, smatra ŠaoJang. „Ljudi su pametniji od tehnologije“, nastavlja Šao. „Znamo šta treba da radimo. Moramo da se menjamo kako bi za tri godine bili među tri najveće svetske firme mobilne telefonije. Kako bi Kina 2030. postala prva privredna sila sveta.“ Reforme od vrha nadole nikada nisu lake jer pogađaju interese onih koji imaju koristi od postojećeg sistema. Promene odozdo nagore obično završe kao revolucija. Da bi sprečili prebrze ili nasilne promene, lideri KP Kine nesumnjivo će političke i ekonomske reforme predstavljati pažljivo i polako. „Stare stvari nikada nisu tako dobre kao nove“, konfučijanski zaključuje 56-godišnji šangajski trgovac Ču Šan. „Mladi ovde ne žele stare vrednosti. Mladi ovde imaju sjajan život. Drukčiji.“ Hu i Ču žive u istom gradu, ali na dva različita mesta koja međusobno imaju malo, ili nikakve veze. Lideri u Pekingu su ti koji treba da ih spoje. Zbog jedinstva zemlje. Pritom imaju jednu važnu olakšavajuću okolnost. Reforme i otvaranje uživaju ogromnu podršku stanovništva. „Nema očaja ni utiska da nema budućnosti“, kaže Hu. „Kinezi su hrabri. Spremni na izazove. Žele da nađu rešenja“, kaže Ču. Gotovo na svim prikazima tradicionalnog kineskog zmaja, pored njegove glave slika se i „vatreni biser“ – „sveti biser“ mudrosti i kosmičke energije „jang“ koji zmajevima daju moć da se uspinju na nebesa. Kina, sa 80 miliona članova partije, je zvanično ateistička zemlja, ali njeni lideri svakako će se, pre nego što krenu u reforme, setiti „vatrenog bisera“.
Berlin, aprila – Kada su savezničke trupe u aprilu i maju 1945. godine stigle do koncentracionih logora na teritoriji Nemačke zatekli su ne samo brda leševa i iznurene žive logoraše, već, kao u logoru Bergen-Belzen, i ispražnjene barake. Po naredbi Hajnriha Himlera, „konstruktora” genocida nad evropskim Jevrejima, logoraši koji su još mogli da hodaju stavljeni su na voz i krenuli u besciljnu vožnju po zemlji čiji su najveći deo zapravo već bili zauzeli saveznički vojnici. U jednom od tih vozova koji su krenuli iz Bergen-Belzena bio je i izraelski novinar i publicista, rođen 1931. godine u Prizrenu, Raul Tajtelbaum. Prošlog vikenda je u blizini Hanovera prisustvovao obeležavanju 65. godišnjice oslobađanja logora Bergen-Belzen. Od sredine aprila do početka maja obeležava se oslobađanje i logora Zaksenhauzen, Ravenzbrik, Buhenvald, Nojengame, Flosenburg i Dahau. U njima nije bilo gasnih komora, od kojih se pri pomenu same reči mnogima i posle decenija ježi koža. Ali samo u Bergen-Belzenu, koji je pojam nacističke strahote postao uveliko zahvaljujući dnevniku u njemu zatočene holandsko-jevrejske devojčice Ane Frank, život je izgubilo preko 70.000 ljudi. Znajući i da je ovo jedna od poslednjih „okruglih” godišnjica kojoj mogu da prisustvuju bivši logoraši, od kojih je većina prevalila osamdesetu, nemačka vlada je u ovogodišnje ceremonije uložila oko 1,5 miliona evra. Njima prisustvuju savezni ministri, predsednici vlada saveznih pokrajina, u Dahau početkom maja ide šef države Horst Keler. „Naša priča je ispričana, šta se nama dogodilo, šta je nama nacizam učinio to se dobro zna, to je jedan od najistraženijih delova ljudske istorije uopšte”, kaže nam u razgovoru tokom boravka u Bergen-Belzenu pokraj Hanovera Raul Tajtelbaum. Ono što ga zanima jeste odgovor na pitanje kako je bilo moguće da se takva diktatura ugnezdi u srcu Evrope, u 20. stoleću. „Svaka generacija daje na to neki svoj odgovor. Najvažnije je da proces traženja odgovora treba da bude nastavljen. Ako prestane, bilo gde, bio bi to znak da je ta zemlja, taj narod, ta civilizacija došla u krizu”, navodi Tajtelbaum, koji decenijama održava kontakte sa prijateljima iz detinjstva provedenog u Prizrenu i gimnazijskog školovanja posle rata u Beogradu. Na manifestaciji u Bergen-Belzenu, od kojeg su ostali samo delovi temelja, pošto su ga saveznici zapalili u strahu od širenja tifusa i drugih zaraza, predsednik organizacije bivših logoraša Sem Bloh je rekao da „pouke iz holokausta ne smeju da postanu puke fusnote istorije” jer „zaborav nije samo izdaja prošlosti, već i sadašnjosti i budućnosti”. Jedna od tema koja se stalno iznova pojavljuje u razgovorima preživelih iz Bergen-Belzena jeste, pored opasnosti od neonacizma, i revizija istorije i izvitoperivanje istorijske slike borbe protiv nacizma i fašizma. Raul Tajtelbaum nam kaže da je upravo okončao rad na knjizi o učešću jugoslovenskih Jevreja u partizanskom pokretu, da njome želi da „oduži dug prema sredini u kojoj je odrastao”, ali i još nešto. „Mene iznenađuje istorijska revizija perioda Drugog svetskog rata koje ima u raznim delovima bivše Jugoslavije. Tito ne može da se uporedi sa Dražom Mihailovićem ili Kostom Pećancem, da ne govorim o Paveliću. Kritička analiza sopstvene istorije je zrelost jednog naroda, ali ono što se događa nije kritička analiza, već obrtanje činjenica na glavu. Možda sam subjektivan, ali antifašistička borba je jedan od najsvetlijih delova istorije jugoslovenskih naroda, i srpskog, i hrvatskog, i makedonskog, i slovenačkog i tako dalje”, kaže Tajtelbaum. Na izložbi umetničkih dela preživelih logoraša koja je sredinom aprila otvorena u spomen-obeležju holokausta Jad Vašem u Izraelu izložena je i slika Raula Tajtelbauma, rođenog Prizrenca, učenika Prve muške gimnazije u Beogradu, bivšeg logoraša i dugogodišnjeg saradnika jugoslovenskih medija („Politika”, „Borba”, „Vreme”) koji je karijeru završio kao ugledni novinar i dopisnik lista „Jediot ahronot” iz Nemačke. Ključni deo slike je komadić hleba – dnevna porcija koju je dobijao u Bergen-Belzenu.
Parlamentarni izbori su završeni. Zna se sastav parlamenta, ali ne i sastav buduće vlade. Nameće se pitanje da li će nova vlada biti poznata pre drugog kruga predsedničkih izbora ili će se tek nakon predsedničkih izbora znati ko sastavlja vladu. Tri najjače partije DS, SNS i SPS, odnosno njihovi lideri, počinju da mešaju karte. Dačić je u najlagodnijoj poziciji, jer se osim vlade DS–SNS, koja je za sada malo verovatna, bez SPS-a teško može sastaviti vlada. Zahvaljujući izbornom rezultatu Dačiću je povećan koalicioni potencijal, i zato će on nastojati da pre drugog kruga predsedničkih izbora završi pregovore oko nove vlade. Sa druge strane, Tadić je već najavio da će se o vladi razgovarati nakon drugog kruga predsedničkih izbora. I jedan i drugi scenario imaju svoju stratešku i taktičku pozadinu i posledice. U ovom trouglu, teorijski su moguća tri scenarija Tadić–Dačić, Dačić–Nikolić i Tadić–Nikolić. Prvi je najrealniji iz više razloga. Prvo, Dačić je stratešku odluku o koalicionim partnerima doneo 2008. godine. Tada su mnogi sumnjali u njegov izbor i procenjivali su da će ga birači kazniti. Desilo se upravo suprotno. Dačić je posle četiri godine koalicije sa Tadićem dobio duplo više glasova. Partija je „podignuta iz pepela”, a u tom podizanju najviše im je pomogao Tadić, „pranjem”, „umivanjem”, otvaranjem evropskih vrata, socijaldemokratizovanjem i trasiranjem puta ka Socijalističkoj internacionali. Drugo, DS i SPS su bili najstabilniji i najpouzdaniji partneri u dosadašnjoj koaliciji. Treće, ostali partneri – LDP, manjine i URS očekuju poziv. Ipak, da nije sve gotovo, govore i potencijalni problemi u njihovim pregovorima. Dačić je izašao sa zahtevom za mesto premijera, a Tadić je najavio da neće pristati na ucene. Za ustupke postoje granice! Preveliki zahtevi Dačića mogu otvoriti razgovore Tadić–Nikolić. Svaki „paket-aranžman” će podrazumevati koalicione dogovore u Vojvodini, Beogradu i u ostalim većim gradovima. S druge strane, Nikolić može Dačiću hipotetički da ponudi mesto premijera, međutim, Nikolićev koalicioni potencijal je znatno manji u pogledu ostalih partnera. DSS bi morao da menja politiku ili da njih natera da se menjaju. LDP bi teško pristao na SNS, a ponašanje URS-a je neizvesno. SPS-u bi i iz unutrašnjih i iz spoljnopolitičkih razloga bilo teže da se okreće „naprednjacima” nego da ostane sa „demokratama”. Teorijski, ipak ništa nije isključeno. Jedno od važnih pitanja za drugi krug je ponašanje kandidata koji su ispali u prvom krugu. Ovo je važno iz dva razloga. Prvo, kakva je socijalna struktura i kome su bliže pristalice i birači ovih predsedničkih kandidata? Drugo pitanje, čiji je odgovor manje izvestan, je koliko birači slede apele svojih lidera prilikom opredeljivanja u drugom krugu? Ne sasvim! Ovi momenti će uticati i na pregovore o formiranju buduće vlade, a naročito na ishod predsedničkih izbora. Birači LDP-a, URS-a i manjinskih partija će, najverovatnije, podržati Tadića, kakav god bio apel lidera ovih partija. Birači DSS-a i SPS-a će se deliti između Tadića i Nikolića u neizvesnim proporcijama. SRS će verovatno postupiti kao Marin Lepen u Francuskoj i neće podržati ni jednog kandidata, ali ovoj stranci manje odgovara pobeda Nikolića. Od DSS-a se može očekivati slično, osima ako sa nekima ne naprave aranžman na bilo kom nivou vlasti. Uticaj na drugi krug će imati i kampanja u naredne dve nedelje i mogući TV-duel. Neizvesnost i kompeticija će uticati na birače. Obećanja su iscrpljena. Potrošeni su aduti kao što je jahanje na nezadovoljstvu građana, kažnjavanje demokrata i slabost opozicije. Pred biračima je mnogo ozbiljnija odluka. Ostaje da se proceni kompetentnost i kredibilnost kandidata, kao i njihova reprezentativnost i sigurnost koju donose. Predsednička obećanja prevazilaze njihovu ustavnu poziciju i mogućnost da se ona i realizuju. Dosadašnja praksa potvrđuje da je teže obavljati predsedničku funkciju ako vaša partija nije deo vladajuće koalicije. Ako želimo jakog predsednika, potrebno je da on ima uticaja na formiranje vlade. Zato će drugi krug predsedničkih izbora pre dati odgovor na pitanje sastava buduće vlade i ko će biti premijer, nego obrnuto. Predstava se nastavlja!
Na Kolarcu je i večeras svetska premijera. Na programu koncerta Beogradske filharmonije je dosad neizvođena Peta simfonija Vuka Kulenovića. Umetnik rođen u Sarajevu (1946) postao je diplomirani kompozitor u Ljubljani, magistar u Beogradu, gde će kao pedagog raditi na FMU. Poslednje decenije prošloga veka preselio se u Boston i na tamošnjem Berkli koledžu profesor je kompozicije. Važio je za plodnog, hvaljenog i nagrađivanog kompozitora, ali iz Bostona je malo vesti o njemu. Nije mali spisak muzičkih umetnika koji više ne stanuju ovde. Nedavno je „Politika” upravo o tome pisala, a među nepravedno „zaboravljenima” apostrofirano je i vaše ime. Kako vi to vidite, premda ovajkoncert tu sliku donekle popravlja? Odsutan sam sa beogradske muzičke scene, manje-više, već petnaest godina – otkako ne živim u Beogradu. I svestan sam da sam, kako rekoste, „zaboravljen”. Ne samo moje ime, nego i moja muzika. Pravedno ili nepravedno, nije moje da o tome sudim. Međutim, ne pišem muziku da ne bih bio zaboravljen. Čak ni zato da bi moja muzika bila izvođena. Komponovanje je moj život, jednostavno drukčije ne mogu da živim. Normalno da sam srećan ako se moja muzika izvodi. Ali to nije razlog zašto komponujem. To radim pre svega da ne bih zaboravio samog sebe. Na kraju krajeva, uskoro nameravam da se penzionišem i vratim u Beograd, pa možda onda i neću biti baš toliko „zaboravljen”. Ta priča je podugačka i teško je ispričati „ukratko”. Ona nije kratka pre svega zato što su moje fioke pune prašnjavih, uglavnom neizvedenih, i prilično dugačkih kompozicija. Simfonia Celeste (Četvrta simfonija od 80 minuta), pedestominutni koncert za čelo i orkestar, sedam novih gudačkih kvarteta (osmi sam upravo prošle noći završio, ili mi se tako čini?) i mnogo drugih, uglavnom kamernih dela... Sve u svemu, više od stotinu kompozicija, od toga je samo trećina izvedenih (obično jedanput), a osim Šeste simfonije (Električna) ništa nije studijski snimljeno. Čak prvih godina baš ništa nije izvedeno. I Električna simfonija, koja je pobedila na značajnom konkursu za novo delo (nagrada je uključivala i finansiranje izvođenja, što je u Americi skoro nemoguće dobiti ako niste sin ili ljubavnica nekog bankara, vlasnika kečapa ili Koka-Kole), čučala je u fioci tri godine pre nego što je ugledala svetlost dana, preživevši ne samo to, nego i moja dva srčana udara. Pa šta? Čak i da nije izvedena i snimljena, za to vreme sam napisao Sedmu simfoniju koja je izvedena prošle godine u Los Anđelesu. Konačno, to nije uopšte „američka” ili neka druga priča! To je moja priča i ja verujem da ona još nije završena. A što se zaboravljanja tiče, ništa oko toga ne mogu da učinim, niti hoću. To treba da učini moja muzika. Posle koncerta, Električna simfonija nazvana je „Posvećenje proleća” 21. veka. Ako je to samo upola tačno, zaboravljena neće biti. Upravo je nominovana za Grejvmejer nagradu, najveću muzičku (200.000 dolara) za novo delo, napisano u poslednjih pet godina. Njeni laureati su Bulez, Ligeti, Lutoslavski, Penderecki itd. Nažalost, vrlo malo. Uglavnom preko Interneta, manje-više informacije o izvođenjima. Peta simfonija je porudžbina Simfonijskog orkestra iz Bostona i do danas nije izvedena. Napisana je u jednom stavu, ali u osnovnim crtama sledi konture klasične trostavačne simfonije. Tematski materijali se oslanjaju na dva „pozajmljena” motiva: ritmički okvir čuvenog početka Betovenove Pete simfonije i osnovni motiv prvog stava Šeste simfonije Čajkovskog (davno ga upotrebio i u „Ikaru”). I pored velikog broja novih kompozicija „trezor” je prazan. Samo se Električna simfonija može kupiti preko Interneta na CD Babe, snimak je odličan, pa je eto – preporučujem. Ali, kome? U Bostonu je podigla na noge hiljadu ljudi u trenu kada je odsviran poslednji takt. Slična je Bugiju koji je Saša Šandorov izveo sa Beogradskom filharmonijom pre mog odlaska u „američku priču”, i na izvestan način nastavak je toga. Pa eto, preporučujem je i za neki od sledećih Bemusa u „Sava centru”. Akustika nije problem. To je potpuno novi koncept zvuka, svi instrumenti su ozvučeni kao na rok koncertu, orkestru su priključene električne gitare i basovi, sintesajzeri... Sa pauzom između dva stava, ona pokriva vreme jednog simfonijskog koncerta. Još jedan Kulenović, vaš sin Vladimir – dirigent i pijanista, pravi lepu muzičku karijeru u Americi. Kakve je saradnje bilo među vama? Da, Vladimir „gura” fantastično. On ima i vremena, i mogućnosti, i talenta i sposobnosti (uključujući upornost) da ostvari uspešnu, ako ne i veliku dirigentsku karijeru. Trenutno je daleko najbolji student dirigovanja na Džulijardu. Strašno sam ponosan na njega. Ako ništa drugo, to je jedna svetla tačka moje „američke priče”. Što se tiče naše saradnje, dirigovao je samo „Obožavanje Meseca”, za violinu i orkestar, i takođe svirao klavirsku deonicu u kvintetu „Pesme bele smrti”. On još nije dirigent koji može da bira program, ali će u budućnosti, ako to bude, izvoditi moje kompozicije. Sledeće leto, koje će provesti u Aspenu (odskočna daska za mlade dirigente), verovatno je najvažniji trenutak u njegovoj karijeri. U svakom slučaju, kako bude da bude, meni je dovoljno što mi je rekao da sanja da će jednog dana izvesti „Slovo o svetlosti” i Električnu simfoniju. Osim Kulenovićevog dela, večeras je na programu i Betovenov Četvrti klavirski koncert, u izvođenju izvanrednog nemačkog pijaniste Bernda Glemzera, i simfonijska poema Riharda Štrausa „Život junaka”. Što se „junaka” tiče, biće to koncertmajstor Beogradske filharmonije Miroslav Pavlović, a orkestrom će dirigovati Doron Solomon, gost iz Izraela.
Vašington – Još nisu proslavili ni drugi rođendan, a ove nedelje su glavna poslovna vest u svetskim medijima i, što je još važnije, na njihov račun je „leglo” milijardu dolara! „Instagram”, startap pokrenut u oktobru 2010, u suštini je „društvena mreža” za deobu fotografija. To je u stvari „ap” (aplikacija), besplatan programčić do pre neki dan samo za „ajfon”, a sada i za „android” mobilne telefone, koji omogućava da se telefonskom kamerom snimljena fotografija specijalnim „filterima” dotera i postane „kul”, da bi se onda poslala ili na sajt „Instagrama” ili sa drugima podelila na „Fejsbuku” ili „Tviteru”. Ukratko, „Instagram” je „Jutjub”, ali samo za fotografije. „Škljocnite, izaberite filter da sliku ulepšate, pošaljite je nama ili podelite sa drugima preko ’Fejsbuka’ i ’Tvitera’ – prosto kao pasulj”, jedino je uputstvo prilikom preuzimanja „Instagrama”. Napravili su ga dva diplomca sa Stanforda – Kejvin Sistrom i Majk Kriger. U najvećem delu svog kratkog postojanja imala je samo četiri zaposlena, a u momentu kada ih je kupio „Fejsbuk”, bilo ih je 12. Pošto su u ovakvim firmama zaposleni po pravilu i ortaci, svi su postali instant multimilioneri, čime je ostvarena još jedna poslovna bajka iz Silicijumske doline. Još bolje će proći nekoliko preduzetničkih investitora koji su u „Instagram” investirali oko 50 miliona dolara. Ovo je inače najveća kupovina koju je dosad obavio „Fejsbuk”, dok privodi kraju pripreme za svoju berzansku premijeru na kojoj se očekuje da će dostići astronomsku vrednost od 100 milijardi dolara. Instagram je postao privlačan pre svega zato što je veoma brzo stekao 30 miliona korisnika. Tako velika baza je solidna pretpostavka da se napravi poslovni model koji će, umetanjem oglasa, početi da donosi profit. Na to svakako računa i gazda „Fejsbuka” Mark Cukerberg, koji je ovim potezom ujedno i sprečio da popularni sajt dođe u ruke konkurencije, kao što je kompanija „Gugl”. Na sličan način su počeli – i završili u okrilju mnogo veće kompanije – i drugih internet hitovi, kao što su „Jutjub”, koji je 2006. za 1,6 milijardi dolara kupio „Gugl”. Put od jedne zanimljive ideje do velikog biznisa pre toga su prešli i sistem za onlajn plaćanja „Pejpal”, najveća virtuelna robna kuća „Amazon”, sajt za onlajn aukcije „I-bej” i slični. Cukerberg je najavio da će „Instagram” ostati nezavisan servis pod krovom „Fejsbuka”, što je dobar potez, pošto su mnogi korisnici počeli da gunđaju zbog prelaska u okrilje „Velikog brata”. „Fejsbuk” je naime izašao na loš glas zbog labave zaštite privatnih podataka svojih članova. Ova transakcija je i potvrda trenda da se internet komunikacije sele na mobilne uređaje, što je omogućeno novom generacijom „pametnih” telefona, koji su u stvari svestrani kompjuteri kojima, uz sve drugo, može i da se telefonira.
Najmnogoljudnija virtuelna država ima ozbiljnih pretenzija ka pravoj najmnogoljudnijoj zemlji. Kada se ovaj političko-diplomatski rečnik prevede, rečenica jednostavno glasi – Fejsbuk želi da se proširi na kinesko tržište. Bez obzira na to što ima više od 800 miliona korisnika, mreža Marka Zakerberga još nije uspela da „osvoji” Kinu, ali ne krije da ima takve namere. Poslednji put su to potvrdili u papirima predatim uz zahtev za izlazak na berzu gde su priznali i da ne znaju da li će uspeti da pronađu pristup prihvatljiv i za kinesku vladu i za njih. Najvećoj društvenoj mreži ne može da se pristupi iz Kine (moguće je samo uz poseban softver koji ima mali broj ljudi), a takvo stanje na snazi je već tri godine, odnosno od kada ga je Peking blokirao pod izgovorom da se tim putem podržavaju ulični neredi u provinciji Sinđang. Ukoliko bi, međutim, i postigao dogovor sa vladom, pitanje je da li bi Fejsbuk u toj zemlji dobro poslovao s obzirom na jake lokalne konkurente i specifičan ukus lokalnih korisnika. Da nije lako, uverile su se brojne strane internet kompanije. „Ibej”, „Gugl”, „Amazon”, „Jahu” i odnedavno sajt za grupnu kupovinu „Grupon”, deo su liste velikih onlajn igrača koji nisu uspeli da privuku pažnju nacije koja trenutno broji 500 miliona internet korisnika. Analitičari ocenjuju da je Fejsbuk možda već zakasnio kada je reč o Kini, jer je tamošnje tržište zasićeno lokalnim društvenim mrežama sa oko 250 miliona korisnika i pitanje je da li bi Mark Zakerberg mogao da ponudi nešto drugačije. „U kineskom prostoru socijalnih mreža ima više igrača nego u američkom. Fejsbuk će se suočiti sa mnogo konkurentnijim tržištem i znatno drugačijom kulturom i poslovnim okruženjem u odnosu na njegova dosadašnja iskustva”, kazao je Rojtersu Džozef Čen, direktor Renrena, kineskog sajta sličnog Fejsbuku. Čak i da konkurencija nije tako jaka i da nema cenzure Pekinga, uspeh najpopularnije društvene mreže zavisio bi i od toga da li bi se dopao tamošnjim korisnicima. Domaći sajtovi uspeli su zahvaljujući tome što nisu internacionalizovani, što imaju sopstveni paket aplikacija, portale vesti, onlajn trgovinu, a sve to će otežavati poziciju Fejsbuka. Takođe, postoji bojazan i da bi pristanak na određeni stepen kontrole sadržaja izazvao nezadovoljstvo korisnika Fejsbuka u ostatku sveta. Način da Zakerbergova mreža bude prisutna u Kini jeste da formira lokalni tim kojem će dozvoliti da na duge staze stvara proizvod prilagođen lokalnim uslovima, ocenjuju analitičari. Tviter je mnogo bliži ulasku na kinesko tržište od Fejsbuka i to zahvaljujući najavljenom lokalnom prilagođavanju sadržaja. To znači da „tvitovi” koji ne budu po volji Pekinga neće biti vidljivi u toj državi, ali će se videti izvan njenih granica. To već rade kineska „braća” Tvitera. Ali i ako se prilagodi zahtevima Pekinga, imaće oštru konkurenciju, jer je za dva tamošnja slična sajta u proseku registrovano po 250 miliona kineskih korisnika interneta. Najuspešnijom inostranom internet firmom na kineskom tržištu smatra se „Gugl” koji je po veličini prihoda na drugom mestu sa zaostatkom od 60 odsto u odnosu na vodeći lokalni pretraživač „Baidu”. Posle hakerskih napada i nespremnosti na nastavak cenzure, „Gugl” je svoj kineski sajt preusmerio na Hongkong. Njegova pozicija u najmnogoljudnijoj zemlji zavisiće i od pregovora sa tamošnjom vladom o servisu Gugl mape, dok su i dalje blokirani mejl i mreža Gugl plus.
Srbija, Hrvatska i Slovenija i dalje nemaju zasebne postavke u Muzeju Aušvic-Birkenau, posvećenom holokaustu, iako je od raspada SFRJ prošlo više skoro dve decenije. Još uvek postoji izložba iz vremena SFRJ, napravljena u skladu sa tadašnjom ideologijom. Dokle se stiglo u rešavanju ovog problema, da li je neophodan dogovor država-naslednica ili Srbija može da istupi samostalno? – Imajući u vidu iskustva drugih zemalja, nekadašnje Čehoslovačke na primer, najverovatnije ćemo istupiti samostalno, odnosno imaćemo svoju postavku. Sve te postavke imaju jedinstvenu koncepciju. Muzej istorije Jugoslavije već je preduzeo prve korake u pripremi izložbe – stav je Ministarstva saopšten „Politici”. Činjenica da u Aušvicu Srbija nema adekvatnu izložbu ljuti dr Anu Frenkel, predsednicu Jevrejske opštine u Novom Sadu, koja je u tom logoru smrti izgubila više od 100 članova porodice i rado bi se uključila u svaku aktivnost koja bi inicirala pravljenje srpske postavke. – Ono što sad imamo u Aušvicu je sramota, to su ostaci prošlosti. Ako su mogli drugi da imaju postavke, mogli smo i mi. Ne znam da li su izložbe drugih zemalja bile inicijativa pojedinih država ili njihovih jevrejskih zajednica, znam samo da ovu nepravdu treba što pre ispraviti – rekla je za „Politiku” dr Ana Frenkel. Dr Jovan Elazar, potpredsednik beogradske Jevrejske opštine i profesor beogradskog Elektrotehničkog fakulteta, smatra da obeležavanje holokausta treba da bude opredeljenje i interes države, ali da bi i pripadnici jevrejske verske zajednice u svakom slučaju dali svoju maksimalnu podršku i doprinos. – Aušvic je međunarodni simbol strahota rata, ali je i na našim prostorima takođe bilo stradanja. Ako se tamo pravi neka postavka, onda isto tako, ako ne i više, treba da budu predstavljeni stravični događaji u Jasenovcu, na Banjici, Starom Sajmištu, Topovskim šupama, Novom Sadu i drugim mestima – izjavio je Elazar za naš list. I dok državne institucije sporo rešavaju pitanja kao što su postavka u Aušvicu, mnogi građani Srbije ne zaboravljaju stradanje Jevreja u Drugom svetskom ratu. Tako je sala Jevrejske opštine u Beogradu prekjuče bila pretesna za sve one koji su želeli da prisustvuju promociji posebnog izdanja godišnjaka Muzeja žrtava genocida, pod nazivom „Izraelsko-srpska naučna razmena u proučavanju holokausta”, upriličenoj povodom Međunarodnog dana holokausta. Ova knjiga je zbornik radova sa naučnog skupa koji je, uz studijsku posetu Memorijalnom centru holokausta „Jad Vašem”, održan u Jerusalimu juna 2006. godine, a na kome je najnovije rezultate istoriografskih istraživanja o holokaustu predstavilo devet srpskih i dvadesetak jevrejskih naučnika. Kako je procenio ambasador Izraela u Srbiji Artur Kol, publikacija će biti nezaobilazna karika u lancu obrazovanja budućih generacija o holokaustu. Ovom prilikom premijerno je prikazana i radna verzija dokumentarnog filma „Jevreji, naši sugrađani”, urađenog po scenariju i režiji Dragana Krsmanovića. Četrdesetominutno ostvarenje potresno je svedočanstvo o odnosima Srba i Jevreja tokom nekoliko vekova, ali i sistematičnom i upornom ekonomskom, psihološkom i fizičkom uništenju hiljada obespravljenih jevrejskih talaca iz Srbije koji su po stravičnom scenariju „konačnog rešenja jevrejskog pitanja” i ajnzac-grupa Gestapoa umiranjem u koncentracionim logorima plaćali cenu našeg ustanka. Prema rečima autora, postoje predlozi da se film uvrsti u nastavni materijal škola širom zemlje.
Da li znate ko je danas predsednik vlade u Francuskoj? Fransoa Fijon. Zašto svi znaju da je Sarkozi predsednik Francuske, a malo nas zna ko je premijer ove zemlje? U ovom tekstu razmatramo sličnost Srbije i Francuske i ulazak u novu prezidencijalističku fazu polupredsedničkog sistema u Srbiji. Polupredsednički sistem po svojoj prirodi znači bikefalnu, odnosno dvoglavu strukturu vlasti koju čine neposredno izabrani predsednik i premijer izabran u parlamentu. U ovom sistemu „osciliraju” ili se smenjuju predsednička i parlamentarna faza. Predsednička faza je kada su predsednička i parlamentarna većina saglasne, a parlamentarna kada su nesaglasne. Drugim rečima, predsednik republike je vrhovna vlast (to jest, pravi šef vlade) sve dok ima većinu u Narodnoj skupštini, ali on se mora odreći vlasti u korist premijera ukoliko druga partija (ili partije, a ne njegova) ima većinu u skupštini. U drugom slučaju reč je o kohabitaciji koja je u Francuskoj zabeležena tek od 1986. i to: Miteran – Širak, (1986–1988); Miteran – Baladir (1993-1995); Širak – Žospen (1997–2002). Iako je sa polupredsedničkim sistemom prva eksperimentisala vajmarska Nemačka, pažnja je fiksirana na francusku Petu republiku. Odmah nakon uspostavljanja ovog sistema data mu je dugoročna intonacija. Naime, De Gol je 1964. godine proklamovao: „Nedeljiva vlast u državi jeste u potpunosti poverena predsedniku od strane naroda koji ga bira”, a „poslednja reč jeste samo njegova”. Ništa od ovoga se ne nalazi u Debreovom ustavu, ali De Golovi naslednici, sve do Miterana, rado su se prilagodili. Kako stoje stvari u Srbiji koja takođe ima polupredsednički sistem? Ne računajući period Milutinović – Đinđić, kohabitacija je bila na relaciji Tadić – Koštunica, naročito u vreme prve Koštuničine vlade kad je DS bio u opoziciji. Danas je, uslovno govoreći, u Srbiji na delu prezidencijalistička faza u polupredsedničkom sistemu. Boris Tadić je predsednik Srbije, a premijer i većina ministara u vladi su iz njegove partije. To su bile srećne okolnosti za De Gola, Pompidua, Širaka i sada Sarkozija. Kod nas je tu priliku imao Milošević tokom devedesetih i Tadić od ove godine. U Srbiji je trenutno na snazi institucionalni aranžman za koji teoretičari tvrde da je optimalan, jer predsednik, koji je i lider svoje partije, ima većinu u parlamentu (on ili koalicija koju predvodi njegova partija). Poželjne okolnosti ovog sistem (Linc) su da je neposredno izabrani predsednik lider ili veoma uticajna figura jedne od glavnih partija i da ta partija može formirati koaliciju sa apsolutnom većinom sposobnu da sarađuje sa predsednikom. Pretpostavlja se da bipolarni sistem dozvoljava predsedniku da smeni premijera i da promeni politiku bez izazivanja krize sistema. Neki misle da je prednost bipolarnog sistema u tome što odgovornost za neuspeh može biti gurana ka premijeru ostavljajući predsednika nedirnutog. Ono što je zajedničko prezidencijalizmu i poluprezidencijalizmu jeste prisustvo predsednika koga je narod izabrao ili barem predsednika koji nije izabran u parlamentu. Ipak, čak i kada predsednik ima većinu u skupštini, to nije isto kao prezidencijalizam, gde je predsednik egzekutiva i nema posrednika u vidu drugog organa. Novi Ustav iz 2006. funkciju predsednika republike definiše u osnovi na isti ili sličan način. Predsednik republike „predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu”, postavlja i opoziva ukazom ambasadore, na predlog vlade, nalazi se na čelu Saveta za nacionalnu bezbednost. U skladu sa zakonom, predsednik komanduje vojskom. Jače pozicije po novom Ustavu predsednik republike je dobio prilikom izbora sudija Ustavnog suda. Predsednika, zbog povrede Ustava može razrešiti Narodna skupština dvotrećinskom većinom, za šta je potrebna odluka Ustavnog suda o postojanju povrede Ustava. Svaki sistem vlasti postoji u kontekstu stvarnog odnosa snaga u jednoj zemlji sa mešavinom političkih, istorijskih, ekonomskih, socijalnih i drugih karakteristika. Svi režimi zavise od kapaciteta političkih lidera da vladaju, da steknu poverenje, da imaju osećaj za granice njihove moći i da postignu minimalan konsenzus. Predsednik Tadić će u narednom periodu, uz dosadašnji uticaj, imati i znatno veću moć koja ne proizilazi samo iz Ustava, koliko iz realnih odnosa političkih snaga, pre svega snage njegove partije. Po Gabrijelu Almondu „velike vođe su veliki stvaraoci koalicija”. Sudeći po formiranju vlade, Tadiću to za sada polazi za rukom. Ostaje problem konsenzusa sa onim delom predstavnika koji predstavljaju drugačije iskazane preference na izborima. Drugi potencijalni problem je kada predsednika okruženje „odvoji od naroda”. Pouka kako ne treba činiti može se izvući iz iskustava onih koji su do sada vodili Srbiju i „više verovali svojim savetnicima nego svojim očima”. Čak i Miloš Obrenović je voleo da oslušne „raju”, ako ništa drugo, bar da bi rešio dilemu „steži ili popuštaj”. Sada, kada Srbija više nije „jedna zemlja, a dva gospodara”, već se zna ko kreira politiku i vodi zemlju, zna se i ko je najodgovorniji za njenu sudbinu. „Homogeno vođstvo” ima još veći značaj zbog činjenice da imamo krhku i nekonsolidovanu demokratiju. Nakon sedimentacije na unutrašnjoj sceni, sledi traganje za odgovorima na kompleksnost vetrova koji duvaju spolja, za šta je potrebna nesvakidašnja razboritost. Gospodine predsedniče, mislite o tome.
U dane kad penzioneri dobijaju svoje okamenjene crkavice, uz betonske zidove pošte i susednih palata pojave se prosjaci. Mnogi penzioner, kad ih spazi kako zimi sede na kartonu prostrtom po asfaltu zadrhti kao da je spazio viziju iz budućnosti, pa se maša za džep. Ovog meseca nailazio sam prema stalnom mestu jednog mladića u šeširu. Znam ga mesecima. Dubok inteligentan pogled, telo astenično, poluinvalidno. Sklupčan sedi na svom kartonu. Iz njegovog pravca nailazi ka meni jedna gospođa bliža šezdesetim godinama, u beloj čipkom ukrašenoj bluzi. Revoltirano viče, u razgovoru sa samom sobom i sa nama prolaznicima: „Bezobrazluk i sramota, što ne radi nešto. Još se usuđuje da prosi!” Čudna vika me ponese i ja kažem: „Zar ne vidite da je invalid? Ko bi ga takvog primio na rad?!” Gospođa me ošinu pogledom gnevne pravednice i dopuni se: „Molim vas! Svinjarija! On ima mobilni telefon! Kako sme da prosi kad ima mobilni!?” Gospođina misao je da čovek koji ima mobilni jeste dobrostojeći, možda čak i bogat! Međutim progresivno pojeftinjenje elektronskih sprava učinilo je da se mobilni telefon od skupe ekskluzivne sprave, naročito u polovnim komadima, pretvorio u svakodnevnu alatku, stopljenu sa čovekovim bićem. Kao naočare ili olovke, te spravice su postale neotuđivi deo ličnosti. Kao što prosjak sme da ima olovku ili naočare, on u svakodnevnoj običnosti sme i može da ima mobilni. Jedna vizija budućnosti kazuje nam da će uskoro ćelijski majušni ti komunikacioni aparati biti usađivani pod kožu svih ljudi. Baš onako kao što se humana farmacija postarala da se na rame svakog od nas urežu „cepiva” protiv velikih boginja ili difterije. Ja sam, na primer, kao trogodišnjak dobio difteriju za vreme epidemije u Mokrinu i čudom sam opstao. Meni pelcovanje protiv velikih boginja nije bilo organski deo bića. Današnjoj deci, srećom, jeste. Mi smo svi danas postali toliko prisni s mobilnim „razgovaračem”, da je on moguć posed čak i kad si u siromaštvu! Mislim da je gospođa koju je mobilni u rukama prosjaka onako razjario ispoljavala nešto drugo: panikom opterećeni strah od prosjaka koji se pretvara u mržnju protiv njih. Često srećem obično zadrigle tipove koji galame protiv ubogih pa čak i sakatih prosjaka. Obično viču: „Što ne radiš nešto!?” Neverovatno naopak pristup prosjačkom pitanju. Čovek je duboko ponosito biće. I kad on uzme da prosi mora da su mu mnoge potpore života pukle i rasturile se. Tu nema zabune: ko prosi, ponižava se. Ako se ponižava, to čini s bolom i stidom i zaslužio je samilost. U srednjem veku na sporednim kapijama crkava bili su budžaci za prosjake. U to sam se uverio u Erfurtu. Severne vratnice katedrale su imale natpis još iz srednjeg veka: ,,Prosjačko sokače”. Naravno, samo samilosni vernici su birali da iz hrama izlaze baš na ta vrata. Ali pravilo je staro: društvo koje ne može svim građanima da da rada i zarade – mora uprkos strahovima i otporima da se suoči sa prosjačkim pitanjem! A da li može da ga reši i sagleda? Vrcan i Šuvar su u Titovoj Jugoslaviji nabrojali 250.000 slugu i sluškinja. A koliko je bilo prosjaka, niko ne zna. Činjenica je da su oni tu i da spadaju među ponižene i uvređene, makar imali elektronsku spravicu (ne skupu i otmenu već prostu i bagatelnu). Dakle, diferencijacija je izvedena: postoje bogataški mobilni i prosjački. To je fakt.
Poznat je slučaj kada od navedenih preduzeća tražite informaciju od javnog značaja, a od njih „ni pisma, ni razglednice” ili bez obrazloženja odbiju da vam daju informaciju. Šta uraditi u takvoj situaciji, na koje propise korisnik može da se osloni a da se potraga ne svede na beskonačno obilaženje šaltera. Tada se obraćate instituciji poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Podsećamo da, najpre, sa javnim preduzećem pokušate da rešite problem, na način da se posle isteka roka za dobijanje tražene informacije, obratite službi za odnose za javnost, pomenutog preduzeća, sa urgencijom da se reši po vašem zahtevu. Ako ni to ne pomogne, obratite se povereniku. Gotovo da ne poznajemo nikog ko nije imao problem sa radom i postupanjem nekog javnog preduzeća. Veliki problem u rešavanju specifičnih slučajeva predstavlja „nigde javno objavljeni stav kuće”. Kada se to iskombinuje sa inertnošću referenta, lako se dobije odgovor: „Žao nam je, ali ne može”. Jedan broj problema može da se reši na nivou referenta koji obrađuje predmet, ako je to slučaj, onda ste srećnik.Ostaje još mali pokušaj, da problem rešite na rukovodećem nivou, ako nađu vremena za vas. Ako ni to ne pomogne, služba „Beokoma”, to jest, služba za komunikaciju i koordinaciju odnosa sa građanima vam je na raspolaganju. Obraćate joj se na načine koje smo opisali u prethodnom delu teksta. Sledeća instanca je gradski zaštitnik građana, čije se sedište nalazi u Kosovskoj ulici br. 17/I. Kontakt telefoni su: 3240-394, 3227-494. Takođe im se možete obratiti na i-mejl: zastitnikgradjana@beograd.gov.rs. Rad sa strankama je od 10.00 do 15.00 časova svakog radnog dana. Nažalost, gradski ombudsman, kao ni republički nema prevelika ovlašćenja. Nema mogućnost da naređuje ili zabranjuje, a njegove preporukenemaju izvršnu snagu i nisu obavezujuće. No, javna preduzeća,kao i organi uprave, po odluci koja reguliše rad ombudsmana (Odluka o zaštitniku građana Sl. list Beograda br. 34/09, 41/09, 41/10), u obavezi su da sarađuju sa ovom institucijom. S obzirom na to da nisu u obavezi da prihvate preporuke gradskog zaštitnika građana, saradnja malo znači običnom korisniku usluga javnih preduzeća. Osim navedenog, zaštitnik građana neće postupati po vašim pritužbama ukoliko niste iscrpili sva pravna sredstva koja su vam bila na raspolaganju. Nažalost, sud je poslednja instanca, na kojoj možete ostvariti prava iz odnosa javno preduzeće – korisnik usluga. Mnogi su već imali priliku da se nađu u dugotrajnom sudskom procesu, a mnogi su još uvek u sporu. Postoji i određen broj zahteva upućenihjavnim preduzećima za čije rešavanje se možete žaliti drugostepenim instancama pri resornim ministarstvima. Rokovi postupanja po zahtevu (neke možete samo da molite, jer drugo ne prihvataju) striktno su određeni propisima oba pomenuta zakona. Ukratko rečeno,Zakon o opštem upravnom postupku, poznaje jedinstveni naziv za: molbe, zahteve, predloge, prijave, žalbe i ostalo i naziva ih „podnesci”. Posebno napominjemo da se „pod danom podnošenja zahteva”, za sve službenike, kako organa uprave, tako i javnih preduzeća podrazumeva dan kada je predat „uredan” zahtev. U praksi, službenici često ovo koriste kao opravdanje zašto nisu u roku rešili po zahtevu iz podneska (nedostajao vam jedan papir).Za sva ostala akta koja nisu upravna, a donosi ih ili izdaje neko javno preduzeće teško se i retko možete pozvati na rokove za njihovo izdavanje.
Kraljevo – Otvoreno i hrabro su nam, o nasilju u školi, govorili članovi vršnjačkog tima za zaštitu učenika od nasilja, Osnovne škole „Svetozar Marković” u Kraljevu: Jelena Andrijašević, Sanja Zeba, Milica Bojković, Đorđe Perić, Jelena Bojković, Jelena Marković, Sara Gajović, Mina Ćajić, Vladimir Pejčinović... Navodili su, bez ustručavanja, i konkretne primere iz svojih razreda ili slučajeve o kojima je ovaj tim raspravljao i tražio rešenja. O vređanju jedne gojazne učenice, podsmehu i uvredljivim šalama na račun dečaka s govornom manom, o usamljenosti najboljeg đaka, izopštavanju iz društva učenika koji su došli sa Kosova, o nastavnicima koji ne biraju reči kritikujući đake... O takvim događajima vršnjački tima međusobno razgovara, kažu, sa manje ili više uspeha, najpre u svojim razredima, a onda i sa nastavnicima. Ne skrivaju ni neuspeh u pokušajima da se promeni atmosfera negativnih vođa, kako kažu „mačkica i faca”, koje iako su čak i ponavljači nastupaju samouvereno, nadmeno i često nasilno. – To se teško menja – ističu uglas Jelena Bojković, Sara Gajović, Vladimir Pejčinović, Mina Ćajić. – Mi, ipak, znamo – kaže Đorđe Perić – da će te „face” na kraju ostati bez pravih drugara, usamljene, ali je istina da još presudno utiču na atmosferu, omalovažavajući druge đake, zbijajući počesto neduhovite i neumerene šale pa i uvrede na račun ostalih u razredu. Istina, ova škola ni ranije nije važila za ustanovu izraženog nasilja među decom i prema deci, a nedavno je dobila i sertifikat o tome da je uspešno sproveden poznati program nadležnog ministarstva i UNICEF-a za zaštitu dece. – Trajalo je to oko tri i po godine, uz niz aktivnosti tima za zaštitu dece od nasilja, zlostavljanja, zanemarivanja. Tim su činili direktor, nastavnici, psiholog, pedagog, roditelji ali i vršnjački tim od po dva učenika iz svakog razreda. I, pored brojnih savetovanja, seminara, foruma „Teatar” gde se dramatizuje konflikt i nenasilni način rešavanja, zatim sandučeta poverenja, organizovali smo, recimo, i sportske dane na koje su išli i roditelji... Ali stalno, na svakom radnom ili zabavnom skupu, od početka programa pa i danas provejavalo je to da škola mora biti ustanova bez nasilja – kaže direktor Dragica Spajić. Ne tvrdi direktorka, kao ni pedagog Olga Drobnjak, da su neki od oblika nasilja u ovoj školi potpuno iskorenjeni, ali su zadovoljne pokazanim rezultatima. Prema anketama, sačinjenim pre početka sprovođenja programa „Škola bez nasilja” i posle, oko 60 odsto od 850 učenika tvrdilo je da su bili žrtve vršnjačkog nasilja, a sada je taj procenat oko 13 odsto. Takođe, još značajnije je smanjeno nasilje prema deci od strane zaposlenih, manje je „bandi” u školi, ali broj tuča nije smanjen. – Ostaje nam da još uporno radimo, a najvažnije je blagovremeno reagovanje i stalna pažnja posvećena ovoj pojavi. Trudimo se da promenimo i situaciju ćutljive većine u razredima – kaže pedagog Olga Drobnjak. No, to da su još uvek tužibabe oni koji nasilje prijavljuju, bar u pojedinim odeljenjima, važi. To i deca potvrđuju i kažu „trudimo se, ipak, da mnoge konflikte rešimo sami, znate naše odeljenje je složno.”
Iz Srbije je od početka godine izašlo 371,6 miliona evra stranih direktnih investicija, pokazuju podaci Narodne banke Srbije. Podaci sa kojima raspolaže Ministarstvo finansija su još pesimističniji, pa na internet stranici ove institucije piše da je odliv stranih direktnih investicija bezmalo 400 miliona evra. Tokom minule predizborne kampanje mogla su da se čuju obećanja da će tokom 2012. godine u našu zemlju stići oko dve milijarde dolara i da će Srbija ponoviti prošlogodišnji uspeh na regionalnoj listi investicionih destinacija, kada je bila bolja od Bugarske, Mađarske, Slovačke i Slovenije. Najave o velikim ulaganjima koja su stizala od vlasti, ali i opozicije možda će se ispuniti jedino ako u drugoj polovini godine „Danijeli” počne proizvodnju u Šapcu, „Boš” u Pećincima, „Embasi” posle višegodišnjih najava u Inđiji, „Svarovski” u Subotici, Dojče banka kupi Komercijalnu, a u Srbiji se izgradi jedan od najvećih solarnih parkova na svetu. Sa većinom ovih investitora potpisani su ugovori ili memorandumi o ulaganju, ali je činjenica da nijedan od projekata još nije počeo da se gradi. Samo nekoliko dana posle izbora, jedan od aduta u predizbornoj kampanji – holandska „Kampina” koja je trebalo da kupi „Imlek” i „Subotičku mlekaru” saopštila je da odustaje od ulaganja. Bez obzira na to što je Slobodan Petrović, generalni direktor „Imleka”, objasnio da je dogovor propao jer su Holanđani „nekoliko puta pokušali da spuste cenu”, analitičari ipak veruju da je ovo bilo jedno u nizu obećanja koja su se koristila u predizborne svrhe. Šta se, zapravo, od početka godine dešavalo sa platnim bilansom zemlje, odnosno koliko je novca izašlo, a koliko ušlo u Srbiju. Iz inostranstva je stiglo 75,8 miliona evra po osnovu prodaje državnih dužničkih papira, što je sedam puta manje nego u istom periodu prošle godine. Devize su iznete iz zemlje za otkup akcija „Telekoma” od grčkog OTE-a i to u iznosu od 380 miliona evra. Preduzeća su povećala svoje obaveze prema inokreditorima u iznosu od 126 miliona evra, dok su banke vratile 149,7 miliona evra zajma, a država 92 miliona evra. – Nije to tako crno kao što deluje kad se pogledaju brojevi – kaže Ivan Nikolić, saradnik Ekonomskog instituta. – Jer, investicioni odliv nastao je tako što je Srbija investirala, a ne zato što su ulagači odavde otišli. Međutim, činjenica je, da uprkos najavama tokom kampanje, niko nije ni došao. Ali, jedno je propaganda, a drugo je stvarnost – zaključuje naš sagovornik. Što se Aleksandra Stevanovića, saradnika Centra za slobodno tržište, tiče jedno je šta političari obećavaju pred izbore, a drugo kako poslovni ljudi vide našu zemlju. – A oni nas vide tako da bez debelih para ovde uopšte neće da dođu. Skeptičan sam da će se ova predizborna obećanja ostvariti. Biće dobro da se bar desetina najavljenog obistini. A ne moramo da im dajemo podsticaje i da im plaćamo iz svojih džepova – kaže Stevanović. Sa njim je saglasan i Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta. – Taj scenario u Srbiji smo već gledali. Političari pre izbora obećavaju brda i doline, pa smo se i ovoga puta naslušali raznih besmislica. Bili smo izloženi žestokom marketingu i da se trećina obećanog ostvari bili bismo prezadovoljni. Ali čisto sumnjam – skeptičan je Savić. Danijel Cvjetićanin, profesor na „Singidunumu”, primetio je da postoje dva načina komunikacije između političara i javnosti pre i posle izbora. Dok se prvobitno obećavaju kule i gradovi, kasnije se narod razuverava pa se šalju poruke da je ta obećanja nemoguće ispuniti. – To bi isto bilo kao da sam ja pre izbora obećao da ću da se zaletim Tašmajdanskim parkom i preskočim Crkvu Svetog Marka, a mediji to preneli. Da bi posle toga objašnjavao kako je to nemoguće i kako niko razuman ne bi mogao da pomisli da živ čovek to može – kaže Cvjetićanin i dodaje da je i on, kao analitičar, saučesnik u toj igranci. Zvanični podaci Narodne banke Srbije pokazuju da se u poslednjih sedam godina, na primer, na ime doznaka, odnosno koverti koje su iz inostranstva rođaci slali građanima Srbije, slilo bezmalo 20 milijardi evra. Za poslednjih deset godina stiglo je 17,5 milijardi evra novih kredita. Naime, za toliko su ukupna korišćenja stranih zajmova bila veća od ukupnih otplata glavnice. U poslednjih sedam godina stiglo je 13,65 milijardi evra stranih investicija i 1,8 milijardi evra od donacija.
Ako Tomislav Nikolić ne odustane od štrajka glađu i dospe u stanje kome, o daljim postupcima u lečenju odlučiće porodica, otkrio je za „Politiku” dr Jovan Marić, profesor medicinske etike i neuropsihijatar. On nije član konzilijuma, već samo njegov konsultant. Ipak, ovaj funkcioner „Nove Srbije” nalazi se uz lidera „naprednjaka” od časa kada je ovaj prebačen u privatnu ustanovu –„Beogradski KBC ” u Novom Beogradu. Šef konzilijuma, koji brine o Nikolićevom zdravlju, profesor Reik Huskić, poznati kardiohirurg koji je i medicinski direktor privatnog „Beogradskog KBC”, odbio je da odgovori kakva se terapija daje Nikoliću, jer to ulazi u domen čuvanja lekarske tajne. Pored profesora Huskića, u konzilijumu su i internisti dr Ljubomir Ilić, koji je diplomirao medicinu na Harvardu i dr Tanja Stančić. Za konsultante konzilijuma izabrani su kardiolog profesor dr Milan Nedeljković, jer se očekuju kardiološke komplikacije, profesor dr Jovan Marić, kao profesor medicinske etike i dr Momčilo Babić, kao specijalista za javno zdravlje. Profesor dr Milan Nedeljković, uz rečenicu „Ja sam uvek tamo gde se nešto dešava”, objasnio nam je da su kod štrajka glađu i žeđu, zbog neunošenja vode i hrane prvi na udaru nađu srce, mozak, a zatim i bubrezi. Zamerka gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa da Nikolić nije izabrao vrhunsku zdravstvenu ustanovu, ogorčila je vlasnika „Beogradskog KBC ”, Dragana Pavlovića. – Gradonačelnik Đilas, iako smo smo ga nekoliko puta pozivali da nas obiđe, nikada nije došao i ne zna da smo vrhunski opremljena ustanova na 7.000 metara kvadratnih po najvišim evropskim standardima – objašnjava Pavlović. Na naše pitanje zašto je Nikolić izabrao baš ovu ustanovu, Pavlović kaže kako je lider „naprednjaka” to uradio po savetu svojih saradnika i lekara iz okruženja, od kojih je dobio preporuku. Koliko će koštati boravak i lečenje Tomislava Nikolića? – To ne mogu da kažem, jer ne znam koliko će proces trajati. Postoji mogućnost da zbog celokupne situacije Upravni odbor naše ustanove donese odluku da ove usluge uopšte ne naplatimo. To je naše pravo –odgovara Dragan Pavlović, koji je i predsednik Upravnog odbora. Naravno, ovde je najveća etička dilema kako i do kog stepena treba medicinska profesija da se uključi u postupak spasavanja, naročito kada je štrajkač glađu uporan, a ušao je u medicinsko stanje predkome ili kome i dokle je lekar dužan da poštuje volju štrajkača? Profesor dr Predrag Lalević, doajen i osnivač srpske škole anesteziologije i reanimacije za „Politiku” kaže da takvo pravilo u Srbiji nije jasno određeno, za razliku od, na primer, SAD. – Moj lični stav je da ne bih poštovao volju štrajkača – navodi profesor Lalević. Profesor dr Jovan Marić kaže da se deklaracije koje se bave etičkim dilemama o ovoj problematici tako pišu da se „lekaru ostavi neka sloboda u odlučivanju, a da se maksimalno poštuje volja pacijenta, posle detaljne i jasne informacije kojom je štrajkaču glađu objašnjeno kako može da mu se pogorša zdravlje”. U tom smislu Svetsko lekarsko udruženje je na konferenciji na Malti 1952. godine usvojila Deklaraciju o postupanju sa štrajkačima glađu. – U teoriji lekar mora da poštuje autonomiju volje pacijenta, ne sme ga odvraćati od štrajka glađu, a s druge strane ima pravo da, kada je pacijent konfuzan i počinje da se gubi, postupi prema svom nahođenju. Ako ništa ne preduzme, a pacijent je izričito rekao da ne želi da bude oživljavan, lekara niko ne može da pozove na odgovornost –objašnjava dr Marić. – Prvo, ja ne lečim Nikolića, to radi lekarski konzilijum. Ja sam samo savetnik konzilijuma za organizaciju zdravstvene zaštite. Dao sam svoje ideje kako to lečenje treba da se organizuje – kaže za „Politiku”, dr Momčilo Babić, poznat našoj javnosti po tome što je bio i u timu lekara koji su u Hagu posećivali Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja.
Moskva, 4. maja – Gruzijska opozicija ponovo postavlja ultimatum predsedniku Mihailu Sakašviliju – ukoliko za 72 sata, počev od 8. maja, ne započne pregovore o svom odlasku sa vlasti, demonstranti će zauzeti sve centralne puteve u zemlji i zaustaviti saobraćaj. Akcija će trajati sve dok Sakašvili ne podnese ostavku. Ujedinjena opozicija koja od 9. aprila organizovano i bez rezultata zahteva odlazak Sakašvilija zato što je zemlju doveo do ekonomskog kolapsa, što ju je letos uveo u rat koji je izgubio, što je obećao demokratiju od koje nema ni traga... već je jednom pokušala da ga ultimatumom ubedi da napusti položaj šefa države. Odgovor je bio da će predsednik rukovoditi zemljom do 2013. godine i da je spreman da razgovara o svemu, osim o svojoj ostavci. Nakon toga došla je do izražaja mašta lidera 14 opozicionih partija koji tvrde da je u zemlji protestovalo više od milion ljudi – svakog dana organizuju se razni performansi kako bi se predsedniku stavilo do znanja da je vreme da ode sa vlasti, ali i kako bi se privuklo što više ljudi nezadovoljnih situacijom u zemlji. Tako je ispred ulaza u zgradu televizije organizovan „koridor srama”, kroz koji moraju da prođu svi zaposleni (koji „neobjektivno informišu”), a na nekoliko mesta u centru Tbilisija postavljeni su improvizovani zatvori kao simbol toga što je „Sakašvili pretvorio celu Gruziju u veliki zavor”. U jednoj od ćelija ispred teatra Rustaveli dobrovoljno zatvoreni glumci pevaju i recituju. Danas su svi ulazi u grad bili nekoliko sati zaposednuti demonstrantima – to je upozorenje predsedniku da prihvati ultimatum koji će mu biti postavljen 8. maja kada će automobilisti blokirati sve puteve u gradu. Opozicioni lideri tvrde da su zadovoljni dosadašnjim „učinkom” – akcije su se proširile na sve gradove u Gruziji i prema rečima Salome Zurabišvili „vlast im ne može ništa – ni da ih rastera niti da ih uplaši”. I dok neki opozicioni mediji javljaju da je predsednik spreman da podnese ostavku i da će to učiniti na dan svetog Georgija pobedonosca (Đurđevdan) – 6. maja, Sakašvili se sprema za put u Prag gde će predstavljati Gruziju na samitu Evropske unije gde će učestvovati u programu „Istočno partnerstvo” koji predviđa pomoć bivšim sovjetskim republikama – Belorusiji, Jermeniji, Azerbejdžanu, Gruziji, Moldaviji i Ukrajini. Zanimljivo je da će Belorusija i Moldavija biti predstavljene na nižem nivo u jer je predsednicima Aleksandru Lukašenku i Vladimiru Voronjinu stavljeno do znanja da nisu dobrodošli. Današnje zasedanje gruzijskog parlamenta izmešteno je u gradić Gori (rodno mesto Josifa Staljina) „zbog masovnih akcija protesta”, objavljeno je u pres-službi parlamenta uz objašnjenje da se od 9. aprila radi u vanrednim okolnostima i da je zato prošlonedeljno zasedanje bilo otkazano, a sva sledeća (dok traju protesti) sele se u regione. Susreti koji su ranije, po protokolu, održavani u parlamentu, održavaće se u hotelu „Šeraton metehi palas”. Ulazak u zgradu najvišeg zakonodavnog organa ograničen je za sve – od novinara do zaposlenih.
Minimum 30 naših studenata otići će u avgustu 2012. godine na jednogodišnje studije u Sjedinjene Američke Države pod punom stipendijom. Imaće obezbeđen novac za školarinu, smeštaj i ishranu, osiguranje od povreda i bolesti, kupovinu knjiga, putovanja i skroman džeparac. Ovu priliku imaju svi akademci univerziteta u Srbiji, privatnih ili državnih. Za početak treba da se najkasnije do 16. januara 2012. godine u 17 časova prijave „World learning” organizaciji. Kako se dobija ulaznica u 30 odabranih? Osnovni uslovi su da je kandidat državljanin Srbije i student osnovnih studija. Da ima položen ispit do kraja januara sledeće godine, da nije na poslednjoj godini studija u vreme podnošenja prijave i da nije stariji od 26 godina. Kada ovi uslovi eliminišu neke od kandidata, proverava se znanje engleskog jezika. Potencijalnim učesnicima ostaje da prođu medicinski pregled i dobiju vizu SAD-a u okviru programa. Finalisti će biti odabrani na osnovu akademskog uspeha, znanja engleskog jezika, liderskih sposobnosti i spremnosti da studiraju u SAD-u. – Kandidati koji uđu u uži izbor biće pozvani na razgovor sa izbornom komisijom. Od njih će se zahtevati da polože TOEFL internet test znanja engleskog jezika sa minimum 80 bodova. Konačni izbor obaviće USAID u Vašingtonu. Odabrani akademci odlaze na studije u avgustu, a vraćaju se u maju. Tamo će učestvovati u aktivnostima univerziteta, imaće društvene programe, kurseve u okviru studija, ali i dvadesetak sati volontiranja koje im omogućava da dožive funkcionisanje zajednice – objašnjavaju u organizaciji „World learning” koja vodi program. Na ovaj način širom Sjedinjenih Američkih Država već je studiralo 115 naših visokoškolaca, a akademsku godinu na svetski priznatim univerzitetima trenutno pohađa njih tridesetak. Školovanje su prošli biolozi, arhitekte, fizičari, sociolozi, inženjeri... – Nisu se samo obrazovali. Prolazili su životnu školu. Amerika nije samo ono što gledamo u filmovima i televizijskim emisijama. Studenti koji su koristili naš program boravili su u njihovim domovima, družili se sa vršnjacima vaspitanim u drugim kulturama, funkcionisali su po njihovom sistemu, osetili kako funkcionišu obrazovni sistemi i društvo drukčije od našeg. Ovo je ipak najbolja škola – kažu organizatori. Prema saznanjima „World learning” organizacije, studenti koji su prošli „Global Undergraduate“ program, ambiciozniji su i sposobniji. Cene svoju zemlju više nego pre odlaska u inostranstvo. Organizovaniji su od svojih vršnjaka koji nisu napuštali Srbiju i žele da ostanu u svojoj zemlji. Efekti života i školovanja u inostranstvu osećaju se po povratku, tvrdi i Slobodan Milenković, student Fakulteta političkih nauka, kome je školovanje u Americi pomoglo da po povratku učestvuje u programu prakse „Dr Zoran Đinđić” i da stažira u Narodnoj skupštini. – U Americi sam morao sve sam da radim i da više mislim svojom glavom. Na studijama su profesori pristrupačni, ne pozivaju se mnogo na sadržaje udžbenika koliko na stav studenta. Obezbeđeni su sjajni uslovi za rad. Po povratku više cenim svoju kulturu a uvažavam tuđu, dok kod nas ljudi radije odbacuju svoje običaje i rado prihvataju tuđa pravila – priča Milenković. Zainteresovani za razmenu studenata treba da popune prijavu za „Global UGRAD“ program u kancelariji„World learning” organizacije u Ulici kralja Milana u Beogradu ili popune ovaj formular koji se nalazi i na sajtovima www.worldlearning.org.rs i serbia.usemabssy.gov, a koji sadrže i sve potrebne informacije.
Ima jedno pitanje koje ekonomisti ne podnose, a biznismeni – obožavaju. Pitanje glasi: kako srpsku privredu može da vodi neko ko u svom životu nije vodio ni trafiku? A odgovor je zapravo lak – e, pa, može, zato što Srbija nije trafika! Niti je to „trafikantsko znanje“ ikome potrebno u vođenju države. I da krenem korak dalje, isto važi i za uvoznike šampona, ženskog rublja, ili za bilo koji drugi biznis. U stvari, ja ovde tvrdim da je opasno biznismenima prepustiti da upravljaju privredom, evo zašto. To svakako nije zbog toga što su privrednici glupi, ili barem zato što su gluplji od akademskih ekonomista, ne, ne. U stvari, sasvim je moguće da tu stvari stoje obratno, ali da ne dužim sad o tome. Glavni razlog jeste to što su znanja iz biznisa potpuno neprimenjiva u ekonomskoj politici. Zašto? Pa pre svega zbog toga što je svaka kompanija (od trafike do korporacije) otvoren, a svaka privreda – zatvoren sistem, a sad ću to da objasnim na primeru iz života. To mu dođe nekako kao kad tražite slobodno parking-mesto u nekoj garaži. Svako ko se suočavao s ovim problemom dobro zna da je u toku radnog vremena tamo nemoguće parkirati se, ali da će onaj ko stigne ranije (recimo pre devet sati ujutru) sigurno naći mesto. Stoga za pojedinca jeste rešenje da ustane malo ranije, ali ako svi vozači (kao zatvoren sistem) porane, problem se čak i pogoršava: ne samo da će se garaža napuniti sat–dva ranije, nego će još svi biti neispavani i besni. Ili, evo drugog primera. Ako neki grad odluči da izmesti deponiju negde daleko, to će biti sjajno, ali ne mogu svi gradovi to isto da urade, jer deponije ipak moraju da budu negde, to jest u nečijoj blizini. A za upravljanje ovakvim, zatvorenim sistemima potrebna su sasvim druga znanja (a pre svega poznavanje opštih principa), dok iskustvo iz biznisa i primena pojedinačnih strategija ne samo da nisu od pomoći, nego mogu i priličnu štetu da naprave. Ovde naprosto moram da vas podsetim na Milana Panića, uspešnog biznismena i našeg hiperaktivnog premijera iz devedesetih, čiji su ekonomski rezoni bili poprilično – tragikomični. Kako se on samo ljutio na ekonomiste zbog toga što su predvideli da će maksimalna stopa privrednog rasta biti oko tri odsto – on jednostavno nije hteo ni da razgovara o stopi manjoj od trideset–četrdeset odsto! Jer, govorio je, ako moja kompanija godinama može da raste po stopi od dvesta odsto, kako smete da mi kažete da ova zemlja ne može ni četvrtinu od toga da postigne! A to ne bi mogla da postigne nijedna zemlja na svetu, jednostavno zato što je u pitanju zatvoren sistem, u kome ne mogu sve firme u isto vreme da se udvostruče: u garaži, kao što znamo, nikad nema mesta za sve, barem na kratak rok! Najveća greška biznismena kada govore o ekonomskoj politici jeste u tome što oni o privredi razmišljaju kao o jednoj veeeelikoj kompaniji, koja ima jednog gazdu i u kojoj svi delovi manje-više skladno funkcionišu. Tako da je čak besmisleno pretpostaviti da bi, recimo, londonski ogranak „Mekdonaldsa” mogao da izvrši neprijateljsko preuzimanje i smeni upravu oksfordskog „Mekdonaldsa”, jer se to jednostavno ne može dogoditi. A u privredi svake zemlje takve stvari se dešavaju svaki dan! Tamo jedni propadaju, drugi dolaze, treći formiraju monopol, četvrti se odlučuju na neprijateljsko preuzimanje, peti sele pogone u inostranstvo, dok za to vreme strana konkurencija zatvara neke domaće firme ... haos! Upravljati ovakvim sistemom traži sasvim, sasvim drugačija znanja od onih koja imaju biznismeni (ili trafikanti, ako smem da dodam). Je li to baš srpski specijalitet, da biznismeni predlažu mere ekonomske politike koje su upoznali isključivo u ulozi pacijenta, a u javnosti se predstavljaju kao – primarijusi? Pol Krugman nam u knjizi „Država nije preduzeće“ otkriva da američki biznismeni nisu nimalo bolji, da prave iste greške, unose iste zabune i prave iste propuste kao i ovi naši. Zato valja poslušati Krugmanov savet, koji bi u našim prilikama glasio otprilike ovako. Kada čujete biznismene kako predlažu – da se hitno pređe na evro (!), ili da se privredi odobre krediti iz deviznih rezervi (!), postavite sebi dva pitanja. Prvo, jesu li ovi ljudi ikad proveli pet-šest meseci nad knjigom, ozbiljno izučavajući pitanja deviznog kursa ili državnog duga, recimo? I drugo, čitaju li šta eksperti pišu o tome? Ako na oba pitanja odgovor bude „ne“, onda slobodno recite sebi i ovo – ti ljudi nemaju pojma o čemu govore.
Dok je prethodni roman Saše Ilića, „Berlinsko okno”, bio angažovana vivisekcija fizičkog i moralnog rasapa Jugoslavije, „Pad Kolumbije” je na izvestan način suzio perspektivu, sa širih eks-Ju prostora na uzroke i posledice tog raspada u okvirima Srbije. Obuhvatajući omeđeni vremenski period – od pojave paskvile Vojko i Savle, do ubistva Zorana Đinđića, roman pokušava da fikcionalizuje pozadinska dešavanja, govoreći o onome što se moglo samo naslućivati i što ni do danas nije do kraja razjašnjeno. Otkrivanje tajni (prirodno dominantnih u romanu koncipiranom u maniru krimi-žanra) postaje osnovni pokretač narativa i prilika da se analiziraju načini na koje je jedan sistem koristio medije da kroz njih plasira ideologiju i produkuje mišljenje i svest dela naroda. Ilić u središte pažnje stavlja antijunaka, Vladimira Berata, fantomskog autora narečene paskvile, ali i čitavog niza tendencioznih članaka u rubrici „Odjeci i reagovanja”, pisanih sa utilitarnom funkcijom preokreta političke svesti naroda. Uloga skrivenog lutkara koji povlači konce dok i sam biva lutkom nekih drugih moćnika, dodatno je podvučena opisima njegove transvestitske prirode koja preoblačenjem i šminkom menja oblike, skrivajući se ispod različitih maski i u profesionalnom i u privatnom životu. Poigravanjem motivom istraživanja seksualnih orijentacija (prisutnih i kod oca i kod ćerke Berat), Ilić pomalo nategnuto potencira temu dvojstva skriveno/javno u svetlu nejasnih i mutnih manipulacija i privatnim/javnim životima, kafkijanskih zavera gde se namere i mehanizmi delovanja državnog aparata nikad do kraja ne mogu otkriti. Iako je uvođenje motiva preispitivanja seksualnih orijentacija možda najproblematičniji aspekt „Pada Kolumbije”, a metaforični potencijal polnog dvojstva čini se da više zbunjuje no što usmerava, šminkanje transvestita ima asocijativni potencijal, podsećajući da skrivanje i maske koje se u tajnosti navlače, izazivaju konstantnu nesigurnost kod čitaoca i time ostvaruju romaneskni saspens. Ipak, fantomska priroda ovog lika uspešnije je naglašena njegovom pozicijom koja se otkriva na samom početku romana: Berat je „odsutan”, nestvaran lik, duh (kao što je to bio i dok je skrivajući pravi identitet i pišući pod tuđim, izmišljenim imenima), ni živ ni mrtav, ispražnjeno telo prekriveno opekotinama u bolničkom krevetu do koga je stigao nakon atentatorskog pokušaja da se izbrišu svi oni koji nešto znaju o prethodnom režimu. Ulogu istraživača „događanja naroda” preuzima njegova ćerka koja se iz Amerike vraća zbog očeve „nesreće”, nesvesna njegove uloge tokom devedesetih. U kovitlacu tajnih službi, političke i „ine” mafije, kriminala i nemorala kojim su isprljani bez izuzetka svi segmenti jednog društva, od profane do crkvene vlasti, od medija i poznatih ličnosti, do običnog sveta i autentičnih marginalaca, roman se neće do kraja povinovati zakonitostima žanra i ostaće u onespokojavajućem pesimizmu nerazrešenih problema. A to ukazuje na to da se Ilićev roman može čitati i u nekom drugom ključu. Uobličen pod maskom političkog trilera sa neorealističkom zaleđinom, krećući se u širokoj skali stilova od najnižeg do najvišeg registra, Ilićev rukopis svesno asocira i na širok dijapazon medijskih stilova koji direktno utiču na promene najpre u političkim stavovima, a potom i u jeziku, kulturi, pojedinačnoj svesti. Jezik, bilo u formi izgovorenog ili napisanog, skrivena je priča i istovremeno pravi junak romana: način na koji se moglo i još uvek može manipulisati jezikom ali i samim pripovedanjem kroz pisanje u medijima, zavodljivo formirajući svest velikog broja ljudi, mogla bi biti i internacionalna tema velikog potencijala gde se jasno vidi da jezik, naracija i fikcija mogu imati prekretnički uticaj i veću moć od one koja im se pripisuje. Pad Kolumbije analizira primer medija koji su u Srbiji 90-ih odigrali ključnu političku ulogu, ali se kroz nameru autora da se u književno delo uvedu različiti medijski, žargonski, kolokvijalni i drugi jezički stilovi, sagledava i širi kontekst analize moći jezika i njegovog uticaja kroz različite komunikacione kanale. Svedoci smo da je to jedna od možda najaktuelnijih tema današnjice.
Brisel se sprema da preispita martovski sporazum o fiskalnoj disciplini, uprkos tome što bi to značilo poraz dogme nemačke kancelarke Angele Merkel. Sve je veći broj čelnika koji zahtevaju novu strategiju za izlazak iz krize. Talas pobune protiv drakonskih mera štednje podstaknut je pobedom Fransoa Olanda i katastrofalnim rezultatima u pojedinim zemljama koje su već otpočele sa radikalnim stezanjem kaiša. Izvori iz Brisela otkrivaju da je Herman van Rompaj, predsednik Evropskog saveta, za neki dan posle drugog kruga francuskih izbora, 6. maja, zakazao neformalnu večeru sa svim predsednicima EU kako bi se uz jelo i piće lakše svarila sumorna slika Evrope i dobila inspiracija za novu strategiju u borbi protiv krize. Za stolom će pored ostalih sedeti i predsednik Francuske, ma ko to bio i, kako se očekuje, nemačka kancelarka. Ona je juče oštro preko novina odgovorila Olandu koji već danima najavljuje da će joj, ako pobedi, predočiti sve manjkavosti u martu nametnutog „zlatnog pravila”. Favorit Merkelove i dalje je Nikola Sarkozi i ona poručuje da „nema promene ni odstupanja od dogovorenog rezanja budžeta na koji su se, pod pritiskom Berlina, obavezale sve članice evrozone. Čelnici iz Brisela, međutim, pritisnuti su dokazima na terenu da su mere štednje već uvalile u recesiju pojedine članice EU. Španija je juče izašla sa alarmantnim podatkom da se, otkako su počela rezanja u zdravstvu, obrazovanju i javnim službama, broj nezaposlenih sa pet popeo na 5,6 miliona ljudi. Na večeri u Briselu trebalo bi da dođe do prijateljskog ubeđivanja, oko utanačivanja samita EU u junu. Tada će se razmotriti kako da se izađe iz začaranog kruga: uštede u budžetu izazivaju još veće siromaštvo, nema kredita, pa ni investicija, ni potražnje što dovodi do još veće zaduženosti... „Štednja je zapravo dovela do još većeg jaza između evropskih ekonomija, umesto da ih uravnoteži“, tvrdi Sajmon Tilford iz Centra za evropske reforme. „Pre nekoliko meseci smo predstavili 30 predloga za podsticaj privrednog rasta. Među njima su zaštita potrošača, olakšavanje ulaganja izvoza i inovacija“, tvrdi Mišel Barnije, komesar EU za unutrašnje tržište, ali izbegava da „načne” pravilo na koji su svoj potpis stavili čelnici članica monetarne unije. Jedan analitičar pokušava medicinski da razjasni šta se u stvari desilo: Evropa je pod najoštrijom terapijom za gubitak težine, ali post ju je iznurio pa je ona sada kost i koža. A zapravo se ne zna da li je problem zaista u javnom dugu. Nemački lek uterao je u recesiju 12 zemalja, a 25 miliona Evropljana je bez posla. Ne vidi se izlaz iz tunela. Zbog toga je, kako se nagoveštava, Brisel izvukao crveni tepih za Olanda ukoliko pobedi i bude u mogućnosti da dođe na večeru. Da li će Merkelova u tom slučaju doći za okrugli sto gde bi bila primorana da guta teške zalogaje? To je ono što brine briselske diplomate, kad u celofan uvijaju pozive na večeru i temu koja će se na njoj otvoriti.
Prošlo je malo više od godinu dana otkako su se naši kreatori ekonomske politike okrenuli novom modelu rasta zasnovanom na izvozu, ali Srbija se nije pomerila sa dna rang-liste izvoznika u ovom delu Evrope. Kako pokazuje istraživanje Gorana Nikolića, saradnika Centra za novu politiku, na kraju 2010. godine ukupan izvoz naše zemlje (oko 7,6 milijardi evra) bio je svega 1.030 evra po stanovniku. Upoređujući baze nacionalnih statistika zemalja u regionu, ovaj ekonomista zaključio je da su od nas manje izvezli jedino stanovnici Crne Gore (553) i Albanije (417 evra). Više robe van svojih granica prodali su državljani Bosne i Hercegovine, Makedonije, Hrvatske, Slovenije, Bugarske i Rumunije. – Naprednije zemlje u tranziciji uglavnom imaju preko 6.000 evra robni izvoz i uvoz po stanovniku. Susedna Bugarska u prethodnih nekoliko godina ima dvostruko veći izvoz po stanovniku od Srbije, dok je razlika u korist Rumunije manje izražena – objašnjava Nikolić. Izračunao je da bi, ukoliko se nastavi trenda rasta prodaje robe van naše granice, Srbija na kraju 2011. godine trebalo da dostigne sumu od 1.200 do 1.250 evra. Međutim, i to će biti nedovoljno da prestignemo susednu Bosnu i Hercegovinu. – Najnoviji podaci zvanične statistike BiH pokazuju da je izvoz po stanovniku na kraju 2010. godine iznosio 1.160 evra. S obzirom na to da im prodaja na stranim tržištima u prvih šest meseci raste i da je za petinu veća, to znači da do kraja godine može da dostigne oko 1.400 evra, što je znatno više od iznosa koji Srbija može da očekuje – izračunao je Nikolić. Srbija će možda poboljšati svoju poziciju na regionalnoj listi samo zahvaljujući činjenici da Hrvatskoj ove godine loše ide, jer je izvoz u prvih pet meseci porastao za svega 3,7 procenata. Ipak, i sa očekivanih 2.100 evra, prosečni stanovnik Hrvatske biće daleko ispred prosečnog Srbina. Na ovu činjenicu nedavno je upozorio Nikola Pavičić, počasni direktor „Tarketa” iz Bačke Palanke, ističući kako su državnim zvaničnicima puna usta izvoznika, a nikoga ne uznemiruje činjenica da je naš izvoz po stanovniku najniži u ovom delu Evrope. Prema njegovim rečima, od 2000. godine jedva da može da se sastavi godinu i po dana da je kurs pogodovao izvoznicima. Mirko Todorović, vlasnik Konfekcije „Todor”, i ranije je isticao kako izvoz ne raste od prosipanja pameti i kako mu je dozlogrdilo da sluša eksperte koji stalni ističu da je spasonosno rešenje za srpsku privredu – rast izvoza i konkurentnosti. – Šta da kažem sada na sve to. Surova realnost je dovoljno rekla. Mi privrednici ne znamo da glumimo. Zato smo i upozoravali da je stanje alarmantno. Ne mogu ja danas nešto da počnem da proizvodim i već sutra da se pojavim na stranom tržištu. Prvo moram da se dokažem na domaćem terenu, a to ne može preko noći – kaže Todorović. Njegov recept je „zamena uvoza”. Odnosno, da robu koju uvozimo bar jednim delom zamenimo domaćom proizvodnjom i tako smanjimo jaz u spoljnoj trgovini. Tek posle osvajanja domaćeg terena i „zatvaranja nekih kanala” u uvozu može da se razmišlja o izvozu. Danas ova kompanija izvozi više od trećine svoje proizvodnje, ali u zemlje Evropske unije odlazi nešto malo više od pet odsto proizvodnje. Na stranom terenu se srpski proizvođači nađu u nedođiji i Todorović smatra da bi im u predstavništvima privrednih komora mnogo pomogli ako bi dali bar osnovne informacije o tržištu. Njegov kolega Nikola Pavičić iz „Tarketa” (izvozi čak 80 odsto proizvodnje) nedavno je istakao da privrednici prvo moraju da pomognu sebi, pa tek onda mogu da se nadaju državnoj podršci. – Sve nas muči taj početak, a prevelike mudrosti nema. Ne postoji proizvod koji je dobar za Srbiju, a nije za izvoz. Dakle, proizvođači prvo treba da znaju da naprave kvalitetnu robu. Ne mogu privrednici krivicu svaljivati samo na političare, ako im je firma nereformisana, ako imaju višak zaposlenih, ako roba koju prave nije kvalitetna. Ako proizvođač ne zna, on mora da zna ko zna. Recept je povezivanje sa uspešnim svetskim firmama koje imaju iskustva u tome, baš kao što je „Sintelon” svojevremeno uradio sa „Tarketom”. E, tu država nastupa. Ona mora da ubedi stranog partnera da se na ovom tržištu posao isplati – kaže Pavičić i dodaje da država ne bi trebalo da žali pare za konsultante koji bi firmama pomogli da se transformišu u efikasnija preduzeća, ali i da ukoliko smatra da je neki projekat dobar – kod banaka položi garancije u ime neke firme.
Otvaranje novog spa-centra u Ribarskoj Banji primer je koji treba da pokaže da su banje naše veliko blago i da njihovi izvori treba da ostanu Srbiji, u rukama njenih građana, ocenio je zamenik predsednika Vlade i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić prilikom otvaranja trenutno najvećeg spa-centra u Srbiji. On je objasnio da je spa-centar u Ribarskoj Banji, nastao na temeljima turskog kupatila, primer ulaganja koje treba višestruko da se vrati, kako se vraća zemljama sa velikim prihodom od banja u našem regionu. Jer, podseća, dok imamo mogućnosti koje su na nivou jedne Mađarske, ova zemlja od banja zarađuje mnogostruko više od Srbije. Osveštavanju „nove banje” prisustvovao je i patrijarh srpski Irinej, ocenivši da je novo zdanje u jednoj od kraljevskih banja hrana za oči, a lek za kosti i da je kao savremena tvorevina nastala na temeljima starog i tradicije, napredak za celu Srbiju. Ministar zdravlja Zoran Stanković smatra da će novi spa unaprediti ne samo region i pomoći državi, već i da će podsticati i kulturu zdravlja nacije… Zdanje nastalo na temeljima starog turskog kupatila iz 17. veka, povod je za ovakve ocene jer se u njemu na više od 5.000 kvadrata našlo uglavnom sve što sadrže najsavremeniji evropski spa-centri: slane sobe i pećine, masažna „kada Drage Mašin” i druge đakuzi kade, saune, terapije pomoću svetlosti i boja, fitnes i bjuti centri i razne relaks prostorije u kojima su planirane masaže biljem iz jastrebačkog kraja, uz korišćenje vode ovih izvora koja se dokazala kao lekovita, što će centru u Ribarskoj, u odnosu na ostale u regionu dati autentičnost. Kulturno leto i ostale poznate manifestacije banje održavaće se ubuduće u amfiteatru spa-centra pod otvorenim nebom, okruženog banjskom šumom. Cene će biti zasnovane kad centar počne da radi, što se najavljuje za 1. decembar. Vrlo brzo počeće izgradnja susedne vile „Hercegovina” koja će biti otvorena samo za uživaoce spa-turizma i od proleća povezana sa novim kupatilima posebnim prolazom. U spa-centar u protekle 2,5 godine uloženo je oko 5,5 miliona evra, istakao je direktor specijalne bolnice „Ribarska Banja” dr Branislav Katančević. Kako je objasnio, „Ribarska Banja” ga je izgradila uglavnom svojim prihodima, zarađenih poslednjih godina otkako je zapuštena banja obnovljena. Naime, Banja je uložila pet miliona, čemu su pomogli i predugovori o korišćenju dela kapaciteta sa Saudijskom Arabijom, Kuvajtom i Sirijom, dok su su po 25 miliona dinara sredstva Ministarstva zdravlja Srbije i Nacionalnog investicionog plana države. To je znak da možemo da revitalizujemo blago koje imamo u postojećim zdravstvenim banjskim centrima, izjavio je za „Putovanja” dr Branislav Katančević. Kao predsednik Udruženja banja Srbije, Katančević još jednom apeluje da one pre svega ostanu nacionalno bogatstvo Srbije i da država o tome donese jasan plan, kako bi se najbolje iskoristila zajednička i kontrolisana ulaganja. On očekuje da će doći vreme i da se za ovakva ulaganja stvore jednostavniji i sigurniji načini. Sekretar udruženja banja Vladan Vešković obavestio je da će ovih dana predstavnici banja uputiti u tom cilju svoj predlog zakona o banjama, koji bi omogućio njihov razvoj i onemogućio „rasprodaju” prirodnog bogatstva. Kako su nam sagovornici objasnili, sredstva Fonda zdravlja za lečenje bolesnika, banjama često kasne, pa je sada uglavnom na rukovodstvima banjskih centara da osmisle zaradu i razvoj. Naše banje treba da pruže, kao i svetske i evropske, spa-programe za mlade i poslovni svet i da postanu njihovo okupljalište. Naravno, stav je Katančevića, ne treba pri tom da izgube svoju jaku zdravstvenu ulogu, jer se tom konceptu sada vraćaju i banja „Laško” u Sloveniji i banje u Rumuniji, Bugarskoj, Hrvatskoj i drugim zemljama koje su se pretvorile samo u spa-centre. Dr Katančević podsetio je i da je ovo jedno od područja sa velikim mogućnostima za razvoj turizma. Osim izvora lekovite vode, postojećih i novih bazena, mini zoološkog vrta i starih adaptiranih kraljevskih vila, u procvatu je brdski biciklizam na Jastrepcu koji je prilika za oživljavanje nekad posećene planine. U šetnji kroz novi spa-centar osposobljen da primi i više od 1.000 ljudi dnevno, otvorivši vrata između najmodernijeg i adaptiranog starog dela, prošli smo kroz vekove: videli smo i stare autentične pločice turskog kupatila, obnovljeno „kube” iznad amama, turske kade, a iznad ulaza u novi centar i staru obnovljenu česmu. Sve krunisane glave, nakon što je knjaz Miloš 1834. godine poslao vodu u Beč na analizu, uživale su u blagodetima amama, dok je kraljica Draga Mašin imala čak i svoju kadu u ovom kupatilu. Razvoju banja najviše je doprineo njen najčešći gost, kralj Petar Prvi Karađorđević. Vilama koje je sagradio dao je imena tadašnjih delova Kraljevine SHS, koja su do danas ostala. Bolujući od kostobolje, ovde je radio državničke poslove, pa je tu potpisana i Deklaracija o povratku Kosova i Metohije matici Srbiji, a zahvalni meštani napravili su mu sitne stepenice kako bi se lakše spuštao od vile do izvora, nazvavši ih Kraljevo stepenište. Danas, ono vodi u „banjski spejs šatl”: iz zatvorenog bazena, što je specifičnost impozantnog staklenog zdanja, direktno se kroz vodeni prolaz pliva napolje na otvorene bazene, tako da će i zimi leti moći da se ispliva ili upliva kroz vrelu termalnu vodu, kuda je kome volja. Arhitekta i glavni projektant spa-centra Branka Bošnjak, izjavila je: „Cilj ovog fitnesa u staklu je da i Srbija dobije ono što nema, a to je pogled na more, na naše more, naravno, ovde u Ribarskoj Banji”.
Novi Sad – U mondenskom letovalištu Kanu, pre samo nekoliko dana, AP Vojvodina je primila priznanje kao četvrta destinacija na listi TOP 10 evropskih regiona i gradova za strane direktne investicije. Konkurs „Evropski gradovi i regioni budućnosti“ već po tradiciji organizovao je magazin „Intelidžens“, deo „Fajnenšl tajmsa“, a među 110 kandidata drugo i treće mesto u istoj kategoriji (efektivnosti troškova ulaganja) pripalo je Inđiji i Sremskoj Mitrovici, dok je Subotica zauzela deseto mesto u kategoriji strategije gradova. – Ovo nije nimalo slučajno. Najbolji pokazatelj zbog čega su pokrajina i gradovi tako visoko plasirani jeste što je ovde 45 odsto svih stranih investicija u Srbiji, a ukoliko bi posmatrali samo ulaganja u proizvodne pogone procenat bi bio još veći. Investotori ne kriju da je odnos produktivnosti, kvaliteta rada i kvaliteta finalnog proizvoda za njih veoma konkurentan kod nas – kaže za „Politiku“ Branislav Bugarski, direktor Fonda za podršku investicija u Vojvodini (VIP Fond). U severnoj srpskoj pokrajini trenutno posluje preko 230 stranih kompanija, koje su kroz 307 investicionih projekata uložile 6,4 milijarde evra i zaposlile preko 63.500 ljudi. Čak je i tokom 2011. godine, koju su obeležili sumorni trendovi globalne privrede, realizovano 211,3 miliona evra investicija, kroz koje je zaposleno 5.267 ljudi. Sa stranim kompanijama, takođe lane, potpisani su ugovori o ukupnim ulaganjima u vrednosti od 832,6 miliona vra, kojima se predviđa otvaranje 7.512 novih radnih mesta, a projekti bi trebalo da budu ostvareni do 2014. godine. –U prethodnom periodu smo imali dva značajna talasa: prvi je bio prodaja velikih firmi, kada su došli „Lafarž“, „Inbel“, „Karlsbreg“ „Cimos“... Drugi je bio na vrhuncu od 2006. do 2008. godine. U to vreme dobijamo investiciju „Dreksler-Majera“ sa 1.750 radnika, stižu „Štada“, „JUB boje“ i „Trimo grupa“, počinjemo pregovore s „Grunfosom“, najavljuje se „Embasi grupa“... Realizacija najnovijih ugovora ići po fazama: pojedine kompnije, kao što je „Grunfos“, već su počele, „Dreksler-Majer“ već gradi drugu fazu, gde će na programima za novi „fijat 500 l“ zaposliti oko 600 radnika, a očekuje se da krenu „Svarovski“, „Kontitek“, „Boš“ – objašnjava naš sagovornik. On ističe da su inostrane kompanije kontinuirano reinvestirale, modernizovale pogone i podizale ekološku zaštitu. Tvrdi da država mnogo više pažnje obraća kada dođe stranac da kupi firmu i zahteva da sve bude po „pe-esu“, nego što to je slučaj s domaćim privatizacijama. Zbog rigoroznih kontrola stranci neće da rizikuju, nego ispunjavaju što se od njih traži. – Reinvesticija od 20 miliona evra češkog CGS-a u „Ruma-gume“, gde je urađeno proširenje pogona biće predstavljena u nerednih desetak dana Razlog zbog čega čak ni u prvom talasu svetske ekonomske krize nismo imali drastično velike gubitke radnih mesta jeste u činjenici da su kompnije iz inostranstva težište proizvodnje premeštale u Vojvodinu. Krajnji korisnici, pogotovo u automobilskoj i mašinskoj industriji, zahtevaju od dobavljača da zbog nestabilnih finansijskih i socijalnih okolnosti urade disperziju rizika poslovanja (podele na više zemalja), a mi smo tu priliku iskoristili – nastavlja direktor VIP Fonda. Prema njegovim rečima, država Srbija je stvorila poreski okvir koji je najjeftiniji u Evropi, bez obzira na to što se domaći privrednici bune da su doprinosi skupi. On ističe da izdvajanja, gde je ukupan trošak na isplaćenih 100 dinara od 60 ili 65 dinara, ne postoje više nigde u Evropi. Na 100 dinara u Nemačkoj se plaća 110 dinara! – Pokrajina je, takođe, uradila svoj domaći zadatak jer je zajedno s lokalnim samoupravama završavala plansku dokumentaciju. Strani investitori ne grade na crno! Uloženo je, zatim, dosta u puteve, struju, vodu i opremanje industrijskih zona, ali i drugu vrstu infrastrukture koja je pokazatelj kvaliteta života. Direktori stranih kompanija imaju običaj da prethodno dovedu žene i decu da vide gde bi eventualno živeli, kako izgledaju bolnice, vrtići, škola... U Vojvodini je to prilično dobro urađeno – naglašava Bugarski. Direktor VIP Fonda kaže da kod velikih „igrača“ posticaji – Republika Srbija daje od 2.000 do 10.000 evra po radnom mestu u zavisnosti koliko je investicija izvozno orijentisana i uključuje lokalnu privredu, a AP Vojvodina 1.300 evra (za istu namenu se ne mogu povući sredstva iz oba izvora) – nisu odlučujuća komponenta, što su u predgovorima istakli i predstavnici „Boša“, ali su ipak važan instrument u globalnoj borbi za privlačenje investicije, pri čemu su nam najveći konkurenti Ukrajina, Rumunija i Slovačka, a do „arapskog proleća“ to su bile čak i zemlje severne Afrika za određen tip investicija. - Dobijanje statusa kandidata za članstvo u EU je važan signal za potencijalne ulagače, što se pokazalo i u drugim istočnoevropskim zemljama. Proces privlačenja je kompleksan, a počinje od prepoznavanja potrebe investitora za promenom u svom poslovanju, koje može da traži na svakoj tački na kugli zemaljskoj. VIP svakodnevno radi analizu događanja na svetskoj ekonomskoj sceni i nudimo rešenja koja su skrojena po meri konkretnog investitora. Ne generalno, dođite u Vojovodinu, ona je lepa, šarena sa divnim ljudima, nego ako budete ovde vaše komparativne prednosti su takve, a zajedno ćemo otkriti i neke dodatne – kaže Branislav Bugarski. – Kada pogledate Vojvodinu svuda imate investitore. Nisu to samo Pećinci, Inđija ili Stara Pazova. U Bačkoj Palanci su „Sintelon“, „Sufle grupa“ i „Karlsberg“, u Somboru „Laktalis“, u Kikindi „Bongren“ i „Cimos“. U Subotici je „Simens“ otvorio ogroman pogon na 4 hektara pod halama. Ova čuvena kompanija ima samo dve fabrike u svetu u kojima proizvodi generatore za vetrenjače, od kojih je jedna u Kini, a druga u Vojvodini. Novi Sad je profitirao od privatizacije bankarskog sistema. U Novom Sadu u IT i finansijskom sektoru imamo investicije od 2,2 milijarde evra, a često se po medijima provlači priča kako u ovom gradu nije ništa uloženo. – Tačno je da Novi Sad nema mnogo proizvodnih investicija, ali je šansa ranije prokockana. Gradu nedostaje raspoloživ prostora, pa smo u situaciji da je ovde cena zemljišta 130 evra po kvadratu. Zašto bi strani investitor toliko platio, ako može da u nekom drugom gradu dobije za deset puta manje? Ako bi gradonačlenik Novog Sada rekao i ja ću da dam za 10-20 evra, odmah bi ga optužili da je zloupotrebio položaj i maznuo neku lovu – kaže Bugarski. Da bi se investitorima prostor ustupio bez nadoknade, uslov je da se poveća zaposlenost za jedan odsto. U Novom Sadu ima preko 150.000 zaposlenih, što znači da ne bi prošao nijedan projekat s manje od 1.500 radnih mesta. Po mojoj proceni, da bi postao konkurentan, Novi Sad bi morao da snizi cenu zemljišta na 25 do 30 evra po kvadratu. Ako bi se sa sadašnjim cenama uradila eksproprijacija i infrastukturno opremilo zemljište, grad bi morao da ide u gubitak, a vremena nisu toliko bogata. Ono što pokušavamo zajedno s pokrajinskom vladom jeste da što brže vratimo na tržište preduzeća koja su u kritičnim privatizacijama, ili u nekoj vrsti stečaja i ponudimo ih ne samo stranim, nego i domaćim investitorima – objašnjava Bugarski.
BEOGRAD – Koalicija SPS-PUPS-JS ni sa kim nije postigla bilo kakav dogovor o parlamentarnoj većini, jer ni od jedne stranke nije dobila predlog o formiranju vlade, izjavio je predsednik SPS Ivica Dačić i poručio da ta koalicija neće učestvovati u postizbornoj reviziji sopstvenog rezultata na opštim izborima. „Nikakvi dogovori nisu postignuti ni sa kim, ni o parlamentarnoj većini, niti o personalnim pitanjima, jer niti je DS, niti SNS ili bilo koja druga stranka uputila našoj koaliciji bilo kakav predlog o formiranju vlade Srbije”, rekao je Dačić Tanjugu. „Više puta sam izjavljivao, i pre i posle izbora, da je za našu koaliciju najbitnije pitanje - ko ulazi u vladu i koja je politika te vlade. Za sada ne postoji bilo koji predlog koji bi bio prihvatljiv za našu koaliciju”, istakao je Dačić. On je podsetio da je, takođe, više puta isticao svoje protivljenje održavanju prevremenih predsedničkih izbora, istovremeno sa parlamentarnim, u uverenju da to može dovesti do političke nestabilnosti u zemlji. „Zato se zalažem za dogovor o što skorijem konstituisanju novoizabranih organa vlasti i za nastavak razgovora o formiranju vlade”, naglasio je lider SPS. On je konstatovao da je Srbija još daleko od formiranja vlade, imajući u vidu rezultate predsedničkih i parlamentarnih izbora i činjenicu da dve najveće stranke jesu osvojile najviše glasova, ali ne dovoljno za formiranje vlade bez koalicije, kao i da još nisu donele konačnu odluku o tome ko sve treba da čini parlamentarnu većinu. „Jedno je sigurno - naša koalicija SPS- PUPS- JS je jedina dobila više nego duplo veći broj glasova i mandata u odnosu na prethodne izbore i neće učestvovati u postizbornoj reviziji svog izbornog rezultata”, naglasio je Dačić. On je dodao da se taj rezultat mora poštovati, kao što koalicija oko socijalista uvažava druge političke aktere. „Mi smo spremni da doprinesemo političkoj stabilnosti Srbije, čak i ako to znači naš odlazak u opoziciju”, poručio je Dačić. „Ali, želim da javnost jasno zna da, osim načelnog dogovora sa Borisom Tadićem i njegovom koalcijom pre drugog kruga izbora ( 8. maja) o zajedničkom radu na formiranju parlamentarne većine, nikakvih daljih konkretnih razgovora nije bilo na tu temu”, zaključio je Dačić.
Nikola Stevanović večeras u Hali sportova brani titulu prvaka Evrope u polusrednjoj kategoriji protiv Ajuba Nefzija, Tunižanina sa belgijskim pasošem koji boksuje pod francuskom licencom. Nakon nekoliko neplaniranih odlaganja borbe, koja je po programu trebala da se održi još krajem prošle godine i to sve zbog finansijskih problema, glavni promoteri našeg mladog bokserskog šampiona Ljubiša Ignjatović i Slovenac Davorin Lampe, kažu da više ne dolazi u obzir odlaganje odbrane šampionskog pojasa i da je sve dogovoreno. - Nefzi je veoma dobar bokser, tvrdi Ignjatović. Gaji lepršav stil, veoma je atraktivan u ringu i siguran sam da će beogradska publika večeras uživati u dobrom boksu. Ovo će Nikoli biti treća odbrana titule. Mladi srpski bokserski šampion se dugo sprema za odbnranu titule, iza njega su sati i sati iscrpljujućih treninga. - Spreman sam za dugu i bespoštednu borbu. Svestan sam da je Nefzi odličan bokser ali on večeras nema šta da traži na ringu, poručio je izazivaču Nikola Stevanović. Glavni supervizor meča biće Italijan Roberto Rea a glavnu borbu koja je predviđena da traje 12 rundi sudiće: Ino Barabas (Nemačka), Manuel Palomo (Španija), Beni Dekros (Belgija) i Radoslav Milutinović (Srbija). Dva meča za titulu sudiće i naš najbolji sudija Sreten Jabučanin. Organizator je predvideo i nekoliko uvodnih bori. Mladi i sve bolji Miljan Rovčanin će boksovati protiv Ivana Mateka, Vladimir Spasojević protiv Žosefa Sovijusa, Milorad Žižić sa Miguelom Sebeom a Stefan Stevanović protiv Vladimira Talika. Borbe u Palati sportova u Novom Beogradu direktno će prenositi TV Sport Klub plus od 20 sati a ulaznice za ovaj svojevrsni bokserski spektakl koštaće 300, 600 i 1.200 dinara za tribine i od 2.000 do 20.000 za parter. Vredni i uporni menadžer braće Stevanović, Ljubiša Ignjatović – Čupa ima velike planove za svoje pulene. - Ako sve bude u najboljem redu Nikola će na jesen napasti i svetsku titulu dok će njegov brat tefan, koji inače boksuje u istoj kategoriji i istoj verziji, napasti titulu prvaka Evrope, koju je do sada Nikola dva puta odbranio.
Penzije više ne smeju biti socijalna kategorija, a penzijski fond ne može da radi po principu protočnog bojlera. Od njega treba napraviti razvojnu banku za plasiranje kapitala, a to jedino može ako se fond restrukturiše po ekonomskim principima, rečeno je juče na sednici Upravnog odbora PIO fonda s koje je zatraženo da se što pre krene s vraćanjem imovine fonda u kojujegodinamaulagan penzionerski dinar. Samo u rehabilitacione centre uloženo je oko 500 miliona evra. Da bi taj cilj bio postignut predložene su i usvojene mere za poboljšanje finansijske održivosti fonda, među kojima je i pokretanje sudskih postupaka kako bi se utvrdilo u kojim sve nepokretnostima fond ima pravo na povraćaj imovine. Zatražena je i izmena Zakona o pravu na besplatne akcije u delu koji se odnosi na javna preduzeća, gde će se precizirati pravo svojine fonda u visini od 10 odsto kapitala u svim javnim preduzećima, a naročito u komunalnim. Slavica Savić, predsednik UO fonda, izjavila je da su ove mere nužne kako bi se smanjila izdvajanja za penzije iz budžeta, koja već danas iznose više od 50 odsto od ukupno potrebnih sredstava PIO fondu. Kako iz budžeta i ubuduće za isplatu penzija ne bi išlo 49,3 odsto sredstava, što je više nego ranije, zbog spajanja vojnog sa fondom PIO, Upravni odbor predlaže da sredstva za zdravstvenu zaštitu budu odvojena iz državne kase. Penzijski fond finansira, odnosno pokriva zdravstveno osiguranje penzionera po stopi od 12,3 odsto na neto isplaćene penzije. Ove godine za zdravstvene doprinose penzionera fond treba da izdvoji 59 milijardi dinara. Kao jedna od mera da se rastereti kasa penzijskog fonda predložen je i prenos obaveza finansiranja naknada za tuđu negu i pomoć u sistem socijalne zaštite. Predlaže se i da se iz kase fonda izdvoji i finansiranje penzija po posebnim propisima i razlika do najniže penzije. Iz dotacija treba isključiti i nedostajuća sredstva za finansiranje poljoprivrednika, vojnih penzionera i predstaviti ih kao transfer resornog Ministarstva rada. Kumulativni efekti sprovođenja ovih mera doveli bi do toga se ukupni rashodi za ovu godinu smanje za 74,7 milijardi dinara, odnosno 13,2 odsto. Ukupni transferi iz budžeta bili bi manji 26,8 odsto, a učešće bi se smanjilo s sadašnjih 49,3 na 41,6 odsto. Istovremeno bi čiste dotacije iz budžeta bile manje za 40,1 odsto, a njihovo učešće u finansiranju smanjilo bi se sa 44,4 na 30,6 odsto. Kako bi se zaštitila imovina fonda, koja samo po osnovu ulaganja u RH centre iznosi 500 miliona evra, trebalo bi, naglasio je Slavenko Grgurević, član UO, neophodno je izmeniti i dopuniti Zakon o penzijama kojim će biti propisano kako će fond ubuduće upravljati svojom imovinom. Istovremeno je predloženo da se pokrene inicijativa za izmenu Zakona o privatizaciji kako imovina ne bi bila samo „gola svojina”, Zakona o Agenciji za privatizaciju, kao i pravo na besplatne akcije gde bi se preciziralo pravo svojine fonda u svojini od oko 10 odsto kapitala u svim javnim preduzećima, a posebno komunalnim u kojima je fond imao poveća ulaganja. Zlata Zec, član UO, istakla je da pravo na otuđenje imovine fonda bez njegove saglasnosti mora da se zaustavi i da resorna ministarstva ne mogu tu imovinu prodavati kao svoju, već odluku mora da donese vlada.
Sirt/Tripoli – Vrhovni komandant libijski pobunjenika izjavio je juče da je Sirt opkoljen i da se pobunjeničke snage nalaze na domak, rodnog grada Moamera Gadafija, dok se život u libijskoj prestonici Tripoliju normalizuje. Posle zauzimanja Bin Džavada pobunjenici su Sirtu prišli na 30 kilometara sa zapadne strane i na 100 kilometara istočno od grada, javila je agencija AFP.„Zauzeli smo Bin Džavad na istočnom frontu i pobunjenički borci iz Misrate su na 30 kilometara od Sirta na zapadu”, potvrdio je juče komandant pobunjenika u Misrati Mohamed al Fortija. Fortija je potvrdio izveštaje da su u toku razgovori sa plemenskim liderima za mirnu predaju grada udaljenog 360 kilometara istočno od Tripolija.„Pregovaramo sa plemenima za mirnu predaju Sirta”, potvrdio je on i dodao da su u pregovore uključene samo plemenske vođe i da, prema njegovom znanju, „nije uspostavljen direktan kontakt sa Gadafijem ili sa onima blizu njega”. Sirt koji je sada opkoljen bio je poslednje neosvojivo uporište Gadafijevog režima i moguće sklonište odbeglog Gadafija i njegove porodice, navodi francuska agencija. S druge strane, život u Tripoliju se vraća u normalu i relativno je mirno posle manjih eksplozija u toku noći i sporadične pucnjave iz automatskog oružja u nekim delovima grada posle šestomesečne pobune i sve očiglednijeg kraja 42 godine vladavine pukovnika Gadafija. Pobunjenici su ponudili 1,7 miliona dolara nagrade za hvatanje Gadafija mrtvog ili živog, ali i zatražili od međunarodne zajednice deblokadu finansijskih fondova Libije u inostranstvu i humanitarnu pomoć od međunarodnih organizacija u lekovima i medicinskom materijalu. Istovremeno u prestonici je prisutna nestašica vode, a postoje strahovanja među stanovništvom da su izvori vode zatrovani. Vođe pobunjenika saopštile su da čine sve kako bi građani zadovoljili najosnovnije potrebe, uprkos vrtoglavom rastu cena i nestanku artikala u prodavnicama. U Tripoliju je juče saopšteno da su pobunjenici uspostavili punu kontrolu nad međunarodni aerodrom u prestonici i da se radi na ponovnom stavljanju u funkciju rafinerije Zavijah uz pozive javnosti na strpljenje i apele radnicima da se vrate na posao u rafineriju. Novinari Komsomolske pravde pronašli su u Libiji petoricu Srba, koje su zatvorili libijski pobunjenici pod optužbom da su plaćenici - snajperisti, prenosi jutros Radio-televizija Srbije. Ruski list navodi da su u zatvoru Zoran Nikolić i Nedeljko Milanović iz Lazarevca, Milorad Junić iz Loznice, Milić Martinović iz Aranđelovca i Vojislav Nićiforović iz Beograda i da su rekli da se pobunjenici prema njima odnose korektno i da nema batinjanja. Zarobljenicima je rečeno da će uskoro biti prebačeni u Zintan, a zatim i kućama - ukoliko sve bude u redu. Ruski novinari su do zarobljenih Srba došli pošto su napravili intervju sa komandantom aerodroma Abdulakimom Abdulgadarom. Zarobljenici su ispričali da su u Libiju došli 12. avgusta da bi za dobru zaradu popravljali puteve, ali da su posle nedelju dana ostavljeni na jednom kontrolnom punktu. Oni su odatle pobegli i zatim se krili po Tripoliju. U pokušaju da stignu do srpske ambasade, uhapšeni su na prvom kontrolnom punktu, piše list. „Mi smo radnici građevinci. Sklopili smo ugovor sa srpsko-libijskom kompanijom Zazura. U kancelariji u Beogradu nam je rečeno da je u Tripoliju mirno”, rekao je jedan od zarobljenih Srba. Libijac Abdel Beset Megrahi, koji je osuđen za teroristički napad u avionu kompanije „Pan Am”, u kojem je 1988. iznad mesta Lokerbi u Škotskoj poginulo 270 ljudi, nalazi se u svojoj kući u Tripoliju i jedva da je živ, javila je američka televizijska stanica Si-En-En (CNN). Megrahi je na kiseoniku i infuziji, a o njemu brine porodica. „Nemamo od koga da dobijemo savet. Upravo smo mu dali kiseonik. Nema doktora, niko se ne raspituje. Telefonska linija je u prekidu i ne možemo nikoga da pozovemo”, izjavio je za CNN Megrahijev sin Haled. Haled je naveo da je Megrahi, koji boluje od raka, prestao da jede i da često gubi svest, prenele su agencije. Prelazna vlada libijskih pobunjenika saopštila je da neće deportovati Megrahija. Ministar pravde u pobunjeničkoj vladi Muhamed al-Alagi, rekao je novinarima u Tripoliju da nijedan libijski državljanin neće biti deportovan, čak i kada je reč o Abdelu Besetu Megrahiju, koji je u Škotskoj osuđen i zatvoren zbog napada u kojem je život izgubilo 270 ljudi. Škotske vlasti osobodile su Megrahija 2009. godine, misleći da će umreti za nekoliko meseci. On je tada proglašen herojem u svojoj rodnoj državi Libiji i posle oslobađanja sastao se sa Moamerom Gadafijem. Libijski pobunjenici će za najviše 10 danas preuzeti kontrolu na Sirtom, rodnim mestom libijskog vođe Moamera Gadafija, izjavio je danas komandant pobunjenika Salem Muftah Refaidi. „Naš cilj nije krvoproliće, naš cilj je oslobođenje”, rekao je Refaidi Rojtersu tokom posete Bengaziju. Refaidi je kazao da pobunjenici ne žele više krvoprolića, posebno među civilima - decom, starima i ženama. Upitan za koliko dana će pobunjenici osvojiti Sirt, Refaidi je odgovorio „najviše 10, a možda i manje”. Pobunjenici su približili Sirtu i saopštili da će ga preuzeti silom ukoliko propadnu pregovori o njegovoj predaji. Agencije su ranije prenele da su, posle zauzimanja Bin Džavada, pobunjenici Sirtu prišli na 30 kilometara sa zapadne strane i na 100 kilometara istočno od grada.
Srbija neće skrenuti sa evropskog puta i zaštitiće svoje građane na Kosovu i Metohiji, poručio je Tomislav Nikolić, novi predsednik Srbije. – Postoji božja pravda – bile su prve njegove reči na konferenciji za novinare u štabu Srpske napredne stranke, nakon čega je proglasio svoju pobedu i zahvalio svim građanima Srbije koji su glasali, svejedno da li za njega ili za njegovog protivkandidata. – Izbori su protekli veličanstveno, srpski, kako i dolikuje – ocenio je on. Kao prioritete svog mandata na predsedničkoj poziciji on je naveo razvoj ekonomije, oslobađanje od siromaštva, bele kuge i korupcije, partijskih elita i oligarhija, kao i nalaženje prijatelja za Srbiju svuda u svetu. – Više ne pripadam nijednoj političkoj stranci. Ja najbolje znam kakvi su ljudi političari. Želim da vas uverim da Srbija može da izgleda drugačije – kazao je Nikolić, koji je pred prvi krug izbora kovertirao ostavku na mesto predsednika SNS-a i dodao da želi da bude predsednik svih građana Srbije. Ovi izbori nisu bili referendum oko toga ko će voditi Srbiju nego su se na njima rešavali unutrašnji problemi koje su stvorili Boris Tadić i Demokratska stranka, ocenio je Nikolić. – Nisam ljut ni na koga i ne bi trebalo da niko bude ljut na mene zbog pobede – rekao je Nikolić. On je obećao građanima da će ih sve štititi, uključujući tu i one koji su glasali za Tadića, i poželeo da se ostvari sve što je im obećavao pred izbore. Nikolić je naglasio da ne želi da se u ovoj zemlji ikada više ponovi, kako je kazao, kampanja protiv jednog čoveka i jedne stranke. – Ovo je vrhunac moje političke karijere i jedan od mojih najsrećnijih dana, osim onih koje smo supruga Dragica i ja slavili u porodici – rekao je Nikolić. Dok se novi stanar zdanja na Andrićevom vencu udaljavao od govornice u sali za konferencije u sedištu naprednjaka, Nikolića je ispratio prasak nastao od otvaranja flaše šampanjca i penušava „bujica”, koja je zalila sve u blizini. Slavlje u štabu SNS-a počelo je sat vremena ranije, negde oko 20.30 časova, kada je u hodnike stigla informacija iz Republičke izborne komisije da na 25 odsto obrađenih glasova Nikolić ima prednost od šest odsto – 53 odsto prema 47 odsto. Grljenje i uzajamne čestitke nisu prestajali ni kasnije, kada su pristizale vesti da je prednost spala na dva odsto, a potom, u jednom trenutku, na svega 0,4 odsto. Optimizam nije jenjavao, jer se u krajnjem slučaju računalo na glasove sa Kosova, gde su naprednjaci bili ubeđeni da ne mogu da omanu. Nije ih preterano brinulo ni to što do tada još nisu bili prebrojani glasovi iz Vojvodine, koja se smatraln uporištem Demokratske stranke. Trijumf je bio potpun kada je pred novinare stupio radosni Aleksandar Vučić i objavio da je razlika u glasovima 1,5 odsto u korist Nikolića. Nešto kasnije se partijskom centralom prolomio gromoglasan usklik, a odmah potom je i Nikolić izašao da primi čestitke i zvanično objavi svoju pobedu. Beogradski Trg republike i Terazije pretvorili su se sinoć u arenu za proslavu pobede Tomislava Nikolića na izborima za predsednika Srbije. Njegove pristalice su se skupile na tom potezu noseći zastave sa srpskim znamenjima i fotografije Nikolića, uzvikujući „pobeda, pobeda” i skandirajući ime novog predsednika. Grlilo se i nazdravljalo, sevale su i baklje i praštale su petarde, naročito pred sedištem Demokratske stranke na Terazijama, ispod kojeg se orilo „Borise, odlazi”, „lopovi, lopovi”, „dole diktatura”. Na prozorima centrale DS-a niko se nije pojavljivao. Saobraćaj je bio usporen, ali su iz većine automobila u koloni, dugoj stotinak metara, pozdravljali slavljenike, mašući im i trubeći.
Zagreb, 9. septembra – Svetski prvak, ipak, neće igrati u finalu Evropskog prvenstva u Zagrebu. Naši vaterpolisti su u polufinalu izgubili od domaćina s 10:9 (2:1, 4:4, 2:2, 2:2), pa će se prekosutra boriti za bronzu s poraženim iz polufinalnog meča Mađarska – Italija. Očekivala se vrlo neizvesna utakmica, a ona je bila neizvesna da neizvesnija ne može biti. Pet sekundi pre kraja dosuđen je penal za Hrvatsku, koji je iskoristio Bošković. Za preostalo vreme, reklo bi se, nema šta da se učini, jer to nije košarka. Međutim, naš selektor Udovičić se ipak dosetio kako da se ono iskoristi i naša ekipa je čak stigla i da uputi šut na gol protivnika. Na našu žalost, Pavić je odbranio i Hrvatska je mogla da odahne. Naša reprezentacija nijednom nije bila u vođstvu, nego je sve vreme morala da juri prednost protivnika. Domaćin je poveo posle nesmotrenosti našeg igrača koji je čuvao hrvatskog centra. Posle Sorove odbrana lopta je u visokom luku padala na dva metra, Burić je bio priseban i smečovao je u mrežu. Izjednačio je Nikić s igračem više posle pravovremenog dodava kapitena Udovičića. Dva minuta pre kraja prve četvrtine Hrvati su ponovo poveli. Ovog puta iz penala, koji je iskoristio Bošković. Bilo je opasno kad su Hrvati poveli u drugoj trećini s 3:1, ali je naš tim pokazao da nije uzalud svetski prvak i da ne gubi tek tako glavu. Vanja Udovičić, junak pobede protiv dotadašnjeg evropskog prvaka Crne Gore, smanjio je na 3:2, a izjednačio je Duško Pijetlović na gotovo istovetan način na koji smo postigli i prvi gol. Hrvatima je nadu vratio Joković pošto je iz prilično teške pozicije, s krila, pogodio mrežu. Ubrzo mu se revanširao Gocić, a još brže je prednost Hrvatima vratio Burić (5:4). Sedamnaest sekundi pre isteka druge četvrtine Rađen je izjednačio, ali su na veliki odmor Hrvati ipak otišli s prednošću. Sekund pre kraja Burić je pucao, lopta se izmigoljila Soru, preletela ga i pala iza njega. On ju je stigao, ali su sudije posle premišljanja pokazale na centar. U trećoj četvrtini su se Hrvati ponovo odmakli na dva gola razlike (7:5) zahvaljujući Jokoviću, ali su ih naši i tada stigli. Prvo je Gocić pogodio, a potom i Filipović (7:7). Ipak, 17 sekundi pre kraja ovog dela igre Hrvati su ponovo obezbedili minimalno vođstvo. Strelac je bio Burić s igračem više, na gotovo isti način na koji je pre toga zatresao našu mrežu, ali taj gol nije priznat, jer je bio u dva metra. Ovog puta je, na našu žalost, bio oprezniji. Do polovine poslednje četvrtine nije bilo pogodaka, a onda je Gocić ponovo nadmudrio hrvatsku odbranu (8:8). Nepuna četiri minuta pre kraja Muslim se odlučio na šut u nastavku akcije u kojoj Hrvati nisu iskoristili igrača više. Pokušaj mu se isplatio – 9:8 za domaćina. U velikoj borbi s protivnikom, a još više s vremenom, Filipović je doplivao do korner-linije i kod dalje stative spazio Stefana Mitrović, koji je loptu smestio u mrežu (9:9). U poslednjem minutu domaćin je dobio igrača više. Nije ga iskoristio, ali se lopta od Sora odbila daleko od gola, pa su je hrvatski vaterpolisti uzeli bez po muke. I onda, kada je izgledalo da će produžeci odlučiti, Burić je umakao svom čuvaru pred našim golom i sudije su pokazale na pet metara. Boškoviću nije zadrhtala ruka i to je uvelo Hrvatsku u finale (10:9). Naš tim se izborio za priliku da izjednači, ali nije bilo sreće. Ipak, još ima šanse da se ova odlična ekipa vrati s medaljom s Evropskog prvenstva, što je i najvažnije. Bazen: Mladosti. Gledalaca: 5.000. Sudije: Naumov (Rusija) i Borel (Španija). Isključenja: Hrvatska 11(4), Srbija 10(2). Peterci: Hrvatska 2(2). HRVATSKA: Pavić, Burić 3, Bošković 3(2), Dobud, Joković 2, Muslim 1, Karać, Bušlje, Sukno, Barać, Hinić, Obradović 1, Buljubašić. Selektor: Rudić. SRBIJA: Soro, Avramović, Gocić 3, V. Udovičić 1, Vapenski, D. Pijetlović 1, Nikić 1, Aleksić, Rađen 1, Filipović 1, Prlainović, S. Mitrović 1, G. Pijetlović. Selektor: D. Udovičić. Selektor vaterpolo reprezentacije Srbije Dejan Udovičić ocenio je, nakon poraza od Hrvatske (10:9) u polufinalnoj utakmici šampionata Evrope u Zagrebu, da bi meč imao sasvim drugačiji tok da su njegovi izabranici uspeli bar jednom da povedu. „Utakmica je bila otvorena i imali smo nekoliko šansi da dođemo do vođstva. Borili smo se koliko smo mogli s obzirom da smo pre dva dana odigrali veoma naporan meč četvrtfinala protiv Crne Gore”, izjavio je Udovičić. On smatra da je u izjednačenoj borbi „jezičak na vagi” u korist domaćina Evropskog prvenstva bila „veća svežina u pojedinim trenucima”. „Igrali smo spektakularni meč pred prepunim tribinama. Publika, koja je žetsoko borila našeg protivnika dala je posebnu dimenziju veoma neizvesnoj utakmici. Iako u našem timu imamo mnog mladih igrača, mislim da nismo podlegli užarenoj atmosferi”, istakao je Udovičh, koji je čestitao učenicima na velikoj borbenosti. Kapiten srpskog državnog tima Vanja Udovičić naglasio je da je „veoma bitno da se brzo preusmerimo na meč za treće mesto”. „Za nas turnir nije gotov. Moramo da odigramo maksimalno i pokušamo da osvojimo bronzanu medalju”, poručio je oldični bek i dodao da „nije sramota izgubiti od Hrvatske u Zagrebu u ovakvom ambijentu”. U utakmici za treće mesto Srbija će se sastati sa poraženim iz meča Mađarska - Italija, koji se igra večeras od 20.40 časova.
Stara poslovica kaže da „nema besplatnog ručka“, a to je pravilo sto odsto tačno naročito kada poslujete sa bankom. Dinarski ili tekući račun osnovni je bankarski proizvod i u tom smislu većina banaka (15) u svojoj ponudi ima samo račune uz koje naplaćuje i redovno mesečno održavanje. Ukoliko redovno primate platu i u fokusu vam je blizina banke, usluga koju pruža, druge dodatne usluge, možda na visinu mesečnih troškova održavanja i nećete obratiti pažnju, ali ćete ukoliko to nije slučaj i te kako biti zabrinuti što banci morate da ostavite nekoliko stotina dinara mesečno za račun koji uopšte ne koristite. Prema analizi portala Kamatica, troškovi održavanja dinarskog računa mogu se kretati od 0 do 235 dinara mesečno, a to će, priznaćete, biti značajna stavka ukoliko ne primate redovno platu, već s vremena na vreme primate honorare ili vam neko uplaćuje novac po drugim osnovama. Od 33 banke koje posluju na teritoriji Srbije, čak 15 banaka nema opciju otvaranja računa bez naplate održavanja. Od 33 banke koje poseduju dozvolu Narodne banke Srbije nisu bili dostupni podaci banaka za Dunav banku, akcionarsko društvo Zvečan, i Jugobanka Jugobanku Kosovska Mitrovica. Bez obzira na to da li imate nekih promena na računu, odnosno da li vam na taj račun ležu pare ili ne, vi ste u obavezi da plaćate mesečno održavanje koje se kreće od 110 dinara, koliko naplaćuje KBC banka, do 235 dinara mesečno, koliko naplaćuje Unikredit banka. Najekstremniji primer je Poštanska štedionica, koja insistira na tome da morate imati mesečna primanja, jer ona mesečno na ime održavanja naplaćuje jedan odsto od sume koja vam leže na račun. U tom smislu, kako su nam objasnili u jednoj od ekspozitura, ne prihvataju klijente koji će imati povremena plaćanja, jer ih to onemogućava da na mesečnom nivou naplate svoju uslugu. Iako na klijentu koji bira banku i otvara račun leži sva odgovornost za izbor, možemo reći da nešto korektniji odnos prema klijentima ima devet banaka na tržištu koje naplaćuju proviziju samo onda kada imate nekih promena na računu, dok vam se u periodu kada vam je račun u mirovanju, odnosno kada nemate nikakva primanja, provizija ne naplaćuje. Najmanju proviziju među tim bankama imaju Findomestik banka, Hipo banka, Komercijalna i Univerzal banka, koje održavanje računa naplaćuju 150 dinara, samo ukoliko imate transakcija dok je najskuplja Moskovska banka koja održavanje naplaćuje 200 dinara. Jedinstven je slučaj i NLB banke koja ima u ponudi račun za povremene uplate. Ukoliko to naglasite banci, otvaranje takvog računa košta će vas 1.200 dinara jednokratno, ali zato nadalje za korišćenje tog računa nećete plaćati nikakve provizije. Rajfajzen banka klijentima koji imaju povremene uplate održavanje naplaćuje 150 dinara, ali ima opciju otvaranja računa za nezaposlene građane, pri čemu je za te građane uz potvrdu Nacionalne službe za zapošljavanje otvaranje i vođenje računa potpuno besplatno. Od ostalih banaka svega šest banaka ne naplaćuje nikakvu proviziju za otvaranje i vođenje dinarskih računa za povremena plaćanja. To su Agrobanka, koja je trenutno pod prinudnom upravom NBS, AIK banka, Razvojna banka Vojvodine, Marfin banka, Srpska banka, Folks banka i Oportuniti banka. Ako sagledamo malo širu sliku, videćemo da je uglavnom reč o bankama koje nemaju veliko tržišno učešće, što znači da su, naročito u unutrašnjosti Srbije, ekspoziture tih banaka uglavnom nedostupne za građane. S druge strane, podatak da je u bankama u Srbiji registrovano 6,397 miliona tekućih računa koje koristi 4,326 miliona građana (podaci Udruženja banaka Srbije), a da najveće banke koje posluju na tržištu Srbije uglavnom naplaćuju proviziju bez obzira na to da li imate promena na računu, govori i o tome da je cena održavanja tekućeg računa stavka o kojoj prosečni klijent banke u Srbiji malo ili nimalo ne brine. U situaciji kada gotovo 60 odsto poslodavaca kasni sa isplatom plate, a nezaposlenost je blizu 23 odsto – naplata provizije samo onda kada imate transakcije po računu izgleda kao jedino fer rešenje. Pravo je banke da ponudi određenu uslugu po određenoj ceni, ali pravo i odgovornost klijenta je da odabere banku i uslugu po njegovoj meri. Nakon ovog istraživanja nekako poslednji utisak ostaje da su građani sami po sebi još nesvesni svoje finansijske odgovornosti i činjenice da upravo svojih odabirom banke govore celom tržištu u kom pravcu ponuda usluge mora da se kreće.
Tripoli – Snage libijskih pobunjenika stežu obruč oko rodnog grada Moamara Gadafija, Sirta, dok je u Alžiru zvanično potrđeno da su njegova supruga, sinovi i ćerka sa porodicama ušli u Alžir. Supruga Moamera Gadafija, Safija, njegova ćerka Ajša i sinovi Hanibal i Mohamed, sa porodicama, ušli su u Alžir u 8,45 juče ujutru preko alžirsko-libijske granice“, saopštilo je ministarstvo inostranih poslova Alžira, javlja državna agencija APS na koju se poziva AFP. APS prenosi da je ova informacija prosleđena generalnom sekretaru UN, predsedniku Saveta bezbednosti i šefu libijskog prelaznog saveta Mustafi Džibrilu sa kojim se alžirski šef diplomatije Murad Medelči sastao na skupu Arapske lige. Rukovodstvo libijskih pobunjenika zatražiće od Alžira da Libiji izruči suprugu i decu Moamera el Gadafija, izjavio je juče viši zvaničnik Nacionalnog prelaznog saveta. Pobunjenici su u međuvremenu stigli na 30 kilometara od Sirta nadajući se da će revoluciju pečatirati zauzimanjem poslednjeg bastiona oborenog ali još opasnog pukovnika, izveštava Rojters. Gde se Gadafi nalazi nepoznato je otkako su pobunjenici kontrolišu najveće delove Tripolija i pošto je prošle nedelje posle 42 godine srušen njegov režim, javlja Rojters. Stanovnici glavnog grada, pogođenog nestašicama hrane, vode i goriva, pokušavaju da se po prodavnicama pripreme za proslavu velikog muslimanskog praznika Eid al Fitr, koji se slavi na kraju svetog meseca posta ramazana. Hvala bogu ovaj Eid ima poseban ukus. Ovog Eida imamo slobodu”, kaže Adel Kašad, 47, kompjuterski specijalista jedne naftne kompanije. Libija ima novu zoru”. Sporadična paljba i dalje se čuje po Tripoliju pritisnutom smradom zapaljenog đubreta. Vi iz medija ne govorite istinu, vi ste izdajnici, špijuni”, viče taksista iz kvarta u kome žive Gadafijevi lojalisti, i odbija da prevozi njegove protivnike. Gadafijevo uporište u Sirtu i u nekoliko južnih gradova duboku unutar pustinje i dalje su izazov novim vlastima koje su saopštile da će ih uzeti silom ukoliko propadnu pregovori. Mustafa Džalil, zatražio je od NATO da produži pet meseci dugu vojnu kampanju koja je bila ključna za uspeh pobunjenika. Pozivam na produženje zaštite NATO i njegovih saveznika od ovog tiranina”, rekao je on u Kataru. On je i dalje pretnja, ne samo za Libijce već čitav svet”. Komandant NATO obećao je nastavak misije barem do 27. septembra, kada ističe njen mandat. Verujemo da je Gadafijev režim blizu kolapsa, i opredeljeni smo da nastavimo sa operacijama do kraja”, rekao je u Dohi, glavnom gradu Katara, američki admiral Samjuel Loklir, koji upravlja Komandom zajedničkih operacija NATO. Džepovi pro-Gadafijevih snaga se smanjuju iz dana u dan. Režim više nema kapacitet da pokrene ozbiljnije operacije”, rekao je on dodajući da je NATO uništio 5.000 vojnih ciljeva po Libiji. Bez obzira da li je Gadafi u Sirtu ili ne, grad ima stratešku važnost i simbolizuje nagradu novim vladarima Libije. NTC je ranije ponudio nagradu od 1,3 miliona dolara i amnestiju svakome ko uhvati ili ubije pukovnika. Jedan od sinova libijskog lidera Moamera Gadafija, Hamis, ubijen je u sukobu u blizini prestonice Tripolija, saopštio je juče visoki predstavnik pobunjenika. Pukovnik Al-Mahdi al-Haragi, koji komanduje Brigadom pobunjeničke vojske u Tripoliju, rekao je da mu je potvrđeno da je Hamis Gadafi teško ranjen u sukobu u blizini Ben Valida i Tarhonija i da je kasnije preminuo u bolnici. Prema ovim informacijama, Halid Gadafi je sahranjen u oblasti u kojoj se sukob dogodio, preneo je Rojters.
Pobeda Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima mogla bi da se odrazi na odnose Srbije sa Rusijom, procenjuju analitičari, ali će spoljna politika umnogome zavisiti od toga kakva će vlada biti formirana. Prva Nikolićeva poseta inostranstvu posle izbora, sticajem okolnosti, upravo je Moskva gde kao gost prisustvuje kongresu Jedinstvene Rusije sa kojom Srpska napredna stranka sarađuje. Ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Konuzin ocenio je da su dve zemlje ušle u novu etapu političkog ciklusa i da su i jedna i druga dobile novog predsednika u trenutku kada su njihovi odnosi dostigli najviši istorijski nivo. Ruski ambasador je istakao da su ruske investicije u Srbiji dostigle oko 2,5 milijardi dolara, a ove godine Moskva očekuje da će doći i do realizacije najvećih ekonomskih projekata u Srbiji u koju ulažu ruske kompanije. Naravno da su očekivanja Rusije sada veća, kazao je Predrag Simić, profesor Fakulteta političkih nauka. „Izjava Konuzina odiše zadovoljstvom zbog rezultata predsedničkih izbora. Utoliko pre što će prvo putovanje Nikolića biti u Rusiju, doduše ne u svojstvu predsednika nego kao dosadašnjeg predsednika SNS-a”, rekao je Simić za „Politiku”i dodao da su očekivanja Brisela od izabranog predsednika i buduće vlade velika što je tokom prekjučerašnje posete Beogradu rekao i Miroslav Lajčak, specijalni izaslanik šefice evropske diplomatije Ketrin Ešton. Simić je rekao da se ne može govoriti o tome da li će se kurs srpske spoljne politike menjati dok se ne vide konkretni potezi predsednika i vlade kada bude izabrana. Ovo mišljenje deli i predsednik Centra za razvoj međunarodne saradnje Stevica Deđanaski koji je, kako prenosi Tanjug, istakao da je još teško govoriti o srpskoj spoljnoj politici dok se ne formira vlada, ali i da se postavlja pitanje da li Rusija želi veći uticaj i angažovanje u regionu. On veruje da odnosi sa Rusijom ne mogu biti lošiji, ali Nikolićevim izborom oni neće postati ni mnogo bolji, jer će i Nikolić gledati da „ne naljuti Brisel”. I šefica odeljenja za izučavanje savremene balkanske krize Instituta za slavistiku RAN Elena Guskova je mišljenja da će Nikolić nastaviti sa politikom koja će biti slična dosadašnjoj, budući da je već u izbornoj noći saopštio da neće skrenuti sa evropskog puta Srbije. Dugogodišnji dopisnik lista „Rosiskaja gazeta” iz Vašingtona kaže: „Mislim da je lažna dilema da Srbija bira između Rusije i EU. Srbija je geografski u Evropi i trebalo bi da promoviše s sopstvenu agendu integracije u EU, a za Rusiju je poželjno da u uniji ima jakog i uticajnog člana, sa kojim ima duboke istorijske i savremene odnose”, rekao je Gasjuk, a prenosi Tanjug. Analitičari su saglasni da će mnogo više od politike odnose dve zemlje u budućnosti kreirati ekonomska situacija. Simeon Pobulić, iz Foruma za međunarodne odnose, rekao je da će naši odnosi sa Rusijom biti u funkciji programa nove vlade, u prvom redu ekonomskog programa. „Ne verujem da bi jedan Nikolić ili ko god bio predsednik išao u neku vratolomiju. Naš manevarski prostor je veoma mali, sve je podređeno ekonomskoj orijentaciji vlade. Kriza je zaoštrena u Evropi, ni Amerika ne stoji sjajno i moraćemo da tražimo neka rešenja koja će odgovarati našem ekonomskom biću. Videli ste da nam staje izvoz u Italiju i sad moramo tražiti neka druga tržišta, neka druga rešenja. Ja ne bih to isključivo povezao sa promenom na čelu države jer mora da se radi ono što je neophodno”, naveo je Pobulić za „Politiku”. Simić je saglasan sa ocenom da će ekonomija više od izbora diktirati odnose sa Rusijom. Više od izbora u Srbiji, kako je rekao, na te odnose će uticati da li će Rusija početi da gradi gasovod Južni tok kako je najavljeno. To će, prema njegovom mišljenju, definitivno imati uticaja na pozicioniranje Srbije. Da li je tačno da je Rusija investirala 2,5 milijardi dolara u Srbiju, kako to kaže Aleksandar Konuzin, ambasador ove zemlje? Po podacima Privredne komore Srbije one iznose 1,5 milijardi dolara. Konuzin je verovatno računao i planirani kredit od ukupno milijardu dolara, od koga je jedino povučeno 200 miliona dolara za budžet. Rusi, koji su vlasnici NIS nameravaju da ulože 1,3 milijarde evra zaključno sa 2013. godinom, što je po sadašnjem kursu dolara i evra oko 1,6 milijardi dolara. Prema podacima PKS, i to zaključno sa investicijama do 2010. godine Rusija je osmi investitor po vrednosti ulaganja. Najveće investicije su kupovina „Beopetrola” za 300 miliona dolara, gradnja magistralnog gasovoda Niš–Leskovac u vrednosti od 24 miliona dolara, kao i kupovina i ulaganje u beogradsku turističku agenciju „Putnik”, što se meri s oko 65 miliona dolara. Rusi su kupili i Fabriku bakarnih cevi u Majdanpeku za oko 35 miliona dolara, fabriku pumpi „Jastrebac” u koju je ukupno uloženo 3,2 miliona dolara, firmu „Vapeks” iz Čačka za osam miliona dolara. U Srbiju je došla Moskovska banka s kapitalom od 17 miliona dolara, a Sber banka je kupovinom austrijske grupacije Folksbanke takođe ušla na ovo tržište. „Sogaz osiguranje” je krajem 2011. godine od NBS dobilo dozvolu za rad, a plan je da u narednih nekoliko godina ulože osam miliona evra. Ruske kompanije kupovale su i manjinske pakete akcija naših firmi, kao u slučaju „Goše” u iznosu od dva miliona dolara.
Čefur je osoba koja živi na teritoriji određene države, ali nije pripadnik tamošnje nacionalne većine. Ovako glasi prva rečenica romana „Čefuri, raus!” Gorana Vojnovića (kod nas objavljenog u izvrsnom prevodu Ane Ristović kao „Južnjaci, marš”), ali ne otkriva da je čefur pogrdni naziv za došljake iz jugoistočnih republika bivše Jugoslavije. Rečenicu kojom se izbegava svako konkretno geografsko i nacionalno pozicioniranje valja notirati kao svojevrsni moto, jer bi se u ovom „bez dlake na jeziku” pisanom romanu lako mogli zanemariti globalni problemi suživota različitih nacija i tako prevideti širi kontekst Vojnovićevog žestokog rukopisa. Roman je pisan u prvom licu, kao ispovest srednjoškolca čiji su roditelji u Sloveniju došli iz Bosne i koji, uz sve muke odrastanja, dodatno traga i za nacionalnim identitetom. Osećajući da ne pripada sredini iz koje je potekao, ali ni onoj u koju je pristigao, on za obe strane ima samo pokude, ali ne i rešenja kako da prevaziđe mane sopstvene okoline. I to je, ispostavlja se, trauma koja muči i druge Vojnovićeve likove; nemoćni da se prilagode okruženju koje im se predstavlja besprekornim, oni mu se suprotstavljaju insistirajući na sopstvenim manama. Inat i „čuvanje sopstvenog identiteta” čine im se kao jedino dozvoljeno i raspoloživo oružje, ali previđaju da je to zamka koja ih tera da se doveka vrte u krugu sopstvenih i tuđih stereotipa. Vojnović posebno insistira na stereotipima s namerom da istakne sve goruće momente u odnosima dveju sredina, nevoljnih da pronađu zajedničke crte, opsednutih upravo iluzijom da je očekivano ponašanje ne samo jedina realnost već i kotva za koju se mora, po svaku cenu, držati radi očuvanja identiteta. Ponekad je teško sagledati to da je taj identitet delimično imaginaran jer se i gradi upravo na uvreženim mišljenjima, nastalim na osnovu pogleda onog drugog . Od stereotipa do političke nekorektnosti samo je jedan korak i možda će se učiniti da je „Južnjaci, marš!”, roman koji vrvi od psovki i uvreda, zaslužio da odmah dobije etiketu vodećeg politički nekorektnog dela na ovim prostorima. Pa ipak, upravo to što i najgore izjave Vojnović smešta u usta jednog sedamnaestogodišnjaka, dovoljno pronicljivog da zapazi tužne slike realnosti, dovoljno prostodušnog da ih bez zazora ispriča, dovoljno mladog da ih sa dozom humora i bez patetike preživi i nastavi dalje – čini ovaj roman možda najotvorenijim i najhrabrijim, ali i literarno najupečatljivijom knjigom s temom nacionalnih razlika, a da pri tome ni reč ne progovara o ratu u bivšoj Jugoslaviji. Posredno gledano i o tome je ovde reč, kao što se između redova iščitava i ponešto o globalnoj političkoj nekorektnosti koja je još uvek itekako živa u svim zemljama i na svim prostorima na kojima žive ljudi različitog porekla, kulturnog miljea, društvenog statusa, boje kože. I, što je jarkija lokalna boja i prepoznatljiviji konkretni slučaj naselja Fužine, nastanjenog mahom južnjacima u okruženju srednjoevropske Ljubljane, to je ozbiljnije pitanje mučnog suživota i patnje kroz koje prolaze svi iseljenici, emigranti, izbeglice, gastarbajteri, egzilanti i ostali dođoši u države koje nisu njihove, niti njihovih roditelja. Od, u svetskoj književnosti sve prisutnijih, tema o predgrađima ili veoma aktuelne kolonijalne književnosti pakistanskih i indijskih autora u Britaniji, nobelovca V. S. Najpola pa do npr. francuskog novog filma Metju Kasovica i do, možda, dalekih korena ali ne i neosnovano pomenutih, Selindžerovog „Lovca u raži”, Goran Vojnović mudro koristi sve ove uticaje i piše otvoreno, bez ograda i respekta. Lišen svake patetike, preskačući sve granice s lakoćom potpune sigurnosti u sebe, on progovara o onome što bi moglo tištiti daleko veći broj ljudi od onih spomenutih u romanu. I zbog toga dobija najznačajniju književnu nagradu u Sloveniji – Prešernovu nagradu za 2009. Zasluženo.
Dva meseca pred uobičajeni termin za zasedanje Svetog arhijerejskog Sabora, čija se redovna sednica obično održava u maju, ponovo je pokrenuta tema – penzionisanje pojedinih arhijereja. U crkvenim krugovima, tvrde pojedini mediji, razmatra se penzionisanje vladike mileševskog Filareta (65), banatskog Nikanora (60) i vranjskog Pahomija (60) i to, nezvanično, zbog njihovih političkih stavova, nastupa u javnosti i nezadovoljavajućeg upravljanja eparhijom na čijem su čelu. U kancelariji Svetog arhijerejskog Sinoda, crkvenog tela koje zakazuje Sabor, juče se nije mogla dobiti zvanična informacija o tome ni da li je zasedanje najvišeg crkvenog tela uopšte zakazano, a kamoli da li će na budućem zasedanju biti razmatrano da pojedine vladike budu razrešene arhijerejskih dužnosti i umirovljene. Iz crkvenih krugova i ranije su stizale nezvanične informacije da se razmišlja o „podmlađivanju” episkopata. Pred prošlogodišnje zasedanje Sabora navodilo se da su iz zdravstvenih razloga, kao kandidati za penziju viđeni vladika žički Hrizostom (73) i mitropolit dabro-bosanski Nikolaj (84), a pominjan je i mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan (76). Ni prvi, ni drugi, ni treći, ipak, nisu umirovljeni, niti je zvanično saopšteno da li se razgovaralo o tome. Doduše, Mitropolija dabro-bosanska izdala je svoje saopštenje u kojem je oštro demantovala da je mitropolit Nikolaj imao nameru da podnese molbu za razrešenje dužnosti uz isticanje da on u potpunosti obavlja svoje dužnosti, ali mu je, s druge strane, Sabor dodelio zamenika: vladiku zahumsko-hercegovačkog Grigorija da mu pomaže u obavljanju arhipastirskih dužnosti. Penziju je, kako se više puta navodilo u javnosti, pre nekoliko godina zatražio i vladika šabački Lavrentije (77), ali je ta njegova molba odbijena. Iz tih navoda, kao i iz činjenice da je poslednjih desetak godina umirovljeno svega dva episkopa, vladika Atanasije (Jeftić) i tadašnji episkop raško-prizrenski Artemije, mogao bi se steći utisak da se SPC retko opredeljuje za taj postupak, ali se, po svemu sudeći, stav prema umirovljenju episkopa menja, budući da su „nezvanični krugovi” sve glasniji na ovu temu pred svako zasedanje Sabora. Uz nezvanične planove za penziju, koji neminovno povlače za sobom pitanje postavljanja novih vladika, trebalo bi se osvrnuti i na objašnjenje vladike bačkog Irineja, takođe od prošlogodišnjeg zasedanja najvišeg crkvenog tela, da je odložena odluka o podeli Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke, jer za to nema kadrovskih mogućnosti. Ustav SPC predviđa da eparhijski arhijerej može biti penzionisan, odnosno razrešen svih dužnosti u upravljanju eparhijom i umirovljen, po dokazanoj nemoći ili na osnovu opravdane molbe za penziju. Takođe, prema crkvenom Ustavu o tome uvek odlučuje Sabor. Crkvenog analitičara Mirka Đorđevića ne iznenađuje ni pojava ovakvih navoda u javnosti pred Sabor, ali ni imena vladika koji su označeni kao budući „penzioneri”. „Krugovi bliski crkvi” na taj način šalju poruku određenim arhijerejima, u ovom slučaju vladikama vranjskom, mileševskom i banatskom, smatra Đorđević. – Uvek pred Sabor, u medijima i crkvenim i laičkim imamo poplavu takvih informacija i nagađanja, a mi se nalazimo pred prolećnim, majskim saborom. To nije neuobičajeno, jer mnoge teme su otvorene u krugu SPC i striktno crkvene i društveno-političke, pa su ta nagađanja na neki način razumljiva. Znaju i u našoj crkvi, iako ne priznaju baš javno, a zna se i u široj javnosti, da je vreme da se u našoj crkvi neke vladike penzionišu. Pominjanje imena, kao što su vladika mileševski Filaret, banatski Nikanor, vranjski Pahomije, takođe, nije nešto novo, jer su to vladike koje su svojim izjavama i činjenjem u javnosti često izazivali kontroverze. To Crkvi nije donosilo ništa dobro. Sinod do sada nije javno izricao njima nikakve opomene, ali je očigledno da postoje druge vladike koje su nezadovoljne njihovim držanjem – navodi Đorđević. Grupa arhijereja iz zemlje i regiona trebalo je juče da se sastane s predsednikom Republike Borisom Tadićem, ali je sastanak odložen iz tehničkih razloga, odnosno zato što neke vladike nisu mogle da doputuju u Beograd. Kako nam je objašnjeno u kabinetu predsednika, o temama razgovora i drugim detaljima ne mogu da govore dok sastanak ne bude održan. Takođe, nismo mogli da saznamo ni koje tačno vladike treba da se sastanu s predsednikom Tadićem, osim da su među njima novoizabrani arhijereji i da je predsednik Tadić želeo da upozna neke od njih. Podsećanja radi, na prošlom zasedanju Sabora izabrana su trojica novih vladika: vikarni episkop remezijanski Andrej i vikarni episkop lipljanski Jovan, koji su patrijarhovi pomoćni episkopi i ne upravljaju posebnom eparhijom, i episkop kruševački David. Uz njih trojicu, dotadašnji vladika dioklijski Jovan imenovan je za episkopa niškog.
Subotica – Osnovna škola „Kizur Ištvan“ podnela je zahtev Pokrajinskom sekretarijatu za obrazovanje i republičkom Ministarstvu za obrazovanje da im od naredne školske godine odobri upis bilingvalnih odeljenja, srpsko-mađarskog i mađarsko-srpskog. U školi se nadaju da će odgovor dobiti do juna kako bi mogli na vreme da pripreme programe za nova odeljenja. Do tada, roditelje budućih prvaka koji upisuju decu u ovu školu anketiraju da li bi ako dobiju saglasnost Ministarstva želeli da upišu decu u neko od dvojezičnih odeljenja. – Mi spadamo u gradske škole gde postoji veliko interesovanje dece i roditelja za učenje mađarskog kao fakultativnog, pa tako u prva četiri razreda imamo sedam grupa, koje se formiraju sa po 20 učenika – objašnjava nam Vesna Dulić, direktorica škole. Tako su i nadležnima u Pokrajini i Republici poslali celokupan projekat o gradu, kao nacionalno mešovitoj sredini, ali i obrazovnim ciljevima koje žele da postignu uvođenjem bilingvalnih odeljenja. Za to su imali i odluku Školskog odbora kao i saglasnost Saveta roditelja. – Prema našem projektu, rad u bilingvalnom odeljenju ima dva ciklusa, u nižim razredima nastava se odvija na maternjem jeziku učenika, a drugi jezik se uvodi u savladavanju veština. Tako, primera radi, u odeljenju na srpskom jeziku uvode se dodatna tri časa mađarskog jezika, jedan čas fiskulture je na mađarskom, jedan čas likovnog vaspitanja, a čas muzičkog vaspitanja je na mađarskom u onom delu koji se ne tiče upoznavanja sa nacionalnom tradicijom i muzikom – kaže Dulić. U višim razredima, plan je da se do 45 odsto nastave odvija na drugom jeziku, i predlog škole je da se osim veština na drugom jeziku uči i geografija ili, eventualno, biologija. – Cilj je da se drugi jezik, srpski ili mađarski, savlada do nivoa da učenik može nesmetano da komunicira i uvereni smo da je to dobro ne samo zbog naše mešovite sredine, gde je bitno da živimo jedni sa drugima, već i da deca koja su višejezična imaju veće mogućnosti za izbor školovanja, a kasnije i zapošljavanja – obrazlaže direktorica. Vesna Dulić kaže da je kod uvođenja dvojezične nastave u stvari najbitnije obezbediti stručan kadar, a to imaju u školi, i skreće pažnju na činjenicu da u Srbiji postoji mnoštvo škola koje su uvele takvu nastavu. Inače, ona se obratila i Mađarskom nacionalnom veću pozivajući ih na saradnju kako bi se napravio kvalitetan program, ali je od njih dobila samo usmeni odgovor da nisu za to zainteresovani i da smatraju da bilingvalna nastava nije od koristi mađarskoj manjini. Iako veliki broj Subotičana govori i srpski i mađarski, bar na nivou osnovnog sporazumevanja, naš školski sistem kao da još uvek nije našao optimalni način učenja mađarskog, kao ni srpskog jezika u razredima na mađarskom nastavnom jeziku. Predavači se žale na to da nastavni planovi nisu prilagođeni uzrastu, da se često uče tekstovi sa mnogo stranih reči, anahroni i neprimereni komunikaciji među mladima. Nakon tri godine kako je lokalna samouprava podnela zahtev Ministarstvu prosvete, od naredne godine mađarski jezik je uvršćen kao jedan od izbornih predmeta u osnovnoj školi. Još jedna škola je podnela zahtev za dvojezična odeljenja, s tim da škola „Ivan Goran Kovačić“ od nadležnog pokrajinskog sekretarijata i ministarstva traži odobrenje za uvođenje srpsko-engleskog i mađarsko-engleskog odeljenja. Direktorica Jelena Sivč Veljanović kaže da još ne govore u javnosti o tome jer čekaju i zvaničnu potvrdu iz Ministarstva, mada je za sada njihov predlog pozitivno ocenjen. I u ovoj školi anektiraju roditelje budućih prvaka da li bi hteli decu da upišu u bilingvalno odeljenje, i kažu da postoji veliko interesovanje. Što se tiče predavača, škola ima učitelje osposobljene da predaju i na engleskom. U Subotici već postoje bilingvalna srpsko-nemačko i mađarsko-nemačka odeljenja u Osnovnoj školi „10. oktobar“ koje je uvedeno ove školske godine.
Povodom niza tekstova u „Politici“ i mnogobrojnih reagovanja javnih ličnosti oko nacionalnih penzija u kulturi, oglasio se i istaknuti novinar, dugogodišnji novinar „Politike“ i autor TV emisije „Puls života“ Dragutin Gregorić. On je zajedno s kolegom Milošem Lazićem, još pre tri godine, pokrenuo inicijativu koju je podržalo više od 250 istaknutih medicinskih stručnjaka i profesora, da i lekari, preko Ministarstva zdravlja, dobijaju nacionalna priznanja, penzije. Ideju je, kaže, kategorički odbio bivši ministar zdravlja Tomica Milosavljević! Međutim, i pre nego što je postao ministar zdravlja, prof. dr Zoran Stanković podržao je ovu inicijativu, a pre dve nedelje i javno, učestvujući u novogodišnjoj emisiji „Puls života“. Pretprošle godine je i Srpsko lekarsko društvo uputilo slično pismo s takvom preporukom članovima Vlade, premijeru Mirku Cvetkoviću, o čemu je obavešten i predsednik Republike Boris Tadić. Za razliku od umetnika i stručnjaka u kulturi, čiji je broj s prvobitnih 258 narastao sada na oko 400 dobitnika ovih penzija, „heroji u belim mantilima“ su daleko realniji i skromniji. Prema rečima Gregorića, oni su za uzor uzeli model Francuske akademije nauka, u kojoj je članstvo doživotno a broj ograničen na pedesetak. Novi članovi popunjavaju mesta preminulih. Prema tim procenama, broj naših istaknutih lekara s nacionalnom penzijom mogao bi da bude manji od 60, birani po izuzetno strogim kriterijumima. Tih 60 laureata sa po 50.000 dinara opteretili bi budžet sa oko 36 miliona dinara, što je mnogo manje i gotovo zanemarljivo u odnosu na neke druge manje važne izdatke, smatra Gregorić. U toku tri godine, koliko se emituje emisija „Puls života“, Gregorić je ugostio više od 250 eminentnih medicinskih stručnjaka, predsednika svetskih bordova, nosilaca Legije časti, profesora naših i stranih univerziteta i svi su podržali ovu inicijativu. Među njima, akademici profesori Miodrag Ostojić, Goran Milašinović, Marko Bumbaširević, Radoje Čolović, Predrag Peško, Marjan Novaković, načelnik VMA, i drugi. Saglasnost su dali i predstavnici svih zdravstvenih institucija, čeka se jedino – Ministarstvo zdravlja. Iako vlada uverenje da lekari sasvim dobro žive i u penziji, realnost to demantuje. Mnogo je primera izuzetnih svetskih stručnjaka, humanista koji su pre dve i više decenija otišli u penziju, poput profesora Dragomira Mladenovića, poznatog akušera i ginekologa, profesora Medicinskog fakulteta, autora nezaobilaznih stručnih knjiga, čoveka institucije koji je „izrodio“ toliki broj beba kao za tri Leskovca, jednog od heroja „belih mantila“, koji sada, u devetoj deceniji života, jedva sastavlja kraj s krajem s minimalnom penzijom. Ili, uvaženi profesor, oftalmolog svetskog glasa Zlatimir Kecmanović, sada u desetoj deceniji života. Nažalost, nisu oni jedini vrhunski stručnjaci medicine kojima bi „nacionalna“ penzija i te kako značila, kao što ima i onih, poput Ljubiše Rakića, koji podržavaju inicijativu, ali sami nikad ne bi uzeli „nacionalnu“ penziju ili bi je se odrekli u humanitarne svrhe.
Subotica – Dok vetar briše preko njiva, nigde nema zaštite, ali to kao da ne smeta Irmi i Janošu Faragu, koji vilama, a povremeno i samo rukama, prevrću zemlju, čiste je, odstranjuju zaostalo suvo korenje i razbijaju gromuljice zemlje. Poslednji je trenutak da posade rasad nane koji su pripremili, pa zato žure. Na njivi im pomaže i jedan privrednik iz Kraljeva, na nekoliko dana ostavio je svoju firmu sa stotinak zaposlenih, a ovde došao da „šegrtuje“ i stekne prvo znanje o organskoj obradi zemlje. Njihov mukotrpni rad na njivi prava je slika tvrdnje da organska proizvodnja zahteva mnogo ručnog rada. Biofarma bračnog para Farago nalazi se na izlazu iz sela Orom pored Subotice. Formirana je na imanju Janoševih roditelja, nekoliko hektara su kupili, još četiri uzeli u zakup, pa sada na ukupno 10 hektara uspevaju da ostvare ono što su uvek planirali. – Godinama sam radio u Nemačkoj, tamo sam upoznao Irmu, i već onda smo bili opredeljeni ka zdravoj ishrani i namirnicama koje nisu hemijski tretirane. Kada sam se vratio u zemlju sa Irmom 2003. godine, odmah smo znali da ćemo se time baviti – kaže nam Janoš. U Nemačkoj je završio i školu alternativne medicine što mu je kaže bilo potrebno da bi se naučio zdravim životnim navikama. Posebno je zainteresovan za japansku akupunkturu i lečenje biljkama. Uostalom, njihov salaš prava je bašta puna začinskog i lekovitog bilja. Gaje nanu, majčinu dušicu, odnosno timijan, i to dve vrste, origano, estragon, beli slez, dve vrste bosiljka, neven, žalfiju, miloduh, hajdučku travu, nabraja nam Janoš. Od ovog začinskog i lekovitog bilja živi njegova šestočlana porodica, tri kćerke, od kojih najstarija, srednjoškolka, ima 16 godina, a najmlađi sin tek 20 meseci. – Od 2006. godine naše imanje je sertifikovano za organsko gajenje, i svake godine smo ga pomalo proširivali, a zaustavićemo se na ovih 10 hektara. Ni sam ne znam koliko proizvoda godišnje pokupimo sa njiva, sve zavisi od vrste bilja – ističe Janoš. Bez obzira na to što ne zna precizne količine ubranog roda, farma uspeva samostalno da opstane. Ovaj poljoprivrednik objašnjava da pored mnogo ručnog rada na njivi, ipak, postoje i dozvoljena zaštitna sredstva, i uz pravilnu negu i dobre uslove kod nekih biljaka uspevaju da postignu i tri ili četiri košnje godišnje. Osim njive u Oromu, i kod kuće imaju mali rasadnik gde povremeno upošljavaju radnike da rasporede rasad. Takođe i u sezoni branja angažuju po nekoliko meštana, jer ne postoji mehanizacija koja može da zameni ručno branje. Pre dve godine lokalna organizacija „Teras“ proglasila ih je za proizvođača godine u oblasti organske poljoprivrede. Iako se već šest godina bave poljoprivrednom proizvodnjom koja uživa deklarativnu podršku države, do sada su samo za 2010. godinu dobili pomoć države. – Rekli su da ćemo dobiti subvencije i za prošlu godinu, ali nismo dobili još ništa. Početkom godine inspekcija je dolazila da proveri da li se pridržavamo pravila organske proizvodnje, ali za sada nikakvo rešenje o subvenciji nismo dobili. Novac dobijamo „unazad“ umesto u trenutku kada imamo najveće troškove. Osim toga, sada je i kursna razlika drugačija, a tako bih i ja znao da štedim kao što država štedi na nama – kaže Janoš. Organski gajeno začinsko i lekovito bilje prodaje u biotekama širom Srbije i pojedinim megamarketima. U gajenje bilja krenuo je sa idejom da ga izvozi, ali za sada su količine koje nudi tržištu premale za stranog partnera.
SOFIJA – U zemljotresu jačine između 5,8 i 5,9 stepeni Rihterove skale, sa epicentrom u oblasti Pernik, na 30 kilometara zapadno od Sofije, koji registrovan noćas oko tri sata po lokalnom vremenu, povređeno je 30 ljudi i ima manje materijalne štete, javila je bugarska novinska agencija BTA. Zemljotres se osetio u celoj Bugarskoj, kao i u Srbiji, Grčkoj i Makedoniji. Vanredno stanje je proglašeno u regionu Pernik, posle noćašnjeg jakog potres koji je trajao 10 sekundi, posle koga je usledilo još oko 30 slabijih potresa koji su pričinili manju materijalnu štetu. Materijalna šteta je prijavljena u gradu Pernik, Sofiji, Blagoevgradu i Kjustendilu. U Sofiji su gradske vlasti primile 63 prijava o padanju dimnjaka sa krovova i 29 prijava o padanju gipsa sa spoljnih zidova, a pričinjena šteta je prijavljena u 13 škola i 10 vrtića. Iako je bugarska služba civilne zaštite primila brojne prijave o srušenim dimnjacima, srušenim ili popucalim zidovima, polomljenim prozorima i oštećenim vozilima, nije bilo izveštaja o prekidima u snabdevanju električne energije i komunikacija širom zemlje. Međunarodni aerodrom u Sofiji normalno fukcioniše, kao i bugarska nuklearna elektrana koja se nalazi oko 200 kilometara severno od epicentra. Danas je neradni dan za javnu upravu, vrtiće i škole u regionu Pernik. Veliki broj stanovnika grada napustio je svoje domove i otišli u više delove grada, gde na otvorenom provode ostatak dana ili su napustili Pernik kako bi otišli kod rođaka na selo. BEOGRAD - Snažan zemljotres, koji se rano jutros u dva sata dogodio sa epicentrom 10 kilometara zapadno od Sofije, mogao je da uzrokuje laka oštećenja na objektima u pojedinim mestima u istočnoj Srbiji, izjavila je jutros Tanjugu direktorka Republičkog seizmološkog zavoda Slavica Radovanović. Prema njenim rečima, posledice ovog zemljotresa moguće su samo na prostorima u dolinama manjih rečica u istočnoj Srbiji i mestima kao što su Vranje, Bosilegrad i Dimitrovgrad, gde je moglo doći samo do lakih oštećenja. Sasvim lagana oštećenja su moguća na starim i pomoćnim objektima i u vidu padanja crepova sa krovova, objasnila je Radovanović. Ona je istakla da je ovaj zemljotres bio nešto jači nego onaj koji se dogodio 3. novembra 2010. godine u Kraljevu i da je posle prvog najjačeg zemljotresa, magnitude oko 5,8 jedinica Rihterove skale u narednih sat vremena bilo više naknadnih potresa. Najjači naknadni udar imao je magnitudu od 4,9 jedinica, a čak dva su imali magnitude veće od četiri jedinice, dodala je Radovanović i prema njenim rečima, zemljotres se dogodio na dubini od 10 kilometara. Zemljotresi jačine blizu šest stepeni Rihterove skale u oblasti Pernik blizu Sofije u Bugarskoj i na severu Italije, najnoviji su u nizu umereno jakih do jakih potresa koje su zabeležile seizmološke službe u regionu. Umereno jaki ili jaki potresi pogađali su u poslednjih oko 50 godina obalu i zaleđe Jadranskog mora, Banjaluku, Skoplje, Bugarsku i oblast Vranča u Rumuniji, koje su tektonski najtrusnija područja u našem regionu. U širem regionu najtrusnijim se smatraju pojedina područja u Turskoj. 26. jula 1963 - Zemljotres magnitude 6,9 stepeni po Rihteru zahvatio je Skoplje, bilo je od 1.000 do 1.100 poginulih i oko 3.300 povređenih, a uništeno je oko 80 odsto svih objekata u gradu. Godinama kasnije taj dan je bio Dan solidarnosti u SFRJ, a Skoplje je obnovljeno sredstvima cele tadašnje federacije. 27. oktobra 1969 - Zemljotres u Banjaluci, magnitude šest stepeni po Rihteru, prouzrokovao je smrt 15 ljudi, a preko 1.100 je lakše i teže povređeno. Na tom području snažan potres je bio i 3. marta 2005. a do tektonskih pomeranja je došlo i pre nekoliko dana. 4. marta 1977 - U rumunskoj oblasti Vranča registrovan najjači zemljotres u jugoistočnoj Evropi Potres jačine 7,2 stepena po Rihtereovoj skali porušio je oko 8.500 zgrada, stradalo više od 1.600 ljudi u Rumuniji i susednoj Bugarskoj. 15. aprila 1979 - Zemljotres magnitude od 6,7 do 7,2 stepeni prema Rihterovoj skali zahvatio Crnogorsko primorje od Ulcinja do Herceg Novog i šire područje Dubrovnika. Na Crnogorskom primorju je poginulo najmanje 100 ljudi, a u obnovi je učestvovala cela tadašnja SFRJ. 1999: Razorni zemljotres jačine 6,3 stepeni Rihtera. U gradu Akvila u Italiji, poginulo je 308 ljudi, a više od 80.000 je ostalo bez domova. - Dva snažna zemljotresa, u avgustu i novembru, u naseljenim regionima na severozapadu Turske poginulo je oko 20.000 ljudi. 23. oktoba 2011 - U zemljotresu, jačine 7,1 stepen Rihterove skale, koji je pogodio jugoistočni deo Turske, poginulo je oko 600 ljudi a više stotina povređeno.
Kao što je Srđan Valjarević utro put novoj emotivnosti u domaćoj prozi, nevidljivo ali prisutno kontrolisanoj poetičkim uzdama, tako se i Uglješa Šajtinac, teško je reći priključio, jer je od Valjarevića i literarno i po broju napisanih knjiga i generacijski samo nešto mlađi, ali recimo da je postao prepoznatljiv po stremljenju da bez poetičkog proglasa svoj rukopis ne liši tihe emocije. Roman „Sasvim skromni darovi”,kako i sam naslov sugeriše, pisan je naoko neambiciozno, skromno, ispotiha, bez velikih tema i talambasa, bez velikih poetičkih zahvata, ni u skladu ni u opoziciji sa glavnim književnim tokovima u čije se postojanje ionako već duže vreme sumnja. Šajtinac se kreće u vidokrugu zadatih poetičkih i tematskih linija iz prethodnih romana. Epistolarni roman „Nada stanuje na kraju grada”, napisan u duetu sa ocem, Radivojem Šajtincem, u „Darovima” je uzrastao do nedvosmislene fikcije, iako takođe u formi epistola. Korespondenciju ovoga puta vode dva brata, mlađi i uspešniji, dramski pisac na studijskom putovanju u Americi i stariji, prilično promašenog života, bez završenog fakulteta, bez porodice, ali sa stalnim radnim mestom na nebitnim poslovima i dužnostima brige za roditelje u banatskom gradu, Zrenjaninu. Pod maskom autobiografskog, slično prethodnom romanu „Vok on”, Šajtinac se kreće u prostornim okvirima stalno prisutnog dvojstva, zapada i istoka, centra i provincije gde se ni jednoj opciji ne daje izrazita prednost, a na koje se nadovezuje „dvojstvo” bratskog dueta. Relativizovanje pozicije pripovedača, doprinosi i relativizovanju svih njihovih stavova, uspeha i neuspeha, pa i opredeljenja za Rusiju ili Ameriku. Zahvaljujući dramaturškom obrtu, inverziji oličenoj u očekivano/neočekivanoj zameni mesta pripovedača gde se mlađi vraća iz Amerike, a stariji u nju odlazi, motivi uspeha, zapada i centra odnosno njihovih suprotnosti (neuspeha, istoka, provincije), bivaju poljuljani. Motiv zamene mesta ovde nema uobičajeni humorni efekat (kao u romanu Dejvida Lodža) još manje poučni momenat (Kraljević i prosjak) ili metafizičku primisao (Gundulićevog „Tko bi doli, sad je gori...”), jer je propušten kroz filtere, osujećen za dramatičnost tragičkog ili komičnog, omekšao gotovo do neprepoznatljivosti i svakako bez intencije da preuzme odgovornost naravoučenija. „Sasvim skromni darovi” je nepretenciozan roman u svakom smislu, sav u znaku lica i naličja, dvostrukog pogleda bez nametnutih rešenja. Poigravajući se pojmom skromnosti, diskretnost je jedan od vodećih predznaka romana. Zamišljen, samo naizgled skromno, kao nenametljiva porodična priča ispričana bez velikih kompozicionih zahvata u formi smenjivanja naratora, roman poseduje egzistencijalnu dramatiku formiranu posredstvom sasvim običnih tema o važnosti porodičnog utočišta, bliskosti uprkos razlikama, podršci uprkos ljubomori. Do ovih zaključaka će i dva glavna junaka doći kroz životne preokrete: oni će se tokom romana menjati i sazrevati, ali njihova „sentimentalna povest” neće nadrasti početne okvire romana, skromnog u smislu izostanka velikih tema, širine epskog zahvata, komplikovane kompozicije ili brojnosti likova, pa čak i propuštenih prilika da se jasnije oslika jedno vreme. Ali će, ako skromnost sagledamo i u njenom drugom, homonimskom značenju kao zaboravljenu vrlinu u svetu poremećenih vrednosti, ovaj roman izboriti svoje mesto u okviru novog sentimentalizma kao jedan od najprijatnijih za čitanje u okvirima domaće proze.
Hanover– Kandidat za predsednika Srbije i lider Demokratske stranke Boris Tadić susreo se juče popodne sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel i kineskim premijerom Ven Điabaom na svečanosti otvaranja međunarodnog sajma tehnologije „Hanover mese 2012”, izvestio je Tanjug. Tadić u Hanoveru boravi povodom održavanja „Hanover mese 2012”, na kojem se predstavlja srpska privreda. U Hanoveru će od sutra do 27. aprila građani moći da posete najveći svetski sajam tehnologije i tehnike, na kojem izlaže 10 preduzeća iz Srbije i Metalski klaster Vojvodine. Hanover– Kandidat za predsednika Srbije i lider Demokratske stranke Boris Tadić ocenio je sinoć da je učešće Srbije na međunarodnom sajmu tehnologije „Hanover mese 2012” od velikog značaja za našu zemlju. On je, u izjavi novinarima, rekao da značaj učešća najbolje pokazuje sama činjenica da je Srbija jedna od retkih zemalja koja danas ima ovakvu vrstu predstavljanja, preneo je Tanjug. Tadić je ukazao na to da će jedan dan predstavljanja biti posvećen srpskoj industriji i tehnologiji, a biće i prilika da na jednom ovakvom sajmu, koji ima političku, industrijsku i tehnološku dimenziju, pronađemo svoje mesto.„Ovo je sajam čija je glavna tema saradnja između Nemačke i Kine. Ako bismo kojim slučajem u toj industrijskoj saradnji pronašli makar jednu mašinu koju bismo proizvodili, jedan deo mašine, to bi bio ogroman uspeh za našu privredu”, naglasio je Tadić. Sajam je ujedno prilika, kako je dodao, za razgovore sa predstavnicima velikih kompanija, sa kojima će Tadić tokom ova dva dana razgovarati.„Želim da završimo neke razgovore, ili makar da ih uvedemo u neku novu fazu”, naglasio je Tadić. On je istakao da bi želeo da dobije i konkretne podatke o potencijalu investicija pojedinih kompanija.„Razgovarao bih sa predstavnicima ’Boša’ koji su već investirali u Srbiji, i počinju grinfild investiciju u nekoliko drugih oblasti koje su atraktivne za nas”, kazao je Tadić. On je dodao da će boravak u Hanoveru biti i prilika da razgovara sa nemačkim zvaničnicima. Pod motom „Metal i mašine”, srpska privreda će na zajedničkom nacionalnom štandu u Hali četiri, predstaviti najnovija dostignuća i proizvodni program u oblasti metalne i mašinske industrije. Pored toga, Srbija će se 24. aprila predstaviti poslovnoj publici na skupu pod nazivom „Dan srpsko-nemačke privrede”. Kao glavni govornik najavljen je ministar ekonomije i regionalnog razvoja Nebojša Ćirić, dok će sa nemačke strane skup pozdraviti premijer Donje Saksonije Dejvid Mekalister, direktor Nemačke sajamske kompanije „Dojče mese” Volfram fon Frič i predsednik Upravnog odbora za istok nemačke privrede Ekart Kordes. Za „Dan srpsko-nemačke privrede” postoji veliko interesovanje nemačkih privrednika. Više od 120 firmi prijavilo je učešće na ovoj manifestaciji. Inače srpska privreda, koja posle više godina pauze ponovo organizovano nastupa na najvećem sajmu tehnologije na svetu, ima veliki štand u Hali četiri, u kojoj su zastupljene privrede više zemalja. Očekuje se da će sajam, koji je ovog puta u znaku „zelene tehnologije”, posetiti više od 300.000 posetilaca iz celog sveta.
Kosovska Mitrovica – Ministarstvo za KiM najoštrije je osudilo paljenje dve kuće srpskih povratnika u selu Drenovcu kod Kline, i zatražilo od Euleksa da pronađe počinioce. Ministarstvo za Kosmet u saopštenju, prosleđenom medijima, poziva sve relevantne međunarodne faktore u pokrajini da svojim autoritetom primoraju prištinske institucije i zvaničnike kosovskih Albanaca da umesto pompeznog najavljivanja plana za sever Kosmeta istinski obezbede sigurnost i bezbednost Srba južno od Ibra i da suzbiju albanski ekstremizam umesto što ga podstiču. U Euleksu za „Politiku” su kazali da „još ništa nisu preduzeli u vezi sa ovim slučajem” što je potvrdila Irina Gudeljević, portparol misije EU u Prištini. U regionalnoj informativnoj službi KPS-a u Peći za „Politiku” je potvrđeno da je preksinoć posle 23 sata „stigla dojava o požaru na dve kuće, koji je ubrzo lokalizovan”. – Na mesto događaja odmah je izašla regionalna istražna jedinica „K9”, tačnije policija sa psima tragačima koji su pretražili teren, a i danas su ponovo specijalizovane jedinice za požare u Drenovcu. Uzrok požara je nepoznat, nema osumnjičenih niti uhapšenih – kazao je za „Politiku” Bećir Keljmendi, regionalni portparol KPS-a u Peći. On je naglasio da je ministarstvo unutrašnjih poslova Kosova pozvalo sve građane da sarađuju sa policijom u otkrivanju počinilaca ovog požara, jer, kako navodi Keljmendi, policija je tu da osigura sve građane i da zaštiti njihove živote i imovinu. U selu Drenovcu, koje se nalazi na tri kilometra od Kline na putu ka Peći, vlada zabrinutost među malobrojnim povratnicima i strepnja šta će doneti novi dan. U telefonskom razgovoru za „Politiku” Nenad Stašić, predstavnik sela, kazao je da Srbi koji su se prošle godine u septembru vratili u ovo selo, gde je sagrađeno sedam kuća, sumnjaju da se radi o podmetnutom požaru, da počinioci žele da osujete povratak ostalih za koje je dogovorena izgradnja još 12 kuća. – Ovo je poruka da nismo dobrodošli na svoja ognjišta, ali i onim Srbima koji žele da se vrate. Samo je sreća da niko nije stradao u požaru kuća Milovana Radosavljevića i Arsa Stepića. U trenutku kada je vatra gutala kuće u njima nije bilo nikoga. Kuća Radosavljevića je uništena u požaru, dok je Stepićeva unutra izgorela – kazao je Stašić. On je podsetio na nedavni atak samozvane narodne vojske Albanaca koji su ostavili potpisane letke u ovom selu zahtevajući da Srbi napuste domove. – Konstantno nas napadaju otkako smo se vratili. Pre nekoliko dana ukradena su dva hidrofora za vodu, kuće u kojima po nekad ima nekoga, obijaju se, krade se sve što je u njima, tako da smo nemirni 24 sata – kazao je Stašić. On je napomenuo da u selu stalno ima petoro ljudi, uglavnom nosilaca domaćinstava, a želja je ostalih koji su sa ognjišta isterani 1999. godine, da se vrate. U mešovitom selu Drenovcu je do rata je živelo 465 Srba u 100 domaćinstava, selo je imalo svoju mesnu zajednicu, mesnu kancelariju, ambulantu, dom kulture i osmogodišnju školu.
Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik je ranije bio miljenik Vašingtona, ali poslednjih godina izaziva nezadovoljstvo Zapada zahtevima za veću autonomiju RS, pokazuju tajne depeše američkih diplomata do kojih je došao sajt Vikiliks. Dodik je, otkrivaju materijali u koje je Rojters imao uvid, otvorio stare rane kada je 2009. kazao da bosanski muslimani stoje iza napada na sarajevskoj glavnoj pijaci 1994. i 1995. kada je poginulo više od 100 ljudi. „Poricati činjenice o tim napadima je isto kao da poričete Srebrenicu, a oni koji to čine biće tretirani kao oni koji negiraju Holokaust - u najboljem slučaju smatraće se marginalnim elementima, na sumanutoj margini i sa duboko negativnim programom”, kazao je Dodiku tadašnji američki ambasador u BiH Čarls Ingliš, diplomata veteran koji je godinama službovao na Balkanu. Na sastanku u septembru 2009. opisanom u jednoj od desetak depeša govori se o Dodikovom sve prkosnijem stavu i njegovoj težnji ka secesiji, težnji koju mnoge diplomate i zvaničnici u regionu vide kao najveću opasnost za stabilnost na Balkanu danas, prenosi Rojters. Depeše otkrivaju i da je Vašington želeo da s tim u vezi visoki predstavnik u BiH (OHR) zauzme oštriji stav. „Dodik postaje sve više - i sve opasnije - prkosan i jedak u odsustvu jasnog odgovora visokog predstavnika”, napisao je Ingliš u depeši iz juna 2009.godine. Dodik je „pojačao tempo svojih napora da reforme unazadi i potkopa državu. Njegov cilj je - u najmanju ruku - da obnovi nivo autonomije koji je RS imala na kraju rata 1992-1995”, navedeno je u poruci. Diplomate i analitičari već dugo spekulišu o ciljevima „grubog i pomalo plahovitog lidera SNSD”, kako se u depeši iz 2006. govori o Dodiku. Drugi dopis iz maja 2009. opisuju njegovu „halabuku” kao opasnu, ma kakav bio njegov cilj. „Iako Dodikova retorika zvuči neupućenima kao apsurdno pozerstvo, javnost u RS uzima je zdravo za gotovo, a njega vidi kao branioca RS”, ističe se u depeši i dodaje da „u najmanju ruku to stvara klimu u RS u kojoj je bilo kom političaru, pa i Dodiku, nemoguće da napravi kompromis, uključujući one koji se tiču državnih reformi neophodnih da bi se Bosna približila NATO i EU”. „Još je opasnije što se stvara klima u kojoj Srbi vide državu kao neprijatelja, a javnosti u RS se ulivaju nade da će u izvesnom trenutku Dodikovi 'legalni argumenti' prevagnuti i da će RS na kraju osigurati razlaz - nade koje dodatno jačaju Dodikokove redovne spekulacije o takvoj mogućnosti”, navodi se u depeši. U jednoj depeši, napisanoj posle sastanka Dodika i četvorice generala bosanskih Srba 2007. pominje se zabrinutost koju je izrazio bosanski ministar odbrane Selmo Cikotić. „Cikotić je rekao da raspolaže obaveštajnim informacijama da Rusija i (ondašnji) premijer (Srbije Vojislav) Koštunica otvoreno hrabre Dodika i podstiču ga u nastojanjima da destabilizuje situaciju”, napisao je ambasador Ingliš. Na pitanje Rojtersa da prokomentariše depeše, Dodik je kazao da one pokazuju kontinuirani model stranog mešanja u zbivanja u Bosni. „Ambasadori ne treba da vode zemlju, oni treba da se ponašaju onako kako se ponašaju u drugim zemljama, to mi želimo”, naveo je on. Komentarišući sastanak Cikotića s američkim ambasadorom, Dodik je istakao da je „neverovatno kako ministar odbrane pokušava da se meša u lokalnu politiku” i dodao da je reč o „mešanju vojske u civilna pitanja”. Depeše ukazuju i na to kako političke podele unutar EU i drugde komplikuju sposobnost međunarodne zajednice da pruži odlučni odgovor na izazove u BiH. „Sagovornici iz EU izrazili zu zabrinutost povodom Dodikovih pretnji u BiH”, kaže se u depeši iz 2007. o konsultacijama SAD i EU koje se tiču BiH. „Nekoliko sagovornika dovelo je u pitanje spremnost EU da podrži oštrije mere, uključujući one koje bi podrazumevale da se Dodik na kraju smeni”. U aprilu 2009. Ingliš je izrazio sumnju u to da li je EU u stanju da da adekvatnu podršku Bosni kada se završi misija OHR. „Nismo toliko sigurni da li su Evropljani spremni da rukovode Bosnom posle OHR”, napisao je Ingliš u depeši pod nazivom „Šta da se radi s problemom zvanim Bosna”. „Dok u Evropi, možda, veruju da je njena privlačnost dovoljna da se prevaziđu duboke etničke podele u Bosni i njene nefunkcionalne državne strukture, dokazi govore drukčije. Deo problema je u tome što je sama EU podeljena u pogledu Bosne. Među državama članicama samo par njih, a pre svega Britanija, jasno shvataju opanosti koje nosi sa sobom trenutna politička dinamika Bosne. Time što će naprosto da potisne u stranu problem Bosne, EU rizikuje da se u Bosni ponovi dinamika EU-SAD iz 1991”, upozorio je Ingliš. „Srbi reaguju na 'štap' (tj. sankcije), ali mi se moramo rešiti da ga primenimo u slučaju potpune nepomirljivosti”, zaključuje u depeši tadašnji američki ambasador u BiH.
VAŠINGTON - Stejt department je tajno finansirao sirijske opozicione organizacije, saznaje se iz poverljive američke diplomatske prepiske koju je objavio veb sajt „Vikiliks”, piše danas „Vašington post”. Stejt department je, prema tim izveštajima, navodno, od 2006. godine grupi sirijskih opozicionara u egzilu dao šest miliona dolara da pokrenu satelitsku televiziju „Barada”, sa sedištem u Londonu i za finansiranje aktivnosti u samoj Siriji. „Barada” je počela sa radom u aprilu 2009. godine i izveštavala je sa masovnih protesta u Siriji protiv predsednika Bašara al-Asada koji su počeli prošlog meseca, navodi vašingtonski list. SAD su počele da šalju novac sirijskoj opoziciji za vreme administracije predsednika Džordža Buša mlađeg, posle zamrzavanja političkih veza sa Damaskom 2005. godine. U tekstu, međutim, nije jasno navedeno da li SAD i dalje finansiraju sirijske opozicione organizacije, ali na osnovu diplomatske prepiske se može zaključiti da je novac stizao bar do septembra 2010. godine. Agencija Rojters je navela da ni „Vašington post” ni Stejt department nisu hteli da komentarišu autentičnost diplomatske prepiske niti da odgovore na pitanja o finansiranju televizije „Barada”. Pobuna protiv Asadovog autoritarnog režima proširila se na čitavu zemlju i u tim sukobima poginulo je više od 200 ljudi, navode organizacije za ljudska prava. Sirijske vlasti za nasilje u zemlji optužuju oružane kriminalne bande.
Parlamentarni izbori su završeni. Zna se sastav parlamenta, ali ne i sastav buduće vlade. Nameće se pitanje da li će nova vlada biti poznata pre drugog kruga predsedničkih izbora ili će se tek... Izbori su bili i ostali jemstvo da će političari ostati „prilično osetljivi na prioritete običnih građana”. Na­kon uče­sta­lih iz­bo­ra i in­ten­ziv­nih iz­bor­nih kam­pa­nja ima­li smo pa­u­zu od... U iščekivanju pucnja ili zvižduka pištaljke za početak izborne trke, glavna tema je ko će s kim i ko će sa čim na izbore. Više ovo prvo a manje ovo drugo. Stranke koje ne znaju svoju cenu koriste... Ovogodišnji parlamentarni izbori u Srbiji održaće se po nešto izmenjenim izbornim pravilima. Uprkos otporu političkih partija, zahvaljujući zahtevima Evropske i Venecijanske komisije, prošle godine... Nakon četiri godine kakve-takve vlade, ulazimo u nešto turbulentniji period izbora i izbornih kampanja. U ovoj godini će se održati izbori na svim nivoima, istovremeno ili razdvojeno. Izborno... Izbori u Hrvatskoj, Sloveniji i Rusiji, osim što su održani 4. decembra, imaju još nešto zajedničko – građani su iskazali svoj revolt i nezadovoljstvo političkim elitama. U Hrvatskoj i u Sloveniji... Počela je predizborna kampanja i antikampanja, rat plakatama i rat saopštenjima, rat deklaracijama i belim knjigama. Optužbe pršte na sve strane. Unutar vlade i unutar opozicije. Počela su hapšenja, a... Iskustvo PUPS-a navelo je sindikate na pogrešan zaključak. Sindikati se pitaju da li je bolje biti i manji politički partner u vladi nego veliki socijalni partner u ekonomsko-socijalnom savetu, kao... U proteklih mesec dana na Kosovu i oko Kosova dogodile su se određene promene. Neke nabolje, neke nagore, zavisno od dioptrije. Očigledno je da se posle posete Angele Merkel Srbiji ubrzava rasplet... Krajem jula Tačijeva vlada je pokušala nasilno da uspostavi kontrolu nad severnim Kosovom. Ova akcija se odvijala uz prećutnu saglasnost ili mig najmoćnijih. Efekat akcije je polovičan. Najgora...
Istanbul, 11. septembra - Pola sekunde, ni treptaj oka, delio je srpske košarkaše od veličanstvenog uspeha, plasmana u finale Svetskog prvenstva u Turskoj. A, onda je usledila krdinalna, nepopraviljiva greška odbrane i kao strašni sud pojavio se turski bek Tunčeri, kog će domaćin slaviti do nebesa, i srušio snove naših sjajnih momaka, koji su zaslužili da se nađu u finalu i sa Amerikancima bore za zlato. Ceo meč, tačnije rat koji su Turci nametnuli uz obilatu pomoć sudija, stao je praktično u četiri sekunde. Nismo prethodno uspeli u nekoliko navrata da srušimo rivala koji nam se nudio kao na tacni, iskoristimo prednost i od osam poena da meč uvedemo u izvesnu završnicu. Poslednja velika prilika za „beg“, bila je u 36. minutu kada smo imali 75:69, ali usledilo je mnogo pogrešnih procena, faulova koji su mogli da se izbegnu čvršćim stavom, bržim nogama i hladnijom glavom. Posle 37 minuta naše dominacije, Turci su poveli „trojkom“ Tunčerija, koji kao da je najavio da heroj neće ponovo biti Teodosić ili bilo ko drugi iz našeg tima, a Onan u sledećem napadu doneo domaćinu najveću prednost na meču – 78:75. Ipak, zahvaljjući Kešelju, našem najboljem igraču , koji je uvek pogađao kada je bilo najpotrebnije, već smo osetili sjaj bar srebra na grudima naših košarkaša. Posle promašaja Teodosića za tri poena, 28 sekundi pre kraja, uleteo je u reket, nebu pod oblake, pokupio loptu i iznudio faul. Mirno je ubacio za 80:79, a uz prednost imali smo i izvesnos još jednog napada. Usledila je tada prva Rašićeva slaba odbrana nad Tunčerijem, koji ga je“probio“ bez6 problema, a sasuprotne strane uleteo je snažni Erden pored Krstića koji je krenuo na pomaganje. Usledilo je pas i „kucanje“ uz peti faul našeg kapitena, ali na sreću turski centar je promašio sa penala i ostalo je 80:79 za domaćina. Odlično smo izveli napad. Visoki su oslobodili reket, a Teodosić i Rašić su izmenili pas, lopta je došla do Veličkovića koji je ušao u meč sa dve“trojke“, a potom nestao, ali mogao je on da bude „sudija“, Položio je o tablu za 82:81, četiri sekunde pre kraja. Usledio je Tanjevićev minut odmora, ali nije iskusni stručnjak odredio Tunčerija već Turkuoglua da pošalje poslednji šut. Najbolji turski igrač nije dobro primio loptu, ona je došla do Tunčerija koji je iskoristio prostor koji su mu otvorili centri izlaskom na „post“, a za njima i najvažniji deo odbrane. Rašić je ponovo ostao u čudu, kao i milioni onih koji su toliko želeli pobedu ove odvažne, ali neiskusne generacije. Za pola sekunde ništa više nije moglo da se uradi. Desetinku više imao je Kecman kada je ubacio onu „trojku“ u Zagrebu, ali ne biva uvek da je sreća uz nas. Dobili smo u Turskoj već dva šokantna meča, protiv Hrvatske i Španije, a domaćin nas je „uradio“ kao na treningu. Pali smo nevino, naivno, ali umeće to ova generacija da vrati i nadoknadi, ne može se zbog ovog precrtati šta su sve uradili i dokle su stigli. Konstatacija da od nas zavisi, pokazala se apsolutno tačnom, kao i ona da nam je za prolaz u finale neophodna najbolja igra tri stuba, Krstića, Teodosića i Veličkovića. Novica je bljesnuo i još brže nestao, Krstiću je bila neophodna bar mala pomoć Perovića, ali je izostala, a Rašić, Tepić i Bjelica nisu bili ni blizu nivoa koji smo očekivali. Turcima nema šta da se prigovori. Igrali su na jedino moguće karte, dobili su utakmicu bez učinka najefikasnijeg igrača (sveli smo Iljasovu na šest poena) i stigli do najvećeg uspeha, prve medalje na svetkom prvenstvu, finala u kom može da se „ukrade“ i zlato. Naše momke očekuje meč za bronzu sa odličnom Litvanijom (18 č) koja nije imala velike šanse protivAmerikanaca, pa će u taj duel da uđe sa manje emotivnog pražnjenja. Medalja bi bila fantastičan uspeh i zato je važno da se ekipa podigne na nivo na kom može da reaguje i pokaže kvalitet. DVORANA: „Sinan Erdem“. GLEDALACA: 17.000. SUDIJE: Karion (Portoriko), Estevez (Argentina) i Sančez (Dominikanska Republika). SRBIJA: Teodosić 13 (3 „trojke“), Tepić 5 (1), Rašić 2, Paunić, Bjelica 2, Marković 2, Savanović 15 (2), Kešelj 18 (4), Krstić 15, Perović 2, Veličković 8 (2), Mačvan. TURSKA: Akjol, Guler3, Ermis, Onan 14 (1), Iljasova 6, Erden 9, Tunčeri 12, Savaš, Golum 6, Arslan 12 (3), Ašik 5, Turkuoglu 16 (3). Šut ukupno: Turska 47 odsto (57-27), Srbija 46 (57-26). Dva poena: 53 (34-18), 50 (28-14). Tri poena: 39 (23-9), 41 (29-12). Slobodna bacanja: 61 (33-20), 75 (24-18). Skokovi: 33 (23+8), 36 (28+8). Asistencije: 10-17 (Teodosić 11). Izgubljene lopte: 10-14. Osvojene lopte:10-5. Blokode: 4-0.
London, Njujork – Zloglasne prognoze o predstojećoj katastrofalnoj nestašici nafte i drastičnom skoku cene crnog zlata od 2010. godine potresle su juče ionako ćudljivo svetsko tržište ovom strateškom sirovinom. Dr Fatih Birol, glavni ekonomista Međunarodne agencije za energiju (koja prati snabdevanje 28 najrazvijenijih zemalja sveta crnim zlatom), i američki ekonomista Nurijel Rubini, koji je 2006. godine prorekao tekuću globalnu finansijsku krizu, saglasni su da će vrtoglavi uzlet cene nafte najverovatnije poništiti prve znake oporavka od recesije. „Svetu već od iduće godine preti katastrofalna nestašica nafte, sa nesagledivim posedicama po tekući poredak”, upozorio je juče dr Birol iz Međunarodne agencije za energiju (IEA), u intervju londonskom „Indipendentu”. Turobna procena dr Birola utemeljena je na prvoj sveobuhvatnoj analizi petropotencijala 800 vodećih nalazišta nafte širom sveta, koja inače čine tri četvrtine globalnih rezervi. „Globalni energetski sistem je na prekretnici. Vodeća svetska nalazišta nafte sve su posnija. Proizvodnja crnog zlata rapidno opada, dok nove investicije u petrobiznisu koči globalna recesija. Zapadni uvoznici strateške sirovine moraju ubuduće računati sa osetnim rastom tržišne moći vodećih petroizvoznika iz Persijskog zaliva”, upozorio je dr Birol. Vodeći globalni izvori nafte dostići će vrhunac proizvodnje za 10 godina, a ne za 20 godina, kako se doskora verovalo, ističe se u istraživanju IEA iz Pariza. Da podmiri potrebe rastućeg broja stanovništva i globalne privrede, svet do 2030. godine treba da pronađe šest novih petrorezervoara potencijala Saudijske Arabije, koja sada izvozi oko 11 miliona barela dnevno, mahom u SAD i Kinu. Dr Birol upozorava vodeće zapadne zemlje da hitno razrade alternativne izvore energije, u protivnom će morati radikalno da izmene dosadašnji način života. Profesor ekonomije na univerzitetu Stern u Njujorku Nurijel Rubini očekuje od 2010. godine takođe novi skok cena nafte, ali i drugih industrijskih sirovina (gvožđa, bakra, aluminijuma...), usled očekivanja prvih postojanih pokazatelja oporavka američke i kineske privrede već krajem 2009. Od početka 2009. godine cena barela nafte već je inače porasla 59 odsto, dok je tona bakra poskupela čak 86 odsto. Crno zlato dostiglo je 11. jula 2008. najveću cenu u istoriji od 147,27 dolara za barel. Oko Nove godine cena mernog bureta nafte srozala se na oko 47 dolara. Barel lake američke nafte sa septembarskim datumom isporuke dostigao je juče vrednost od skoro 72 dolara, usled očekivanja berzi da će – najavljeni ekonomski oporavak vodećih svetskih ekonomija (pre svih SAD i Kine) ponovo podstaći svetsku tražnju crnog zlata. Kartel 11 vodećih izvoznika nafte u sastavu OPEK-a, koji danas izvozi oko 27,7 miliona barela, najavio je tek neznatno povećanje isporuka u 2010. godini u visini oko 27,9 miliona barela. Niko sa strane ne zna pouzdano kolike su stvarne rezerve nafte zemalja članica OPEK-a, upozorila je juče agencija DNA Indija.
Prilozi iz naše upravo završene serije tekstova pokazuju da zahtevi za formiranje novih opština u Srbiji najčešće dolaze iz dva pravca. Najpre, iz predgrađa velikih gradova (Beograd, Novi Sad), čiji stanovnici smatraju svoja naselja komunalno zapostavljenim u odnosu na centralne zone. I procenjuju da se taj višedecenijski nesklad može brže smanjivati ako predgrađa dobiju status opštine. Otuda višegodišnje inicijative za osnivanje opština kao što su Dunavski i Avalski venac, Kaluđerica i Batajnica u Beogradu ili Petrovaradin, Futog, Veternik u Novom Sadu. Druga vrsta zahteva dolazi iz delova opština koje nisu velegradske ali čiji stanovnici smatraju da su njihova naselja ekonomski sposobna da sama (bolje) brinu o sopstvenom razvoju. Takvi su zahtevi stanovništva Sevojna (deo grada Užica), Crvenke (deo opštine Kula), Nove Pazove (deo Stare Pazove). I u pomenutim varošicama smatraju da su njihova naselja komunalno zapostavljena u odnosu na centralno opštinsko mesto i da se iz te zapostavljenosti može izaći jedino izdvajanjem iz postojeće lokalne samouprave. Ovi zahtevi za formiranje novih opština odavno postoje, ali naše centralne vlasti očigledno ne žure sa odgovorima na njih. I to, verovatno, zato što postoji i uverenje da su za teritorijalne reorganizacije potrebne dobre pripreme, a i osmišljen koncept na nivou cele države. Mada je očigledno da i postojeći koncept nije dobar. Niti je prilagođen onome što se tokom prošlih decenija dešavalo ,,na terenu”, tako da kod nas isti opštinski status danas imaju i Crna Trava sa 1.661 i Novi Beograd sa 212.000 stanovnika. Ili Leskovac sa 145 i Mali Iđoš i Srbobran sa po tri naselja. Neke od ovih nelogičnosti moguće je prevazići formiranjem novih opština ali tako što će na svakom takvom području biti uspostavljen dobar balans između broja naselja i broja stanovnika, njihovih potreba, komunalnih i geografskih karakteristika itd. Takođe se podrazumeva da nova lokalna samouprava može sama sebe da izdržava a ne da sutradan bude još jedna od onih koje će se okačiti državi o vrat. Autori priloga u našoj seriji su naveli i to da bi se, načelno, moglo dobro upravljati i sadašnjim često veoma velikim opštinama, ali da tome naši političari nisu skloni. Naime, oni gotovo uvek i u svemu favorizuju centralno naselje ili centralni deo grada i time stvaraju nezadovoljstvo i podstiču zahteve za izdvajanjem ostalih naselja. Problem koji se nameće u vezi s formiranjem novih opština su i nove administracije. Neki tvrde da nova opština ne mora da dovede do porasta lokalnog činovništva (navodno bi iz stare ,,zajedničke zgrade” deo administrativaca ,,samo prešao u novu”), ali zna se da je to kod nas gotovo nemoguće: lokalni političari ne smanjuju administraciju zato što zapošljavaju svoje (nove) ljude u njoj. Drugim rečima, lokalna administracija, kao i ona centralna, raste zato što se političke stranke ne odriču svog monopola na kadrovsko odlučivanje. Svemu ovome treba dodati činjenicu da se pitanja u vezi sa formiranjem novih opština i decentralizacijom uvek aktuelizuju ,,nekako baš pred izbore” dok u međuizbornom periodu rasprave o tome utihnu, što unosi sumnju u stvarne namere pokretača takvih diskusija. Ipak, na pitanje iz naslova: da li su Srbiji potrebne nove opštine odgovor autora naših priloga je uglavnom pozitivan. I svodi se na to da je pretpostavljeni bolji život građana na lokalnom nivou merilo opravdanosti svakog takvog zahteva. A konkretnu odluku o tome da li negde formirati novu opštinu ili ne verovatno bi trebalo doneti tako što bi na jednom zamišljenom tasu stajale razne pogodnosti koje nova lokalna samouprava donosi njenom stanovništvu dok bi sa druge strane bili svi oni troškovi i minusi (ekonomski, komunalni, finansijski) koje bi to područje teško moglo da nadoknadi. Pa ko kako na tom vaganju prođe.
Za danas zakazan novi sastanak sa predstavnicima FPU u Ministarstvu prosvete Studenti Fakulteta primenjenih umetnosti (FPU) koji su od četvrtka ujutro štrajkovali glađu ispred Ministarstva prosvete, sinoć su, posle sastanka sa predstavnicima prosvetnih vlasti, ipak prekinuli protest. Studenti kažu da se Ministarstvo prosvete obavezalo da izmiri dug fakultetu, dok je uprava obećala da će da upiše studente i omogući nesmetanu nastavu. Reč je o 108 studenata koji imaju visok prosek i maksimalnih 60 bodova. Školarina na ovom fakultetu iznosi 200.000 dinara. Detalji će biti razrađeni danas, na sastanku kojem će takođe prisustvovati predstavnici studenata, uprave i MP. Da podsetimo, akademici ovog fakulteta od oktobra prošle godine nemaju rešen status, a nedavno su, ogorčeni zbog problema koji traje toliko dugo, zaključali u zgradi Rektorata Univerziteta umetnosti rektorku, dekane i državnog sekretara MP. Pošto je fakultetska uprava odbila da ih upiše dok pare ne legnu na račun, akademci su se odlučili na radikalizaciju protesta i štrajk glađu. Ispred zgrade MP štrajkovalo je tridesetak studenata i nekoliko roditelja, a student prodekan Nemanja Šiljić je juče rekao da je dvema studentkinjama pozlilo i da su one poslate kućama. Hitna pomoć je pozvana da bude u pripravnosti i reagovala je u jednom slučaju, tvrde studenti. Član pregovaračkog tima i student prodekan Fakulteta dramskih umetnosti Miloš Kuvekalović je juče skrenuo pažnju medijima da se pogrešno u javnosti navodi da su u štrajku i studenti ovog fakulteta, „Zahvaljujući razumevanju fakultetske uprave, naš problem je rešen među prvima, još u oktobru“, istakao je Kuvekalović.
Taktičkim varijantama Dušana Ivkovića i načinom na koji vodi tim, u narednim danima baviće se posebno stručna javnost. Ono što je i laiku jasno, srpski selektor od igrača izvlači najbolje, posebno u trenucima kadase utakmica lomi. – Utakmica je bila jako teška, bez konkurencije najkvalitetnija do sada na prvenstvu. Dobili smo priliku da protiv svetskog i evropskog prvaka proverimo koliko smo napredovali u odnosu na prošlu godinu i pokazali smo da igramo vrhunsku timsku košarku. Prvi put smo imali šestoro sa dvocifrenim učinkom, sjajan procenat šuta iz igre, kontrolu i zasluženo smo pobedili. – Ne dopada mi se to što stalno potencirate moj rad i doprinos. Moje je samo ogromno zadovoljstvo što treniram ove momke, ali slava pripada samo njima. Zajedno smo tri godine, nadam se na obostrano zadovoljstvo i u Tursku smo došli da pokažemo da smo najspremnija. Ne samo da smo to pokazali, već smo, evo pobedili svetske i evropske prvake. – Izuzetno teška utakmica, visokog ritma u kojoj su oba tima pokazala dobru košarku. Srbija ima mlad tim koji nas je iznenadio na početku visokim procentom šuta, ali uspeli smo da se vratimo u trećoj četvrtini i u finišu čak mogli da preokrenemo. Nemam šta da zamerim mojim igračima, borili su se koliko su mogli, mada svakako nismo računali da će mo ovako završiti u Turskoj. Moramo da se vratimo u normalu, dobijemo dva naredna meča i završimo kao peti.
Čuvena holandska kompanija NDT, po mnogima „kraljica” među tolikim u svetu savremene igre, večeras će četvrti put gostovati na Beogradskom festivalu igre, devetom po redu. Sa ovakvim brojem poseta, oni svakako zaslužuju da ih nazovemo i „najvećim prijateljima našeg festivala”. Kao i dosad, gledaćemo ih u Sava centru, na čiju scenu donose „Čežnju” i „Leptira”, a na parking – dva šlepera puna kulisa, za ove plesne komade Pola Lajtfuta i Sol Leon. Na jučerašnjoj pres konferenciji u Art kafeu prvi je uzeo reč, očigledno dobro raspoloženi, ambasador Kraljevine Holandije u Beogradu Loran Stokfis. Za sebe je rekao da je veliki ljubitelj savremenog plesa, da mu je čast što je u društvu ovakvih umetnika – Lajtfuta i Leonove, kao i Aje Jung koja je ovim festivalom širom otvorila vrata savremenoj igri u našoj zemlji. Podsetio je i na onu čuvenu „kišu” koja se, pre nekoliko godina, slivala na igrače NDT na pozornici Sava centra, upravo u komadu istog ovog koreografskog (i bračnog) tandema. A pre nego što se tandem oglasio, direktorka festivala Aja Jung kratko je želela da ilustruje o kakvom se plesnom formatu ovde radi pa je interpretirala detalj iz članka u „Njujork tajmsu” u kome autor čitaocima preporučuje sledeće: ako u ovoj krizi imate novca samo za jednu kartu za plesne predstave u čitavoj godini – onda idite da gledate NDT! A o NDT danas govorio je prvi čovek kompanije, Britanac Lajtfut (sa suprugom Špankinjom Sol Leon i glavni koreograf), koji je ne tako davno na tom mestu smenio čuvenog Čeha Jiržija Kilijana, na čelu jednog zaista šarolikog igračkog tima: ima ih 30, a u tom sastavu postoje čak 22 nacije. U njegovoj priči opet je dodirnuto i pitanje velike krize. NDT je pre Beograda, kaže, gostovao u Atini koja je u dobro poznatim grčkim problemima i nemirima, ali njega su obradovale reči koje je tamo čuo: i u takvim vremenima retko šta kao igra može da poveže ljude. „Tako je, uostalom, i ovde. Mi smo prethodne večeri u ovoj sali videli lepu kanadsku predstavu, a u Beogradu smo sreli i naše dobre prijatelje iz kompanije „Kidd Pivot” iz Frankfurta. Na ovakvim mestima vidi se da smo mi igrači, u stvari, jedna velika porodica”, rekao je Lajtfut. O njihovim komadima više je govorila Sol Leon, koja je prvi put i lično prisutna na festivalu. Impresivan je način, skoro sa snagom nadahnutog glumca, kojim ona opisuje njihove kreacije. „Naša ’Čežnja’ je komad o ljubavi i još ponečem sa čime se suočavate u životu. Lično, to je komad u kome nas dvoje bivših igrača NDT zažalimo što nismo još uvek na sceni. ’Leptir’ govori o gubitku majke i posvećen je našem igraču i njegovoj drami, ali koja nije samo njegova.” Pol i Sol, podsetimo, već su se izvanredno predstavili i na ovom tekućem festivalu, u večeri trupe „Džejkobi i Pronk” u Narodnom pozorištu, koji su izveli njihovu koreografsku minijaturu „Lagano dok odlazim”. Inače, naše naše najveće pozorište na svoj baletski repertoar stavilo je komad ovog tandema – zajedno sa velikanom NDT Kilijanom.
Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika pripojiće se 1. januara 2012. godine Republičkom fondu PIO. To znači da će „civilni” penzijski fond ubuduće voditi i poslove penzijskog i invalidskog osiguranja vojnih lica, potvrdila je juče za „Politiku”, Radina Todović, državni sekretar u Ministarstvu rada i socijalne politike. Imajući u vidu negodovanje vojnih osiguranika na pomen pripajanja Fondu PIO, zbog bojazni da će im biti umanjena prava koja imaju kao penzioneri vojnog fonda, Todovićeva objašnjava, da se konsolidacija vojnog fonda odnosi samo na deo koji se tiče – prava na penziju, dodatak za pomoć i negu, novčanu naknadu za telesno oštećenje, kao i pravo na naknadu pogrebnih troškova. Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, nastaviće da obezbeđuje pravo na zdravstvenu zaštitu vojnih osiguranika i korisnika penzije kao i druga prava. U okviru Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika obezbeđivala su se i druga prava kao što su naknada dela troškova za stanovanje korisnicima vojnih penzija bez stana o čemu je bilo mnogo polemike dok se zakon pripremao, pojašnjava Todovićeva. Pripajanje vojnog Fondu PIO praktično je nastavak penzijske reforme, kaže naša sagovornica, i naglašava da će pojedine odredbe Zakona o vojsci nastaviti da važe do 31. decembra 2014. godine. – One se tiču dela koji se odnosi na mogućnost da oficiru, odnosno podoficiru služba prestaje i pre ispunjenja opštih uslova za sticanje starosne penzije, ako je navršio najmanje 20 godina penzijskog staža, od čega ima 10 godina provedenih u svojstvu profesionalnog vojnog lica – ističe Radina Todović. Zakonom su profesionalna vojna lica definisana kao zaposleni koji rade na poslovima gde se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem i koji mogu pod posebnim uslovima ostvarivati pravo na penziju. „Osiguranici kojima prestane zaposlenje s pravom na penziju pre ispunjenja opštih uslova za starosnu penziju 65 godina (muškarac), 60 (žena) i najmanje 15 godina staža, 40 (muškarac), odnosno 38 (žena) i najmanje 58 godina života, 45 godina staža osiguranja, mogu ostvariti pravo na starosnu penziju po povoljnijim uslovima”, ističe ona. Propisani uslovi za sticanje prava na starosnu penziju profesionalnih vojnih lica, koji će se primenjivati od 1. januara 2012. godine, a koji su isti kao i za ostale određene kategorije osiguranika, su 55 godina života i 25 godina staža osiguranja od čega najmanje 15 godina efektivno provedenih na radnim mestima na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem. Todović napominje da se ovaj uslov dostiže tek 2022. godine. Za ostvarivanje prava za profesionalna vojna lica počev od 2012. godine postepeno se podiže uslov za penzionisanje i po osnovu godina života i navršenog staža, ali i uslov u pogledu godina provedenih na radnim mestima sa beneficiranim radnim stažom. – Dakle, uslov sa 53 na 55 godina života postepeno se za po dva meseca podiže do 2022. godine, a uslov od 20 na 25 godina staža osiguranja postepeno se podiže za po četiri meseca, dok se uslov od 10 na 15 godina efektivno provedenih na tim radnim mestima postepeno podiže za po četiri meseca – objašnjava Todovićeva. Međutim, izuzetno od ovih uslova podoficir i oficir do čina pukovnika može da ostvari pravo na starosnu penziju kad navrši 40 godina staža i najmanje 53 godine života, odnosno oficir do čina pukovnika kad navrši 40 godina staža i najmanje 54 godine života. Treba napomenuti, ističe Todovićeva, da će se na ovaj način utvrđivati godišnji lični koeficijent i za druge zaposlene u MUP-u, BIA, VOA, VBA, pod uslovom da su u nekoj od ovih službi navršili najmanje 20 godina staža. Pored navedenog kod utvrđivanja visine iznosa penzije profesionalnim vojnim licima, kao i drugim određenim kategorijama utvrđeni iznos penzije uvećava se za 20 procenata. Za vojne osiguranike utvrđeni su povoljniji uslovi za invalidsku penziju, a izuzetak je napravljen i za prava na porodičnu penziju, kao i kod određivanja visine ove penzije. Kada je reč o usklađivanju penzija, Todovićeva kaže, da se one usklađuju dva puta godišnje 1. aprila i 1. oktobra, kao i penzije ostalih korisnika. Sredstva za penzijsko i invalidsko osiguranje profesionalnih vojnih lica obezbeđuju se od uplata doprinosa kao i budžetom, počev od 1. januara 2012. godine.
Čikago – Tokom upravo završenog samita NATO-a u Čikagu, Jelena Petrović, doktorski kandidat Odeljenja za studije rata, Kraljevski koledž u Londonu, zatražila je od Dejmona Vilsona, izvršnog potpredsednika Atlantskog saveta SAD i bivšeg specijalnog pomoćnika predsednika SAD, mišljenje o njegovom viđenju sadašnjosti i budućnosti zapadnog Balkana, prisustvu Severnoatlantskog saveza u regionu i njegovog odnosa sa Srbijom. Mislim da je nesigurno stabilan. Ceo region je već prešao dug put ka stabilnosti, ali činjenica jeda to nije dovoljno. Dvadeset godina nakon kraja sukoba trebalo bi da smo stigli dalje. Najviše zabrinjava krhkost postignute stabilnosti. Nedavnidogađaji u Makedoniji čine ljude nervoznim, još uvek je moguće zamisliti razvoj nekih scenarija u Bosni, u regionu, koji bi moglida izazovu određeni stepen nestabilnosti, pa čak i sukoba. Rekavši to, ne mislim da je zapadni Balkan na ivici sukoba ili na ivici nasilja, ali mislim da nije dovoljno daleko odmakao od te mogućnosti. Trebalo bi da smo danas u situaciji u kojoj je ideja obnovljenog nasilja u Makedoniji, Bosni ili na Kosovu potpuno van dnevnog reda, međutim, još uvek nismo stigli do te tačke – stabilnost u regionu je još uvek suviše krhka. Verujem da će se prisustvo snaga NATO-a postepeno smanjivati, ali ne prostom zamenom sa EU. Ono što ja vidim jesu politički akteri u regionu koji preuzimaju odgovornost za sopstvene poslove, bez obzira na to o kojoj od zemalja regiona govorimo. To ne znači zamenu jednog međunarodnog aktera drugim, već sigurnost koja proističe iz toga da stanovnici regiona određuju sopstvenu budućnost, to je ono što je sada od kritične važnosti. Ne bih želeo da vidim naglo povlačenje snaga NATO-a sa Kosova. To bi trebalo da se desi postepeno, uz misiju EU prisutnu na održivom nivou. Vremenom, međutim, ono što bismo želeli da vidimo jeste veće prisustvo EU i NATO-a u regionalnim zemljama ne u vojnom već u diplomatskom i ekonomskom smislu. Želimo da vidimo iskorak regionalnih lidera kao odgovornih političkih vođa i korak unazad međunarodne zajednice u nekim aspektima – ne u smislu udaljavanja od angažmana u regionu, već u smislu prestanka donošenja odluka za region. Da li se neki od interesa ponekad razlikuju? Naravno, to se dešava, ali mislim da je lako preterati kada se priča o tome. Na kraju krajeva, i NATO i Rusija će pozdraviti stabilnost, mir i bezbednost u regionu. Konkurencija za ekonomski uticaj ili za politički uticaj može postojati, i to je u redu, to je prirodno sve dok se odvija u mirnoj, diplomatskoj sferi. Mislim da sve članice alijanse kao i Rusija žele da vide uspešnu Srbiju. Mi želimo da vidimo Srbiju koja je tržišna demokratija, samostalna i koja sama bira svoj put napred. Iako se razlike i tenzije povremeno javljaju među različitim međunarodnim akterima prisutnim u regionu, čini mi se da je lako preterati u proceni srazmere tih nesaglasnosti. Imajući u vidu jedinstvene okolnosti u kojima se ovaj odnos razvijao, mislim da Srbija ima zdravu saradnju sa alijansom – njihov odnos je, očigledno, poseban. Potencijal, prostor za rast apsolutno postoji i verujem da bi unapređenje saradnje bilo korisno za Srbiju, korisno za NATO i da bi dovelo do veće normalizacije njihovog odnosa koji će, verujem, vremenom postati partnerstvo važno za oba aktera. Dakle, radovaću se da vidim zdrav rast u odnosima Srbije i NATO-a. To ne treba da bude pod „moranje”, sa tim se ne mora žuriti, ali mislim da se odnosi ne samo razvijaju već i da će nastaviti da se razvijaju i to me raduje. Ako mogu da dodam, mislim da je važno da ljudi u Srbiji razumeju šta je zapravo NATO, da je to organizacija koja je podstakla izmirenje bivših neprijatelja... bez obzira na to da li govorimo o Francuskoj i Nemačkoj, Grčkoj i Turskoj, nekim članicama bivšeg Varšavskog pakta – istorija NATO-a je istorija pomirenja, povezivanja bivših neprijatelja i njihove transformacije u saveznike. To je veoma moćna priča jer nigde više u svetu nećete videti takvu promenu. To je snažan deo DNK alijanse, njene istorije i mislim da će postati sastavni deo budućnosti odnosa između Srbije i NATO-a.
Nema toga ko nije barem jednom posetio ovu „Dečju planinu” ili „vazdušnu banju za krvna zrca” kako je još zovu. Divčibare, tradicionalno izletište na 980 metara nadmorske visine, pretvara se zimi u jedan od najposećenijih centara za odmor čitave porodice. Poznato planinsko mesto 37 kilometara jugoistočno od Valjeva na padinama planine Maljen je zapravo planinsko polje koje se pruža od Crnog vrha, Paljbe, Golupca do Velikog brda. Visovi koji okružuju Divčibare pored toga što ih štite od vetrova predstavljaju mesta sa kojih se pruža izvanredan vidik ne samo na delove masiva Maljen nego i na neke udaljene krajeve Srbije. Kao posledica povoljnog geografskog položaja do Divčibara dopiru uticaji primorske klime koja se tu susreće sa karpatskom i panonskom čime se može objasniti povećano prisustvo joda u vazduhu. Ima blagu klimu, bogat biljni i životinjski svet, obilje izvora i tekućih voda, četinarske šume i pašnjake. Zbog ovih svojstava poznato je odredište za dečiji odmor pa je naziv „Dečija planina” potpuno pristaje. Okolni visovi i prevoji prekriveni su snegom tri do četiri meseca godišnje. Na Divčibarama preovlađuju četinari a u samom centru uzdižu se planinski borovi koji inače ne rastu na manjim visinama od 2.000 metara. Prirodni rezervati su šuma na Velikoj pleči, Vražiji vir na reci Crna kamenica i kanjon Crne reke. Posebna atrakcija je 20 metara visok vodopad Skakalo na reci Manastirci. Divčibare pogoduju lečenju oboljenja pluća, anemije i oboljenja sa neurovegetativnim poremećajima. Blaga klima, prosečno 239 dana bez vetra, 280 dana bez padavina i ujednačena temperatura leti i zimi objašnjavaju zašto su proglašene klimatskim mestom. Pored brojnih odmarališta koja su većinom rezervisana za rekreativnu nastavu, na Divčibarama rade dva hotela i više privatnih pansiona u privatnom smeštaju ima još oko 400 kreveta. Cene u zavisnosti od vremena najma se kreću od 1.500 dinara preko 3.000 dinara po danu, za doček Nove godine ili noćenja sa doručkom od 1.200 dinara. Na svaku cenu treba dodati i 80 dinara boravišne takse i osiguranja po osobi. U privatnom smeštaju cena je od 6 do 10 evra. Postoje i planinarski domovi: „Na poljani” i „Debelo Brdo” gde mladi i grupe mogu dobiti pristojan smeštaj od 200 do 500 dinara po noćenju. Na severnoj padini Crnog vrha urađena je najduža staza (800 metara) sa žičarom čiji je kapacitet 700 skijaša na sat. Staza je osvetljena, pa postoji mogućnost noćnog skijanj. Kod odmarališta „Zmaj”, na Golupcu i na visu „Stražara”nalaze se tri manje ski staze, dužine do 300 metara i kapaciteta 200 skijaša na sat. Čitava Divčibarska kotlina ima odlične terene za trčanje na skijama. U hotelima postoji mogućnost najma i servisa ski opreme, a tokom zimske sezone radi i škola skijanja. Škola jahanja je otvorena tokom čitave godine. Na Divčibare se stiže Ibarskom magistralom preko Lajkovca , Divaca i Mionice (117 kilometra) ili preko Županjca Bogovođe i Mionice (104 kilometra). Iz Valjeva se stiže preko Rajkovića(38km) ili putem Valjevo–Užice preko Kaone(37kilomtara)aiz Čačka preko Ljiga i Mionice(120km). Iz Novog Sada se dolazi preko Šapca, Valjeva i Rajkovića (177) a iz Kragujevca preko Aranđelovca, Divaca i mionice(133 kilometra) Svi putevi do Divčibara se u zimskom periodu redovno čiste i održavaju, tako uglavnom nema zastoja u dolasku i odlasku čak i za vreme velikih snežnih padavina . Redovne autobuske linije iz Beograda, Valjeva, Niša upotpunjavaju dobre veze sa svim krajevima zemlje. Divčibare imaju benzinsku stanicu, pijacu, samoposluge, prodavnice, pekare, ambulante, poštu, autobusku stanicu, auto kamp.Problemi sa strujom još uvek nisu u otpunosi prevaziđeni pa se dešava u vreme ekstremno lošeg vremena da se isključuju delovi i čitavo turističko naselje a tada nema ni vode.
Kula Rouz u Dubaiju, otvorena u decembru 2009. godine i zvanično je najviši hotel na svetu. Luksuzne sobe u ovom objektu dosežu sve do 72 sprata i čak 333 metra. Interesantno da je i pored ogromnog bogatstva kojim Dubai raspolaže za sva svoja arhitektonska čuda, ovaj projekat morao da stagnira par godina zbog svetske ekonomske krize. Za goste je otvoren sa kašnjenjem od dve godine od prvobitnog plana. Hotel ima 482 sobe, apartmane i u potkrovlju, ali je poznat i po tome što se u njemu uopšte ne služi alkohol! Hotel Burdž Al Arab, takođe u Dubaiju, poznatiji kao hotel „jedro”, već je deset godina jedan od simbola pomenutog grada „čudesa”. Visok je 321 metar i izgrađen je na veštačkom ostrvu. Al Arab zvanično radi od 1999. godine, nakon gradnje od pet punih godina. Jedna od atrakcija za bogataše je i da ovde mogu da dođu helikopterima, zbog specifičnog heliodroma. Promoteri hotela često dovode sportske zvezde da na ovom mestu pokazuju svoje umeće. Tako je jednom prilikom Tajger Vuds plaćen milion dolara za jednu partiju golfa na heliodromu, koja se završila gađanjem „rupe” negde na ulicama daleko ispod, a poznati su i teniski mečevi takođe pri „vrhu” Al Araba. Baijok tauer u Tajlandskom gradu Bankoku, je još jedan od hotela koji nudi usluge pod oblacima. Objekat ima 673 sobe koje dosežu i do 304 metra. Pogled na panoramu grada je odavde, kažu, veličanstven. Ipak, rekord najvišeg hotela na Tajlandu – Baijok tauer, moraće 2012. godine da prepusti novoj zgradi, koja će do tada biti otvorena i koja će imati apartmane i na 367 metara visine. Izgleda, da ni severno-korejska prestonica Pjongjang ne želi da ostatku sveta prepusti baš sva najveća graditeljska dostignuća. Naime, i ovde se već gotovo dve decenije bore da nekako ipak finiširaju jednu od najinteresantnijih građevina svetu. Reč je o takođe hotelu, ogromnoj betonsko – staklenoj piramidi, koja je sa svojih 330 metara visine samo 10 metara niža od najvišeg hotela Rouz kule u Dubaiju. Objekat se konačno privodi kraju, nakon velikih problema u izgradnji, a trebalo je da bude otvoren još 1989. godine. Od 1992. radovi su prekinuti, a umesto čak 750 miliona dolara koliko je vlada potrošila na početku gradnje, ispostaviće se da će ukupan ceh na kraju dostići neverovatne dve milijarde dolara, što je 10 odsto bruto dohotka zemlje.
Da će i treća trka ovogodišnjeg šampionata Formule 1 doneti i trećeg različitog pobednika (u Australiji se radovao Dženson Baton, a u Maleziji Fernando Alonso) moglo se naslutiti već posle kvalifikacija: prvi put od 1955. Mercedes je u prvom startnom redu imao dvojicu vozača – Nika Rozberga i Mihaela Šumahera. A kada su na „Velikoj nagradi Kine” pred 200.000 gledalaca u Šangaju moćni motori zabrujali san je postao stvarnost za čuvenu nemačku ekipu. Rozberg (njegov otac Keke bio je prvak početkom osamdesetih godina prošlog veka) je krenuo silovito, tako je i nastavio i nadmoćnom vožnjom „srebrnoj streli” omogućio veliko slavlje čekano 57 godina. Jedinog koliko toliko konkurenta imao je u Batonu, ali pokazalo se da je Mercedesova timska strategija (uz naravno perfektno ostvarenje na stazi) odnela prevagu nad Meklarenovom: ovi prvi su se opredelili za dva zaustavljanja, a engleska ekipa za tri. Ko zna, da mehaničari u ranoj fazi trke nisu pogrešili i tako prourokovali odustajanje Šumahera, možda bi na kraju Mercedes bio i na vodeća dva mesta. Ali i ovako zadovoljstvo je sijalo na svim licima: prvi put od 1955. i legenardnog Huana Manuela Fanđa Mercedes je pobedio. Posle toga povukli su se kao tim (proizvodili su motore), a u najbrži karavan vratili su se 2010. „Neverovatan osećaj, presrećan sam, znao sam da iz dana u dan napredujemo, ali da ćemo ovako brzo nisam verovao, konačno je došao i ovaj dan” govorio je po završetku nadmetanja Rozberg sa osmehom od uva do uva. Kako i ne bi: tek u svojoj 111. trci osetio je šta znači biti najbrži. Prava borba vodila se ustvari iza njegovih leđa. Činilo se sve do same završnice da je Sebastijan Fetel (startovao je kao 11. na početku skliznuo i do 15. mesta), dvostruki uzastopni (2010. i 2011.) najmlađi svetski prvak, blizu neverovatnog rezultata i osvajanja drugog mesta. Ali u poslednja četiri kruga njega su prestigli i Baton i drugi Meklarenov vozač Luis Hamilton (broj dva u kvalifikacijama, startovao zbog kazne prouzrokovane promenom menjača kao sedmi) i klupski kolega Mark Veber, pošto se Fetel opredelio da čak 24 kruga vozi na istom kompletu guma („Ljudi iza mene prosto su me jeli, podijum je bio tako blizu i tako daleko, moramo još mnogo toga da ispravimo, a naročito smo sporiji na pravcima”). Posle tri trke najkonstantniju formu pokazao je Hamilton osvajanjem tri „bronze” što mu je bilo dovoljno da preuzme vođstvo u generalnom plasmanu. Ono što predstoji jeste nagoveštaj još uzbudljivijih borbi jer se ove godine brzom Meklarenu pridružio i preporođeni Mercedes, a uskoro treba očekivati i odgovore Red bula i Ferarija uz pojedinačne partije i Zaubera, Vilijamsa i Lotusa. Naredna trka Formule 1 voziće se 22. aprila za „Veliku nagradu Bahreina” na stazi Sakir. Rezultati trke za „Veliku nagradu Kine” (krug 5.451 m, ukupno 56 u dužini od 305 kilometara i 66 metara): 1. Niko Rozberg ( Mercedes) – jedna čas, 36 minuta, 26 sekundi i 929 hiljaditih delova sekunde, 2. Dženson Baton (Meklaren Mercedes) zaostatak od 20,626 sekundi, 3. Luis Hamilton (Meklaren Mercedes) + 26,012, 4. Mark Veber (Red bul Reno) + 27,924, 5. Sebastijan Fetel (Red bulReno) + 30,483, 6. Romen Grožan (Lotus) + 31,491, 7. Bruno Sena (Vilijams) + 34,597, 8. Pastor Maldonado (Vilijams) + 35,643, 9. Fernando Alonso (Ferari) + 37,256, 10. Kamui Kobajaši (Zauber) + 38,720 sekundi zaostatka, itd. Generalni plasman vozača: 1. Hamilton 45 bodova, 2. Baton 43, 3. Alonso 37, 4. Veber 36, 5. Fetel 28, 6. Rozberg 25, 7. Perez 22, 8. Kimi Raikonen (Lotus) 16 bodova, itd. Plasman konstruktora: 1. Meklaren 55 bodova, 2. Red bulReno 42, 3. Ferari 35, 4. Zauber 31, 5. Mercedes 26 bodova, itd.
London – U londonskom pozorištu „Sadlers Vels“, sceni koja je orijentisana ka produkciji i predstavljanju dela savremenog plesa, pre nekoliko dana je, uz veliku pažnju medija i još veće interesovanje publike, na repertoar vraćena predstava „Najneverovatnija stvar“,koju zajednički potpisuju elektronski pop bend Pet šop bojs i provokativni koreograf Havijer de Frutos. „Najneverovatnija stvar“ je prošle godine u ovo vreme premijerno izvedena i igrana samo četiri večeri na sceni „Sadlers Velsa“, a sada se, zbog ogromne potražnje, vratila na matičnu scenu u obnovljenoj i nešto izmenjenoj formi (predstava će se igrati u bloku, svako veče, do 7. aprila). Delo je nastalo na osnovu istoimene bajke Hansa Kristijena Andersena, napisane 1870. godine, u kojoj kralj obećava pola svog kraljevstva i ruku njegove kćeri onome ko mu pokaže najneverovatniju stvar (bajku je za ovu priliku adaptirao Metju Danster, dramaturg i reditelj u londonskom pozorištu „Jang Vik“). Savremeni koreograf Havijer de Frutos, poreklom iz Venecuele, a sa dvodecenijskim boravkom u Engleskoj, reputaciju je stekao zahvaljujući mnogobrojnim kontroverznim nastupima i pomeranju granica klasičnog baleta (beogradska publika je njegov rad upoznala preko Bitefa i Festivala igre). Ovu predstavu je odveo na hibridno, multimedijalno polje na kome se susreću i ukrštaju elementi video-instalacije, filma, pop koncerta i, naravno, savremenog plesnog teatra. Ona je vrlo osobena jer donosi neobičan spoj popularne i tzv. elitističke kulture, izaziva njihovo stapanje, međusobno prožimanje. Posledica toga je popularizacija plesne umetnosti, njeno smeštanje na polje pop kulture. Istovremeno se može reći da je ova predstava konceptualni elektro-pop koncert, odnosno da je izvođenje pop muzike dovedeno u oblast konceptualne umetnosti. Pet šop bojsima to nije nepoznata teritorija imajući u vidu da su oni uvek pažljivo osmišljavali svoje žive nastupe, u vizualnom, koreografskom i dramskom pogledu, sarađujući pri tome sa umetnicima kao što su Derek Džarman i Zaha Hadid. Ipak, ovo je prvi put da Pet šop bojsi učestvuju u stvaranju jednog bazično plesnog ostvarenja. Njihovu originalnu, instrumentalnu muziku u predstavi uživo izvodi osamnaestočlani orkestar. Glas Nila Tenanta se pojavljuje samo jednom, na početku, kada princeza (Klemi Sveas) posvećeno sluša njegovu pesmu preko radija, divlje plešući – ta njena privrženost pop muzici označava bunt protiv oca i kralja, odnosno simbolički – protiv krutog, uštogljenog sistema. Muzika Pet šop bojsa intenzivno i prodorno predstavlja represiju u kraljevstvu gde se radnja odvija – Andersenovo kraljevstvo je protumačeno kao jedno mračno, totalitarno, distopijsko društvo. Pri tome je ono osavremenjeno, dovedeno u naš medijski kontekst – na primer, takmičenje kandidata u pokazivanju najneverovatnije stvari prikazuje se putem video-sekvenci, kao i igre senki (autor video-radova je Tal Rosner). U delovima predstave koji prikazuju mrak društvene represivnosti, plesači nastupaju oštro, grubo i vrlo mehanički što jasno izražava odsustvo života u takvoj državi, mutnu tamu sistema i zlo političkih ambicija koje je najžešće otelotvoreno u liku Karla, zlikovačkog udvarača princeze (igra ga Ivan Putrov, zvezda Kraljevskog baleta). Nasuprot ovim mračnim slojevima radnje koju vodi Karl, u naraciju su utisnuti romantični događaji koje vuče Leo (igra ga Aron Silis), sanjar iskreno zaljubljen u princezu– ove tokove radnje prati nežna i sanjiva muzika Pet šop bojsa. U sukobu dva suprotstavljena pogleda na svet, pragmatičnog i koristoljubivog Karla i iskrenog, naivnog i pomalo nespretnog Lea, rađa se idejna suština predstave „Najneverovatnija stvar“. Svet je beskonačna borba protivrečnosti, kreacije i destrukcije, Erosa i Tanatosa, svetla i mraka. Oni ne postoje izolovano, dobro ne bi egzistiralo da nema zla koje će ga izazivati i u izvesnom smislu potvrđivati, jačati i činiti neuništivim. Predstava konačno afirmiše svetle tonove kreacije, ljubavi i romantike koji se ukazuju kao otporniji i čvršći od mraka nezajažljivih političkih ambicija i neutoljive, patološke žeđi za vlašću pojedinaca.
„O Bože, ne daj da to budem ja! O Bože, molim ti se, samo ne ja!”, čuje se, iako se naglas ne izgovara, unutrašnji žamor kardinala iz svih krajeva sveta, u noći izbora novog pape. Nijedan od vrhunskih poglavara Katoličke crkve, sve same sede i mudre glave, nije spreman da prihvati takvu odgovornost. Ponajmanje kardinal Melvil, koji je iznenada dobio najviše glasova, zbog čega se iznad vatikanskog trga Svetog Petra konačno izvio beli dim, a okupljena masa i multimilionsko gledalište direktnog televizijskog prenosa, dovedenodo ushićenja. I u trenutku dok sa papskog balkona, ceremonijalmajstor uzvikuje ono čuveno:„Habemus papam”, novoizabrani papa dobija napad panike, odbija da bar samo kratko blagoslovi masu vernika, zbog čega članovi Svete stolice angažuju psihoanalitičara, čuvenog profesoraateistu, da porazgovara sa svetim ocem i nekako ga ubedi da se prihvati svoje svete dužnosti. Ali, kako psihoanalitičar da dopre do svog neobičnog pacijenta, očigledno u teškoj depresiji, kada nije dozvoljeno da mu postavi nijedno lično pitanje, da priupita za odnos sa majkom ili za traume u detinjstvu, a uz to se psihoanaliza vodi u prisustvu svih kardinala? Odgovori na ovo i slična pitanja nalaze se u novoj filmskoj komediji Nanija Moretija, nestašnog italijanskog maestra i humornog hroničara italijanskog društva i političkih procesa, u filmu „Habemus papam” (Imamo papu) koji je konačno ugledao i svetla srpskih bioskopa. Inteligentno i intrigantno duhovit, komičan, uverljiv, ali ne i uvredljiv film, ni po Katoličku crkvu ni po samog papu iako, kao scenarista i reditelj, Moreti u njemu humorno intonirano spaja nespojivo – psihoanalizu i religiju. Psihoanalitičke premise i metode nikako se ne slažu sa teološkim pogledima na svet, a i sam Zigmund Frojd je smatrao kako „religija nije ništa drugo do masovna opsesivna neuroza i izražavao uverenje da će jednom u budućnosti ljudski rod konačno dosegnuti genitalni stepen razvoja i odbaciti sve magijsko-mitološke premise koje koče slobodan i nesputan razvoj pojedinca”. Međutim, Moreti temi psihoanalize, a pre svega temi crkve, pristupa na šarmantan i veoma human način, slikajući crkvene vođe, pa i samog svetog oca, kao ljude od krvi i mesa, sa svojim strahovanjima, bolestima, nesanicom, ali i sa istinskom verom u Boga. Nema sumnje, „Habemus papam” je jedno od najboljih Moretijevih ostvarenja. Treba mu odati priznanje prvenstveno na grandiozno snimljenom filmu koji deluje sto posto autentično iako mu je zvanični Vatikan uskratio dozvolu snimanja na pravim lokacijama. Senzibilno se koristeći dokumentarnim snimcima, studijskom Sikstinskom kapelom i do detalja rekonstruisanim papskim i vatikanskim odajama i dvoranama, uz posebne efekte i sa obraćanjem velike pažnje na tačnost svih ceremonija pa i Švajcarske straže i na procedure konklave, Nani Moreti je uspeo da stvori upečatljiv film koji sa velikim zanimanjem mogu da gledaju i vernici i oni koji to nisu. U ulozi pape u depresiji, koji je kao mladić sanjao da postane glumac i još zna Čehovljevog „Galeba” napamet, jeste maestralni francuski glumac Mišel Pikoli (86), jedan od najvećih evropskih glumaca svih vremena, dok je u ulozi psihoanalitičaraateiste, Nani Moreti lično, i ova mu rola savršeno odgovara. Ovom dvojcu, sjajno se uklapajući, pridružuje se i poljski glumac Jerži Štur u ulozi vatikanskog portparola, a posebnu dimenziju filmu svojim doprinosom daje direktor fotografije Alesandro Pešči, koji rafinirano hvata atmosferu, lepotu vatikanske arhitekture i zdanja koja su, metaforički, kulise zatvora u kojem su zatvorenisvi protagonisti ovog sjajnog Moretijevog filma koji nije za propuštanje.
Kao u Nušićevom Pokojniku. Još je aktuelni predsednik Tadić razmišljao da li da skrati mandat, a naslednica se već oglasila, kaže –spremna sam da budem v. d. šefa države. Dobro je, pomislih–i mi smo . Na to čekam od marta 1991. godine. Još više od izborne krađe iz 1996.godine, kada je sadašnja v. d. šefa države bila potpredsednik (onog) SPS-a. A to je bitna stvar, razmislite i sami. Je li se sadašnja v.d. šefa države ikada javno odrekla izborne krađe? Nije, naravno. Ima li onda prikladnije osobe da rukovodi Srbijom u jeku predizborne kampanje? Nema, naravno. Stvar je, ipak, simbolična, reći će demokrate. Naš predsednik je prestao da bude predsednik samo da bi postao kandidat za predsednika, mi se Srbijom poigravamo kako god hoćemo. Šta ima veze što je Ustav propisao da mandat predsednika države traje pet godina – mi ćemo to da skratimo - bez referenduma, bez promene ustava - bez ičega. Jer, nije zgodno da predsednik podnese ostavku, bolje je da prekrši Ustav i da skrati (neskrativi) mandat. Kakav poziv lopovima da slobodnije kradu, a sudijama da saviju glavu još niže! Mada su to daleko lepše radili u vreme kada je sadašnja v.d. šefa države upravljala političkim životom Srbije, u saradnji sa drugovima iz SPS-a i drugaricama iz JUL-a. Ostale su zapamćene reči Brane Crnčevića u Savezoj skupštini, prilikom izbora Zorana Lilića na mesto predsednika Jugoslavije, dok je u neverici slušao kako delegati ističu Lilićeve uspehe u izvozu traktorskih guma za Libiju. Upita ih Brana sa govornice – pa što odmah ne rekoste za te gume? Kad je tolike gume izvezao, glasam za njega - i napustio sednicu, jedini, jakako. Da bi pomenuti predsednik Lilić nešto pre (one) izborne krađe izgubio od Vojislava Šešelja na izborima za predsednika Srbije, ali nije baš ni izgubio - stavili ga da bude potpredsednik savezne vlade. Kao što ni Šešelj nije postao predsednik Srbije, iako je dobio na izborima. Ove tekovine danas čuvamo u liku svoje v.d. šefice države, baš kao što je Brana Crnčević onomad objasnio - ,,nema Boga, pa je sve dozvoljeno”. I stvarno je tako. Evo, pre neku nedelju NIN objavi skandaloznu vest da je Fond za razvoj skoro polovinu novca dao tajkunima, pa ih još redom imenovali, kažu, pare namenjene malim i srednjim preduzećima date su: Miškoviću, Kostiću, Nenadu Popoviću, Vojinu Lazareviću, Drakuliću, Željku Mitroviću, Peconiju, Perčeviću, Toplici Spasojeviću, Čoviću, Bogićeviću, Đuraškoviću (kasnije uhapšenom)… i ništa. U svakoj normalnoj zemlji bi pala vlada. Ili bi neko bitan bio uhapšen, čisto da narod ne pomisli da su baš svi u vladi potkupljeni. Ili bi barem opozicija na tome izgradila izbornu kampanju, sa sloganom ,,evo gde su vaše pare, dok vi ‘leba nemate da jedete”. A ovde – ništa. Ni mediji to ne spominju - i zašto bi? Zar da izgube oglašivače visokonaponskih trafo-stanica, daleko bilo, da javnost zaboravi gde bi mogla da ih kupi? Čuvari našeg pravnog poretka ipak će sazvati vanrednu skupštinu - ali ne da bi utvrdili ko je tajkunima dao naše pare, nego sa hitnim predlogom da se ukine porez na opremu za bebe. Što se ne bi usudio da uradi iko ko je ikada pročitao jedan red iz bilo kog udžbenika o javnim finansijama. Gde piše - niko ne sme da se igra sa prihodima, naročito kad je država premašila kritični nivo deficita, dok socijalna politika sme da se vodi jedino na strani rashoda. Ipak, u zemlji gde predsednik sam menja ustav, zašto bi poslanici čuvali javne finansije? Neka se čuvaju same, pa da, tako će biti najbolje. I bilo bi im pametno, mislim, javnim finansijama, da se same čuvaju. Jer ovde ni opozicija neće biti od pomoći. I oni su istu stvar predlagali, samo niko nije hteo da ih sasluša. A kad sutra bebeća oprema poskupi i jadni roditelji završe u još većoj bedi –drugačije ne može kad naopako upravljaš državnim novcem - onda će aktuelna vlast (bilo kog sastava) spinovati neku drugu temu, da bi ova pala u zaborav. Ako ne upali, i tu ima leka: uvek možemo da zaratimo, kao u doba Miloševića, majstora da manji problem zataška tako što napravi veći. A tu nam iskustvo iz devedesetih sadašnje v.d. šefice države može biti dragoceno. Kao siroče napolitanku, stvarno.
Slovačka je ponovo protivnik naše ženske teniske reprezentacije koja se s njom sastaje kao gost 16. i 17. aprila u doigravanju za Svetsku grupu Kupa federacije. Takva je bila volja žreba i prošle godine i pre četiri godine. Slovakinje su pobedile oba puta. Naš tim će se sada boriti za povratak među osam najboljih na svetu, a suparnički da tamo igra i dogodine. Lane, u Beogradskoj areni, uloge su bile drugačije. Srbija je morala korak nazad, u plej-of, jer je u prvom kolu Svetske grupe izgubila kod kuće od Rusije (3:2), a Slovačka se domogla još jedne prilike da se vrati u glavno društvo, koje je napustila 2004, pošto je u meču Druge svetske grupe savladala Kinu u Bratislavi (3:2). I taj okršaj pred našom publikom je pripao gošćama (3:2). Kao i protiv zborne komande dva meseca ranije pokleklo se u odlučujućem susretu, u igri parova. Naš podmlađeni tim je minulog vikenda u Novom Sadu izvojevao presudnu pobedu protiv Kanade baš u kobnom dublu. Slovačka, koja je jedini put u Kupu federacije trijumfovala 2002. i to kao gost Španije (3:1), predvođene veterankama Končitom Martinez (30 g) i Arančom Sančez Vikario (31), svojevremeno najboljom teniserkom na svetu, onomad je tek u poslednja dva meča ublažila poraz protiv Češke u Bratislavi (3:2). Goruće pitanje u našoj reprezentaciji jeste da li će na sledeći megdan da pođe s Jelenom Janković (osma na svetskoj listi) i Anom Ivanović (19), koja protiv Slovakinja nije igrala ni u Košicama u leto 2007, kad smo se zbog poraza u doigravanju za Drugu svetsku grupu (4:1) opet vratili u zonski stepen evropskog dela takmičenja. Selektor Dejan Vraneš je odmah posle ishoda žreba najavio da će što pre da pošalje pozive i jednoj i drugoj našoj zvezdi da bi što pre imao i jasnu sliku tima. – Naravno da bi nam bilo lakše ako igraju obe ili bar jedna od njih. Nadam se da će sve naše igračice do susreta u Slovačkoj da napreduju s formom i da će da ih služi zdravlje. Dodatne informacije o protivničkim teniserkama nam nisu potrebne jer se toliko dobro poznajemo – kazao je Vraneš. Slovački selektor Matej Liptak je mogao da računa na sve tri najbolje teniserke za meč s Čehinjama. Danijela Hantuhova (32. mesto) izgubila je i od Lusi Šafarove (30) i od Petre Kvitove (18), koja je bila uspešnija i od Dominike Cibulkove (27). Domaći tim nije u ta tri susreta uzeo ni set. Za četvrti duel, rezultatski nebitan, šansa je pružena 17-godišnjoj Jani Cepelovoj (438), kojoj je Šafarova predala meč posle dva seta, a u dublu je slovačka nada igrala s Magdalenom Ribarikovom (101). Cibulkova lane nije došla u Beograd zbog povrede. Ivanovićeva, kojoj je pre četiri godine izgovor bio povreda na tek završenom Vimbldonu, gde je u polufinalu poklekla pred Amerikankom Venus Vilijams (6:2, 6:4), potonjim šampionom, prošli put je naišla na Vranešovo razumevanje da je ne zove u reprezentaciju zbog nedostojne forme. Pošto nije dostigla željeni nivo spremnosti, odlučila je da joj je celishodnije da i posle nedavnog Međunarodnog prvenstva Australije, na kojem je, mimo očekivanja, ispala u prvom kolu, nastavi s pripremama u toj zemlji, nego da bije put do Novog Sada. Slični su bili i razlozi Jankovićeve da ne igra protiv Kanađanki. Sada se otvara mogućnost da i naš i slovački tim budu u najjačim sastavima, ali ne samo to. Prvi put bismo mogli da se suprotstavimo s tri teniserke koje su među 50 najboljih, budući da 19-godišnju Bojanu Jovanovski, koja je dala maksimalni doprinos za pobedu protiv Kanade, samo četiri mesta dele od te crte. Ona je baš i debitovala u reprezentaciji protiv Slovačke. Izgubila je glatko prvog dana od Hantuhove sa 6:2, 6:2, ali se već sutradan protiv Ribarikove videlo da će ubrzo da postane velika uzdanica državne selekcije – 6:1, 7:6 (7:4). Tako je bila produžena naša nada u opstanak u Svetskoj grupi, ali ju je razvejao slovački par. U ostalim susretima doigravanja za Svetsku grupu sastaju se Nemačka – SAD, Španija – Francuska i Australija – Ukrajina. Amerikanke i Australijanke, koje su izgubile u prvom kolu minulog vikenda, bile su mogući protivnici našeg tima, a žreb bi odlučio i gde bi se igralo. Francuska, koja je takođe poražena u Svetskoj grupi, ipak nije bila jedan od nosilaca. U prvi šešir je zbog boljeg plasmana na listi Međunarodne teniske federacije (ITF) od nje stavljena Španija, koja je, kao i Srbija, pobedila u meču Druge svetske grupe, ubedljivo s 4:1 protiv Estonije u Talinu. Da nam je žreb dodelio Špankinje, igralo bi se kod nas, jer smo im u poslednjem međusobnom duelu bili gosti. Pretprošle godine, uproleće, na šljaci u Ljeidi, Srbija je ostvarila pobedu s 4:0 u doigravanju za Svetsku grupu. Jelena Janković i Ana Ivanović su pripala po dva meča... Timovi koji su izgubili minulog vikenda u Drugoj svetskoj grupi i najusepšniji u zonskom stepenu takmičenja biju 16. i 17. aprila bitku da dogodine ostanu u tom drugom stepenu Kupa federacije ili da ga se domognu. Kanada, koju je pobedio naš tim, ide na megdan Sloveniji, koja je na šljaci u Mariboru ubedljivo izgubila od Nemačke (4:1). Ostali parovi su Japan – Argentina, Belorusija – Estonija i Švajcarska – Švedska. Posle mečeva u Kupu federacije za teniserke minulog vikenda objavljena je nova lista Međunarodne teniske federacije (ITF). I da lje vodi Italija, dvostruki uzastopni pobednik. Rusija, koja se s njom u Moskvi sastaje u polufinalu 16. i 17. aprila, potisnula je SAD, koje su izgubile u prvom kolu pa ih tada čeka bitka za opstanak. Polufinalista Češka je zadržala četvrto mesto, a Belgija, koja će joj biti domaćin, napredovala je s osmog mesta na peto. Naša reprezentacija je opet među deset najboljih.
Ukoliko naredna vlada Srbije bude formirana uz poštovanje principa ideološke i programske doslednosti, najizglednija je vladajuća većina koju će činiti grupe stranaka koje su i do sada bile u vladi, izjavio je profesor Fakulteta političkih nauka Milan Jovanović. Spekulišući o mogućim kombinacijama za formiranje vladine koalicije, Jovanović je za agenciju Tanjug rekao da su, s obzirom na sastav parlamenta, matematički moguće razne koalicije, ali da većina njih nije politički verovatna: „Od te silne matematike moramo da vidimo šta je politički racionalno. U ovom trenutku mi najverovatnije i najizglednije deluje kombinacija DS sa listom okupljenom oko SPS-a, LDP-a i možda URS-a.”. Direktor beogradskog Centra za ljudska prava Vojin Dimitrijević ocenio je da bi kohabitacija vlasti u Srbiji mogla biti rešenje, odnosno balans, ukoliko bi se predsednik „držao” Ustava, a vlada bila snažnija i međusobno se kontrolisali. On je gostujući na TV B 92, međutim, rekao da su u igri sve opcije i da je jedna od mogućih kalkulacija i velika koalicija, čije bi formiranje mogla podstaći ekonomska kriza i potreba da se podeli odgovornost za teške odluke. Dimitrijević je dodao da su stranke u Srbiji tako ustrojene da su vođe partija izuzetno jake, pa i zaokreti poput velike koalicije nisu nemogući, ali pitanje je ko će sve „pretrčati” kod Nikolića. Profesor Fakulteta političkih nauka Predrag Simić ocenio je da su rezultati predsedničkih izbora posledica ekonomskih problema u zemlji i da bi za Srbiju najbolje rešenje bilo da buduću vladu čini velika koalicija okupljena oko dve najveće stranke DS-a i SNS-a, a da zemlji ne bi odgovarala kohabitacija. „Svaka druga varijanta Srbiju bi približila onome što se naziva grčki scenario”, rekao je Simić. Simić je gostujući na TV Pink naveo da se rešenje da na vlasti bude velika koalicija pokazalo dobrim i u Nemačkoj i da bi ta varijanta, koja je najmanje verovatna, bila i najoptimalnija, jer bi u prvi plan stavila privrednu krizu. On smatra, prenosi Tanjug, da je u ovom trenutku verovatnija koalicija (DS i SPS) koja je dogovorena uoči izbora. Direktor Centra za novu politiku Vladimir Todorić procenjuje da će ostati na snazi dogovor između DS-a i SPS-a i da veliku koaliciju između DS-a i SNS-a ne bi trebalo isključiti, ali da je ona najmanje verovatna od svih mogućih rešenja. Todorić smatra da bi za Srbiju „bilo dobro da se stvori sistem protivteže i međusobne kontrole kakav je postojao između 2004. i 2008. godine”. Programski direktor Cesida Đorđe Vuković smatra da će SPS ostati uz DS i da novog predsednika Srbije i izvršnu vlast očekuje kohabitacija. On je ocenio, gostujući na RTS-u, da pre svega od SPS-a i njihovog poimanja političke realnosti i budućnosti zavisi kako će vlada biti formirana, navodeći da ta stranka može i da odstupi od trenutnog političkog dogovora pošto sagleda svoj interes. Sociolog Vladimir Vuletić je za agenciju Beta ocenio da Nikolićeva pobeda ne bi trebalo bitno da utiče na formiranje vlade i istakao da „predugovor” DS-a i SPS-a ne bi trebalo da bude doveden u pitanje. „Nikolić će ponuditi šansu da formira vladu neko iz SNS-a, ukoliko oni u tome ne uspeju tu je DS da pokuša, ukoliko oni ne uspeju, biće ponuđeno socijalistima, ali pretpostavljam da predugovor koji je sklopljen između DS-a i SPS-a ne bi trebalo da bude doveden u pitanje izborom Nikolića”, rekao je Vuletić.
Banjaluka, 3. septembra – Zahtev koji je sarajevsko Udruženje „Žena – žrtva rata” uputilo Tužilaštvu i Sudu Bosne i Hercegovine da ubrza proces protiv premijera Republike Srpske Milorada Dodika, klasična je zloupotreba nevladinih organizacija, ocenio je za naš list predsednik republičke Advokatske komore Jovan S. Čizmović. Povod za reagovanje Udruženja „Žena – žrtva rata” je Dodikova izjava da Sud i Tužilaštvo BiH, u budućim ustavnim promenama, treba ukinuti, jer su ovi organi nametnuti odlukom visokog predstavnika. Iz ovog stava „Žene – žrtve rata” izvele su zaključak da se Dodik „prepao istine i da je odgovoran za proneveru višemilionske sume novca”. Osim toga, u njihovom zahtevu je navedeno da je izjava premijera Republike Srpske „usmerena na razaranje državnih institucija” i zbog toga Sud i Tužilaštvo BiH treba da daju „prioritet procesuiranju Milorada Dodika”. „Ne osporavam pravo nevladinim organizacijama da se oglašavaju o različitim događajima. Ali kada je u pitanju većina nevladinih organizacija u Federaciji BiH ne može se negirati da se one prvenstveno bave događajima u Republici Srpskoj. I njihov rad ima apsolutnu podudarnost sa zvaničnom politikom rukovodstva, pogotovo bošnjačkog, Federacije BiH i njenih predstavnika u zajedničkim organima BiH. Kada se NVO na takav način počnu baviti politikom tada one gube svoju suštinu. A da je ta politika dvolična, potvrđuje i ovaj istup ’Žena – žrtava rata’, koje traže hitno procesuiranje Milorada Dodika. Ovakav istup ozbiljno dovodi u sumnju njihovo zalaganje za nezavisno pravosuđe”, rekao je Čizmović. Ovakav zahtev Tužilaštvu i Sudu BiH, dodao je naš sagovornik, „jasno pokazuje da je stalna scenska postavka – procesuirati sve što je u Republici Srpskoj i u vezi s njom, a osporiti i zataškati i najgnusnije zločine koje su nad Srbima počinili pripadnici većinskih etničkih grupa u Federaciji BiH. Ovde je reč o duplom aršinu, da ga ne nazovem moralom”. „Postupak koji je iniciran protiv Dodika i određenih ličnosti iz političkog i privrednog života Republike Srpske procesnopravno ne bi trebalo da ima poseban značaj. Pogotovo ako se ima u vidu način iniciranja i dokazi koji su ponuđeni. Otvoreno je i pitanje nadležnosti pravosuđa BiH da odlučuje u ovom postupku”, istakao je Čizmović. „Ono što je po mišljenju svakog ozbiljnijeg građanina Republike Srpske neosporno jeste da je upravo gradnjom autoputa Banjaluka–Gradiška, izgradnjom republičkog Administrativnog centra i Radio-televizijskog doma urađen posao od opšteg dobra. Upravo ovi poslovi, u kojima se prepoznaje napredak Republike Srpske, za neke je razlog da se nosioci tog procesa spreče u daljem radu i da im se nanese zlo, a da se pri tom ne biraju ni sredstva, ni postupci. Zbog toga govorim o animaciji NVO i njihovoj zloupotrebi od onih koji ’političkom borbom’ pokušavaju ukloniti one koji su za njih ’oni drugi’ i, verovatno, po rezultatima nedostižni”, zaključio je Jovan S. Čizmović. Portparol Tužilaštva BiH Boris Grubešić je za naš list izjavio: „Istupe, kakav je ovaj ’Žena – žrtava rata’ mi ne komentarišemo”.
– Ne znam da li je ova utakmica ključna. Nama prvenstvo jeste prioritet i zbog toga mi je drago ako su igrači to izjavili i ako tako misle. Meni je svaka naredna najvažnija, tako da se po tome preklapam sa njima. Nadam se da nećemo da dozvolimo da izgubimo i da se vratimo u situaciju u kojoj smo bili pre meča s Vojvodinom. – Ne mislim tako. Ne razumem zašto je pritisak negativan. Volim kad on postoji. On ne dozvoljava da dođe do opuštanja. Da bi se ostvarili ciljevi pritisak mora da postoji. Iako su u 47 duela slavili samo četiri puta, a poslednji put pre skoro 23 godine, Subotičani od povratka na našu najveću scenu predstavljaju „tvrd orah” Partizanu. „Crno-beli” su u pretprošloj sezoni sa Gradskog stadiona odneli samo bod (1:1), dok su 10. aprila prošle godine uz dosta muke pogotkom Nemanje Tomića iz slobodnog udarca u poslednjim trenucima pobedili s 2:1. „Golubovi” su lane osvojili bod u Humskoj (0:0). Inače, Partizan je u ukupnom skoru ubedljiv: 33 pobede i deset remija, uz gol-razliku 116:40. – Spartak ima dobar tim. Gledao sam sve njihove utakmice ovog proleća, ali ne mogu da dobijem pravu sliku o njima, pošto protiv Partizana svi igraju drugačije nego protiv ostalih. Nama je zato najvažnije da smo spremni za još jedan susret u gostima. – To je značajnije za Subotičane. Torbica jeste dobar fudbaler, ali će i bez njega Spartak istrčati na teren sa 11 igrača, koji će kao i svi boriti protiv nas. – Svi koji su spremni konkurišu za tim. Naši igrači žele da igraju na vrhunskom nivou i ovo je odlična prilika da pokažu da su za to sposobni. Imaju pred sobom tri utakmice za sedam dana. Da bi igrali kako treba neophodna je dobra fizička sprema, ali i poseban način života. Još upoznajem igrače. Dakle, ako nekog budemo odmarali biće to zbog ritma, a ne zbog meča sa Zvezdom. Avram Grant u susretu sa Spartakom sigurno neće moći da računa na povređenog kapitena Sašu Ilića, a neizvesno je i učešće rovitog Nemanje Tomića i bolesnog golmana Vladimira Stojkovića.
Ova primedba nije nova ali je očigledno da je kriza demokratije danas doživela svoj novi vrhunac i da se ovakav formalizovani sistem ne može održati ako se ne aktiviraju pored već poznatih i isprobanih mehanizama učešća građana i novi oblici participacije u donošenju odluka. Potiskivanje oblika neposredne demokratije stvorilo je od klasičnog demokratskog sistema zatvoreni oligarhijsko-klijentelistički krug u kome se donose odluke bez jasne demokratske procedure. Na taj način se dramatično kruni smisao demokratije i njen legitimitet zasnovan na suverenoj volji naroda.Zato se i javlja demokratski deficit u procesu odlučivanja u kome je građanin sveden na četvorogodišnju statističku izbornu činjenicu. Savremena demokratija morala bi da bude mnogo složeniji i slojevitiji proces od demagoškog pozivanja na oveštali stav da je izlazak na izbore periodično glasačko prihvatanje odgovornosti. U oligarhijskim lavirintima savremene elektorske demokratije izgubljena je njena osnovna supstanca i smisao – građanska samoinicijativa, oblici direktne participacije, uverenje da se može uvažavati glas građana i nakon izbora, korišćenje narastajućeg medijskog i političkog uticaja novih tehnologija i sve snažniji i artikulisaniji socijalni protesti koji se šire u čitavom svetu. Osnovno pitanje je koliko se sam pojam demokratije mora preispitivati i određivati u odnosu na sve otvorenije oblike građanske participacije koji se javljaju na talasu izgradnje novih socijalnih mreža. Može se s puno osnova govoriti o sve izrazitijoj i prepoznatljivijoj zastarelosti vladajućeg modela demokratije koji počiva samo na partijskim stubovima, i to partija koje su sve zatvorenije i oligarhijski ustrojene, iako je očigledno da izazovi savremene ekonomske i socijalne krize stvaraju uslove za što veće i delotvornije učešće građana u demokratskom odlučivanju. Nije zato slučajno što je na proteklim izborima u Francuskoj novu snagu dobio princip jednakosti sadržan u zahtevu za više socijalne pravde i preraspodelu bogatstva. Ali se ne može prenebregnuti ni činjenica da je socijalne krize i proteste sve teže rešavati u okvirima postojećih, klijentelistički ustrojenih institucija. Kako će biti rešavana ova razarajuća kriza legitimiteta kao posledica gubljenja vere građana u mogućnost njihovog ozbiljnijeg uticaja na kreiranje političkih tokova? Ona će se razrešavati kažnjavanjem velikih partija, kao što se to desilo u Grčkoj, menjanjem političkog kursa (Francuska, Severna Rajna – Vestfalija) ili padom vlada koje slede koncepciju zadržavanja sadašnje preraspodele društvenog bogatstva i moći. Kriza demokratije je šansa za politiku koja će izaći izvan dominantnih okamenjenih oblika i tako pronaći nove puteve za rešavanje sve većih i kompleksnijih socijalnih, demografskih, kulturoloških, tehnoloških izazova pred kojima se nalazi savremeno društvo.
Istanbul – U duelu šestostrukih prvaka Evrope CSKA je i treći put ove sezone savladao ekipu Panatinaikosa i plasirao se u finale - 66:64 (15:29, 17:5, 19:21, 15:9). U krajnje dramatičnoj utakmici, u kojoj su oba tima imala svoje svetle i tamne trenutke, na kraju su se radovali Rusi, mada je moglo da bude i drugačije. Devet sekundi pre kraja (66:64) Miloš Teodosić je sa linije slobodnih bacanja imao šansu da zapečati sudbinu branioca titule, ali je oba puta promašio. Usledio je poslednji napad, koji je prema očekivanju poveo Dimitris Dijamantidis, međutim, košarkaši CSKA su ga opkolili dok je pokušavao da šutne trojku, pa nije uspeo u tome. Kad je sirena označila kraj, Teodosić je u stilu fudbalskog golmana, nogom poslao loptu pod svodove arene „Sinan Erden“ (14.000 gledalaca), kao znak olakšanja što njegova greška nije kažnjena. Njegov pogodak 38 sekundi pre kraja (65:64) bio je vrlo važan, a konačan rezultat je nešto kasnije postavio Aleksej Šved s jednim „penalom“. Nenad Krstić, kapiten srpske reprezentacije, nije bio na nivou odličnih igara iz ove sezone, ali treba imati u vidu da je još rovit od povrede. Uprkos porazu, blizu 4.000 navijača Panatinaikosa je ovacijama pozdravilo trenera Željka Obradovića (vidno nezadovoljnog suđenjem) i igrače. Kao da naslućuju da je ovo možda kraj zlatne ere njihovog kluba, jer nikako da dobiju odgovor da li njihov omiljeni trener ostaje ili ne i posle finala državnog prvenstva s Olimpijakosom koje sledi. Za proteklih 13 godina u Panatinaikosu, Obradović je postao vladar Evrolige, osvojivši pet trofeja sa „zelenima“ (on sam ima osam). Uoči sezone tim je, zbog ekonomske krize, ostao bez dva važna igrača, ali su trener i svi ostali pristali na umanjenje plate. To zna i ova publika i zato je svoje ljubimce ispratila kao pobednike. S druge strane, CSKA nastavlja ka tituli koja je u njegovom slučaju „moranje“, imajući u vidu koliki je budžet ovog tima i kakve igrače ima. Što se tiče trenerskog umeća, Kazlauskas je svakako daleko od Obradovića. Prva četvrtina je verovatno najbolja ikada kad je u pitanju Panatinaikosovo učešće na završnim turnirima. A druga je, bez sumnje – najgora. Posle takve dve četvrtine, došlo je drugo poluvreme u kojem je viđena rovovska borba u kojoj je svaki poen bio dragocen. Maltene svaki napad Atinjana u prvih deset minuta bio je koš, a u pojedinim trenucima odbrana CSKA je bila potpuno sluđena. Malo iznenađenje je bio Aleks Marić, bivši igrač Partizana, koga su „zeleni“ dve godine čekali da proigra, a sada je za prva tri minuta dao šest poena. Dijamantidis je blistao u prvom delu, ali nije uspeo da održi taj nivo u nastavku. Do vođstva od 14 poena Atinjani su došli (27:14, 29:15), najviše zahvaljujući njemu i iskusnom Jasikevičijusu (37 godina) koji ostaje na četiri titule Evrolige, što nijedan drugi igrač ovde nema. Udrugoj četvrtini CSKA je zaigrao agresivnije u odbrani (mada je na poluvremenu rival imao šest ličnih više – 14:8). Za devet minuta Panatinaikos je dao svega tri poena (trojka Kalatesa) pa su ekipe ušle u nastavak gotovo poravnate. U borbi poen za poen, grčki tim je stigao nadomak pobede. Dva minuta i 12 sekundi pre završetka, Jasikevičijus je sa pet uzastopnih poena povećao na 64:60. Ipak, ispostavilo se da to nije dovoljno. Panatinaikosu je u tim trenucima nedostajao malo precizniji centar Batist koji, obično, ne promašuje toliko iz poluhoroga. S druge strane, Šved i Teodosić su ubacili važne poene. Dvorana: Sinan Erdem. Gledalaca: 14.000. Sudije: Jugebrand (Finska), Martin (Španija), Radović (Hrvatska). CSKA: Teodosić 12 (trojke 1-6), Lavrinovič 2, Šiškauskas 5, Medžija, Krstić 8, Kirilenko 17 (2-4), Voronov, Voroncevič, Šved 15 (1-2), Kaun 2, Hrjapa 3 (1-2), Gordon 2. Trener: Kazlauskas. PANATINAIKOS: Marić 6, Perperoglu, Batist 11, Logan 2, Sato 3 (1-1), Carcaris, Dijamantidis 10 (1-9), Vugjukas, N. Kalates 3 (1-3), Smit, Kajmakoglu 10 (1-2), Jasikevičijus 19 (3-6). Trener: Obradović. Na poluvremenu utakmice između CSKA i Panatinaikosa došlo je do čarki između navijača dva atinska kluba koja se, inače, mrze iz dna duše. Dvadesetak pristalica Olimpijakosa je krenulo sa suprotne tribine ka navijačima Panatinaikosa, ali je policija brzo reagovala i sprečila sukob. Olimpijakosovi simpatizeri su pozdravljali svaki koš CSKA. Juče se u hali pojavio italijanski trener Franko Kazalini koji je s milanskim Filipsom, 1988. godine u Ganu (Belgija), osvojio prvi fajnal-for. Na tom završnom turniru učestvovao je i Partizan. U Istanbulu se trenutno igra 25. fajnal-for. Kako smo čuli od komentatora Evroligine televizije Džonija Rodžersa, koji je pored ostalog igrao i za Panatinaikos i Olimpijakos, televizije u 180 zemalja preuzele su sliku sa fajnal-fora u Istanbulu. Neko je imao pravo na prenos a neko na snimak.
LOS ANĐELES – Međunarodni tim astronoma saopštio je danas da je otkrio četvrtu planetu van našeg sunčevog sistema na kojoj bi život mogao biti moguć. Kako prenosi AFP, temperature na ovoj planeti, udaljenoj 22 svetlosne godine od Zemlje, ukazuju na mogućnost postojanja vode i života. Istraživači su analizirali podatke koje je prikupila Evropska južna opservatorija o zvezdi GJ 667C, poznatoj kao patuljasta zvezda klase M koja isijava daleko manje toplote od Sunca. Oko ove zvezde kruže najmanje tri planete, od kojih je jedna dovoljno blizu da apsorbuje isto toliko energije i svetlosti kao i Zemlja sa kojom ima sličnu površinsku temperaturu. Obrćući se oko svoje zvezde za 28,15 dana, nova stenovita planeta GJ 667Č je 4,5 puta veća od Zemlje, ističe se u studiji objavljenoj u časopisu „Astrophysical Journal Letters”. „Ova planeta je novi najbolji kandidat za koji se pretpostavlja da sadrži vodu, a moguće i život kakav nam je poznat”, kazao je vođa istraživanja Guilem Anglada-Eskude sa Univerziteta u Getingenu, u Nemačkoj. Da bi mogli da potvrde teoriju o postojanju vode, astronomi moraju prethodno da saznaju više o atmosferi na ovoj planeti. Među drugim planetama koje kruže oko iste zvezde - koja je deo sistema sastavljenog od tri zvezde - mogao bi da bude jedan gasni džin i jedna super-Zemlja s orbitalnim periodom od 75 dana, ali su za njihovu potvrdu potrebna dodatna istraživanja. Pojedini stručnjaci sumnjaju da patuljaste zvezde klase M mogu da imaju planete na kojima je moguć život, jer su isuviše slabe i sa puno solarne aktivnosti koja obližnjim planetama šalje smrtonosnu radijaciju. Iako u poređenju sa našim Suncem, GJ 667C ima daleko manje elemenata težih od helijuma, kao što su gvožđe, ugljenik i silicijum - koji čine gradivne elemente zemljanih planeta - astronomi su, ipak, intrigirani njenim potencijalima. „Očekivali smo da je to zvezda bez planeta, pa, ipak, one su tu”, kazao je Stiven Vogt, koautor studije i profesor astronomije i astrofizike na Kalifornijskom univerzitetu u Santa Kruzu. „Otkriće ove planete, tako blizu i tako brzo, ukazuje da u našoj galaksiji ima na milijarde stenovitih planeta na kojima je život moguć”, rekao je on. Dosad su otkrivene tri egzoplanete za koje su astronomi potvrdili da ispunjavaju uslove za život. To su Gliese 581d koju su otkrili francuski astronomi u maju ove godine, HD 85512d, za koju su u avgustu švajcarski astronomi ustanovili da se nalazi u zoni pogodnoj za život i Kepler 22b koju je početkom decembra otkrio američki svemirski teleskop Kepler.
Banka u kojoj radim je prošlog meseca objavila da će otpustiti više od osam stotina zaposlenih jer njene akcije vrtoglavo padaju na Berzi, između ostalog i zbog toga što je davala zajmove Grčkoj koja ne može da ih vrati. Nedavno sam potpisala šestomesečni radni ugovor, ovoga puta na odeljenju koja se bavi kupoprodajom finansijskih derivata na bazi sirovina. Za svoje klijente registrujem kupoprodaju nafte, zemnog gasa, zlata, srebra, cinka, pamuka, kafe ili čak stoke, unoseći u kompjuter osnovne karakteristike svake tranzakcije. Posao je veoma interesantan i zahteva neprestano usavršavanje. Pomalo podseća na rad na fabričkoj traci, jer je podeljen tako da svako obavlja njegov najmanji mogući deo i ponavlja ga u nedogled, kako bi se obavilo više posla za manje vremena. To je doduše dovelo do demokratizacije finansijskih usluga, pa danas svako može da ima štedni račun i životno osiguranje. Svaki zadatak mora da se obavi do određenog roka. Tačno u devet sve mora da bude registrovano u kompjuteru kako bi se poslali svi podaci finansijskim inženjerima koji uz pomoć kompleksnih jednačina izračunavaju cenu i rizik za svaki proizvod. Oni moraju da pošalju svoje proračune do deset i trideset, koji se onda upoređuju sa proračunima koje su poslali klijenti i koje ja unosim u konsolidovani izveštaj a koji, opet, mora da bude gotov do dva popodne. On se tada šalje na analizu odseku za valorizaciju, što je izraz za neku vrstu usko specijalizovanog računovodstva, a na kraju se šifre objavljuju kako bi investitori pratili rentabilnost svakog fonda u koji ulažu novac. Na mom odeljenju ima malo žena, jer ih je ionako sve manje što se više čovek penje na društvenoj lestvici. Muškarci pod stresom se ponašaju kao adolescenti, psuju i udaraju pesnicama o sto ili u kompjuter, a kad su malo bolje raspoloženi dobacuju se loptom. Humor je intelektualan i korozivan. Non stop zapitkuju jedni druge da li je neki deo posla gotov i potrebna je velika hladnokrvnost kako bi se održala koncentracija. Naravno, svi pomno prate šta se dešava na tržištu i strahuju za svoja radna mesta. Jedan kolega mi je čak rekao da imam sreće što sam potpisala privremeni radni ugovor, jer su mi zato veće šanse da ostanem u firmi. U Francuskoj svako veće preduzeće ima i svoj « komitet » u kome članovi najčešće levičarskih sindikata « predstavljaju » zaposlene, pregovaraju kolektivne povišice i organizuju u celom svetu poznate štrajkove. Oni takođe nabavljaju zaposlenima jeftinije aranžmane za putovanja, bioskopske karte ili pretplatu za sportove klubove. Jedan kolega, inače veoma ljubazan i predusretljiv, baca oko sebe šta god mu se nađe pri ruci kada god se razbesni. Prošle nedelje je to bila plastična flaša puna vode, a ove je doneo reket i izašao u hodnik da njime udara o zid, pošto mu je šefica rekla da ne besni po open space-u. Kolega koji sedi ispred mene ima najgoreg klijenta i stalno udara u telefon kada spušta slušalicu, toliko besno da odskočim sa stolice. Pije se mnogo kafe, a pošto se nema vremena za gubljenje, mnogi donose termose da ne bi odlazili na pauzu. I ja se, naravno, svakodnevno nerviram, ali sam po prirodi prilično hladnokrvna i retko kada vidljivo izgubim živce. Tek sada mi je jasno zašto mnogi ljudi koji rade na berzi uzimaju kokain i izdrže samo desetak godina pre nego što promene zanimanje. Šef mi je ovih dana rekao da ću preuzeti posao kolege koji sedi ispred mene, kako bi on preuzeo jedan deo aktivnosti susedne ekipe koja ima toliko posla da svi ostaju do deset uveče. To znači da ću ja obavljati posao za dvoje. Neću da se bunim, naravno, bolje a budem prezaposlena nego nezaposlena, ali se nadam da ću uspeti da obavim u predviđenom roku sve ono što mi daju da uradim. Nakon pauze za ručak, žureći da što pre završim jedan izveštaj, pronalazim sledeću poruku: « Plišana ovca je prodata. » Od srca sam se nasmejala, evakuišući sav stres zbog te nadrealističke poruke. Toga dana, kako bi se koji od kolega vratio sa pauze za ručak i bacio pogled na poštu, glasno bi rekao, « Plišana ovca je prodata ! », tonom koji je značio : dođavola, baš nemam sreće, neko je bio brži… Ta obična plišana ovca je slika neuspeha francuskih sindikata. Umesto da rade na modernizaciji zakona o zapošljavanju, oni protestuju protiv otvaranja samoposluga nedeljom kako bi se radnici odmarali. Možda ti isti nekvalifikovani radnici žele da rade prekovremeno i zarade više novca kako bi imali bolji životni standard, a sasvim sigurno bi im bilo draže da slobodno odlučuju šta im više odgovara nego da država ili sindikati odlučuju za njih. Uvođenje zakona da radno vreme treba da traje trideset i pet sati, inspirisanog komunističim idejama, dovelo je do drastičnog smanjenja životnog standarda kod nekvalifikovanih radnika koji više ne mogu da rade prekovremeno. Kada neko francusko preduzeće ima finansijske probleme, ne može da otpušta a da ne završi na sudu, zbog čega ponekad ona manja dospeju i do bankrota. Nema veze što propadamo, smatraju sindikati, ako propadamo svi zajedno. Toliko oštri zakoni o zapošljavanju su takođe veoma nepovoljni za radnike. Ukoliko je otpuštanje nemoguće osim ako radnik udari svog šefa, onda će svaki sledeći poslodavac pomisliti da je otpušteni sasvim sigurno sam kriv što je izgubio posao. Ove nedelje je još jedan kolega otpušten, nakon četiri godine truda i zalaganja, jer nije radio dovoljno brzo. Razlog : « profesionalna nedovoljnost ». Bilo bi lepo kada bi ljudi mogli da budu otpušteni bez razloga, ali mislim da to sindikati nikada neće prihvatiti. Kao dete globalizacije, ja volim da menjam poslove i stičem različita iskustva – što bi trebalo da bude pozitivna karakteristika – ali uvek imam neki čudni utisak da me Francuzi gledaju sumnjičavo i smatraju za nestalnu osobu. U svim zemljama u kojima se lako otpušta mnogo lakše se i pronalazi posao i nije sramota biti nezaposlen. U Francuskoj i stranci imaju pravo da izađu na izbore za sindikate, ali je na poslednjima glasalo samo 25% zaposlenih, iako se moglo glasati i poštom i preko interneta. Ljudi jednostavno nemaju utisak da ti sindikati bilo koga predstavljaju. Poznati su po ogromnim štrajkovima koji parališu saobraćaj ili prosvetne ustanove i po članstvu koje košta 1% od godišnje bruto plate, ali se uglavnom bore za što strožije zakone o zapošljavanju i otpuštanju. Nedavno je jedna komisija pri narodnoj skupštini sastavila izveštaj Perušo o finansiranju sindikata, čije je objavljivanje zabranjeno (!) prema sovjetskim metodama. Ja bih volela da me predstavljaju sindikati koji predlažu poreske olakšice za ona preduzeća koja prihvate da zapošljavaju seniore ili mlade bez iskustva, koji se bore za to da muškarci i žene koji obavljaju isti posao imaju ista primanja, koji se zalažu za otvaranje jaslica u okviru firme kako žene ne bi morale da biraju između posla i porodice, koji pregovaraju sa poslodavcima kako bi se onima koji to žele omogućilo da rade kod kuće, preko interneta, kako bi mogli da u isto vreme čuvaju decu… Bilo bi još lepše kada bi francuski sindikati promovisali timski rad umesto slepog potčinjavanja hijerarhiji i zalagali se za smanjenje birokratije, čime bi se poboljšali radni uslovi. A kada bi još radili na tome da se stvori zajedničko evropsko tržište rada, onda bi se popunila i ona tri miliona radnih mesta na kontinentu koja svake godine ostaju prazna, a možda bi i stali na kraj nezaposlenosti. Nažalost, umesto toga, oni se bore za prevaziđene ideje i daju ljudima poklone kako bi se osećali privilegovanima onda kada to nisu. Umesto da grade budućnost polazeći od realne situacije, oni tu realnost odbacuju. Ove nedelje je stigla poruka od komiteta da su im greškom isporučena tri plišana rakuna koje prodaju za po sedam evra. Plaća se čekom, na ime jednog od članova komiteta, kojemu nije palo na pamet da vrati igračke pošiljaocu, niti ga je bilo sramota da pošalje takvu poruku. Juče sam dobila pismo od svoje firme za privremeni rad u kome me obaveštavaju da traže kandidate koji bi prihvatili poslovne ponude iz Luksemburga. Izgleda da je pred krizom nemaštovita Francuska položila oružje. Iako sam se toliko navikla na ovu zemlju da ona za mene više nije inostranstvo, ponekad se zapitam kako bi bilo da opet negde počnem od nule… Kao kad sam onomad došla u Pariz, uverena da ništa nije nemoguće.
Mandat Haškog tribunala bliži se kraju, ali javnost se sa nesmanjenom pažnjom zanima za sve što se u tom sudu dešava. Tribunal je prošle sedmice otvorio vrata za više od 750 posetilaca koji su, tokom četvrtog godišnjeg Međunarodnog dana u organizaciji Opštine Hag, želeli da vide kako taj sud izgleda iznutra. Svi koji su to želeli mogli su da prošetaju kroz Tribunal, sede na mestima za sudije, proćaskaju sa tužiocem Seržom Bramercom i sudijom Alfonsom Orijem, dok su im zaposleni bili vodiči kroz hodnike i sudnice. Za posetioce je otvorena izložba, a prikazan im je i film o dostignućima kao i mnogobrojne prezentacije o aktivnostima svih koji tu rade. Tribunal je imao svoj štand na Međunarodnom sajmu koji je održan u kongresnom centru „Svetski forum“. „Rekordan broj posetilaca, koji je dvostruko veći od prošlogodišnjeg, ilustruje kontinuitet velikog interesovanja javnosti za rad MKSJ“, ocenjeno je u Tribunalu. I dok su zvaničnici Tribunala još pod utiskom druženja sa posetiocima, nešto drugačija slika otišla je iz Haga u svet u subotu. Hrvatski svetski kongres iz Nemačke organizovao je dosad nezabeležen skup podrške osuđenim generalima Anti Gotovini i Mladenu Markaču na haškom trgu Plein, dok su transparenti sa natpisom „ICTY nepravda“ (ICTY je engleska skraćenica za Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju) osvanuli u 19 zemalja u Evropi, Australiji i Južnoj i Severnoj Americi. Nekoliko stotina Hrvata, uglavnom ratnih veterana, pod parolom „Pravda je izgubila ravnotežu“ okupilo se u Hagu noseći hrvatske zastave, i puna tri sata negodovali zbog „nepravedne presude“ i zbog ocene da je „Oluja“ bila udruženi zločinački poduhvat. Kako prenose hrvatski mediji, put Haga krenulo je tri autobusa iz Zadra, po dva iz Splita i Zagreba, kao i motociklisti iz kluba „Veterani“. Iako je najavljivano da će u Hag stići više hiljada demonstranata, okupilo se tek nekoliko stotina. Skup podrške, kako su rekli organizatori, odnosi se i na još šestoricu Hrvata koji čekaju prvostepenu presudu, drugim rečima na sve Hrvate u Hagu. Nije zabeleženo da su predstavnici neke druge nacije za 16 godina rada Tribunala organizovali ovakve skupove, kako bi i na taj način iskazali nezadovoljstvo presudama svojim sunarodnicima. Deo objašnjenja mogao bi da bude i u tome što je u Hrvatskoj u toku predizborna kampanja, a podrška optuženima za ratne zločine nije izostala ni od predstavnika državnog vrha. Prvostepenupresudu Haškog tribunala čeka još 17 optuženika, osmorica Srba, šestorica Hrvata i trojica Albanaca. Odluku žalbenog veća čekaju još petnaestorica Srba i trojica Hrvata. Još dvojica Srba, Ratko Mladić i Goran Hadžić su u takozvanoj pretpretresnoj fazi postupka. Sud u Hagu zatvara svoja vrata 2014. godine, kada će ga naslediti takozvani „rezidualni mehanizam“.
Posle tačno 20 godina građani će moći da do krova nad glavom dođu uzimanjem stambenog zajma u dinarima. Ovaj pionirski poduhvat preduzela je banka Sosijete ženeral koja je najavila da će svojim klijentima omogućiti da se za kupovinu nekretnine zaduže u dinarima. Bez valutne klauzule. Rok otplate ovih kredita biće do 25 godina, a obavezno učešće je u rasponu od nula do 20 odsto. Nominalna kamatna stopa biće jednomesečni belibor plus 4,75 odsto.Minimalni iznos kredita je milion dinara, a maksimalni zavisi od kreditne sposobnosti klijenta. Miroslav Rebić, član Izvršnog odbora, kaže da je stambeni kredit u dinarima odgovor na potrebe onih građana koji nameravaju da reše svoje stambeno pitanje, a žele da to učine bez straha od kretanja kursa. Već na prvi pogled cena ovog zajma je velika. Kamata se kreće do 17,63 odsto, dok je ona, u slučaju stambenih kredita u evrima, sada između četiri i šest odsto godišnje. Zbog toga je mesečna rata više nego dvostruko veća nego u slučaju istih zajmova s valutnom klauzulom. A kod njih, podrazumeva se, postoji rizik uvećanja rate usled slabljenja domaće valute. U vreme kad je duplirao učešće za devizne stambene zajmove, guverner Šoškić je rekao da baš ovakvi krediti ubuduće treba da imaju prioritet, jer su manje rizični za građane i finansijsku stabilnost zemlje. Koliko će ovakvi zajmovi klijentima banaka biti atraktivni pokazaće vreme, kao i da li će primer ove banke slediti i drugi igrači na tržištu. Za promociju ovakvih kredita njihova cena je, svakako, najbitnija. Jednomesečnibelibor, za čiju vrednost je banka Sosijete ženeral „vezala” ove zajmove, trenutno iznosi 11,25 odsto.Guverner je predlagaoda dinarski stambeni krediti mogu biti indeksirani za referentnu kamatnu stopu ili za potrošačke cene. Referentna kamatna stopa NBS trenutno je 10odsto, a očekuje se da će inflacija biti oko osam odsto. Poređenja radi, inflacija je prošle godine bila 10,3 odsto, a u 2009. godini 6,6 odsto. Drugim rečima, ovi krediti sada ne mogu biti jevtini, a uslov za njihovo pojeftinjenje je dugoročno niska inflacija.Banka Sosijete ženeral nije saopštila koji su joj izvori za ove dugoročne dinarske plasmane, a nesumnjivo je da su to sve veći polozi dinarske štednje. Da bi ovakvih zajmova bilo više u ponudi, stručnjaci upozoravaju da bi i izvori, sem štednje, trebalo da se povećaju. I do sada su banke nudile dinarske kredite, ali na maksimalni rok otplate od pet godina, sa kamatom koja je iznosila do 15 odsto. Belibor je referentna kamatna stopa za dinarska sredstva ponuđena od strane banaka Panela, na međubankarskom tržištu. Belibor stope se na Rojters sistemu računaju i objavljuju svakog radnog dana u 11.00 odnosno 11.15 kao aritmetička sredina kotacija preostalih posle eliminisanja najviše i najniže stope, sa dva decimalna mesta, piše na sajtu Narodne banke.
U nameri da u narednom periodu poboljšaju energetsku efikasnost i svojim sugrađanima ponude bolji kvalitet grejanja, opštinska vlast Pirota i gradsko JKP „Gradska Toplana” pokrenuli su ozbiljan projekat rehabilitacije lokalnog sistema grejanja, odnosno izgradnje centralne kotlarnice „Senjak”. Kako kažu, nisu usamljen slučaj, jer slične akcije počele i u drugim gradovima širom Srbije. Ovakve akcije za svaku su pohvalu, posebno u ovoj godini koja je proglašena Godinom energetske efikasnosti u Srbiji. Međutim, veliki problemina putu do boljeg grejanja ostaju nerešeni, posebno kada je reč o loše izolovanim zgradama, rasklimatanim prozorima, staroj stolariji koja „šuri”... U tom smislu, zamena prozora, kao najdinamičnijeg i najosetljivijeg elementa termičkog omotača zgrade, prvi je, ključni korak do veće energetske efikasnosti. „Što pre shvatimo značaj prozora, njihovo pravilno korišćenje, pre ćemo početi da utičemo na svoj mesečni račun za energiju a time ćemo povećati energetsku sigurnost svog doma, zajednice i cele države“, kaže Jovanka Arsić-Karišić, predsednica Upravnog odbora Centralno-evropskog foruma za razvoj (CEDEF). U cilju unapređenja informisanosti šire javnosti o značaju kvalitetnih prozora, nedavno je ova organizacija u saradnji sa Agencijom za energetsku efikasnost Republike Srbije i kompanijom „Rehau” organizovala panel diskusiju na kojoj su mnogobrojni stručnjaci predstavili primere dobre prakse i dali praktične savete za ostvarenje ušteda u potrošnji energije. „Na transmisioni gubitak toplote utiču termičke karakteristike prozora, jer se razmena toplote istovremeno odvija kroz staklo i ram prozora. Okviri su najčešće od drveta, metala i plastike i svaki od ovih materijala ima i prednosti i nedostatke. Poželjno je primera radi, jednostruko zastakljene prozore zameniti prozorima sa termo- izolacionim (IZO) staklima sastavljenim od najmanje dve staklene površine. Kod njih je prostor između stakala ispunjen suvim vazduhom, ili nekim inertnim gasom (argon, ksenon ili kripton). Druga mogućnost su dvostruka i trostruka nisko emisiona staka (Low-E) sa specijalnim premazima. Važno je obratiti pažnju i na ventilacione gubitke toplote koji nastaju prodorom spoljnog vazduha kroz procepe između krila prozora koji se otvara i rama prozora u građevinskom otvoru. Na uštedu koja se postiže zamenom prozora utiče nekoliko faktora, između ostalog kategorija zgrade, položaj i zaklonjenost, faktor oblika, udeo prozora u ukupnom omotaču, termičke karakteristike zidova i krova“, objašnjava Docent dr Maja Todorović sa beogradskog Mašinskog fakulteta. Iako u prvi mah zamena prozora u ovim uslovima života mnogima izgleda kao skupa investicija, naša sagovornica kaže da se mora razmišljati dugoročno, kao i da se vrlo lako može izračunati (godišnja) ušteda, ne samo energije za grejanje, već i novca. - Period povraćaja investicije zavisi od cene prozora sa ugradnjom, i računa za grejanje koji opet zavise od vrste energenta, efikasnosti izvora, gubitka u transportu do potrošača, nivoa automatske regulacije sistema za grejanje, a vrlo često i u značajnoj meri od ponašanja korisnika - naglašava dr Todorović. Zaključak je da prozori, prihvatili mi to ili ne, imaju višestruki značaj za svako domaćinstvo, industriju i ukupnu energetsku efikasnost Srbije. Prema svetskoj statistici, zamenom prozora u domaćinstvima i industriji, ostvaruje se ušteda i do 40 odsto, i to je svakako prvi korak koji vodi ka smanjenju računa za toplotnu i električnu energiju. Kako bi građanima približila sve načine uštede energije, Agencija za energetsku efikasnost Srbije, pripremila je brošuru „Mere energetske efikasnosti - rekonstrukcija građevinskih objekata i korisni saveti za domaćinstva sa niskim primanjima”. Brošura je urađena u saradnji sa Centrom za obnovljive izvore energije i energetsku efikasnost Grčke (Cres). Očekuje se da će Zakon o racionalnom korišćenju energije, najavljivan za početak ove godine, konačno ući u skupštinsku proceduru do juna meseca. Takođe se očekuje i osnovanje Fond za energetsku efikasnost iz koga će sredstva za ove namene pod određenim uslovima moći da koriste svi građani.
Podgorica – Nakon višemesečnih pregovora predsednik Vlade Crne Gore Igor Lukšić predložio je opoziciji uvođenje trobojke kao predsedničke zastave i intoniranje prve dve strofe crnogorske himne u svečanim prilikama, ali ne i uvršćivanje u Ustav i srpskog kao službenog jezika. Uz to, premijer je opoziciji ponudio da potpišu politički sporazum, prema kome bi se identitetska pitanja, umesto Ustavom, regulisala izmenama zakona. Za ponuđeno premijer traži da opozicija u parlamentu da neophodnu dvotrećinsku podršku ustavnim promenama u oblasti pravosuđa. U predlogu sporazuma Lukšić je opoziciji ponudio pored uvođenja trobojke, sa aplikacijom državnog grba, kao predsedničke zastave i skraćenja ili izmene poslednja dva stiha himne i usvajanje zakona o upotrebi službenog jezika i jezika u službenoj upotrebi. Premijer je u sporazumu napisao da bi se njegovim potpisivanjem „stvorili uslovi za prevazilaženje svih vrsta podela u Crnoj Gori u korist njene evropske budućnosti”. U nekoliko navrata Pokret za promene je saopštavao da će podržati ustavne promene u oblasti pravosuđa samo ako dođe do „korenitih kadrovskih promena u sudstvu”. Zamenik predsednika Nove Goran Danilović kazao je „Politici” da o statusu srpskog jezika i pravima srpskog naroda nema političkog pogađanja, jer je „reč o osnovnim ljudskim pravima i slobodama koja se jedino mogu urediti Ustavom”. „Ponuda da pitanja srpskog jezika, statusa srpskog naroda u Crnoj Gori, narodne zastave i čišćenja himne od stihova ratnog zločinca budu rešena isključivo na nivou zakona odbijamo kao nepristojnu i uvredljivu”, rekao nam je Danilović i dodao da Lukšić „neprincipijelno širi broj potencijalnih tema i nesporazuma”, a kao primer navodi i predlog Lukšića po kojem bi narodna trobojka trebalo da bude opšivena žutim porubom i zakićena grbom, a, kako kaže, „takva četvorobojka nikad nije postojala u istoriji Crne Gore”. Lider Pokreta za promene Nebojša Medojević za naše novine kaže da su premijerovi predlozi neozbiljni – a time i neprihvatljivi. „Lukšićevu ponudu nećemo razmatrati, jer on nije ni pomenuo rešenja koja se tiču reforme pravosuđa, na čemu naša partija uporno insistira”, kazao je Medojević. „Prvo ti uslovi, pa sve ostalo.” Predsednik Skupštine Ranko Krivokapić, nakon posete parlamentu učenika petog razreda podgoričkih osnovnih škola „Maksim Gorki” i „Savo Pejanović”, poručio je da je „predlog političkog sporazuma vlade o identitetskim pitanjima suprotan preporukama Evropske komisije (EK) o promeni Ustava”. „Preporuke EK su jasne da se struktura pravosudnih organa mora menjati u okviru Ustava, a partije ne treba da se bave drugim pitanjima i međusobnim ucenjivanjima”, naveo je on. Nova, Pokret za promene i Socijalistička narodna partija, koja se još uvek nije oglasila o ponudi Lukšića, svoj glas za potrebnu dvotrećinsku većinu u parlamentu s kojom bi mogao biti izmenjen ustav uslovile su sa pet zahteva. Glavni zahtevi opozicije su da srpski jezik dobije status službenog, vraćanje trobojke kao jedne od državnih zastava, skraćenje himne, opšti reizbor sudija, kao i nezastarevanje krivičnih dela iz oblasti organizovanog kriminala i korupcije.
Takozvani opijum za narod nije više religija već politika, čije je sveto trojstvo: vlast, moć i novac. Narodu, iliti javnom mnjenju, dozvoljeno je da ima mišljenje(od kojegvajde nema). Dakako slobodno. Dakako kontrolisano. Dozimetar slobode, i mišljenja, u rukama je medija. Takozvana pluralnost mišljenja nije izum medija, ali je u njihovom vlasništvu. Koliko će se različitih mišljenja čuti zavisi isključivo od njih. Od toga koje je orijentacije (naravno političke) medij,zavisi i šta ćete čuti ili pročitati. Oni kreiraju javno mnjenje tako što propuštaju određenu vrstu mišljenja, ideja, vrednosti...Te ideje dolaze uglavnom od političara, iz centrala političkih stranaka (što se smatra legitimnim), ili se po njih ide kod eksponenata i eksperata, javnih ličnosti. „Ići po mišljenje” je najčešći model „saobraćanja” medija, umesto iznositi sopstveno. Ideje i mišljenja se uglavnom plasiraju preko drugog, izabranog drugog: stručnjaka, političkog analitičara, javne ličnosti, intelektualca, umetnika, estradne ličnosti...već u zavisnostiod teme, i uređivačke politike. Recimo, u „Danasu” i „Novostima” ne možete ni u snu naći da iznosi svoje mišljenje jedna te ista osoba. Zna se u kojim novinama ćete naći stav ili mišljenje Biljane Srbljanović, a ukojima Kusturice. Na koju temu ćete tražiti mišljenje od Jelene Karleuše i Mirjane Karanović, a na koju, i gde, Dušana Savića, a gde Siniše Mihailovića itd. Da ne govorimo o davno „pročitanim” takozvanim nezavisnim političkim analitičarima. Njihova mišljenja su tražena, uticajna, dobro plaćena, ali i „upotrebljiva”. Važno je da se govori, piše, da se talasa javno mnjenje, stvara privid slobode izbora. Ova društvena (čitaj:politička) komunikacija često je dvosmerna. Kako novinar ima svoju ličnost preko koje „dela”, tako i javna ličnost ima svoj medij, svoje novine, i novinare, preko kojih govori. Svoje kolumne. Ako neko pak hoće da dotera, ili „opere”, svoju biografiju objaviće dnevnik (po mogućstvu iz devedesetih). Tako će izneti mišljenje, iako zakasnelo, o društveno-političkoj situaciji, viđenje svoje nezamenljive uloge u „događajima”, zaklinjaće se u svoju proročku viziju, opisivaće svoju mučeničku poziciju i sl. Ne nadajte se, ni slučajno, da ćete u tim dnevnicima naići na kajanje, načinjene greške, nedoumice, strahove, na bavljenje svojom savešću, na „razgovore s dušom”, što bi rekli Grci. Interesantno je da u tim krnjim autobiografijama, ni nalik negdašnjim, nema ličnog života pisatelja(!), a o ljubavi ni LJ. Baš kao da su ih pisali evnusi, i monasi, „vojnici” partija, a ne slobodni ljudi, pisci. Lični život je prekriven velom tajni,kako i „priliči” tzv. ozbiljnim ljudima, odnosno onima koji sebe preozbiljno shvataju. Sve je u službi javnog, i ideološkog. Ona delfijska „Spoznaj samoga sebe” ne odvija se izgleda ni u mraku sobe, nekmoli na papiru, pred auditorijumom za kojise piše. U grčkim i rimskim tekstovima nalog da spoznamo sami sebe bio je uvek u vezi sa drugim principom „staranja o sebi”(staranja o svom duhu). U današnje vreme briga o sebi svodi se na brigu ZA sebe. Pa u današnjim književničkim (ne uvek književnim) dnevnicima nema ličnog, duhovnog života. Staranje o sebi pretvorilo se u staranje za sebe: za svoj položaj, poziciju, uticaj. Niko se više ne bavi kultivisanjem sopstva radi sebe samog, već svojim društvenim postojanjem, odnosno opstajanjem, pranjem sopstvenih biografija, da se ne bi „izgubio voz”, onaj današnji, ali i onaj za večnost. Elem, da vam svoju temu o ping-pong mišljenju, koje je moje-njihovo, njihovo-moje, po koje se nekud, ili nekome ide, potkrepim jednim svežim primerom. Nađoh se pre izvesnog vremena pesničkim poslom u jednoj od susednih država, i tu sretoh novinara ne baš dobronamernog i dakako kritičnog prema srpskom društvu.Taj mi se pohvali kako upravo ide u Srbiju da napravi intervju sa jednim piscem koji je tu skoro objavio dnevnik, i rekao „svu istinu”. Odmah znadoh kod koga ide, nije trebalo da mi kaže. Znadoh to po njegovim stavovima. I znadoh kod koga će ih naći . Čovek je putovao preko granice po sopstveno mišljenje. Naši glasnogovornici uostalom tome i služe. Oni su naše drugo „ja”.
I godišnjice imaju sudbinu. Ponekad, izvesni događaji iz istorije izgledaju značajni i aktuelni, međutim, mnogo češće postaju neaktuelni ili neopravdano kao da osećamo kako nemamo veze sa njima. Ko se danas nešto posebno seća 6. aprila 1941. i napada nacističke Nemačke na Kraljevinu Jugoslaviju i bombardovanja Beograda? Ili još bliži rat, agresija NATO-a na SR Jugoslaviju 24. marta 1999. Biće zanimljivo, koje će naše stranke, i na koji način, u jeku predizborne kampanje danas da se sete 24. marta 1999. Jer, upravo ovih dana pukovnik crnogorske vojske Mehmedin Tahirović, inače oficir bivše JNA, izazvao je revolt kod porodica poginulih u ratu 1999. zahtevom da prosvetni radnici pomognu „da se prevaziđu frustracije prema NATO-u”. Pukovnik je, prema rečima predsednika Upravnog odbora Udruženja boraca ratova od 1990. godine, rekao da je ,,zadatak nastavnika da neutrališu negativne poruke učenicima o NATO-u i da se potrude da učenici zaborave svoje ubijene vršnjake i ubede ih da su frustracije koje su se stekle prema NATO-u prošlost”. Inače, prema saopštenju vlade Crne Gore obuka nastavnika srednjih škola o evroatlantskim integracijama počela je u Podgorici, Danilovgradu, na Cetinju i u Nikšiću. Koliko znam, političkih komesara i oficira za moralno-političko vaspitanje u bivšoj JNA procentualno je uvek najviše bilo Crnogoraca, pa me ove vesti iz Podgorice jako vesele. NATO je dobro znao odakle treba da se krene. Dakle, crnogorski srednjoškolci, srećan vam početak vrlo ozbiljne moralno-političke nastave. Dobićete i ocene iz tog predmeta. Ide to uz Madonu. No, nisu u Crnoj Gori oko toga usamljeni, u Srbiji je povodom nedavne godišnjice razgovora u Rambujeu bilo javnih istupa u kojima se tvrdilo „da smo mi krivi što su ti razgovori propali, da je trebalo u Rambujeu da pristanemo na sve što se od Beograda tada tražilo i da je Rambuje bila propuštena šansa, jer mi nismo hteli direktno da razgovaramo s delegacijom Albanaca sa Kosova”. Kako svi, ipak, nemamo namernu kolektivnu amneziju podsetio bih da je uz 82 stranice dokumenta izdatog u Rambujeu, tačnije uz poglavlje 7. gde se govori o „vojnim mirovnim snagama na Kosovu”, stoji i aneks B, koji u svom članu 8. kaže: „Osoblje NATO-a, sa vozilima, brodovima, avionima i opremom, imaće pravo slobodnog i bezuslovnog kretanja po čitavoj teritoriji SR Jugoslavije, njenim vazdušnim prostorom i teritorijalnim vodama, imaće pravo na postavljanje kampova i kasarni, pravo na korišćenje svih područja ili usluga potrebnih za podršku, obučavanje ili operacije. Osoblje NATO-a će uživati imunitet od svakog oblika hapšenja, istrage i pritvaranja kome bi pristupili organi SR Jugoslavije, a greškom uhapšeni ili pritvoreni pripadnici NATO-a moraju odmah biti predati nadležnim telima NATO-a”. U članovima 9. i 10. aneksa B precizira se da NATO neće morati da plaća poreze, niti bilo koje fiskalne ili carinske dažbine, niti će podlegati bilo kakvoj carinskoj kontroli. U članu 15. piše da, kada je reč o uslugama, pod tim se podrazumeva da NATO ima potpunu i slobodnu upotrebu komunikacijskih mreža, uključujući TV i pravo da se koristi čitavo elektromagnetsko polje, i sve to potpuno besplatno. No, nije to sve, u članu 21. stoji da „NATO ima ovlašćenje da hapsi i u najhitnijem roku predaje uhapšene odgovarajućim vlastima”. „Njujork tajms” je 5. juna 1999. izvestio da bi prema Aneksu B sporazuma iz Rambujea, „čiste snage NATO-a imale potpunu slobodu da idu gde god žele po Jugoslaviji, zaštićene od svakog pravnog procesa”. Da se onda zapitamo ko je to po svaku cenu hteo rat 1999? I čemu manipulacija Rambujeom u delu naše političke javnosti? Okružni sud Tirgarten u Berlinu oslobodio je u maju 2000. godine krivične odgovornosti lica koja su putem oglasa u listu „Tagescajtung” od 21. aprila 1999. pozivala nemačke vojnike da dezertiraju iz Bundesvera i tako izbegnu učešće u ratu protiv Jugoslavije. Presuda nemačkog suda glasi da krivično delo pozivanja na dezerterstvo i odbijanje poslušnosti nije postojalo, jer je rat protiv SR Jugoslavije bio protivpravan. Logikom prava i sve što je proizašlo iz tog rata jeste protivpravno. Albanski otpor prema Beogradu na Kosovu nije bio usmeren ka demokratiji i građanskom društvu, već mu je cilj bio striktna albanska vlast na Kosovu i otcepljenje od Srbije. Rukovodstvo OVK je na svaki način htelo internacionalizaciju sukoba putem oružanih provokacija jugoslovenske vojske i srpske policije. Brutalnosti je bilo na obe strane, ali je OVK bila ta koja je krajem 1998. počela sa novim oružanim akcijama u nastojanju da prisili Beograd da opet uđe u borbe s OVK, da se primirje prekrši, a za to optuži Srbija. Posle toliko godina možda je došlo vreme da se prestanu koristiti različiti aršini za pojedine balkanske narode i da se shvati da formiranje građanskog društva i multietničkih država uz pomoć stranih armija ne može doneti ništa dobro. Orvelovska refleksija ne vodi nikuda. Administracija u Vašingtonu baca pesak u oči i sebi i drugima stalno odgađajući kompleksno rešenje kosovske krize. Samim protokom vremena kriza neće iščeznuti. Umeće je priznati grešku.
Poslednjeg dana Svetskog kupa u streljaštvu Damir Mikec je u disciplini 50 m pištolj osvojio zlatnu medalju i tako našem trofejnom sportu dodao još jedno najsjajnije odličje. Srpski reprezentativac je u kvalifikacijama daleko (šest krugova) iza sebe ostavio sve konkurente, pa i pored nešto slabijeg ostvarenja u završnoj seriji njegova pobeda nijednog trenutka nije dolazila u pitanje. Mikec je u osnovnom delu sa 574 kruga izjednačio sopstveni državni rekord sa Svetskog kupa u Minhenu 2009. Ujedno ovo je i najbolji rezultat na svetskim kupovima ove sezone. - Nisam razmišljao o vremenu, jeste padala kiša ali nije bilo vetra i nije me u završnici poremetio hitac 7,6,- rekao je Mikec. Od njega su u finalnom pucanju bili bolji i drugoplasirani (ukupno 664,6 krugova) Kinez Žang i trećeplasirani (probio se do „bronze“ sa osme pozicije, 657,2) Italijan Đordano ali minuli rad je odlučio. - U 2010, svojoj do sada najboljoj sezoni, imao sam sedam finala, ali sam 2011. odlučio da malo usporim i sve karte bacim na rezultate u 2012. Srećan sam što se moja strategija pokazala kao uspešna, spreman sam za Olimpijske igre u Londonu,- kazao je naš 28. osmogodišnji strelac ogromnih mogućnosti. Ovo je druga zlatna medalja Damira Mikeca na svetskom kupovima i ukupno četvrta. Pobedio je u Fort Beningu (SAD) 2010. vazdušnim pištoljem i bio je dva puta drugi u Pekingu 2010. vazdušnim i u Minhenu 2009. MK pištoljem, a 16. puta je u karijeri gađao u finalu na svetskim kupovima. U istoj disciplini Dimitrije Grgić je zauzeo 10. (sa 559 krugova), a Andrija Zlatić 29. mesto sa 556 krugova. U disciplini 50 m puška slavio je Belorus Sergej Martinov (701,1), a naši takmičari nisu uspeli da se plasiraju u finale: sa 594 kruga Nemanja Mirosavljev bio je 15, dok je Stevan Pletikosić sa 589 krugova zauzeo 45. mesto. Reprezentacija Srbije se seli u Minhen gde od 23. maja počinje poslednji Svetski kup ove godine.
Radoje Domanović je trostruka ličnost: realista s početka dvadesetog veka, pisac našeg političkog apsurda, sagovornik na početku trećeg milenijuma. Njegovi su savremenici ostali ono što su bili i smešteni su gde im je mesto, ali se Domanović preobrazio u čoveka našeg vremena. Da li se to Srbija vratila u prošlost ili je ludi Radoje bio vidilac čije su se vizije ovaplotile? Svejedno. Pisac Domanović življi je i aktuelniji od mnogih koji se danas piscima smatraju i od svih naših satiričara zajedno, ako takvi još postoje. Gotovo sve što je Domanović u obliku satira napisao o Srbiji pre stotinu godina može se primeniti na današnju. Za osavremenjivanje njegovih satira nedostaju neki tehnički i drugi elementi, mobilni telefon, televizija, Internet, tenis kao sport nacionalnog ponosa, tajkuni kao vladari i divljenje ruskim policajcima. Sve drugo je isto ili bezmalo isto. „U Stradiji (tj. Srbiji) Radoja Domanovića jedva da ima svetlosti, tek toliko da se vidi koliko je ta zemlja crna“, kaže profesor Vojislav Đurić. „Izuzev hajduka, uskoka, ustanika, nekolicine pisaca i majke seljanke, svi ostali su u tami i krivi ko više ko manje”... „Kako narod misli i oseća krivi su rđavi, reakcionarni kabineti, krivi su ministri pandurske krvi i osećanja, krivi su lični režimi, krivi su niski ljudi na visokim položajima, krive su prodane, gadne duše, kojima su, za dobar, mastan zalogaj, za dobar položaj, lični ćefovi i bolesni kaprici preči od zakona; krivi su laskavci, koji bi za dobru platu proglasili za plemenito delo i da se pola naroda poveša“. Najviše su krivi vlastodršci, pa za njima vaj„na inteligencija“, ali ni narod nije bez krivice, „čak ni ljuti nevoljnici, koji su se u bedi rodili i u bedi će umreti“. Može li se danas nešto drukčije reći? Domanović je imao dva dara: književni i onaj drugi, koji ponekad ide uz „književni da sebi stvara nevolje time što će reći i napisati ono što misli i oseća. U zatvorenim društvima se narušavanje opšteg ćutanja na izvesne teme i nekim povodima strogo kažnjava, u vreme takozvanih nacionalnih preporoda, kada sve snage treba da budu posvećene vladajućoj apstrakciji i njenim korisnicima, takvo se izdvajanje iz masovnog zanosa smatra izdajom: Domanović je imao hudu sreću da se u njegovom slučaju steknu oba uslova. Odatle do lične nesreće samo je korak, čovek strada zbog umetnika u sebi i umetnik, uzročnik svega, umire pre čoveka. Književni dar je naterao Domanovića da piše i da objavljuje. Istinoljubivost _ koja je spadala u njegovu prirodu i njegov „dar izoštrila je pogled mladog nacionalnog romantičara, surovom svetlošću rasterala njegove iluzija i učinila da tačno vidi šta se događa iza magle rodoljubivih fraza i patriotičeskih pesama. Iz takvog spoja izrodio se sukob u kome je stradala slabija strana, umetnik, novinar i pamfletist koji je zamišljao da vidi bolje i dalje i da će takvim učiniti čitaoce i nečitaoce kojima se obraćao sa gorkom ironijom i tužnim cinizmom, ranjavajući više sebe nego njih. Jer Domanović, osim Srba svoga vremena, drugih čitalaca nije imao, obraćao im se otvoreno kao rodu rođenom: hteo ih je učiniti boljima. Nijeuspeopromeniti savremenike, ništa osimsvojesudbine: umestobanalne, postalajeizvanredna, preskočila je stepenicevremenaiobrelaseunašem. Domanović je počeo nesigurno, okušavao se u raznim vrstama pripovetke, uzalud zavirivao kod Turgenjeva, tek posle toga je pronašao svoju pravu spisateljsku prirodu; bilo je to otkriće koje je smesta donelo prve visoke rezultate, mislim na briljantnog „Vođu“ i strašnu „Dangu“. Košmarna „Stradija“, kruna njegove zrelosti, genijalan izum, doći će odmah posle toga. Originalnom umetniku ostaje ne samo da otkrije svoju originalnost već i da je pokaže: posle toga ga niko neće pomešati s drugim, ni on sam. Osetivši da na putu kojim su išli njegovi drugovi nema mogućnosti za njega, Domanović se okrenuo minskom polju satire, gde su ga čekale izvrsne stranice proze, lišavanja i patnje. Oštrina njegovog zapažanja i autentična snaga gneva, udruženi sa borbenošću mladosti i snovima o slobodi i pravu na lično mišljenje, nisu se mogli iskazati pripovetkama ni romanima kakvi su se onda pisali za tanak sloj pismenih. Kritikom provincijskih naravi, patentiranih rodoljubaca, prvih beskrupuloznih kapitalista, korumpirane vlasti i pokvarenih činovnika nije se bavio nijedan pisac: neki za to nisu bili sposobni, drugi nisu smeli. Vlasti su imale dobar izgovor: ne dirajte nas, obavljamo veliki narodni posao. Pisci su takođe imali izgovor: nećemo ih dirati dok obavljaju taj veliki narodni posao. Retko bi se pojavio neko koji bi prekršio zaveru ćutanja i viknuo: šta vi to radite, gospodo ’rišćanska? Ako uspete u tom poslu, ostaćete bez naroda. Satira je bila književni rod kojim je Domanović, „dete Šumadije, tipski Srbijanac“, mogao izraziti svoje viđenje stvarnosti male države i megalomanskih ciljeva njenih političara, svoju ogorčenost na korupciju, političko slepilo i rajetinstvo. Satira je za njega bila otkrovenje, spas od nedoumica, lek i otrov istovremeno. Ali je satira poput stostrukog ogledala uvećala Domanovićeve nevolje i nesporazume sa društvom u kome se našao. Imao je, kako kaže Skerlić, vrline i mane šumadijskog tipa, ograničenja doba i sredine, bolest i sklonost alkoholu, malo novca, nikakve uslove za rad, porodicu koja mu nije mogla pomoći, prijatelje bespariće, neprijatelje na vlasti. Tri stvari izazvale su moje stalno zanimanje za Domanovića: blistave satire, tužna „sudbina koju sam nekim čudom izbegao” i neknjiževna činjenica da smo obojica iz Šumadije. U beznađu koje su Domanovićeve satire ostavljale za sobom nalazilo se i radijumsko zrno vedrine, bleskao je duh poruge koji bedu i jad našeg sveta posmatra odozgo, snima ga i nemilosrdno beleži, odbacuje ga u ime boljeg sveta i više lepote. Ne, taj se duh ne da obmanuti, potkupiti ili potčiniti i blizu je snazi pobune naših predaka seljaka. Mada sam duhovnog oca, danteovskog vođu kroz pakao našeg vremena, našao u Radojevom prijatelju Borisavu Stankoviću, Domanović je za mene bio i ostao ljudski i književni primer čiju hrabrost sledim kad god mogu i kome odajem poštovanje kad mi se ukaže prilika. Što i činim „Drugom Stradijom” koju upravo pišem i ovim malim tekstom istinske odanosti.
Dan sećanja na žrtve holokausta obeležen je juče širom sveta. Brojne manifestacije podsetile su i žitelje Beograda na užase Drugog svetskog rata. Stanovnici glavnog grada uglavnom znaju šta je holokaust. Tako, Dragoljub Stojanović (61), novinar, kaže da se taj pojam odnosi na stradanje Jevreja, Srba, Roma i drugih naroda u Drugom svetskom ratu. – To je širok pojam i ne odnosi se isključivo na Jevreje, nad kojima je počinjen genocid, nego i na sve druge koji su masovno ubijani u nacističkim logorima – objasnio je Stojanović. On dodaje da se i stradanje Srba mora uvrstiti u holokaust i nabraja tokom rata ozloglašene lokacije na teritoriji Beograda poput Sajmišta, Jajinaca i logora na Banjici. Sa njim je saglasna i šezdesetdvogodišnja Mileva Majstorović, inženjer. I ona pod holokaustom podrazumeva genocid koji su nacisti i fašisti počinili u toku rata i dodaje da se to ne sme zaboraviti. – O holokaustu treba učiti u školama i stalno podsećati mlade generacije kako se to ne bi ponovilo – govori ova sugrađanka i dodaje da će se na taj načinn i sprečiti oni koji žele da relativizuju takve zločine. Drugačije misli tridesetogodišnja Jasmina Kondić. – Tačno je da je holokaust strašna stvar. I Srbi su u velikoj meri stradali u ratu, a logora je bilo čak i u Beogradu, na Sajmištu i Banjici. Ali ne mislim da bi naša deca o tome trebalo da uče u školama. Oni već znaju ponešto o užasima Drugog svetskog rata i ne treba ih opterećivati pričama o zločinima i tako ih podsećati na strašne stvari – ističe Kondićeva. Osim sugrađana koji su dobro informisani o stradanjima u Drugom svetskom ratu, ima i onih kojima je pojam holokausta malo poznat. Mileva Antonić (50), službenica, ne zna koje je značenje ove reči. Ona kaže da zna ponešto o stradanjima Jevreja i Srba u tom ratu. I Milenko Maksimović (30), trenutno nezaposlen, priznaje da malo zna o holokaustu. – Valjalo bi deci pričati o tome. Nedavno je na jednoj televiziji prikazan dokumentarni film o logoru na prostoru Starog sajmišta, pa sam saznao mnogo novih stvari – kaže Maksimović.
Američka kreditna agencija „Standard end Purs“ je u petak 13. januara snizila rejting Francuske i još osam članica evrozone, nezadovoljna tekućom akcijom Brisela da razreši trogodišnju dužničku krizu monetarne unije EU, koja već uveliko ugrožava današnji globalni finansijski poredak. Uoči ključne prodaje nove emisije obveznica Evropskog fonda za finansijsku stabilnost (EFSF) u ponedeljak 16. januara, „Standard end Purs“ je na „crni petak“ delimično ispunio svoju pretnju o masovnom obaranju rejtinga nesložne „evrofamilije“, koju je inače najavio 5. decembra prošle godine. „Evropski zvaničnici pogrešno veruju da je dužnička kriza izazvana nedomaćinskim ponašanjem periferije, oni nisu u pravu kada opsesivno insistiraju na stezanju kaiša bez pomena podsticaja privrednog rasta. U pitanju je sistemska kriza te zajednice u celini koja se neće razrešiti bez radikalnih reformi”, smatra „Standard end Purs”. Najmoćnija evropska ekonomija – Nemačka inače je jedina evrozemlja koja je 13. januara po „Standard end Pursu” zadržala idealni rejting. Nemačka se na svetskim berzama odlično kotira:ne samo što je njen rejting i dalje AAA, nego je američka agencija najavila da je to jedina zemlja EU čiji rejting nećebiti menjan ni u 2013! Koliko će se odnosi unutar briselske familije pri rešavanju dužničke krize menjati nakon najnovijeg poteza „Standarda end Pursa”, ostaje tek da se vidi. U međuvremenu, u godini kada članice evrozone treba da namire preko 600 milijardi evra pristižućih dužničkih obaveza, dalji tok rešavanja ove krize tek sada postaje neizvestan. Naime, „Standard end Purs” nije samo oborio rejting Francuske, Austrije, Malte, Slovačke i Slovenije za jedan stepen, a Kipra, Italije, Španije i Portugalije za dva stepena na skali međunarodnog kreditnog statusa do kog veoma drže ozbiljni međunarodni investitori. Američka kreditna agencija je odlukom o ovom obaranju dovela u pitanje dalji rejting EFSF jer je dve od šest država garanata uloga u EU Spasilački fond (Francusku i Austriju) lišila njihovog neophodnog AAA statusa. Prvo obaranje kreditnog rejtinga Francuske od 1975. godine, iako je već izazvalo buru na političkoj sceni druge evropske ekonomije, ipak nije neočekivano. „Standard end Purs” je prošlog leta, kada je oborio rejting SAD, upozorio da je od svih razvijenih zemalja Francuska najviše podrivena tekućom krizom na evroperiferiji, ali i kreditnom ekspozicijom prema Mađarskoj. Snižavanje francuskog rejtinga je težak predizborni udarac za predsednika Nikolu Sarkozija, ali tamošnja opozicija već traži istragu o poreklu 1700 milijardi evra spoljnog duga, budžetskog deficita od 6,6 odsto, razlozima rekordne nezaposlenosti od preko devet odsto… Obaranje rejtinga devet evrodržava nije istorijski rez: evropska dužnička kriza je istorijskih razmera, ocenjuje agencija Blumberg. Inače, istog dana kada je „Standard end Purs” odlučio da listom snizi rejting većine članica evrozone, u Atini su prekinuti pregovori između grčke vlade i njenih međunarodnih finansijskih poverilaca, bez izgleda da se uskoro nastave. MMF, EU i Evropska centralna banka insistiraju da će Atini odobriti sledeću tranšu finansijske pomoći (spoljni dug od oko 390 milijardi evra) samo ukoliko „kolevka evropske dužničke drame“ Grčka i njeni poverioci prvo postignu (lane nametnut) dogovor o visini „dobrovoljnih gubitaka“ finansijera. Bez tog dogovora, Atina već 20. marta neće imati odakle da namiri 14,4 milijarde evra pristižućih dužničkih obaveza: opšte je uverenje berzi da bi zjapeći prolećni bankrot Grčke izazvao neslućene posledice po globalno finansijsko tržište. Privatni finansijeri (među njima i vodeće evropske banke) uložili su oko 250 milijardi evra u grčke hartije od vrednosti. Evropska centralna banka plasirala je u poslednjih godinu dana preko 50 milijardi evra u spasavanje grčkog finansijskog tržišta. „Raspad evrozone je neizbežan: jaz između evropskog severa i juga postaje nepremostiv. Novu monetarnu uniju može da sačinjava samo mala grupa severnijih država. Na pomolu je neurozona“, procenjuje Fric Bolkenštajn, bivši komesar EU.
Pacijenti koji odluče da učestvuju u nekom eksperimentalnom ispitivanju lekova na Vojnomedicinskoj akademiji to mogu da učine tek onda kada dobiju veoma detaljne informacije koje im o tom ispitivanju pruži lekar koji vodi taj sektor. Kako kažu u ovoj ustanovi, pacijenti te informacije dobijaju i u pisanoj formi, uz dovoljno vremena da o tome razmisle i nakon toga daju pisani pristanak. Međutim, pravilo je takvo da pacijenti mogu da se povuku i istupe iz istraživanja u svakom trenutku, a da pri tom ne snose nikakve sankcije, što znači da im neće biti uskraćeno njihovo uobičajeno pravo na lečenje i negu, kao pre donošenja odluke o stupanju u istraživanje. Kako objašnjava prof. dr Viktorija Dragojević-Simić, načelnica Centra za kliničku farmakologiju VMA, u ovoj kući se obavljaju klinička ispitivanja lekova takozvane druge, treće i četvrte faze, dok se ispitivanja prve faze ne realizuju. Do sada su rađena ispitivanja lekova koji se koriste u gotovo svim oblastima medicine, a dužina istraživanja zavisi od samog leka, odnosno protokola ispitivanja, što nekada traje duže od godinu dana. – VMA je do sada sarađivala s velikim brojem farmaceutskih kompanija, odnosno sa svima onima koji su se u saradnji pridržavali zakonskih, stručnih, naučnih i etičkih standarda. Svaka studiju nakon odobrenja etičkog odbora ustanove mora da odobri Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije, sa kojom VMA najuže sarađuje prilikom realizacije kliničkih ispitivanja novih lekova. Pored toga, mora da se sklopi i ugovor sa sponzorom i tek kada se steknu svi ovi uslovi započinje realizacija studije – objasnila je dr Dragojević-Simić. Svi detalji u vezi sa srovođenjem ovih studija nisu dostupni javnosti sve dok se ispitivanje ne završi i dok se ne bude odobrilo. Ali, treba imati na umu da postoje i kontrole kliničkih studija, koje se redovno obavljaju, a na koje je bolnica obavezana ugovorima. Trendovi u otkrivanju dejstava novih lekova se intenzivno prate u našoj zemlji, objašnjava naša sagovornica, s obzirom na to da se najveći broj kliničkih ispitivanja koja se realizuju kod nas takozvane multicentrične studije. To znači da u isto vreme kada se te studije sprovode u nekim drugim evropskim zemljama, pa i u Americi, identično ispitivanje obavlja i u Srbiji. – Neželjena dejstva lekova, bilo da su u pitanju kliničke studije ili je lek već registrovan i kao takav se nalazi u prometu, prijavljuju se Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije, u skladu s važećom zakonskom regulativom. Inače, klinička ispitivanja lekova na VMA se sprovode u skladu sa smernicama dobre kliničke prakse u kliničkom ispitivanju, Zakonom o lekovima i medicinskim sredstvima, kao i svim opšteprihvaćenim međunarodnim dokumentima koji sadrže etičke principe kojih se istraživači pridržavaju kada su u ispitivanja uključeni ljudi. Inače, u našoj ustanovi postoji i etički odbor, koji se redovno sastaje i obavlja svoje zadatke u skladu sa Zakonom o zdravstvenoj zaštiti – dodala je naša sagovornica.
Šta će sve uticati na konačan ishod predsedničkih izbora? Rezervoar glasova i kapaciteti kandidata da ih privuku u drugom krugu; podrške drugih kandidata i stranaka; dosadašnji imidž i procene šta su kandidati uradili dok su oni i njihove partije bili na vlasti, odnosno kakvu budućnost nude; lične osobine, šta se biračima sviđa ili ne kod samih kandidata; TV duel i posebni događaji, teme i pitanja. U pogledu rezervoara glasova postoje dva tumačenja glasova prvog kruga: Prvo, Tadić je više od svog rivala uvećao broj glasova u odnosu na DS na parlamentarnim izborima prošle godine i to za 541.176, a Nikolića u odnosu na SRS za 482.719 glasova. Drugo, još uvek je više od polovine onih koji su 2000. glasali za evropski put Srbije. Tadić, Ilić, Jovanović i Pastor su osvojili 50,42 odsto, čak i ne upuštajući se u to gde smestiti ostale kandidate, dok su Nikolić i Mrkonjić, kao kandidati stranaka staroga režima, osvojili 45,96 procenata. Na čije podrške kandidati mogu računati? Nikolić na deo birača narodnjačke koalicije od onih što u prvom krugu već nisu glasali za njega, i na deo socijalista. Tadić može računati na glasače LDP-a, koji i ako nisu za njega, sigurno su protiv Nikolića, zatim na manjine, pre svega na najbrojnije Mađare i sada „sve” Bošnjake, na prodemokratske glasove narodnjačke koalicije. Koliko su podrške značajne i koliko pozivi mogu da utiču? Svaka podrška može biti korisna ali ne mora da bude presudna, imajući u vidu već iskristalisane opcije birača u odnosu na pojedine kandidate. Pozivi biračima se ne uvažavaju dosledno, ali bitna je ukupna atmosfera oko predsedničkih izbora pri donošenju odluke. Najveća enigma je u kom procentu će se birači Ilića i Mrkonjića kretati prema finalistima. Logičnije je da levica podrži kandidata (levog) centra nego desnice, Mrkonjić već naginje ka kandidatu sa jasnom evropskom orijentacijom; mlado rukovodstvo (Dačić, Obradović, Ružić) razmišlja o otvaranju perspektive i oslobađanju nasleđenog tereta; ako SPS u budućnosti vidi sebe u Socijalističkoj internacionali, to je lakše uz DS; i još i važnije – nema straha da njihovi birači trajno odu DS-u, kao što bi SRS mogao da ih pokupi (kao posle 2000. ili posle Miloševićeve podrške Šešelju a ne Živojinoviću). Problem je da stariji članovi prelome, ali su već „progutali” podršku manjinskoj vladi i iskorak ka strankama novog režima 2003. Iz DSS-a, Vladeta Janković „nikada neće glasati za radikale”, za Bubala je „najbolje da stari predsednik bude i u budućnosti” (intervju stranom mediju), a Koštunica ističe da se zna ko su im prethodnih godina bili partneri (RTS). Oni su svesni da nije momenat za zaoštravanje sa Evropom. Dobro znaju da nepodržavanje Tadića može dovesti Nikolića na vlast. To je za njih početak kraja, ako ne pre, onda na predstojećim lokalnim i pokrajinskim izborima. Velja Ilić je još na potezu. Dve izjave sa početka drugog kruga pokazuju koja ciljna grupa se napada. Na pitanje novinara da li bi amnestirao Legiju, optuženog za ubistvo premijera Srbije Đinđića, Nikolić je odgovorio, da bi morao „da pregleda spise i uveri se da li je tačno da su osuđeni ljudi koji su to i učinili”. A na pitanje o bivšem direktoru RTS-a Milanoviću, rekao je da će pročitati tu presudu, ali da nije ubeđen da Milanović „treba da bude i jedan dan u zatvoru”. Ciljaju se birači desnice i starog režima. Tadić: „Neka mi niko ne postavlja uslove za podršku u drugom krugu”, ili „niko nema pravo da vređa naše dostojanstvo, kako ovi iz sveta tako i ovi među nama”. To što koalicioni partneri u vladi traže od Tadića već je sadržano u zakletvi predsednika o očuvanju Kosova predviđenom Ustavom. Ciljaju se birači 5. oktobra i evropske orijentacije sa blagim nacionalnim prizvukom. Tadić i Nikolić su izgradili imidž dovodeći svoje stranke do najvećeg uspeha u dosadašnjoj istoriji, pri čemu je Nikolić bio gubitnik predsedničkih izbora, ali i parlamentarnih, uprkos najvećem broju glasova. Obrazovanje i izgled su na Tadićevoj strani. Imajući u vidu ishod prethodnog, i TV duel je možda veća šansa za Tadića. Dva događaja ili pitanja će igrati značajnu ulogu: već potpisani energetski sporazum Srbije i Rusije i ako se potpiše sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, kao i započinjanje pregovora o ukidanju viza. Prvo, Rusija je kod birača značajna, kako zbog podrške oko Kosova, tako i zbog energetske sigurnosti. To je tema o kojoj Nikolić više priča, ali je Tadić već realizuje. Putin piše Tadiću a Nikolić Putinu. Nikolić se delom pomerio ka Tadiću prihvatanjem Evrope uz određene uslove, a Tadić je izvukao tepih Nikoliću najpre čestitkom Putina u prvom krugu, a zatim i susretom. Prvi krug je bio šansa za protestno glasanje, pražnjenje neraspoloženja i frustracija gubitnika tranzicije, za prkos, revolt, otpore uslovljavanjima i ucenjivanjima spolja, ali drugi krug je vreme razuma: izvesnost, nastavak ovim putem, ili skretanje i zaustavljanje, ali pre svega izbor boljeg života. Dakle, ako izađemo mi biramo, ako ne izađemo – biraju umesto nas.
Mini pripreme vaterpolo reprezentacije Srbije počele su juče u Beogradu. Šampioni Evrope i učesnici predstojećih Letnjih olimpijskih igara u Londonu, pre podne su trenirali u SC „Milan Gale Muškatirović”, popodne na „Tašmajdanu”, a u međuvremenu neki od njih imali su i društvene obaveze. Slobodan Soro i Milan Aleksić bili su na druženju s novinarima, koje su organizovali Olimpijski komitet Srbije i generalni sponzor našeg olimpijskog tima „Telenor”, a zatim su vaterpolisti u širem sastavu koji je, kao što je i red, predvodio selektor Dejan Udovičić, otišli do Instituta za neonatologiju u Beogradu i poklonili inkubator, uključivši se tako u akciju „Bitka za bebe”. – Ove pripreme nisu pripreme za Olimpijske igre već samo korišćenje slobodnog termina u klupskim programima, nastalog zbog kvalifikacija za Olimpijske igre. Mi smo taj posao obavili još prošle godine, tako da nemamo tu obavezu. Kvalifikacije nas ne interesuju posebno, jer mislim da tu ne može da se desi nešto senzacionalno, posebno ne nešto što može da utiče na nas. Naravno, pratićemo rezultate, ali nemamo nikakvih posebnih želja, nada ni strahova. S mnogo više pažnje pratićemo žreb za sastav grupa za olimpijski turnir – rekao je Milan Aleksić. Na pripreme selektor Udovičić pozvao je širi sastav, širi u odnosu na onaj u kojem će početi pripreme za Olimpijske igre a ostali će, kako je najavio predstavljati okosnicu selekcija za učešće na Svetskoj ligi i na Univerzijadi. Na pripremama su i petorica debitanata – Petar Filipović, Luka Šaponjić, Nikola Eškert, Srđan Vuksanović i Marko Matović i iskusni reprezentativci Soro, S. Mitrović, Mandić, Ćuk, Vapenski, Ubović, G. Pijetlović, Avramović, F. Filipović, D. Pijetlović, Prlainović, Nikić, Udovičić, Gocić, B. Mitrović i Rađen. Od onih na koje će Udovičić računati za London izostao je opravdano samo Aleksa Šaponjić, zbog studija na „Berkliju”. Ali i on će se priključiti državnom timu, kada počnu olimpijske pripreme. – Prave pripreme za Olimpijske igre počeće 21. maja za deo reprezentacije, dok će se ostali priključiti 1. i 2. maja. Mislim da imamo dovoljno vremena za pripreme, kontrolne utakmice i turnire. Kao i uvek sve je dobro i detaljno isplanirano i jedino što želim je da nas sve posluži zdravlje – rekao je Milan Aleksić.
Taman kad su duhoviti sarajevski komentatori primetili da stari hit „Anarhija ol over Baščaršija” u aktuelnoj bosanskohercegovačkoj političkoj realnosti postaje proročki, lideri šest najjačih stranaka su postigli dogovor o formiranju nove vlasti. Predsednici SNSD-a Milorad Dodik, SDS-a Mladen Bosić, HDZ-a BiH Dragan Čović, HDZ 1990 Božo Ljubić, SDP-a Zlatko Lagumdžija i SDA Sulejman Tihić kao da su potvrdili sve stare stereotipe o „bosanskim tvrdim glavama”. Trebalo im je bezmalo 15 meseci od parlamentarnih izbora da, kako kaže i Bakir Izetbegović, „balkanske glave malo smekšaju” i svako učini pokoji ustupak tako da se dođe dogovora o formiranju novog sastava saveta ministara BiH u koji će ući predstavnici tri naroda – Bošnjaka, Hrvata i Srba. Premda Izetbegović pokušava da uveri da je ovaj dogovor mogao biti postignut i 28. decembra, prošle godine, da se slušalo ono što su on i Tihić govorili, bez sumnje svako od pripadnike „šestorke” snosi odgovornost za odugovlačenje koje građane Bosne i Hercegovine košta debelo. I tu nema „nevinih” ni na jednoj strani. Odugovlačenjem srpski lideri su pokušali da uvere i međunarodnu zajednicu i partnere u regionu kako je dejtonsko čedo zapravo mrtvorođenče koje, iako je napunilo 16 godina, neće daleko dogurati. Hrvatski lideri su odugovlačenjem nastojali da uvere sve da je položaj njihovog naroda lošiji u odnosu na Srbe i Bošnjake. Njihov cilj je bio da se i velike sile uvere da je vreme za „doradu” Dejtonskog sporazuma kojim bi bio uspostavljen i treći entitet – hrvatski. Bošnjački lideri su odugovlačenje iskoristili za lobiranje svih zainteresovanih strana u ovom regionu za unitarizaciju Bosne i Hercegovine, kojom bi se na praktičnoj strani razvlastila Banjaluka, a moć koncentrisala u Sarajevu. Premda je verovatno svaka strana donekle uspela u svojim naumima, suštinski niko od njih nije postigao cilj. Jedino u šta su bosanskohercegovački lideri ubedili komšije u regionu, Evropsku uniju, Tursku i SAD je to da zapravo nemaju ozbiljan državnički kredibilitet. Možda balkanske tvrde glave misle da bolje funkcionišu kada su na sceni „vanredne okolnosti”, ali to sigurno ne misle ni u Briselu, ni u Vašingtonu ni u Ankari. Štaviše, kada Bosna i Hercegovina nema vladu koja ima pun mandat, a ne epitet tehničke, to nije isto kao kada je u potrazi za novom vladajućom koalicijom jedna Belgija. Uprkos svim brojnim sličnostima između etničke podeljenosti u Belgiji i u BiH, dramatična razlika je u – bogatstvu građana. Belgijancima sada predstoji stezanje kaiša, a građanima BiH je odavno „na poslednjoj rupi” tako da nije bilo vremena za politička i etnička nadgornjavanja. Balkanski mentalitet očigledno utiče da se na ovim prostorima uvek mora dokazati da može biti gore. Uprkos tome, anarhija na Baščaršiji, prema svemu sudeći, dobro zvuči samo u pesmi „Zabranjenog pušenja”.
Koliko pacijenata u Srbiji čeka operaciju na srcu, od koje mnogima od njih zavisi život – niko ne zna. Broj prijavljenih bolesnika se kreće od 384 do, kako je pre dve godine tvrđeno, čak više od 4.000. Nadležni u Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje našlisu se u čudu prilikom nedavnog ažuriranja lista čekanja i prebrojavanja pacijenata – od 1.800 prijavljenih svega 384 su odgovorilada čekaju na operaciju srca. RZZO je zbog toga uputio dopis zdravstvenim ustanovama gde se rade ove intervencije da ih još jednom provere, ali i objasne: šta se desilo sa pacijentima sa lista čekanja. Nadležni tvrde da ne znaju gde su nestali bolesnici oboleli od srca. Da li se nisu odazvali jer nisu zainteresovani za operaciju, da li se uopšte nalaze na listi, da li su možda u međuvremenu operisani ili su umrli, da li im je pravilno postavljena dijagnoza i da li uopšte znaju da se nalaze na listi čekanja...? Ministar zdravlja dr Zoran Stanković rekao je da je revizija poslednji put rađena 2006. godine. To dovoljno govori o neodgovornosti nadležnih, koji su bez „češljanja” lista, ne znajući pravi broj pacijenata kojima je intervencija na srcu neophodna, i da li mogu da budu operisani u državnim bolnicama u razumnom roku ukoliko ih nema mnogo, slali obolele od srca u tursku bolnicu „Adžibaden” i privatni Beogradski KBC, što je državu koštalo oko dva miliona evra. Nesrazmera u podacima gde se broj pacijenata razlikuje za više od 3.500, pobuđuje sumnju da su „naduvane” liste bile maska za malverzacije. U RZZO smatraju da je reč samo o neažurnosti i kažu da će ako budu postojale indicije o nečijoj zloj nameri preduzeti odgovarajuće mere. To je potvrdio i ministar zdravlja. Ipak, i u slučaju da nije reč o malverzaciji, već o neažurnosti, zaista je nedopustivo da se neko igra sa ljudskim životima i da više godina ne zna koliko ovih pacijenata zapravo ima. Ni tu priči nije kraj: sada direktor Instituta za kardiovaskularne bolesti „Dedinje” tvrdi da podaci RZZO nisu tačni i da samo u ovoj bolnici do 2.500 bolesnika čeka na operaciju srca! U eri kompjutera, kada bi svi bolesnici trebalo da budu evidentirani, zvuči neverovatno da nadležni ne mogu da prebroje pacijente. Bolesnicima koji čekaju na operaciju i kojima intervencija znači produžetak života svakako je najteže, jer zbog ovakvih nesuglasica ne znaju kome da veruju, kao ni kada će tačno doći na red za operativni zahvat i da li će ga uopšte dočekati. Tačka na ovu priču biće stavljena za mesec dana, do kada je rok da zdravstvene ustanove i RZZO usklade podatke o tačnom broju pacijenata, kada će biti formirana i jedinstvena lista čekanja za operacije na srcu. Nadamo se da će Srbija tada napokon dobiti odgovor: koliko ljudi zapravo čeka na operaciju srca?
Od kraja septembra svaki vozač u Srbiji morao je da nabavi novi, moderniji set za pružanje prve pomoći. Iako je ovaj komplet bogato opremljen, malobrojni su vozači koji će ga ikada otvoriti, a kamoli upotrebiti. U našoj zemlji se, nažalost, previše često dešava da vozač koji vidi saobraćajnu nesreću doda gas i, bez osvrtanja, prođe pored povređenih. Nedostatak saobraćajne kulture, ali i veštine pružanja prve pomoći trebalo bi da bude umanjen novim načinom obuke budućih vozača. Ipak, kada će nova pravila početi da se primenjuju, niko ne može da odgovori. Ministarstvo zdravlja je početkom ove godine usvojilo Pravilnik o uslovima za organizovanje prve pomoći, a stručnjaci iz Crvenog krsta Srbije osmislili su obuku za prvu pomoć i obučili 700 predavača i instruktora. Ostalo je još da Ministarstvo unutrašnjih poslova usvoji pravilnik o polaganju vozačkih ispita kojim bi trebalo da budu propisana nova pravila za obuku budućih vozača koja obuhvataju veštinu pružanja prve pomoći. Donošenje ovog dokumenta najavljivano je već nekoliko puta u toku poslednje dve godine, od kada je usvojen novi zakon o bezbednosti saobraćaja. Ipak, auto-škole i dalje obučavaju vozače po starom programu koji ne obavezuje nijedan čas posvećen pružanju prve pomoći, a iz resornog ministarstva juče nisu odgovorili kada će biti obelodanjen dugo očekivani pravilnik. Damir Okanović, direktor Komiteta za bezbednost saobraćaja, ističe da su, iz tog razloga, vozači koji su tek dobili vozačku dozvolu najmanje bezbedni. – Danas se u auto-školama uče saobraćajna pravila i znaci, ali ne i razlozi za njihovo postojanje. Novi zakon o bezbednosti saobraćaja obavezuje sve vozače da svakom povređenom, pruže prvu pomoć u skladu sa svojim znanjem i mogućnostima, ali u praksi se to retko dešava. Neodgovorni vozači pokušavaju da opravdaju svoje ponašanje banalnim izgovorima poput onog da neće da povezu povređenog do najbliže bolnice jer će isprljati sedište u automobilu ili da ne mogu da pozovu Hitnu pomoć zbog manjka kredita na računu mobilnog telefona – kaže Okanović i dodaje da je neophodno da ljudi promene svest o značaju pružanja prve pomoći jer uz malo truda nekome mogu spasiti život. – Najstrašnije iskustvo je da se vašem bližnjem desi nešto, a da mu vi ne možete pomoći. Svako ko se nađe u toj situaciju shvati značaj prve pomoći – ističe naš sagovornik. Obuka za prvu pomoć koju će pohađati budući vozači trebalo bi da traje osam časova, a polaznici će sticati elementarna znanja o postupku reanimacije, zaustavljanju krvarenja, postupanju sa osobama bez svesti, načinu evakuacije… – U pitanju su najosnovnija znanja i veštine koje mogu da savladaju obični građani. Nastava će obuhvatati teorijski i praktični deo, a rad će biti interaktivan. Simuliraćemo određene povrede kako bi budući vozači uvideli šta može da im se desi – kaže dr Ljubica Aleksić, stručni saradnik u Crvenom krstu Srbije. Polaznici će dobiti bogato ilustrovan i popularno napisan priručnik kao i video materijal, a njihovo znanje biće proveravano po završetku redovne nastave. Tek kada dobiju potvrdu da su položili teorijski i praktični deo ispita kandidati će moći da se nadaju da će uskoro dobiti i vozačku dozvolu. – Ne treba zaboraviti da pomoć pružena povređenom u prvih nekoliko minuta posle nesreće, može biti spasonosna – ističe naša sagovornica. Kako bi poboljšali znanje i veštine sadašnjih vozača koji ispit polažu bez obaveznog pohađanja prve pomoći, Crveni krst Srbije organizovaće besplatnu obuku za sve zainteresovane u 27 gradova širom Srbije. Na ovim časovima vozači će naučiti kako da koriste medicinska sredstva iz kompleta prve pomoći i da savladaju veštine u skladu sa svojim željama i mogućnostima. Ova akcija počinje krajem ovog meseca i trajaće sve dok bude zainteresovanih. Komitet za bezbednost saobraćaja zalagaće se da ubuduće osiguranje snosi troškove spasavanja povređenih u saobraćajnim nesrećama.
Jagode (Fragaria vesca) spadaju među najomiljenije sitno voće, a njihova pojava na trpezi znak je da je proleće stiglo. Mogu da se nabave i u drugim periodima godine, ali njihova prava sezona je od aprila do kraja jula, kada su najukusnije. Možete ih jesti kao svež plod ili kao prerađevinu (džem, marmelada, slatko, kompot, sirup, osvežavajući napici, sladoled, žele). U svetu postoji oko 600 vrsta jagoda, različitih po veličini. Sve imaju jarkocrvenu boju sa sitnim semenkama koje se nalaze po površini. Plodovi jagode imaju blago izdužen oblik. Jagode su kultivisano voće, ali postoje i divlje. One su znatno sitnije od domaćih i imaju drugačiji, ali intenzivan ukus i miris. Jagode su, posebno divlje, veoma aromatične, imaju slatkast ukus i veoma su sočne. Siromašne su kalorijama, jer 100 grama jagoda daje samo 27 kalorija. Pored vode, jagode sadrže i 6,2 odsto ugljenih hidrata, 0,6 odsto belančevina, dok masti nemaju. Pored toga, jagode sadrže i jedan procenat slobodnih organskih kiselina (limunska, vinska, jabučna, salicilna) i flavonoide. Bogate su mineralima: kalijumom, kalcijumom, gvožđem i fosforom i manganom. Ovaj poslednji povoljno utiče na celokupni metabolizam, hrani nerve i mozak, pogodan je za kosti i krv i podstiče libido. Od vitamina jagoda sadrži karoten, vitamine grupe Be, vitamin Ce (oko 64 mg) i vitamin E, tanin, triterpen, pentozan i etarsko ulje. Preporučuju se dijabetičarima i imaju brojna lekovita svojstva. Neutrališu otrove u telu, pomažu kod tegoba jetre, srčanih i reumatskih oboljenja. Jagode sa mlekom treba da jedu oboleli od akutnog i hroničnog reumatizma i gihta. Popravljaju krvnu sliku, snižavaju krvni pritisak, smiruju živce, pomažu rastvaranju mokraćne kiseline u krvi. Odlične su u borbi protiv kamenca u žučnoj kesi i bubrezima. Vitamin Ce znatno jača imunološki sistem i pomaže organizmu da apsorbuje gvožđe. Mogu biti i alergene, jer pojedine osobe (uglavnom deca ali i starije osobe) nisu tolerantne na njih. Treba ih oprati pod mlazom vode neposredno pre jela, jer se na taj način čuvaju sastojci. Kada se konzumiraju sveže uvek je potrebno da budu oprane i očišćene. To je važno jer se u toku uzgajanja tretiraju određenim preparatima. Mogu da se služe sa šećerom, limunovim sokom, jogurtom ili slatkom pavlakom. Odličio se „slažu” sa šlagom, crnom i belom čokoladom. Ako ih poželite u jesen ili zimu, potražite ih u najbližem zamrzivaču, ali po otapanju gube čvrstoću.
Pančevačko više tužilaštvo i dalje pokušava da razreši misteriju izborne vreće koja je nestala na putu od biračkog mesta broj 57 u Osnovnog školi „Sveti Sava” u Pančevu do Republičke izborne komisije, a završila u kampanji za drugi krug predsedničkih izbora. U vreći je bilo 2.109 glasačkih listića. Na jednom broju ukradenih važećih listića, kako se sumnja, dodatno su zaokruživani redni brojevi ispred imena ili lista, crtane su „čiča Gliše” i dopisivana imena. U istrazi je već saslušano nekoliko desetina ljudi, najpre članovi biračkog odbora i Gradske izborne komisije, kao i svi koji su učestvovali u pakovanju i nošenju materijala. Sa sigurnošću je utvrđeno da su zapisnici sa biračkog mesta autentični. Nije bilo nikakvih nepravilnosti tokom glasanja i prebrojavanja glasova. Svi članovi biračkog odbora su potpisali zapisnik i izjavili u policiji da su to njihovi potpisi. Zapisnik je veštačen i utvrđena je njihova autentičnost. – Džak je nestao posle izbora. Sve se dogodilo posle brojanja i sačinjavanja zapisnika, ali nije još jasno kad i gde je džak ukraden. Oni koji su ga ukrali pravili su od važećih listića nevažeće, tako da su praktično uništili važeće listiće – kaže naš izvor blizak istrazi. Redakcija „Politike” uspela je da stupi u kontakt sa predsednicom biračkog odbora na mestu broj 57, Dušankom Jovanović iz Srpske radikalne stranke. Ona je rekla da ne može da daje izjave za medije i prekinula telefonsku vezu. Osnovna škola „Sveti Sava”, u kojoj je biračko mesto 57, nalazi se u pančevačkom naselju Misa i udaljena je tri kilometra od centra grada gde je smeštena Gradska izborna komisija u zgradi opštine Pančevo. Istraga je utvrdila da je vreće sa biračkog mesta do zgrade opštine Pančevo odvezao svojim automobilom član biračkog odbora iz Srpske napredne stranke, kao i da je sa njim u vozilu bila Jovanovićeva iz SRS-a, kao predsednik biračkog odbora. Kamere u holu zgrade opštine snimile su njihov ulazak u zgradu sa vrećama i, kako saznajemo, sve što se vidi na snimku poklapa se sa njihovim iskazima u istrazi. – Nosili su tri vreće, a treba da ih bude šest. Nisu oni jedini koji nisu poštovali proceduru pakovanja. Na svakom biračkom mestu u Vojvodini bilo je šest glasačkih kutija, za predsedničke, parlamentarne, dve za pokrajinske, i još po jedna za opštinske izbore i za mesne zajednice. Zato je svaki birački odbor imao obavezu da listiće spakuje u šest vreća. Međutim, oni su sa biračkog mesta broj 57 došli u zgradu opštine sa tri vreće. Rečeno im je da moraju da prepakuju listiće i tamo su, na licu mesta, dobili tri vreće za prepakivanje. Na snimku se vidi da su sortirali i prepakivali listiće, ali i da je sve uredno predato Gradskog izbornoj komisiji. Od tih šest vreća, dve treba da idu u RIK a stigla je samo jedna – kaže naš izvor upućen u istragu. Od zaposlenih u opštini Pančevo, koji su radili u postizbornoj noći, saznajemo da je „u jednom momentu, negde oko četiri sata ujutru, došlo do zagušenja u sali sa džakovima” i da u toj gužvi članovi Gradske izborne komisije nisu uspevali da sačine zapisnike o primopredaji materijala sa biračkih mesta. Međutim, zapisnik sa biračkog mesta broj 57 je sačinjen i sve je bilo potpuno regularno. – Džakovi su stajali tu negde, u sali, koja je pokrivena kamerama. Neki momci su ih unosili, ali nemoguće je da bilo ko iz zgrade opštine izađe sa džakom a da kamere to ne snime – kaže naš izvor blizak Gradskoj izbornoj komisiji u Pančevu. Onaj ko je ukrao džak sa glasačkim listićima, ako bude otkriven, biće krivično gonjen za uništavanje rezultata o glasanju. Ukoliko je to član biračkog odbora ili osoba koja vrši dužnost u vezi sa izborima, mogu biti kažnjeni zatvorom od tri meseca do tri godine. Međutim, ako je džak ukrao neko ko nije imao nikakvu dužnost u vezi sa izborima, onda mu preti kazna do godinu dana zatvora. Ako se pronađe krivac, biće zanimljivo utvrditi i pitanje motiva za ovakvo krivično delo.
Kragujevac – Post dug gotovo tri godine, tokom koje je najstarije srpsko pozorište, osnovano 1835, lutalo negde na marginama umetničkih dešavanja u Srbiji, konačno je prekinut. Na zadovoljstvo publike i, pre svih, ansambla, koji je sada angažovan u punom kapacitetu. Ovosezonske predstave „Noć u kafani Titanik”, „Jedan čovek, dvojica gazda“ (režija Nebojša Bradić), kao i „Lepotica Linejna“ (Milić Jovanović) vratile su ljubitelje pozorišne umetnosti u neveliku salu Knjaževsko-srpskog teatra (bivše „Joakim Vujić“), koji je za poslednjih šest meseci iznedrio premijera koliko i za prethodne dve, tri godine. Takođe, posle teško objašnjive pauze od devet godina, kragujevački teatar ponovo je uzeo učešće na tradicionalnim Pozorišnim susretima „Joakim Vujić“. Na nedavno završenom Festivalu u Pirotu, Kragujevčani su izveli predstavu „Noć u kafani Titanik”. „Za kratko vreme napravili smo veliki korak”, kaže za „Politiku“ umetnički direktor Knjaževsko-srpskog teatra Nebojša Bradić, najzaslužniji za ponovno uspostavljanje dinamike bez koje, kako objašnjava ovaj reditelj, „nijedno pozorište ne može da bude živo”. – Pozorište bez produkcije doživelo je transformaciju, pa sada publika za neke predstave ne može da dođe do karte. To je lepo i pohvalno, imajući u vidu atmosferu u kojoj ponekad rade pozorišta u unutrašnjosti. Kragujevački teatar je na dobrom putu. O tome najbolje svedoči raspoloženje ansambla, koji je vratio veru u sebe. Zato sam siguran da u Kragujevcu može da se realizuje ideja modernog teatra, ali pozorište je u suštini proces i ništa se ne može završiti jednom predstavom – kaže naš sagovornik. Iako se disciplinovanom i preciznom Bradiću ne dopada atmosfera u bifeu kragujevačkog pozorišta, sama činjenica da se glumci tu ponovo okupljaju možda više nego bilo šta drugo govori da se ansambl Knjaževsko-srpskog teatra vratio „u formu“. – Ansambl kragujevačkog pozorišta ima dobru strukturu i nekoliko izuzetno darovitih glumaca i glumica. Treba ih samo ohrabriti, i verujem da će oni tek iskazati svoj talenat i raskošne mogućnosti, budući da prethodnih godina nisu imali dovoljno prilika da igraju. Važno je i to što je pozorište otvoreno, pa smo u prilici da za pojedine predstave angažujemo i glumce koji nisu iz ove sredine –navodi Bradić. Preambiciozan projekt gradskih vlasti da od Kragujevca naprave središte pozorišne umetnosti u Srbiji i regionu obio se o glavu Knjaževsko-srpskom teatru. Opterećeno sa čak dva festivala („Joakim festom“ i „Joakim Interfestom“), pozorište je ostalo bez sredstava za osnovnu produkciju i vremenom zapalo u dugove. – Kultura je faktor razvoja, a ne trošak. U tom smislu, kragujevački teatar može biti okosnica sveukupnog razvoja grada, baš kao i pozorišta u Kruševcu, Užicu, Šapcu, Nišu... Mislim da to razumeju i predstavnici ovdašnje vlasti. Zato treba razgovarati sa menadžmentom „Fijata“ i pokušati da se uspostavi spona između kulture i ekonomije. Kragujevcu je, zapravo, potrebna nova i veća pozorišna sala, a ako to nije izvodljivo, onda svakako treba rekonstruisati dvoranu „Šumadija“, u kojoj ima hiljadu mesta – navodi Bradić, naglašavajući da su Srbiji, osim Beograda, potrebni i drugi „epicentri kulturnih dešavanja“. U kragujevačkom teatru trenutno se priprema još jedna predstava – „Dvanaestorica gnevnih ljudi”. Režira je njujorški reditelj Nil Flekman, a posle premijere, koja je zakazana za 25. maj, slede gostovanja. Budući da u predstavi igraju glumci iz Zenice i Virovitice, ona će biti izvedena u tim mestima, ali u i Beogradu. Prisustvo pozorišta u regionu, kao i na međunarodnim festivalima (Poljska, Bjalsko Bjala – „Lepotica Linejni“), izuzetno je važno, jer dolazi do razmene iskustava, kaže Bradić, koji će i naredne sezone, kako nam je rekao, ostati uz Knjaževsko-srpski teatar.
Kada se pominje istorija sporta, najčešće se misli na „stara, dobra” vremena. Tenis nema razloga za takvu nostalgiju, a hroničari trenutno najsrećnijeg sporta oštre pera, jer Novak Đoković iz dana u dan prekraja istoriju. O najdužem finalu u istoriji grend-slem turnira, sat dužem od rekorda koji su postavili Ivan Lendl i Mats Vilander u Njujorku, 1988, sada govore mnogi, a među njima i tadašnji pobednik, a sada zvanični komentator Otvorenog prvenstva Australije. Mats Vilander, vlasnik sedam grend-slem titula, bio je škrt u pohvalama, izjavivši da je bolji bio meč u kojem je Nadal pobedio Federera u pet setova, u finalu Vimbldona, 2009. Da li to znači da je Novakova pobeda na drugom mestu u istoriji grend-slem finala? Svejedno, ovo odricanje zvuči kao suzdržan, ali vrlo jasan kompliment. Nisu svi srećni kao mi posle nedeljnog finala. Podrška koju je Đoković imao dok se penjao ka vrhu i stvarao novi rivalitet – sa Nadalom – sada dobija prizvuke straha da pravog rivalstva u tenisu više neće ni biti, da šestočasovna pobeda u Melburnu – možda i najveći podvig u istoriji sporta – može da ugrozi popularnost tenisa. Jer, čovek koji u roku od 54 sata može da igra gotovo 11 sati – sedam celih fudbalskih utakmica – i pobedi četvrtog, a zatim i drugog na svetskoj listi, mora da izaziva strah. „Nikada. Ne tako dug meč, pod pritiskom od početka do kraja. Bila je to zadivljujuća količina divnih udaraca i dugih razmena. Oni su sebe doveli do vrhunca sopstvenih mogućnosti.” „Zapanjujuće, mislim da reči to ne mogu da opišu. Videli smo sve emocije u svakom setu, tokom gotovo šest sati. Gladijatorska borba – zub za zub.” Komentator ESPN-a nije okolišao, proglasio je nedeljni meč za prvi na listi nezaboravnih, najupečatljivijih finala u eri profesionalizacije grend-slem turnira, od 1968. Naredna tri mesta zauzimaju mečevi na Vimbldonu, u kojima je: Nadal pobedio Federera (2008), Borg Mekinroa (1980), a Ivanišević Raftera (2001). Na peto mesto je postavljena pobeda Agasija nad Medvedevom na Rolan Garosu, 1999. Gotovo isti redosled daje Bi-Bi-Si, s tim što je na trećem mestu pobeda Lendla nad Mekinroom na Rolan Garosu, 1984, ispred Borgove. To što je Novak u dva uzastopna grend-slem turnira – u razmaku od pet meseci preživljavanja titanski naporne sezone – uspeo da odigra dva istorijska meča, podvig je druge, trajnije vrste, iz kojeg može samo da se nasluti čemu je još dorastao i šta je sve prerastao. Setimo se, Đokovićevu polufinalnu pobedu u Njujorku, protiv Rodžera Federera, proglasila je organizacija teniskih profesionalaca (ATP) za ubedljivo najveći doživljaj sezone, a druge organizacije su isti meč nominovale za događaj 2011. u celokupnom svetskom sportu. Poslednja pobeda nad Nadalom pokazala je da Novak može i više od onog što je u septembru delovalo kao vrhunac. I dok se vreme i istoričari budu usaglašavali oko konačnog mesta finala Melburna u teniskoj istoriji, Novak Đoković može da se odmara i sprema za gala predstavu u Londonu, 6. februara, na kojoj će nekadašnji vrhunski sportisti izabrati atletu 2011. Ako je do Melburna i bilo dilema da li u tajno glasanje mogu da se upletu razlozi zbog kojih srpski teniser ne bi bio izabran, više ih nema. Posle pečata na svoju novu ulogu u tenisu, stavljenog pobedom nad Nadalom ove nedelje, ništa više ne bi smelo da ospori činjenicu da je Novak Đoković najmoćniji sportista planete.
Vašington – Zaoštravanje američkih unutrašnjih polemika oko Avganistana sve više podseća na poslovicu o babi koja je dala groš da uđe u kolo, a onda nudila dva da izađe. U ovom slučaju reč je o milionima i milijardama dolara. Upravo obelodanjen izveštaj Spoljnopolitičkog komiteta Senata o američkoj pomoći Avganistanu, koji su sačinile stručne službe demokrata, pokazuje da su 324 miliona dolara koje SAD tamo nedeljno troše za projekte obnove – više nego i u jednoj drugoj zemlji – uglavnom bacanje tih velikih para u rupu bez dna. To i milijarde koje troši vojska stvorili su situaciju da 97 odsto avganistanskog bruto nacionalnog proizvoda, ukupnog godišnjeg obrta njegove ekonomije – zavisi od stranog novca. Ako bi ti tokovi presušili, Avganistan bi doživeo ekonomski slom. Svrha pomoći je „izgradnja nacije”, sa idejom da se učvrsti lokalna vlast kao brana islamskom ekstremizmu talibana. Ali ono što sa tim ciljem sagrade Amerikanci, po pravilu se sruši čim oni odu na neko drugo mesto. Sada, kada je na dnevni red došlo povlačenje, i kada je iz kruga predsednika Baraka Obame signalizirano da bi odlazak američkih vojnika trebalo da bude brži nego što je prvobitno nagovešteno – pominje se i ideja da se do kraja godine povuče čak i 30.000 vojnika – sve su učestalija poređenja da je Amerika u gotovo istovetnoj situaciji u kojoj je 1988, kada je započeo svoj izlazak iz „grobnice imperija”, bio Sovjetski Savez. Povlačenje sovjetskih trupa, takođe posle desetogodišnje okupacije i vojevanja sa avganistanskim pobunjenicima, ostavilo je u zemlji politički vakuum koji je ispunjen međusobnim obračunima mudžahedinskih i plemenskih vođa, a što je na kraju za ishod imalo da na vlast dođu talibani. Na mogućnost reprize ovog scenarija ukazao je u svom tekstu u „Vašington postu” i veteran američke diplomatije Henri Kisindžer, koji konstatuje da se u Avganistanu ponavlja redosled iz ostalih ratova koje je Amerika vodila od 1945: prvo postoji široki konsenzus za intervenciju, onda sledi razočarenje što ona ni posle više godina ne donosi očekivani rezultat i, na kraju, traganje za izlaznom strategijom, pri čemu je „izlazak važniji od strategije”. „U Avganistan smo ušli da kaznimo talibane zbog njihovog gostoprimstva Al Kaidi koja je, pod vođstvom Osame bin Ladena izvršila napad na Ameriku 11. septembra”, piše Kisindžer. „Posle brze pobede, američke snage su ostale da pomognu u izgradnji posttalibanske države. Ali ta izgradnja nacije suočila se sa ironijom da je glavni faktor nastanka avganistanske nacije suprotstavljanje njenih plemenskih grupa stranoj okupaciji. Kad se strane vojske povuku, te grupe se uvek okreću međusobnom nadmetanju za teritorije i stanovništvo.” Kisindžer zatim pominje da, pod pokroviteljstvom Nemačke, SAD već pregovaraju sa talibanima o posleratnom uređenju zemlje i deobi vlasti, ali opominje da je veoma verovatno da će svaki dogovor koji se eventualno postigne – ako ne bude učvršćen i regionalnim sporazumom čiji bi potpisnici bili Pakistan, Indija i Iran – biti ignorisan onoga momenta kada se strane trupe povuku i kada se talibani osete dovoljno jakim da preotmu celokupnu vlast. Zbog svega toga Americi je teško da i u ovom slučaju primeni oprobanu formulu: proglasi pobedu i povuci se. Ako se situacija u Avganistanu „resetuje” i povratak islamskih ekstremista u Kabul zapreti regionalnoj stabilnosti, a pre svega nuklearno naoružanom Pakistanu, glavni utisak će biti da je najjača vojna sila pretrpela veliki poraz, što bi imalo neželjeno dejstvo i na celokupni svetski poredak. Sa druge strane, unutrašnji politički pritisci i fiskalne prinude – neophodnost da se smanji zjapeći budžetski deficit – skupo prisustvo u Avganistanu (120 milijardi dolara godišnje) u nedogled čini neodrživim. Poslednja istraživanja javnog mnjenja govore o tome da je protiv tog rata, a za brzo povlačenje, više od 70 odsto Amerikanaca, što Obama ne može da ignoriše uoči početka svoje kampanje za zadobijanje drugog predsedničkog mandata. Simboličan uzorak preovlađujućeg nacionalnog raspoloženja u ovom pogledu izneo je ove nedelje senator Džim Veb, demokrata iz Virdžinije, rečima da „ako postoji neka zemlja na svetu kojoj je potrebna hitna nacionalna izgradnja – to su Sjedinjene Američke Države”.
Vašington – Kad me je pozvao telefonom iz Kalifornije, Mirko Vojnović nije zvučao kao očajan čovek. Svoju priču ispričao je mirno, kao da se nije dogodila njemu, mada je prošao – i još prolazi – kroz golgotu koju u početku nije umeo da objasni, a danas zna svaki šraf sistema koji ga je bezmalo sasvim samleo. Inženjer elektroničar i informatičar, u Ameriku je došao iz Beograda 1987. Dobro se snašao, njegovo znanje stečeno na Elektrotehničkom fakultetu je u Kaliforniji bilo traženo, pa se lako zapošljava u firmama Silicijumske doline koje u to vreme oblikuju informatičku revoluciju. Američko državljanstvo je dobio 1992, nekako u isto vreme kada mu se raspao prvi brak sa Amerikankom, s kojom se oženio još 1986, u Beogradu. Razvod je protekao bez ijedne komplikacije i ostali su prijatelji, što je važno za njegovu priču, pre svega zbog onoga što je usledilo posle. Upoznao je potom drugu ženu, iz Srbije, verujući da će mu drugi brak biti uspešniji od prvog. Tako je bar u prvi mah izgledalo. Karijera mu je inače išla uzlaznom linijom, registrovao je čak 10 patenata, a naročito ističe činjenicu da je u jednom momentu 60 odsto svetske proizvodnje DVD plejera bilo zasnovano na njegovim rešenjima. Prekretnica u karijeri mu je bila kad je u januaru 2006. postao većinski vlasnik, predsednik i glavni direktor (CEO) „Piksel instruments” korporacije, koja se latila izazovnog poduhvata da reši problem nesinhronizovanosti slike i glasa na TV aparatima visoke rezolucije. Napravili su „čitač usana” (LipTracker), program koji analizira usaglašenost pokreta usta i odgovarajućeg zvuka. Za to su dobili nekoliko industrijskih nagrada, ali je bilo preostalo da se njihov patent praktično primeni i postane standard. Ono što je u to vreme počelo da mu se dešava poremetilo je međutim sve njegove poslovne i životne planove. Kada smo u petak razgovarali, pripremao se za iseljenje iz kuće, koju mu je uzela banka jer već neko vreme nije mogao da otplaćuje kredit. Na računu je imao samo poslednjih 2.000 dolara. Nevolje su počele kad je otkrio da se opet prevario u izboru supruge. Problem je međutim ovoga puta bio manje jednostavan od prethodnog, jer su 1997. dobili ćerku. Pa ipak, verovao je da su uspeli da se sporazumeju o razvodu, brizi o detetu i podeli imovine. Isplatio joj je polovinu vrednosti kuće u kojoj je ostao. To se zbivalo 2005, a bio je uveren da će, pošto su se o svemu dogovorili, to tokom 2006. pred sudom bez problema ozvaničiti. Ali, kako kaže, kad je bivša supruga, čije ime ne želi da se pominje da ne bi povredio dete koje je sada kod nje, živeći neko vreme na visokoj nozi, videla da pare koje je dobila počinju da se tope, uzela je advokata, koju je odmah savetovao da podnese zahtev za preispitivanje podele imovine. Ćerka, koja je po prvobitnom dogovoru provodila pola vremena sa ocem, a pola s majkom, takođe postaje predmet spora. Majčin advokat sastavlja tužbu u kojoj se navodi da je dete „u opasnosti” ako ostane s ocem i da zbog toga treba da se dodeli samo njoj. Mirko dobija oko 50 strana raznih papira čiju sadržinu, kako kaže, nije razumeo. Iako se neposredno uoči suđenja u oktobru 2006. zaposlila, bivša supruga to nije prijavila sudu, tražeći da se alimentacija odredi kao da ne radi, da je bez prihoda. Sud to prihvata i određuje da Mirko, koji u tom momentu mesečno zarađuje 5.800 dolara, za bivšu suprugu i ćerku odvaja 3.400. On to, uz pomoć svojih advokata, osporava i natezanje oko toga u porodičnom sudu u Santa Klari, dok njeni advokati stalno iznose nove razloge u prilog majke i, kako objašnjava, falsifikuju činjenice, prenosi se i u 2007. i 2008. „Sve to vreme pokušavam da zaštitim dete, ali zbog svega počinje da trpi posao, ne uspevamo da kompletiramo proizvod u koji je dotle bilo uloženo pet miliona dolara, finansijeri se zbog toga povlače, u decembru 2008. više ne mogu ni sebi da isplaćujem platu”. Tada, pošto više ne može da priušti advokata, odlučuje da se brani sam, pogotovo posle presude da i dalje mora joj isplaćuje alimentaciju iako se preudala, s obrazloženjem da „ima mogućnosti da zaradi”. U tom momentu shvata i da je ušao u bitku u kojoj je sam protiv sistema – da se suočio sa esnafskom solidarnošću advokata, sudija, veštaka i svih drugih učesnika u onome što se u Kaliforniji opisuje kao „industrija razvoda”. Taj sistem je u svojoj knjizi „Obećanje sebi” opisao poznati glumac Alek Boldvin, iznoseći šta je sve doživeo tokom osam godina brakorazvodnog parničenja i nadvlačenja oko starateljstva nad ćerkom Ajrlend, s koleginicom Kim Bejsinger, s kojom je pre toga u braku bio 10 godina. Sudski i advokatski troškovi su mu odneli oko dva miliona dolara. Boldvin uverljivo objašnjava mehanizam koji već sedmu godinu mrvi i Mirka Vojnovića: sistem u kojem advokati, sudije, veštaci i posrednici međusobno sarađuju da isprazne novčanike parova koji se razdvajaju, postajući tako “industrija” koja samo u Kaliforniji obrće blizu četiri milijarde dolara i koji se hrani ”na ranjivostima već ranjenih”. „Niko ne čuje vaš plač i žalbe i ništa nije gotovo dok oni ne kažu da je gotovo”, napisao je Boldvin. „Sistem je kao ljuštenje luka: posle prvog sloja korupcije sledi novi, i tako redom”, sažima svoje iskustvo Mirko. Kad je tražio izuzeće očigledno pristrasnog sudije, o tome je odlučivala njegova drugarica, što je otkrio pretražujući internet. Da bi pobio jednu netačnu činjenicu iz sudskih spisa, bilo mu je potrebno 40 novih dokumenata. Kad se žalio Vrhovnom sudu Kalifornije, odgovoreno mu samo sa jednom rečenicom: „Vaša žalba se odbija”, bez ijedne reči obrazloženja. Kad se na etiku advokata žalio njihovoj komori, predmet je dospeo u ruke čoveka koji je radio u istoj firmi kao i advokat na koga se žalio. Već izluđen od kafkijanskog kruga iz koga ne uspeva da izađe, Mirko je zatražio pomoć nevladinih organizacija. Centar za sudsku izvrsnost mu je obećao pomoć. „To što se dogodilo Mirku sasvim je uobičajeno. Industrija razvoda u Kaliforniji veoma profitira na porodicama koje su u krizi. U sistemu nema ravnoteže i kontrole i on je duboko ogrezao u korupciju koja nanosi veliku štetu roditeljima i deci. Mi ono što se događa u porodičnim sudovima poredimo sa katoličkom crkvom i njenim pedofilskim skandalima: uvereni smo da su glavne žrtve obe institucije pre svega deca. U Kaliforniji to je naročito slučaj s porodicama imigranata koje se razvode. Mnoge od njih naivno veruju da, zato što su u Americi, to automatski znači da će biti pravde i pravičnosti, ali, nažalost, to je poslednja stvar koja se događa u mnogim od tih sudnica”. Mirka Vojnovića razvođenje je dosad koštalo oko 200.000 dolara, a ukupnu štetu koju je pretrpeo procenjuje na oko 750.000. Prošle nedelje stigao mu je novi psihološki udarac: ćerka, koja živi s majkom, na svojoj fejsbuk stranici je napisala da je ona maltretira i da razmišlja da ode od kuće. Borbu nastavlja, rekao mi je u petak. „Želim da zaštitim dete i da ljudi koji su me uništili budu kažnjeni”. Tužio je državu Kaliforniju i zatražio odštetu „zbog kriminalnih radnji” advokata i sudija, uništenu poslovnu karijeru i upropašćen život. „Uzeli su mi sve, ali dostojanstvo ne mogu. Neću da dozvolim da rade to što rade, i to ne samo meni, nego i svima koji upadnu u njihovu mašineriju”, zaključuje sumorno, ali borbeno.
BUJANOVAC – Ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić ocenio je danas da je napad na policijsko odelenje Dobrosin policijske stanice u Bujanovcu pucanj u zajednički život i zatražio reakciju međunarodne zajednice i međunarodnih snaga na Kosovu i Metohiji. „Ovo je primer drastičnog krašenja svih sporazuma sa međunarodnom zajednicom vezanih za administrativnu liniju. Očekujem da međunarodne snage na KiM reaguju i lično sam insistrao da zajedno pokušamo da pronađemo tragove koji bi uputili na izvršioce”, rekao je Dačić povodom napada koji se dogodio prošle noći nedaleko od administrativne granice na poručuju sela Stublin u opštini Gnjilane. U napadu niko nije povređen, a s obzirom da su se u policijskom objektu u Dobrosinu nalazila četiri policijska službenika, dva srpske i dva albanske nacionalnosti, Dačić je ocenio da ovo nije bio samo napad na policiju Srbije, već „pucanj u zajednički život”. Dačić je rekao da očekuje da pripadnici međununarodne zajednice reaguju, kao što su, kako je podsetio, „žestoko reagovali” kada su uhapšeni pripadnici kosovske policijske službe (KPS) koji su prešli administativnu liniju. On je takođe insitrirao na prisutnosti multietničkih policijskih snaga na tom područuju. „Zajednički interes nam je mir i bezbednost. Želimo da što više Albanca učestvuje u policijskoj službi na toj teritoriji. Intencija nam je multietnička policija i zbog borbe protiv organizovanog kriminala”, kazao je Dačić. Ministar je poručio da se intenzivno radi na pronalaženju tragova koji će ukazati na počinioce ovog dela, i naveo da smatra očiglednim da je reč o onima koji nisu želeli „samo da ispale po koji hitac”, već da je „cilj bio da se likvidiraju policijski službenici koje je samo sreća spasla”. „Očigledno je da nije reč o amaterima, već o iskusnim i obučavanim osobama”, ocenio je Dačić. Takođe, dodao je, opravdana je sumnja da je cilj napada bio pokušaj izazivanja destabilizacije bezbednosne situacije u ovom delu Srbije. „Maksimalnu pažnju moramo da usmerimo ka svakom eventualnom narednom pokušaju ovakve vrste destabilizacije”, rekao je Dačić koji je ponovio da i predstavnici međunarodne zajednice na KiM moraju da obave svoj deo posla, jer je njima lakše da obave uviđaj sa druge strane administrativne linije. „Uveren sam da ćemo zajedničkim snagama doći do podataka i jasnih činjenica o čemu se i o kome tačno radi”, rekao je Dačić i dodao da će se raditi na poboljšanju uslova u kojima policija obavlja družnosti na tom područuju. Problem predstavlja, naglasio je, što se svaki rad na poboljšanju uslova može tumačiti kao pokušaj Srbije da pravi neke granične jedinice. „U svakom slučaju, policija treba da odgovori na svaki napad, da zašitti sebe, živote svojih ljudi”, kazao je Dačić. On smatra da sporazum sa međunarodnom zajednicom ne funkcioniše dobro i da ga je Srbija prihvatila, kako je rekao, uglavnom „jer nismo imali druge”. „Kakvi su to sporazumi koji su uvek na strani Albanaca i ne štite dovoljno Srbe”, rezigirano je upitao Dačić. Dačić je policijski punkt u Dobrosinu obišao sa saradnicima, direktorom policije Miloradom Veljovićem, komandatnom Žandarmerije Bratislavom Dikićem, a razgovarao je i sa policajcima koji su te noći napadnuti. Neposredno uoči dolaska ministra Dačića napadnuti punkt obišla je mešovita komisija u kojoj su pored pripadnika srpske vojske i policije bili i predstavnici Kfora i Euleksa. Napad na punkt u Dobrosinu je treći napad na taj punkt u periodu od 1999. godine.
Minhen će večeras po četvrti put organizovati klupsko finale Evrope u fudbalu. Prvi put bilo je to sada već davne 1979. godine kada je Notingen Forest sa 1:0 savladao Malme. Četrnaest godina kasnije Marsej je istim rezultatom savladao Milan a 1997. godine Borusija iz Dortmunda slavila je sa 3:1 protiv italijanskog Juventusa. Večeras se na „Alijans areni” sastaju nemački Bajern i engleski tim Čelsi iz Londona. Najtrofejniji i najbogatiji nemački klub Bajern iz Minhena uz koga je u ovom trenutku čini se stala čitava Nemačka pokušaće na svom stadionu da preskoči i poslednju prepreku ka tronu i savlada Čelsi, koji takođe ima pobedničke ambicije. Minhen i Nemačka su ovih dana u znaku fudbala. Trenutno je aktuelan festival Lige šampiona koji se održava na olimpijskom stadionu. Atmosfera je paklena pa se večeras očekuje pravi spektakl. Odlučeno je da ambasador finalne utakmice Lige šampiona bude legenda Paul Brajtner. Predsednik Bajerna Uli Henes kažeda je ovo najveća utakmica Bajerna u dosadašnjoj istoriji kluba i da će klub učiniti sve da se domogne trofeja. - Igrači moraju da znaju da Čelsi ne stiže u Minhen na eskurziju niti na Oktoberfest, kaže predsednik koji je kao igrač sa Bajernom čak tri puta osvajao naslov prvaka Evrope. Fudbaleri Bajerna odradili su juče po podne u svom trening centru u ulici Sebener lagani trening i to u odličnoj atmosveri. Kapiten Filip Lam i igrač sredine terena Sebastijan Švajnštajger zračili su optimizmom. – Ovu priliku, sada kada smo prošli najveći deo puta, ne smemo da ispustimo. Za ovu utakmicu se živi, kazao je na konferenciji za novinare Lam. Sa druge strane mirni i skromni trener Jup Hajnkes koji je sa Realom osvojio titulu prvaka Evrope sa posebnim uvažavanjem govorio je o protivniku i kolegi koji je u Čelsiju i dalje privremeni trener. – Čelsi nije slučajno stigao do finala, radi se o veoma dobroj ekipi. Poštujem Di Matea, kao igrač bio je odličan orghanizator uvek je imao dobar pregled igre. Smatram da može da bude odličan trener. Uvažavamo protivnka ali ih se ne bojimo. Inače, poslednju titulu najboljeg na Starom kontinentu Bajern je osvojio 2001. godine pobedom nad Valensijom. Koliko su navijači privrženi klubu pokazuje i činjenica da je za finale trebovano čak milion karata! Tiražni nemački Bild smatra da je Bajern favorit a da su dva glavna hendikepa gostiju ta što gostujući trener ne može da računa na Ivanovića iTerija. Tim iz Londona je odradio trening u 18.30 časova na glavnom stadionu gde će se večeras voditi velika borba. Mladi italijanski stručnjak koji je poslednjih meseci sjajno vodio svoj tim sa kojim je nedavno osvojio i Kup Engleske smatra da je šansa njegovom timu ta što je pred igračima Bajrna veliki pritisak. – Bajern je pod strašnim pritiskom i tu vidimo našu šansu. Ovo je za Čelsi treća sreća u prethodna dva finala nismo uspeli da osvojimo pehar i još jedna važna činjenica nam daje snagu a to je da nikada do sada klub domaćin nije podigao pehar, rekao je Di Mateo, koji nažalost ne može da računa na srpskog reprezentativca Ivanovića. Juče su cene karata na crno prodavane za neverovatnih3.000 evra. Bajern: Nojer, Lam, Boateng, Van Bujten, Rafinja, Riberi, Roben, Švajnštajger, Timoščuk, Gomez, Miler. Čelsi: Čeh, Kol, Bosingva, David Luiz, Fereira, Lampard, Esijen, Maluda, Mata, Drogba, Tores. Predsednik i generalni sekretar FSS prisustvovaće finalu Lige šampiona kao specijalni gosti Uefe. Nažalost, za engleski klub zbog žutih kartona neće igrati Ivanović ali svakako da neće izostati susret čelnika FSS sa našim reprezentativcem. Inače, Srbija se u ponedeljak okuplja u Staroj Pazovi pred odlazak na dvonedeljnu turneju po Švajcarskoj, Fransuskoj i Švedskoj.
Tim stručnih ljudi je napisao Strategiju razvoja obrazovanja u Srbiji. Radi se o poslednjem trenutku za donošenje jedne strategije za ovako važnu oblast društvenog života. Naime, kvalitetno obrazovanje najbitniji je uslov ubrzanog i održivog privrednog, kulturnog i opštedruštvenog razvoja Srbije. Samu strategiju na 233 stranice izgradili su veoma stručni ljudi na čelu sa prof. dr Vlastimirom Matejićem i prof. dr Ivanom Ivićem. Dokument je kvalitetno urađen, insistira se na celoživotnom obrazovanju koje počinje u predškolskoj ustanovi i završava se okončanjem života Konsultovana je odgovarajuća literatura, a raniju verziju kritikovali su, takođe, veoma ugledni stručnjaci koji nisu učestvovali u pisanju strategije. Može se pretpostaviti da su neke, iako ne i većinu kritika autori Strategije usvojili, i dobro bi bilo da javna rasprava potraje duže i ne bude ograničena političkim zbivanjima. Naime, pisac ovog teksta strahuje da je ne samo zaživljavanje Strategije, ako se usvoji, nego i njeno usvajanje pod znakom pitanja, jer ako se vlast promeni, teško je poverovati da će je nova uzeti ozbiljno u razmatranje, baš kao što je pre nekoliko godina vlada predvođena dr Vojislavom Koštunicom odbacila prethodnu reformu obrazovanja uz težnju tadašnje resorne ministarke prof. dr Čolić da i Darvinovu teoriju evolucije iz škola izbaci. Razlog za sumnju u sprovodivost izvesnih delova Strategije ne nalazi se ni u dobroj volji predlagača ni u neodgovarajućoj dijagnozi postojećeg stanja. Naprotiv, uzroci rđavog stanja u osnovnom i srednjem obrazovanju su veoma precizno prepoznati jer se traži „depolitizacija organa upravljanja“, tj. „eliminisanje političkih i partijskih merila pri izboru članova organa upravljanja, eliminisanje političkih pritisaka na odluke organa upravljanja“, te „depolitizacija izbora direktora“: „U praksi je vidljiv veliki uticaj politike (i političkih partija) na izbor i rad direktora, što u velikoj meri utiče na kvalitet rukovođenja, jer se ne poštuju profesionalni kriterijumi i standardi.“ Problem je, međutim, u tome što se propisuje neodgovarajući lek za prepoznatu bolest: „Neophodno je da se postigne dogovor među političkim strankama i u državnim organima da se funkcija direktora depolitizuje“. Drugim rečima, lisice će se ovlastiti da se dogovore kako da čuvaju kokošinjac. Na osnovu više od dvodecenijskog višestranačkog iskustva u Srbiji može se predvideti da će stvari ostati iste, tj. da će lisice klati kokoške kao i dosad. Jednostavno, naopaki politički sistem zatrovao je sve pore društva, a nezajažljivi stranački kurjaci love društveni plen, pa radilo se o poželjnim položajima u prosveti, kulturi, zdravstvu, pravosuđu ili preduzećima u javnoj svojini. Šta raditi da se stvari promene? Ima li leka bolesnoj društvenoj situaciji? Pošto politička oligarhija ne odgovara građanstvu Srbije već političko-činovničkoj eliti Evropske unije, potrebno je lobirati u EU da se dobije podrška kako za bezuslovno usvajanje zakona o depolitizaciji i departizaciji upravljanja srbijanskom prosvetom, zdravstvom, javnim preduzećima i pravosuđem, tako i za nadzor sprovođenja zakona. To je posao koji bi mogle preduzeti nevladine organizacije, akademska zajednica i, možda, poneki političar kojem je još uvek opšte dobro na pameti. Ako bi EU prihvatila da izvrši pritisak u ovome smeru, stekla bi dodatno poverenje srbijanskog civilnog društva i građanstva uopšte. Time bi svima postalo jasno da „evropeizacija“, tj. proces usvajanja vrednosti i normi EU i trpljenje sankcija zbog njihovog kršenja, nesumnjivo jeste u interesu celokupnog društva. Osim gore navedene naivnosti, u Strategiji ima još manjkavosti, ali u novinskom tekstu nema dovoljno prostora da se o njima više reči napiše. Treba pomenuti, ipak, da nagrađivanje nastavnika treba da bude regulisano više na osnovu objektivnih pokazatelja, kao što je uspeh učenika na prijemnim ispitima, no na bazi pedagoško-metodičke ocene njihovog rada. Naposletku, treba se, kada je finansiranje visokog obrazovanja u pitanju, zapitati šta je bilo sa svojinom Univerziteta u Beogradu. Iskusniji profesori univerziteta su govorili, pisac ovih redaka ovu temu nije istraživao već je o njoj samo slušao pa nema bližih saznanja o rečenom, da je Univerzitet u Beogradu bio jedan od bogatijih u Evropi između dva svetska rata. Zašto se svojina ne vrati svom vlasniku? Ako se već vraća imovina verskim zajednicama, zašto se ne vrati i Univerzitetu? Nije valjda da sve političke stranke u Srbiji smatraju univerzitet manje važnom ustanovom od crkve?
Banjaluka – Da je paleolit Bosne i Hercegovine značajan za svetsku arheologiju potvrdila su i ovogodišnja istraživanja obavljena u okviru projekta „Paleolit severne Bosne”, koji je započet 2006. godine. I ove godine u istraživanju učestvovali su arheolozi s univerziteta Kembridž i Lester u Velikoj Britaniji. Istraživanje je završeno 26. marta. Ekipu je predvodio dr Mark Vander Linden, naučni saradnik Univerziteta u Lesteru, koji je i nosilac ovog projekta. Zajedno s njima radili su i arheolozi iz muzeja u Prijedoru i Gradišci, Muzeja Republike Srpske i Republičkog zavoda za zaštitu kulturno-istorijskog i prirodnog nasleđa. Ekipa je najpre radila u dolini reke Sane na području Prijedora. Tu je otkrila lokalitet Zecovi. Osim predmeta iz gvozdenog doba, nađeni su i artefakti iz eneolitskog perioda i ostaci keramike za koje se procenjuje da su stariji od tog perioda. O rezultatima i značaju istraživanja u dolini Sane i Vrbasa razgovarali smo s dr Markom Vander Lindenom, koji je učestvovao u arheološkim istraživanjima u Belgiji, Kamerunu, Siriji, Velikoj Britaniji. S Muzejem RS sarađuje od 2009. godine. Njegova specijalnost su istraživanja perioda kasne evropske praistorije, radiokarbonska analiza i povezanost arheologije i lingvistike. „Do sada smo identifikovali više od stotinu lokacija u dolini Vrbasa, s indikacijama da je reč o lokalitetima od srednjeg paleolita – 50 hiljada godina pre nove ere do kasnog gvozdenog doba, oko tri hiljade godina pre nove ere”, kazao je dr Mark Vander Linden. Odgovarajući na pitanje koji je glavni lokalitet, Linden je rekao da je Kočićevo – između Gradiške i Srpca. Ovaj lokalitet, kako je objasnio, potiče iz perioda između 4.800 i 4.600 godina pre nove ere. Govoreći o starosti i bogatstvu lokaliteta, naš sagovornik je istakao: „Nemamo tačno indicije koji je lokalitet najstariji. Ali, sigurno je lokalitet u Kočićevu najbogatiji materijalom, što je potvrdilo i ovogodišnje iskopavanje prilikom kojeg je sakupljeno preko dve hiljade keramičnih ulomaka i oko stotinu životinjskih kostiju”. Govoreći o značaju ovih lokaliteta za svetsku arheologiju i nauku uopšte, dr Mark Vander Linde je istakao: „Uvođenje poljoprivrede je ključni događaj u istoriji evropskog kontinenta, ali je on, nažalost, slabo dokumentovan na području Republike Srpske. Naš projekat pokušava da popuni tu prazninu. Naše istraživanje pokazuje kako su prvi zemljoradnici birali i iskorištavali pojedine delove pejzaža, prvenstveno obala reka. Rezultati će biti od velikog značaja za bolje razumevanje najstarijih zemljoradničkih zajednica u toj oblasti, ali i u Evropi uopšte”. Na kraju razgovora on je rekao da je cilj da nastave istraživanja narednih pet godina, kombinovanjem prepoznavanja i ciljnih iskopavanja u dolini Vrbasa. „U saradnji s ovdašnjim muzejima očekujemo pristup materijalu i iz drugih regiona kako bi se stekla bolja arheološka slika cele Republike Srpske”, poručio je dr Mark Vander Linde. Ministar prosvete i kulture Republike Srpske Anton Kasipović je kazao da je svestan značaja ovih istraživanja. On je obećao da će vlada RS obezbediti dovoljno sredstva za nastavak istraživanja ovog i sličnih nalazišta.
Promene u svetu tehničkih uređaja su toliko brze da ono što je juče bilo čudo tehnike, za kratko vreme može da postane – istorija. Iako popularni i funkcionalni u svoje vreme, ima uređaja koji veoma brzo bivaju zapostavljeni, jer se pojavljuju novi, kojima se lakše rukuje i koji mogu da obave više zadataka. Koliko samo drugih aparata može da zameni jedan mobilni telefon? Ono, za šta je do nedavno bilo potrebno nekoliko posebnih uređaja, danas može da obavi jedan – mobilni telefon. Zato i ne čudi što je zahvaljujući delom i tom uređaju, ceo niz modernih spravica na dobrom putu ka istoriji iako neke od njih nisu ni punoletne. Nekoliko godina pošto je 1999. lansiran, „blekberi” mobilni telefon bio je statusni simbol, ono po čemu se prepoznavao poslovni svet. Međutim, pojava „ajfona”, telefona sa „android” operativnim sistemom i tablet računara, kao i navika korisnika da im jedan uređaj služi za privatnu i poslovnu komunikaciju, potisnula je „blekberi” čiji proizvođač sada pokušava da ostane u trci tako što se okreće isključivo poslovnim korisnicima. Ne računajući profesionalce i one kojima je fotografija hobi, malo će se ljudi odlučiti da nosi foto-aparat i slika njime umesto kamerom mobilnog telefona. Za Fejsbuk i slikanje na svadbama i rođendanima, svakako nije potreban aparat rezolucije 14 megapiksela. Lakše je škljocnuti mobilnim i odmah, bez ikakvog prebacivanja, slike postaviti na društvene mreže, poslati prijateljima… Zato digitalni foto-aparati i kamere, iako relativno novi, padaju u zaborav. Bitku sa mobilnim telefonima, u čiju sve veću memoriju staje brdo pesama, gube i MP-3 plejeri, uređaji za slušanje muzike. Osim muzike, korisnik sa telefonom je uvek dostupan za razgovor, može da „surfuje” po internetu, da pravi fotografije i video-snimke i sve to sa jednim aparatom. Samo pet godina je prošlo od pojave prvog modernog uređaja za čitanje elektronskih knjiga, a bez obzira na to što su im sada funkcije unapređene, čini se da su i oni žrtve višefunkcionalnih mobilnih telefona, kao i pojave tablet računara. Od kada se podaci sve češće čuvaju na mreži, bilo lokalnoj bilo globalnoj, prenosivi uređaji za skladištenje podataka kao što su CD i DVD, pa čak i USB memorija, ređe se koriste. Osim toga, video-sadržaj danas može da se naruči na zahtev korisnika, a malo je toga što ne može da se preuzme sa interneta, tako da ideja o prenošenju podataka iz ruke u ruku više nije aktuelna. Koliko god da je i dalje lakše kucati na tastaturi nego na ekranu osetljivom na dodir, stvari bi mogle da se promene kako se tehnologija reagovanja na dodir poboljšava. Razvoj programa za glasovne komande mogao bi da ubrza odlazak u istoriju tastature, mada je teško reći da li će se to zaista i dogoditi.
Kraljevski red vitezova i Ruski dom upriličili su u ovoj kulturnoj ustanovi svečanu akademiju „Sv. Kirila i Metodija” povodom Dana slovenske pismenosti – Spasovdana. Goste su dočekivali domaćini obučeni u nošnje iz vremena vitezova i plemkinja, dočaravajući duh prohujalih vremena. Pevačko društvo „Mokranjac” pri Hramu Svetog Save izveloje kompoziciju Kedrova „Oče naš”. Kazivane su besede o Kirilu i Metodiju. Izvedena je i himna posvećena ovim svetiteljima. Na repertoaru članova ansambla „Renesans” bile su numere „Visoko drvo lada nema”, „Laži, Lazo Lazare”. Publici se predstavio i književnik Andrej Bazilevski. Čule su se ruske i srpske narodne pesme. Nastupio je i hor „Ljube” kao i Kulturno- umetničko društvo „Tent” iz Obrenovca. Jovan Lukić, na harmonici je izveo „Rusku temu” i „Srbijanče”. Operski umetnik Tanja Andrejić, predstavila se kompozicijom Aleksandra Vujića „Hoćeš li me?”, dok je Vasija Popović, uz klavirsku pratnju pevala „Lastočku”. Sandra Kovač izvela je pesmu „Široka je Metohija”, a Ljuba Manasijević „Sa Kosova zora sviće”. „Hazari” uz gitaru i saz imali su „Vizantijske teme”. Među mnogobrojnim posetiocima bili su predstavnici diplomatskog kora i javnog i kulturnog života zemlje.
U žižu interesovanja javnosti muzeji u Srbiji dospevaju uglavnom onda kada se dogode ili isfabrikuju afere i aferice. Krađe i poplava, polemike oko izvođenja radova, miševi koji su aktivirali alarm, duhovi koje su snimile kamere video-nadzora... vesti su koje preplavljuju medije, a time i pažnju javnosti, zamagljujući činjenicu da se Srbija nalazi na mogućem početku „muzejskog buma“. Kao „muzejski bum“ u stručnoj, muzeološkoj, literaturi imenuje se proces koji se širom sveta odigravao tokom osamdesetih godina prošloga veka i koji je odlikovalo masovno otvaranje novih muzeja. Muzeji su prihvatili klasičnu marketinšku devizu – potrošač je kralj i preobratili je u njegova visost posetilac, zamenjujući njome staru devizu njegova visost predmet. Ovaj svetski proces, koji je poprimio i odlike fenomena, potpuno je zaobišao Srbiju zbog toga što su sve inovacije tokom druge polovine 20. veka na naše tlo stizale sa, otprilike, jednom decenijom zakašnjenja, a devedesete godine su bile devedesete godine. Međutim, od druge polovine prve decenije novoga stoleća situacija se u velikoj meri promenila. Ovakav intenzivitet kao da najavljuje početak novog muzejskog buma. Prvi „muzejski bum“ u Srbiji (i Jugoslaviji) dogodio se tokom pedesetih godina dvadesetoga veka i bio je rezultat državne inicijative, budući da je početkom 1951. godine donet Zakon o muzejima. Početak 21. veka je zatekao opštu muzejsku sliku Srbije sa veoma siromašnom ponudom. Česti medijski kritički osvrti ukazuju da glavni grad Srbije svojim građanima kao i gostima nema šta da ponudi jer stalne postavke nemaju Narodni muzej, Istorijski muzej, Muzej istorije Jugoslavije, Muzej nauke i tehnike, Muzej grada Beograda... Lavina kritika zamagljuje činjenicu da u Beogradu postoje i rade i Etnografski muzej, Muzej primenjene umetnosti, Muzej savremene umetnosti, Pedagoški muzej... a još više je zamagljena činjenica da se većina muzeja u Srbiji nalazi van prestonice i da, posle decenija pasivnosti, muzejska scena Srbije počinje da oživljava. Simbolični početak tih promena označen je u protekloj 2007. godini. Posle višegodišnjih većih građevinskih intervencija i kompleksnih stručnih priprema u 2007. godini nove postavke su otvorene u Narodnom muzeju Valjevo, Muzeju Jadra u Loznici i Pedagoškom muzeju u Beogradu, a muzeji u Kraljevu, Užicu i Prijepolju su završili obimne investicione radove i priveli kraju instalacije novih postavki. Upravo činjenica da su u samo jednoj godini u šest muzeja u Srbiji završene, ili skoro završene, bitne investicione i stručne aktivnosti rečito svedoči o naznakama početka novog nacionalnog muzejskog buma. Muzeji u Zrenjaninu i Somboru su najavili nastavak radova na dopuni i osvežavanju nešto ranije otvorenih novih postavki, započete su i obimne aktivnosti u vezi sa detaljnom (i dugogodišnjom) rekonstrukcijom Narodnog muzeja u Beogradu, kao centralnom nacionalnom muzejskom institucijom, a u toku je i nalaženje rešenja za probleme koje imaju Istorijski muzej Srbije, Muzej nauke i tehnike i Muzej grada Beograda. Pored toga, u različitim fazama se nalaze i poslovi u vezi sa revitalizacijom muzeja u Leskovcu, Kruševcu, Nišu, Zrenjaninu, Knjaževcu, Požarevcu, Pančevu, Vršcu, Novom Pazaru, Šapcu... Muzeja Nikole Tesle, Muzeja savremene umetnosti, Železničkog muzeja... Skoro istovremeno sa završetkom, privođenjem kraju ili početkom radova na brojnim postojećim muzejima najavljuju se i otvaranja novih muzeja, poput Muzeja Mileve i Alberta Ajnštajna i Naučno-tehničkog muzeja Teslanijanum u Novom Sadu i muzejskih prezentacija Nebojša kule u Beogradu i Kule Nenadovića u Valjevu. U jednom trenutku, na samom kraju 2007. godine, registrovane su desetine dovršenih, započetih i planiranih muzejskih gradilišta širom Srbije. U kontekstu ovih pozitivnih promena, a u odnosu na prethodne decenije, postoje razlozi za pojačani optimizam i špekulacije o novom nacionalnom muzejskom bumu. Ali ne sme se zaboraviti da je svetski muzejski bum, pored revitalizacije starih i otvaranja novih muzeja, karakterisalo i povećano interesovanje publike za muzejske sadržaje, a time je bila i veća posećenost. Zato novi početak mora biti zasnovan ne samo na savremenim stremljenjima muzeologije, naročito muzejske komunikacije, već i na posebnom odnosu muzeja prema posetiocima. Najpoznatiji primer novog vremena u vezi je sa muzejom Gugenhajmove fondacije u Bilbau, čije je otvaranje reku turista, koja se neprestano sliva ka španskim plažama, prolazeći pored ovog baskijskog grada, preusmerilo na njegove ulice i trgove. Sličan nagli razvoj, od uspavanog ribarskog mesta do turističkog centra sa stotinama hotela i pansiona, turski grad Kušadasi duguje prezentaciji antičkog Efesa. Još jedan od primera nalazimo u američkom gradiću Salemu, koji je iskoristio opštu poznatost drame Artura Milera (Veštice iz Salema), pisanu kao kritika makartizma aktuelnog u SAD pedesetih godina prošloga veka, ali zasnovanu na istorijskom događaju iz 17. stoleća, i otvorio ne jedan nego više muzeja koji podsećaju na te događaje. Danas u ovaj gradić dođe skoro milion turista godišnje. U Srbiji je novi početak nesporan. Nadamo se da će takav biti i dalji put.
Pre pet godina na sudu je zvanično rehabilitovan Dragiša Cvetković, političar koji je potpisao Trojni pakt. Zahvaljujući učešću SPO-a u vlasti de fakto je rehabilitovan i ravnogorski pokret. Predsednik kraljevske vlade Slobodan Jovanović takođe je zvanično rehabilitovan 2007, njegovo delo je reintegrisano u srpski intelektualni život, a radi se i na povratku njegovih ostataka u Srbiju. I dalje se veliki sporovi vode oko uloge Milana Nedića, no uprkos suštinskim razlikama ovo pitanje je dosta prisutno u javnosti. Krajnje je, međutim, zanimljivo da je potpuno van tokova šire javnosti ostalo ime Milana Stojadinovića, najozbiljnijeg političara i ekonomskog stručnjaka koji je obeležio predratni period. Popularna komunistička istoriografija Stojadinovića je određivala kao fašistu i korupcionaša koji je zbog svojih interesa napustio tradicionalne saveznike i poveo Jugoslaviju na put saradnje sa Hitlerom i Musolinijem. U imaginaciji prosečnog Srbina tip takve ličnosti ostao je oslikan nezaboravnom kreacijom Bate Stojkovića u filmu ,,Ko to tamo peva”: „Nemačka medicina je najbolja medicina. Di beste!” Doduše, tokom poslednjih pet godina objavljena su dva magistarska rada i nekoliko manjih monografija koje se bave pojedinim aspektima delovanja Jugoslovenske radikalne zajednice i Stojadinovića. No, pedeset godina nakon njegove smrti u Argentini 1961, brojna pitanja i kontroverze koje su iza njega ostale nesumnjivo zahtevaju pokušaj ozbiljnog sveobuhvatnog prikaza ove složene ličnosti iz dramatičnog perioda u kome je skoro četiri godine vodio jugoslovensku vladu. Milan Stojadinović je poslednji izdanak kontinuiteta izgradnje moderne srpske državnosti. Sin jednog od uglednijih osnivača Radikalne stranke on je zapravo bio njeno dete, neko ko je decenijama pripreman za zadatke koje je kasnije preuzeo. I tokom školovanja boravio je u inostranstvu učeći jezike da bi posle odbrane doktorata o nemačkom budžetu proveo nekoliko godina na usavršavanju u finansijskim institucijama Francuske, Britanije i Nemačke. Karijeru je međutim nakon svega toga započeo kao običan pisar u ministarstvu finansija da bi za desetak godina prolazeći kroz administraciju iznutra, postao ministar finansija u Pašićevoj vladi. Još tada je stekao oreol izuzetno sposobnog finansijskog stručnjaka, koji je dosta uradio da se stvori adekvatna poreska osnova za samoodrživo finansiranje nove države. No u isto vreme su krenule i glasine o tome da je tu sposobnost koristio i za nelegitimno popravljanje sopstvenih finansija. Iako je kasnije obavljao niz lukrativnih privrednih aktivnosti u bankarstvu i drugim sektorima, ostao je utisak da je ogromno bogatstvo velikim delom povezano sa upotrebom političkih pozicija. Stojadinović je bio energičan čovek velike snage i lične harizme. U vrhove politike vratio se 1934. kao ministar finansija da bi već sledeće godine uz podršku princa Pavla preuzeo mesto premijera i ministra inostranih dela. Vodio je veoma uspešnu ekonomsku i spoljnu politiku. U unutrašnjim poslovima najveći naglasak je stavio na oporavak privrede. Rešio je pitanje seljačkih dugova, znatno povećao spoljnu trgovinu ostvarujući suficit, uravnotežio je državni budžet i pokrenuo industriju. U spoljnoj politici postavio je model neutralnosti i držanja van sukoba velikih sila. Potpisao je niz važnih sporazuma sa susedima smanjujući pritisak Italije i Bugarske, a posebno je radio na izgradnji pragmatičnih odnosa sa Hitlerovom Nemačkom, koja je bila najveći trgovinski partner, ali i najveća potencijalna opasnost. Knez Pavle i Britanci, koji su najviše uticali na jugoslovensku politiku oborili su ga sa vlasti početkom 1939. Za Britance on je bio najveća prepreka na putu stvaranja banovine Hrvatske, a oba faktora su strahovala od dubine Stojadinovićevih veza sa Nemačkom i Italijom kao i od njegovih sve vidljivijih tendencija ka autoritarnom manifestovanju vlasti. U tom pravcu gurala ga je slabost koju je Francuska tada pokazivala, njena i britanska evidentna nespremnost da oružano brane Jugoslaviju, kao i antikomunizam. U predvečerje rata jugoslovenske vlasti su ga izručile Britancima koji su ga na Mauricijusu držali u internaciji osam godina. Ostatak života proveo je u Argentini uspešno se baveći biznisom i savetovanjem argentinskih vlasti. Pozadinu poznatog „sporazuma sa Pavelićem” razjasniće tek arhivi Udbe. Iz tog perioda su i njegovi zanimljivi memoari „Ni rat ni pakt”. Treba pomenuti, konačno, da je Stojadinović najuspešniji rotarijanac sa ovih prostora. Krajem ovog meseca u Beogradu bi trebalo da se održi konferencija o Stojadinoviću koja će bar neka od ovih pitanja pokušati da rasvetli.